Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
желе три јетрве, Легоше ми поспавати, Док са жита роса спане; Кад се оне попренуле, Али сунце на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае, Трудне снае и уморне; Па бесједи свекре Петре: “Шта сте таке, миле снае!
попренуле, Али сунце на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае, Трудне снае и уморне; Па бесједи свекре Петре: “Шта сте таке, миле снае! Кан’ дасу вас змије пиле, Змије пиле и гуштери?
Кан’ дасу вас змије пиле, Змије пиле и гуштери?“ Ал’ бесједе миле снае: “Бре Бога ми, свекре Петре! Дуге њиве и широке, Ваздан жесмо, крај не вишмо.“ 101.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Тобож он не зна пут, не зна степенице, па не би знао куда да се упути. На то сви запљескаше: — Тако, свекре, тако, тако! Софка га поче водити.
окрећу се неки злобно, други с подсмехом, гунђају међ собом: „сељак“, „керпич“ али ипак зато сви га гласно питају: — Свекре, на ћев ли си? — Како да не, како да не? — чује Софка како им одговара, и сигурно понова Алилу лепи новац.
И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући: — Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају? — Све, све... — поче он. — Не све, него: шта и колико? Ама све! — Зар и ханове?
И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући: — Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају? — Све, све... — поче он. — Не све, него: шта и колико? Ама све! — Зар и ханове?
— Хајде, хајде, свекре! Доста је, време је... — Охрабреније на то његово ћутање поче ашчика да жури. А Софка је знала куда је позива, шта
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Млада искочи да види, а кад се врати, свекар је упита: — На шта лају пси, снашо? — Па на уста, свекре. — Море, ја то знам, али те питам на кога лају пси. — Е, то је што друго, — рече снаха.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Њу ми пита Вуча џенерале: „Што је тебе, моја снахо драга? Казује му Велимировица: „О мој свекре, Вуча џенерале, сједи јунак у пољу широку, у ледину копље ударио, за копље је коња привезао, а пред њиме стоји тулум
јој рече, кâ да посијече, те под собом коња уставила, напријед му ни крочити неће, па Латинка свекру проговара: „Мио свекре, Црнојевић-Иво, Максиму си срећу изгубио, како с̓ другог зетом учинио. Рашта, свекре, да од бога нађеш!
Рашта, свекре, да од бога нађеш! Ако су га красте иштетиле, ко је мудар и ко је паметан, томе, свекре, ваља разумјети, и свак може
Рашта, свекре, да од бога нађеш! Ако су га красте иштетиле, ко је мудар и ко је паметан, томе, свекре, ваља разумјети, и свак може муке допанути; ако су га красте нашарале, здраве су му очи обадвије, срце му је баш које
може муке допанути; ако су га красте нашарале, здраве су му очи обадвије, срце му је баш које је било; ако л̓ си се, свекре, препануо ђе је Максим још танко дијете, њега чеках за девет година, њега чеках у бабову двору, и још бих га за девет
Но ти, свекре, богом ти се кунем, ја ти враћај благо са јабане, са вашега војводе Милоша, те удари на Максима твога, јал̓ напријед