Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
МИТРОВИЋ 316 АЛЕКСА ШАНТИЋ 318 МИЛЕТА ЈАКШИЋ 319 МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ 320 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ 321 СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 323 СВЕТИСЛАВ ВУЛОВИЋ 326 ЉУБОМИР НЕДИЋ 328 МАРКО ЦАР 331 БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ 332 В ДАНАШЊА КЊИЖЕВНОСТ 334 КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ
ЛУКОВИЋ 357 СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ 358 МИЛАН ЋУРЧИН 359 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 360 ДАНИЦА МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2)
И тако се, по речима једнога од бранкомана, цела његова поезија свела на »један огроман и сјајан покушај« (Светислав Вуловић). Али и за то кратко време, и са тако малом количином рада, он је много учинио.
расе и распадања једног друштва, чини тежак, мрачан утисак, даје утисак »неке монотоне туге«, како је тачно приметио Светислав Вуловић. АВАНТУРИСТИЧКИ РОМАНИ.
Јакшић се окренуо социјалној поезији; у духу његових идеја створила се народњачка, реалистичка сеоска приповетка. СВЕТИСЛАВ ВУЛОВИЋ ЖИВОТ. — Родио се 29. новембра 1847. у Ивањици.
ОПШТИ ПОГЛЕД. — Светислав Вуловић означава знатан напредак у пословима које је радио. Он има својих мана: он нема моћи да се усредсреди на
МАРКО ЦАР Поред књижевних критичара који су се бавили српском књижевношћу, као што су били Светислав Вуловић и Љубомир Недић, било их је који су се бавили и страним књижевностима, који су у књижевно писаним расправама
Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије. СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ Најплоднији међу новим песницима српским јесте Светислав Стефановић (рођен у Новом Саду, 1877*126).
СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ Најплоднији међу новим песницима српским јесте Светислав Стефановић (рођен у Новом Саду, 1877*126).
Он није био самоук у књижевности као Светислав Вуловић, или дилетант као Љубомир Недић, но је имао солидну стручну спрему, и ушао у књижевни рад када је свој дух
Седамдесетих година Светислав Вуловић почине слободније и природније писати о позоришту, али његов књижевни укус не изгледа још развијен, и он врло
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Остави тамо. ВУЧКО: Ама што ће да се игра? ЉУБА: Зар би ти ишо? ВУЧКО (тресе главом): Ја! ЉУБА: Светислав и Милева. ВУЧКО: То се играло већ. ЉУБА: Сад по други пут. ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
момак из окружне вароши, који ту купује храну и коже, и купи вересију по селу и околини; а други је господин Светислав, од Тешмана много финији, »путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и
Па му том приликом покаже страшну своју шаку која није ништа мања од лопате којом згрће жито у магази. Тада би Светислав оставио Тешмана и обрнуо се Крсману (тако се звао онај у сламњем шеширу) и њега би задиркивао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се. — А где ћемо ми, несрећни пешаци? — продужи Светислав. — Нас артиљерија туче на отвореном простору, где од пуцњева пушака, узвика, јаука и не можеш да јој чујеш шум.
Није било далеко. Сјурисмо се код њега. Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу: — Тресни ми мало овај јастук. Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро.
Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали. Светислав уздахну и запали цигарету. — Сад, лежећи овако на мекој постељи, кад се свега тога сетим, чудим се самоме себи.
Предраг се накашља и поче: — Ја не умем да причам као Светислав. Али овде ми је дневник, те ћу вам по реду изложити. Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је.
Не знам. — Сигурно је у мраку налетела на њих нека наша група војника, па су они измакли — додаје Светислав. — Могуће. Али топови су били демонтирани, а послуга побијена.
Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко. Светислав упаде: — Ми смо брали купине — и он махну љутито главом. — Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш?
— Сад ја треба да питам: — обрати му се Светислав — је ли врх Кајмакчалана далеко од тих Зупчастих Камењара? — Па... није далеко.
Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе. Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови.
Ветар је дувао и наносио нам ситније камење у ровове... — О, брате, ти поче као песник — дира га Светислав, нестрпљив већ да он настави своје причање. — Хоћу да објасним овим људима како изгледа тамо.
Можете да замислите: тридесет бомби готово у исти мах... — Чуо сам и ја експлозију — упаде Светислав — али нисам знао шта је... — Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт.
Видели смо како претрчавају откривена места и збијају се у гомиле... — То је исто и код нас било — додаје Светислав. — Наши стрелци тукли су без прекида. Али највише јада задавали су им наши рововски топови.
А испало је сасвим обратно. Светислав се придиже мало, па ће рећи: — Овде сад долазе моје исправке... — Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ту је затим Сима Милутиновић Сарајлија, са оноликом својом славом. Светислав Вуловић га је сасвим озбиљно сматрао највећим српским песником предбранковске епохе, а томе његовом мишљењу, изрицаном
„српско општество у Панчеву”, дописник казује како се на тој свечаности пре приказа Стеријине трагедије Бајазит или Светислав и Милева певала ова Видаковићева песма, а ево какав утисак је оставила: „Но тко би описати могао” — казује дописник —
из Љубљане; Теодора Петровић, управник Државне архиве у Сремским Карловцима; Јанош Херцег, књижевник из Сомбора; Светислав Марић, пензионисани професор Више педагошке школе из Новог Сада; др Страхиња Костић, професор Универзитета из Новог
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Слика би била непотпуна кад се не би барем поменуло постојање тако различитих песника као што су елегични Светислав Мандић (1921), естрадни Слободан Марковић (1928-1987) и подједнако као песник и прозаист значајни Бранко В.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сутра част, господо! Свршио мој Бранко; свршио и његов Павле. И време је било... живот жури... ено мој Светислав, стигао брата, и тражи своје место. — Живот жури, и у журби му много шта и поиспада из џепова.
— А можда би баш боље било да су ту; њихово пријатељство би све поправило — разговарали су Светислав и госпа Лепосава. — Госпа Роза и ја нисмо се посећивале, али ћу, богами, сутра да натакнем онај мој излизани сомоцки
У нашој породици је све још проблем, а ето и Светислав већ на университету. Како ћемо испливати... шта ће бити ако отац умре. — Чекајте, Каленићу.
— Бранко се насмеја горко. — Кад би мој отац умео да се радује. Јуче баш, збринусмо бригу како и с чим ће Светислав на студијама док не прођу још шест месеци и моја стипендија не могне прећи на њега.
Овде се прсти ломе за хлеб, да би твоја теза могла да се отеже у славу Чивута! Јеси ти при Богу, Бранко! Стигао и Светислав, а старији, много старији његов брат још иде у школу и дере клупе...
све им добро стоји — али она зачас поцепају ципеле; ја се онда љутим, бринем за нове ципеле, и онда се опет радујем... Светислав је сад на мом месту у Бечу; и њему треба чинити радости, да бисмо се онда и ми радовали. И тако даље...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ако ја целога века треба да се мучим, онда је боље нека ме упуте на фронт да погинем. Потпоручник Светислав подиже се на лактове и повуче ноге. Затим се наслони на јастук и дохвати кутију са цигаретама.
Соко се диже као какав бедем и он ти заклања даљи видик. — Ево, имам карту — упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука. — Дај овамо — рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима.
— Дај овамо — рече капетан Радојчић, узе карту и разапе је на Светислављевим грудима. — Ево га! — рече Светислав и показа прстом на десни крај карте. — Видиш ли ове урвине? Твој Кожух, „ујка да га вика“.
— Откуда ви знате? — пита га потпоручник Светислав. — Био сам у картографском одељењу Врховне команде, па сам обишао цео фронт. — Дакле, овако — он зажмири.
чекајте да видим — он узе карту. — Двадесет пет, двадесет пет — додаде потпоручник Светислав. — Јесте... Две хиљаде пет стотина двадесет и пет...
Одмах на почетном делу левога крака налази се... Чекај... чекај... — Зупчасти Камењари — додаје Светислав. — Тако ће бити... — Сигурно. — Јест, ја знам да су ту неки камењари, само нисам знао како се зову.
— Наравно, ми — вели прибрано и одлучно потпоручник Светислав. — Ја сам, господине мој, рањен код Сиве Стене. — А ја сам рањен на самоме врху... — А на врх су изишли прво четници.
Из званичних извештаја читамо: Кајмакчалан је освојила Дринска дивизија. Светислав тврди: Кајмакчалан је освојио четнички одред.
— Ја тврдим! — поче жустро Светислав. — Море, батали, то је ван разговора! — одмахује руком Предраг. — Чекајте, браћо — рашири руке капетан Радојчић.
Рецимо, ја сам председник те комисије. А ви, Мишићу, и остали који слушате, чланови комисије... — Молим! — потврђује Светислав. Капетан Радојчић седе на суседни кревет, и обрати се Светиславу: — Да чујемо прво тебе!
“ — И тако даље. — А-ха! Хоће, јес’! — додаје Светислав. — Затим на крају извештаја стоји: „Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје
— А мени из четничког одреда ногу — добацује Светислав. — Требало је некоме онда да каже како је заузео Кајмакчалан. Укази...