Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Мој покојни свекар, бог да га прости, био је ловац, какав Радош! Да га шале није било у свој Херцеговини. Једном прође поред неке пећине,
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
³¹ „Тестирање“ пола детета негде се врши још на свадби. Тако, на пример, у ђевђелијској кази, кад свекар с колом уђе у кућу, онда онај што удара у бубањ баци увис палицу и каже: „Ваја гудина винчајне —дугудина крштејне!
Ако се купује, њу онда треба да купи свекар, стриц или отац.²⁸ Колевку намешта свекрва, старија жена из комшилука или бабица, никако породиља.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Има наш пристав Кићун — рече Јоке... — Занаго је и он у колу! Да идем по њега? — Иди — вели свекар. Јанко уђе у кућу, извади из грудњака хартију иза појаса, дебелу млетачку писаљку, па написа писмо Жутковићу.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
човјек јој у војсци, а свекар на косидби ...Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а? Па куд све, туд и то: од сваке куће има нека
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Пролети јој кроз главу све, што је знала о њој : муж јој у војсци, ожењен још од осамнаесте године... свекар нека добричина... она доведена из сиротињске куће... Љубица је гута, гута погледом, сажиже врелим очима... Шта је ово ?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
ја дођох у ’ве дворе, Али није, како фале: Двори миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору паунице, То су моје заовице; Нека ми их, с Богом биле! Шњима ће ми боље бити. 85.
“ А она Јову говори: “Што ми је свекар свекрвом, То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори; Што су ми осам јетрва, То су ми
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И када, већ доцкан, дођоше и јавише да јој је свекар већ ту, и када она са тетком пође кући, ни тада се не узнемири. Од прошле ноћи и целога овога дана била је толико
XИИ У зору, када су сви били полегали да се одморе, Марко, сада већ свекар, коме су такође били наместали, неопажен се диже, и сиђе доле. Кришом Магду замоли да му доведе коња.
А опет целог дана не може Софка да се одбрани од дарова и поклона што јој отуда свекар Марко једнако шаље. Он после прошевине престао да иде од куће у хан и село.
Чула се час зурла, час ћемане, и варошка, и сељачка свирка. Ускоро се поче да познаје у среди њих Марко, свекар. Испред њега момци на моткама носе фењере, те се види како око њега иду његови, већином све сељаци.
А иза свију иде он, свекар јој. Радосно се он на алату, у новом седлу, испрсује и хоће све испред себе да гледа: и чочеке, и њу, Софку, како се
Сви су они били ту, јер се већ начуло ко је он, тај њен свекар, газда Марко, и како ће сада сам дукат падати. И зато, да би што више као оправдали тај силан новац што ће од њега
Једини као да се томе досећао свекар Марко, јер га је видела како се он све више и јаче пробија измеђ сватова и издиже се на прсте, да би га она видела и
А изнад Софке на прагу било је намештено корито са водом, које, по обичају, Софка не сме да прекорачи, догод свекар не баци у њега дар, новац, и не обећа који ће део од имања, које парче њиве, који дућан бити снајин, и од које ће
Жене су бежале од њих а све се око ње, Софке, и као иза ње криле, склањале, знајући да нико не сме овамо да се баци. Свекар јој, Марко, никако као не могући да верује да је заиста она, Софка, сада срећна, није могао да је се нагледа, како она
Била је сва врела. А од страха, језе, чисто је као неко лудило подузимало. Јер, што су више гости одлазили, она и он, свекар, све више су остајали сами.
зна шта ће бити — знала је шта је чека — него стога што са собом још није била на чисто: шта ће она чинити ако заиста свекар, Марко, на њу... Само да није она Софка, ефенди-Митина, она би већ знала.
да бар она, Софка, не буде луда, бар она зна шта сада треба да се ради и онда нека се сама диже, одлази, када он, свекар, сељак, не зна и неће да зна...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
по његовој погибији, обрадова старе и сестру безбратницу, мушкијем чедом, једином узданицом готово истражене куће. Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Данас, сутра, ако не умре. ПРИЈАТЕЉИ (престрављени поскачу, дотрче до њега.) ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (несуђени свекар, плачно): Не бој се, пријатељу! Оздравиће она. Не одричем се ја. И болесну, ја ћу да је узмем...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Он, свекар. За човека срамотно... Аћим се сјежи, устаде и удари у прозор. У његовој авлији, једино у његовој соби ноћас трули свет
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Наједанпут заурлаше пси на дворишту. Млада искочи да види, а кад се врати, свекар је упита: — На шта лају пси, снашо? — Па на уста, свекре. — Море, ја то знам, али те питам на кога лају пси.
— Е, то је што друго, — рече снаха. — Казаћу ти и то, али боље је да питаш мога оца. Свекар упита пријатеља, а пријатељ му рече: — Прође нерода, води неплода, а носи неница. — Шта ли је то, снашо?
Затраже од ње паре, а она им рече да је скоро дошла, да не зна где су, но да ће им казати где је њен свекар, па нека њега доведу, он ће им дати новаца. Хајдуци учине тако, нађу свекра у шуми и уцене са хиљаду жутица.
Хајдуци учине тако, нађу свекра у шуми и уцене са хиљаду жутица. Свекар стаде да се брани, па ће им најпосле рећи: — Вежите ви мене овде, а ви идите код моје снахе, она ће вас лепо
— Шта је најпосле казао мој свекар? — запита она. Они јој рекоше. — Почекајте мало ето пара, сад одмах, — рече снаха, па тури резу на врата.
Хајдуке ваља затворити у подрум, а сељаке дозвати па их потући.“ Тако и учини. Кад се свекар врати, хајдуци су били сви мртви, а паметну снаху сви су волели, и чак из другог вилајета долазили да их она учи.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
може да прође а да у свакој кафани не застане, не части за снаху пријатеље, познанике) одозго још са чаршије видео се свекар јој како и он из дућана, на ручак, одмор, долази, а увек са завежљајем у рукама у коме је било дарова, слаткиша,
одмах, као дете, баратајући му уз пут по недрима, појасу, тражећи то што јој је донео и узимајући радосно загледала. Свекар, срећан, као бранећи се од ње, долазио би и још срећнији, и као да су он и Младен нешто засебно, више од свих њих,
зашто је Младен стао ту, стоји, распитује се за снаху му да ли је вредна, послушна — све у шали, дирајући Јованку, — свекар је одговарао, као узимао је у одбрану: — А, вредна ми је она, вредна. — И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене!
И ту, у дворишту, седели би, служили би се. Стари, свекар јој, сав срећан дирао би своју жену, свекрву, терао је да брже потрчи, донесе, послужи мезетом.
Утом, свекар јој сасвим расположен, наређивао би сину да, знајући како ће то Јованки, снаји, бити радосно, да иде и позове старца и
Пили су и просили њену заову за његовог брата. Њен свекар, изван себе од радости што му кћи у такву кућу одлази, што му као он и она три трговца дошли, учинили част, да њега,
Ћипико, Иво - Пауци
— А ј а чуо, — прихвати Павле, — да је Војкан, отац Радивојев, свекар јој, напастује кад је пијан.... Али, ко би знао?
Стара, гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њен свекар, дјед његов, стари Раде што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА Ех, не знам ја те хаџије. Па они су ме, снашке, на све ово и научили. Сам свекар ти, хаџи Стеван, први ме је он све научио. Он ме је гонио да се добро храним, да се лепо носим И китим.
тешко, толико мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац. (Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем? МИРОН А не, не.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Но ко виђе, чини с̓ не видио; виђе свекар Црнојевић Иво, виђе свекар и за јад му било, те Латинци снаси проговара: „К себе руке, мила снахо моја!
Но ко виђе, чини с̓ не видио; виђе свекар Црнојевић Иво, виђе свекар и за јад му било, те Латинци снаси проговара: „К себе руке, мила снахо моја! К себе руке, обје ти отпале!