Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Добро! — рече и саже главу. Завлада мртва тишина... Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали... И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
онако како то праве добри и рђави молери: Сава, која је била тако опала да је се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше, одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачка поврх ње. Замало још, и свет се сасвим разиђе.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих? Матори је железничар! - одмахну главом споро и сањиво док јој је коса као светли обруч клизила низ образе.
Упитах Неду шта мисли да постане кад заврши ово чудо од гимназије, а она сањиво одмахну главом. Тренутак или два чинило ми се да ме није ни чула, но она рече да није сасвим сигурна, али да ће, ако
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Боинг! — рече сањиво стјуардеса. — Римски боинг у три. Боинг, боинг! Док су се спуштали низ камењар, напред стари водич, за њим човек,
усталасана мајска трава, по којој ту и тамо расте цвеће коме не знају ни имена нити сврхе — крошње на ветру и сањиво зујање инсеката... Узнемирава их та тешка тишина испуњена мирисима биља, влаге и испарења.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од чуда Жућа да сиђе с ума: „Гледајте чуда, цветала шума!“ А Тоша чеше сањиво ребро: „Ено и поља засута сребром!“ Дедица само замишљен каза: „Ево нам јутрос у госте мраза.
Пред млином раван, сунчани кутак, трагова безброј по њему има, ту помељари лулама диме и коњче главом сањиво клима.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ено на суром Вису урвине вековне стоје К'о страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Поглед му беше управљен у једну тачку и укочен, цело лице некако необично измењено, сањиво, занесено... — Како то? рече она тихим гласом, као да се боји да га не пробуди.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
У том свирач, држећи у једној руци тромо грнету, а другом притискујући распасан минтан, пресави се пред Марком и сањиво, малаксало, али одлучно поче: — Марко — али се брзо трже и поправи — газда Марко — ако смо и Цигани, и ми душе имамо.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме. Сањиво дише мелодија нова, Звук другог света, и ја живим њиме; Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав.
Аћим! — затутња сањиво срце. Придизао се тражећи речи. — Пст! Ћути ту! — шапну Никола. — Ти си, Никола — лакну му и, као да је болестан,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
свуда свој топли, свој спасоносни, свој мили поздрав, и све живо, замирући, одговори у нежној, дрхтавој срећи, још сањиво све се пружало сунцу, очекивало његово миловање.
Диж’ се! Ове две шапатом изговорене речи чине да устајемо на ноге као опечени жаром, и ми корачамо спотичући се сањиво и тискајући се са друговима. И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца. Зора свиће.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У сат кад сањиво шуте повијена жита и нијемо бујају отешчали гроздови, у сат вреле поподневне тишине. Плаши ме смрт у предвечерје, смрт
Очекивао сам да ћу у заптивеним, непровјетреним просторијама наћи заробљено оно негдашње вријеме гдје сањиво лебди под испуцалим плафонима излучујући непресушно из себе црвоточни прашуљак вјечности и посипљући њиме све ствари
ЛXВ Космати бор под мојим прозором, шуман и мрк у ноћима јужине, сањиво зањихан у сунчана поднева, грмови калине у лијехама између два павиљона, неколике презаве крошњице младих бреза које
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. — А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво. Сневала је она, Да љиљан бере, запиткује руже За боју, венце, и да л' кадгод туже На грудма, велу — да ли кадгод туже?
Краков, Станислав - КРИЛА
Опружен на коњском ћебету мајор Милорад је тонуо у дремеж као у понор. Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже.
Тамо негде где је исток, небо је требало да се румени, али је свуда још било магле. Један се пилот сањиво протезао. Отегнута, неразумљива песма пробијала је однекуда. Можда се њоме кравио смрзнути стражар.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се прави, а Турци
Ћипико, Иво - Пауци
— Кате! — Зар свиће? — пренувши се, сањиво изусти дјевојка. — Изишао је мјесец! — 'Ајдемо прво дана! Обоје се диже. Иво гледа у море, у мјесечину.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ено на суром вису урвине вековне стоје Кô страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.
се стрже усклик по јасној, звезданој ноћи И као силовит акорд потону у тихо вече, А палма шумори чудно, и река сањиво тече.
Једино после се сећа Холује и кметске жене и њених пуначких плећа. И кравар помену Бога... Затим се искашља јаче, Сањиво затури главу и у рог дувати заче.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
У бивак смо стигли када је већ пао мрак... ОСТРВО СМРТИ Док киша једноставно и сањиво удара о шаторска крила, поручник Лука и потпоручник Војин се препиру, да ли се грчке цигарете зову: „Варка“ или
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Лице се измени, сузно и сањиво, од датума Када не протегне више тело страст већ мрмљање. Загледам ли се ево у мирну бреговиту пољану, Једно тело већ
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Грр, шта тражиш, зликовче?! Непозната скитница сунула би нато кроз мрак попут свјетлице, а Жуја би наставила да сањиво цвили: — Николица, Николица! Колика ли је онда њезина радост била кад је ујутру, од ивице шуме, чула Николичин глас.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А Зона лепа, лепша но игда, и блеђа но икада. Уста скупила, као да ће да се заплаче и гледа сањиво, уморно и тужно по другарицама које се скупиле око ње.
Запеваше онако мало оријенталски — тихо и сањиво, мало кроз нос запеваше: Кад ја имам рујно вино, — зашт’ га не пијем? Ај-хај-хај!
Ај-хај-хај! Кад ја имам чарне очи, — еј, зашт’ их не гледам?!... Чучук-Ајша га погледа сањиво својим страсним, великим, бадемастим очима, али Мане и не примети то.