Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Можда ћеш отићи у Београд, Слободане? - То би била премија. Не верујем! - замислих Београд с његовим шареним светлостима, куће начињене од камена и стакла, гомиле људи које ни најмање не занима јеси ли ти прешао у следећи разред или ниси.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Његове речи су се сударале са усковитланим ваздухом, са сломљеним светлостима, са пуцњеви ма, војници су те речи бесно одбацивали као проклету болест, Сима терџуман је викао, све јаче, а
Следећи дан је био уторак, 5. јун,1 засењен, омађијан дан, са дубоким светлостима. Од Стамбол-капије (заузимала је простор између споменика Кнезу Михаилу и Народног позоришта), према Палилулском
Чарапић ослушкује бруј од журбе и од нестрпљења, стреса се од мноштва покрета натопљеног светлостима што падају одасвуд, по тргу, и мисли како је журба увек иста. Сећа се да је и он журио, али се више не сећа због чега.
трен, били на бедемима, турски војници, лица смрешкана од чуђења, јурили су са бакљама, Васин лик је севао на њиховим светлостима, оковане двери велике капије цy це, ево, расклапале и Змај од Авале се, у скоку, нашао на улазу у Београд.
Са прамца, Рига од Фере је угледао просторе огромног, старог неба, стишаног у светлостима што допиру из самих бездана. Непомично, то небо је стајало, заувек, над водама, над равницама, над сјајем дана;
Покретна као прамен ваздуха, Љубица се примицала светлостима истока које су је, изгледало је, чекале. Када се вратила, Милош је стајао на прагу њиховог кућерка.
Ако Кнегиња подржи нови устав, битка као да је већ упола добијена. Окренута светлостима што су долазиле од сремских равница и трајале над тромим водама, Љубица је слушала.
И то је Милош уништио: покварио их је, све. Гледали су се, Вучић и Љубица, под отвореним светлостима поднева и покушавали једно другом да открију скривену мисао, у потпуности. Откривали су, али не у потпуности.
Из те се собице отварао поглед на Дунав, ушће и на Земун, какав није могао ни замислити. У издуженим светлостима летњег заласка, озарено пространство неба, река и равница расклапало се као сливено комађе вечности.
Потресен чудом у тим светлостима, Доситеј је разабрао да је дошао до оне границе разумевања са које одлазак из живота изгледа без значаја.
углу преко пута Народног позоришта, на којем је сад Сарајевска кредитна банка, била је изложена и источним и западним светлостима. Сва од дрвета и са доксатом кућа је, изгледа, чувала нешто од исконске тишине.
Наравно, добро је учинио. Погледао је кроз прозор: Дунав, остарела река, тихнуо је под светлостима јесењег поднева што су долазиле од Београда и Карабурме, и свет је био спокојан.