Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!... Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!... И прекрсти се. Његове речи ледише срца...
Хајдуци уснуше, само Станко не. Он се загледао у небесна свештила што лебде у плавоме зраку над њим, лебде и жмиркају некако сетно, као сироче коме сан на трепавице наваљује.