Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На белим и бесним коњима. Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет.
Заплакала се и Јула, и глас је издаде. Свати је разрешавају од даљег певања, јер је и њих све растужила. И не би краја хвалама са свију страна; хвалише и песму и
Теодосије - ЖИТИЈА
И када се састадоше, седоше и за трпезу, на којој га свати пред многим верним поучи многим слатким Божјим речима, да престане од јарости безумља својега да се врати к њиховој
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Што гроб ладни једном свати, Назад више он не прати. (1845, 11. маја) КЛЕТВА Зелена је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У
и сабљом дивно бити, Ајдук Вељко љути вуја, Турци стадо јагањаца, Ајдук Вељко кâ олуја Кад у јесен из кланаца Свати лишће то по гори, Па обори, Крши грање, па силена Чупа раста из корена — Сече Вељко и натиче, Гони, стиже што
“ „То су свати“ — повика Фатима: „Бјеж'мо, бјеж'мо“ — и све већ је спремно. Још једанпут гледнуше хајдуци, Погледаше тужно
Шта је, шта је? Дођи себе! Ајде са мном, ајд' унутра!“ А он на то: „Куд унутра? Одма ће ми доћи свати, Ја и морам дочекати, Та доћи ће моја мила.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће! Тобом ће се моји свати накитити, Кад ме стану тужну до гроба носити.“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те донесе мирис од момака:
Здраво свати дошли до дјевојке, И здраво се натраг повратили; Кад су били на Косову равном, Проговара Сјеница дјевојка: “Тихо
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
знам да мени Господ неће дати Старост дубоку, нит̓ поред мене Свечано проћи и људи и жене, Златне ми свадбе сталожени свати.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВОЈВОДА ДРАШКО Ко је оно, кâ да су махнити? СЕРДАР ЈАНКО Оно су ти свати Мустафића, а жени се Суљо барјактаре синовицом с Обода кадије.
Не пушт', Бајо, жива ђавољега; нека свати не бŷде планине без питања твога ал' Лимова. ИЗЛАЗИ МУСТАЈ-КАДИЈА И МОЛИ МОМЧАД ДА НЕ ПОЈУ ОНАКЕ ПЈЕСНЕ ПОКРАЈ САКУПА
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Здраво свати дошли до дјевојке, И здрави се натраг повратили; Кад су били на Косову равном, Проговара сјеница дјевојка: — „Тихо
На ноздрве бубрег изгонило; Туј погибе, а здрав кући дође; Старог бабу у гребен’ма нађе; Стару мати одведоше свати. Ту какоћу варене кокоши; А пјевају печени орози. Играју се печени зецови, Ћерају их одрти ’ртови. Чудне лажи...
пандуре и воденичаре; На њима је дивно одијело: Све у чоси а голи трбуси, Два пешака, трећи коња нема; Кад одоше свати по девојку, За готову совру заседоше: Што год треба, то на соври нема! Б) ДЕЧЈА 1.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
- Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавит'? - Никад! Моје небо, кад ћеш ми заплавит'? - Никад! Моја драга, кад ће наши свати! - Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А.
Ал' то момче лептир беше, И њу презре, срца ледна: Другој моми руку даде. Била једном ружа једна... У цркву се свати крећу, Разлеже се песма медна, А са цркве звоно јеца: „Била једном ружа једна...“ М.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ »Орао« 1891. У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ која полажаше за туђинца Дај ти, Боже, добру срећу! — Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте. Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ИX Рузмарине, не мириши туди, Да се моје злато не пробуди, Само цвати на дикини врати, — Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати. X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала?
ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати? Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје.
Дођоше ми са лимуном, Да ме њиме старосвате. Остав’те ме, моји драги, Нису више за ме свати! Они моле, тако својски, — Ја морадох обећати.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад су дошли светли Д’ови, Подигли се бели свати, Кум с невестом и девером, Младожења с старим сватом, А пред њима тај војвода Са чутуром накићеном; За њима су
тај војвода Са чутуром накићеном; За њима су енђебуле Са везеним рукавима, И сватова ред дугачак; Подигли се бели свати Светој цркви насред села, Гди венчаше младо момче Са лијепом Цвет-девојком.
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет. О, враг’ се, нево, врат’ се!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
обраћа се пелену као цвету којим се кити мртвачка пратња: »Ој пелен̓, пеленче, моје горко цвеће, Тобом ће се моји свати закитити Кад ме стану тужну до гроба носити«. — У околини Зајечара за п.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Милош им се из далека каже, кô што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошô, млађано Бугарче! Нек је један више у дружини!
Отидоше кићени сватови, одведоше лијепу ђевојку; оста Милош у гори зеленој и са њиме три стотине друга. Кад одоше свати из Леђани, краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко, моја вјерна слуго, можеш ли се у се поуздати да рашћераш цареве
“ Кад се свати мало одморише, подиже се Краљевићу Марко, па извади сабљу димишћију, па је метну себи на колена, и Јанку се онда
купи, у сватове неће, свога коња под ђевојку шиље, и он шиље два брата рођена, а два брата, два мила ђевера; па одоше свати по ђевојку.
Чауш виче, дабулана риче: „Хазур, хазур, кићени сватови! Хазур свати, и хазур ђевојка! Већ хоћемо дома путовати“. Дигоше се кићени сватови, отидоше двору бијеломе.
моје сватове, стари свате да си пред сватове; но ми немој инокосан поћи, купи свата што гођ можеш веће — нек се знаду свати старосватски“.
Сиђе Алил с високе јелике, и одоше, друштво избудише, по отоци бусије метнуше. До отоке свати дојездише. Кад су дошли свати под отоку, Тодор викну грлом бијелијем: „Стан’те, браћо, кићени сватови!
Сиђе Алил с високе јелике, и одоше, друштво избудише, по отоци бусије метнуше. До отоке свати дојездише. Кад су дошли свати под отоку, Тодор викну грлом бијелијем: „Стан’те, браћо, кићени сватови!
У кочије Тадију метнуше, код ђевојке рањена Тадију; цура дере везене јаглуке, те Тадији крвцу устављаше. Отале се свати подигоше, повезане Турке поведоше, и дођоше Задру бијеломе; побацаше Турке у тавницу, а Тадији хећиме нађоше.
Земан дође, треба путовати, пак повикну чауш по сватов’ма: „Хазур, свати, хазур је ђевојка! Земан дође да се двору пође“.
ђевојку браћа изведоше, дадоше је младијем ђевер’ма, а сватове редом дариваше, све по реду што за кога бјеше; пак се свати тада подигоше, и пођоше пољем широкијем.
Тако свати весело иђаху, ал’ не иде Смиљанић Илија, већ се јунак тешко замислио, с миром јаше дебела путаља; од сватова нико га