Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!... Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу
Учен и благонараван свештеник боље ће просветити церков своју него милиони свећа да у њој гору. Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
препричава његова се хумка не прескаче и не обилази његова се хумка полако претвара у пут у малом паклу запањених свећа на његовом гробу је мрак припев јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу
ТРИ ВЕКА У ОБРЕНОВЦУ 1. Глув судија по путу пише штапом. Глув кројач концем нишани у иглу. Под сијалицом од 20 свећа, глув, на тезги бакалин сапун сече канапом. 2.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
« И нестаде је. Он онда побегну кући; у оном страху није имао кад ни гвожђа узети. Чим кући, падне као свећа боловати: годину дана све су га на рукама пренашали. Једва се мало придиже, али се и после дуго лецао и најпосле умро.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена!... И ДЕО: ОДМЕТНИК 1. ЦРНА БАРА Нема веће равнице у
Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му прав као свећа, а корак сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића његових.
Хајдмо!... Срца су лупала, очи засијале. Свештеник корачаше младићки, стас му беше прав као свећа. Кад из куће изидоше, он рече Станку: — Напред, сине!... Води нас!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Једну ноћ вратив се из Великог већа, После речи које све знаше да плене, При пламену двеју догорелих свећа Откри љубавника у ложници жене.
Својих решења и идеја, Својих начела имате и ви — Кад год се неком руши стреја, И гаси свећа где ко живи. Све се купује и све прода.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
тако мило кад ја склопим очи, предајем се покоју, отпуштам стражу и опет знам да мајкино уво слуша сваки мој дах, да свећа још гори, да њено срце шиљбочи.
Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба?
Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба? — Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати.
Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им каве (а сутрадан показује по неколико
Четири празна свећњака; само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.
Упро поглед у њу па блеји. — Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!
Нешто ме је притискивало на груди и гушило. Кад сам опет отворио очи, било је дубоко у ноћ. Свећа беше сасвим изгорела, и она хартија, којом је на дну умотана била, беше се упалила и уз нејасну светлост дизаше се
Моја ми соба дође тако тужна, да ти не умем казати. Научио сам да ми увек гори лампа, а свећа ми је, опет, тако шкиљила, да ми се чинило да ништа не распознајем у соби.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И мало после дижу се комшинице и одлазе праћене фењером. Остаје соба с укућанима само. А затим се гаси свећа у кући, престаје шапат и настаје тишина.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
као своме рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било кандило не угаси се. — Ех, зар кадгод што знало, попило, окусило, зарадовало се... Легло у чисту, меку постељу?
Црњански, Милош - Сеобе 2
зиду, испод црних, двоглавих, орлова, на окреченим таваницама, пред столом, пред распећем Господина Исукрста, између свећа, оптужени је стајао занемео. Тихо се љуљао и изгледало је, сваки час, да ће се онесвестити.
изишла, она је изнела са собом канделабар, и у соби је настала тишина и настао полумрак, на место трептања многих свећа. Горела је само једна. Исакович није намеравао да учини посету, која му је била понуђена од стране госпоже Евдокије.
А звонило је, као клепетуша, иза врата. Затим се, далеко, горе, у висини, са трећег спрата, указа једна свећа, у мраку, и једно, женско, лице, и чу глас, који је питао: Ко је? Агагијанијан тој жени довикну: Анастас Велики!
Стасит је, а црн у лицу, као што су иконе, пред којима је педесет година горела, и гасила се, свећа. Има, каже, крупне, црне, очи, као већина наших сународника, а лепу, белу руку, којом, сваки час, глади браду, која је
Мећу огледалима, у кафани, на спрату, где су зидови мирисали на кафу, уз светлост и трепет свећа, Микаило Вани причао је Исаковичу, одушевљено, о владици Василију. А што се тиче лазарета, то је, каже, лако.
Ко га је послао? Откуд долази? Шта хоће? Без деце, сама, уз ноћно осветљење свећа, та лепа жена чинила се још млађа него што је била. Имала је још увек држање неког лепог хајдука.
Исакович је уведен у једну просторију, која му се учини читава дворана, а коју је само један канделабар, са пет свећа, био осветлио. Имала је гвоздени балкон, изнад баште, из које је допирао мирис цвећа.
На једном, сребрном, широком, послужавнику, горела је, у шандали, свећа, велика, у облику љиљана, белог, од воска, дело радионице њеног оца, Деспотовича, воскара.
Идући дан, док је фамилија Исакович седела при столу, при вечери, уз слабу светлост свећа, Ана је то поновила, пред свима.
Већином је, међутим, задовољен, уобичајио, сад, да оде и спава чак на другом кревецу, татарском – у мрак, где му свећа није сметала. А ни колевка није била близу. У први мах, Ана је и сама била охладнела према мужу, уочи свог порођаја.
Варвара је плакала, кад је Павле полазио, хитно, а кад га испрати у авлију, у дубоку траву, за њом остаде само она свећа и трепет кандила у кући. Зашто плаче, тихо – честњејши Исакович није, нити разумео, нити питао.
Мачак је почео да га обилази, али је брзо осетио да то није човек који мази, па се повукао. Кад је свећа догорела, пред зору, Павле је видео само зелене, светле, очи, као да су свици, у мраку, који нестају.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Опет гледа на брата. — Убили сте ме. — Стресе се и душу испусти. Бадава јој сад воштана свећа у руци. Тако пропаде та дивна девојка, а нису јој допустили један дан задовољства. А Шамика се опет није оженио.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пред жутим зидом собе, између два чирака, у којима је горело шест свећа, под сликом Св. Катарине Сијенске, стигматизоване и загледане у небо, Комесар је најпосле престао да виче.
парка, са великим осветљеним прозорима, у којима се црне крстови пречага и сенке на зиду, борили су се дуго, између свећа у сребрним чирацима.
им је за тренутак видео ружичаста колена; бакарне светњаке, са искованим лишћем и малим анђелчићима, пуне безбројних свећа, Исакович, уплашен, видео је и њу, у огледалу, леђима окренут, пре него што јој погледа у лице.
Под сјајем стотину и стотину свећа, њима се чинило да не могу сакрити траг свих досадањих киша на себи, ноћи проспаваних по селима и под колима, неколико
Па ипак су заслепели и обневидели од вампирских пламенова свећа, у сребрним светњацима, од светлуцања огледала, црних, лакованих сточића, резбарија, мраморних огњишта и свилом
У кући је био страшан смрад свећа. Госпожа Дафина лежала је чиста и мирна, великих, разрогачених очију, испружених руку, покривена својим свилама, као
од себе свакога, притискивао је на њу своје груди, не пуштајући је ни онда кад су бабе хтеле да јој склопе очи. Свећа коју јој беху стрпали у руке, пала му је на леђа и запалила га. Беше као луд.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
магије носе хтонска, демонска обележја: делови нечистих животиња (слепи миш, жаба, змија, мрави, кртица), смртна свећа, земља с гроба, мртвачки прстен, смеће, олово итд.
У породици нероткињу гледају попреко, са осудом јер није испунила очекивања и зато што се због ње гаси крсна свећа, а она је и чест извор сукоба и свађа.
Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа“. Зато, ако у браку и има деде, али нема мушке, брак опет није испунио своју основну улогу и родитељи су незадовољни.
Приликом стрижбе упали се свећа, кум узме маказе, прекрсти се три пута и каже: „У име Бога и Светог Јована, шишам Милорада (или како му буде име).
Геземан као „тешке клетве“ Црногораца спомиње ове: „Тако ми се крсна свећа не угасила!“ и „Тако ми се кућа не ископала!“²⁷ И у другим нашим крајевима такође су најснажније заклетве у децу.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За људе и жене у чијој су машти размере света померене, за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени, царе, носе неку своју, малу, свећу, за људе до зуба наоружане на рогове пужа кад налећу.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Провинција — то је за тебе, пре свега, лоше осветљење. Голе сијалице од двадесет и пет свећа што попут самоубице висе са таванице на тужном гајтану без штитника, осветљавајући једва саме себе и пукотине на зиду
Опет те је сачекало оно исто осветљење од двадесет и пет свећа, па си са чежњом мислила на своју удобну кућу која личи на разгажену папучу, на драге углове и прашњави абажур са
А он је и даље живео и прославио четрдесет и пети рођендан, истина, без торте и свећа. Из два разлога: зато што торта гоји и што у његовим сиротим пушачким плућима већ одавно нема толико свежег ваздуха да
и што у његовим сиротим пушачким плућима већ одавно нема толико свежег ваздуха да се одједанпут погаси четрдесет и пет свећа. Неко му рече да су то најбоље године. Најбоље — за шта? За лукавост?
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ниска, а доста и тесна, Око стола седи раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, Ал' де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за Вино даде?
134. Мрак је доста, то је срећа, Другојаче... Но гле јада! Нешто сину — богме свећа! Ко то иде амо сада? Ето, ето господара, — Та је ли му дегод пара? 135.
“ 140. „Па још збориш, зла ти срећа!“ Цикну госпа, па га тури, Из руке му паде свећа. Он с' кâ дулек о тле сјури. — Ал' већ мени срце зебе, Ваља, богме, да се гребе. 141.
И он беше, уђе, седе, Већ вечеру згодну једе. Вино пије, и већ попи, Напољу се нојца склопи. Ал' у изби свећа гори, Он са драгом седи, збори. Нешто вели да је трудан И одмора врло жудан.
Нешто вели да је трудан И одмора врло жудан. Тишина је већ у двори, Нигде свећа већ не гори, Само код њи ојађело Што је будно то кандело, Па се мучи, тужно гори, Са мраком се тужно бори, Тражи
Мора свећу већ ужећи, Мора драгу свом потећи. „Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће... Ал' та свећа слабо гори, Ох, ала ме жеђа мори! Воде, воде!“ И по воду она оде. „Што би, Боже ти силени!
“ па је диже. И већ свећа већ догоре, Ноћца вирну кроз прозоре, Ма још већа туде тама, А у тами стража сама. ИИ Сунце зађе, дан умире,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Још издалека замирише тамјан. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. Чује се тиха песма.
Чује се тиха песма. Очи ми се засене од млазева толиких воштаних свећа што их је око цркве припаљено. А она, црква, усред тих свећâ, које лижу њене камене зидове, онако широка, и велика,
Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада...
Само из велике, гостинске собе видело се како на средини собе свећа гори. То је сигурно била његова свећа, упаљена му више главе.
Само из велике, гостинске собе видело се како на средини собе свећа гори. То је сигурно била његова свећа, упаљена му више главе. Кад се испесмо у кујну, и то до врата, у мраку, наиђосмо на оца му.
Више главе му, у чинији пуној брашна, горела је једна велика свећа, са још пуно око ње малих свећа запаљених од оних што су дошли.
Више главе му, у чинији пуној брашна, горела је једна велика свећа, са још пуно око ње малих свећа запаљених од оних што су дошли.
А та велика свећа, онако високо, озго, осветљавала га мртвог, а нарочито лице му, главу, око које беше поређано цвећа, шимшира, и то
Жене још вечерају. Једу обично много и ужурбано. А више главе Митине гори она велика свећа, осветљава целу собу треперећи, прскајући, као да ће сваког часа угасити се и пасти на мртву Митину главу, која сад
тестијица воде, у грло јој кита суха босиљка, а по дршци тестије и боковима црне се капље воска накапалих од толико свећа које му је палила.
Браћа јој, Ита и сви већ су били полупијани. Завалили се. По столу исполивано вино, изглодане кости, растурен дуван. Свећа на среди стола осветљавала их је.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: — У
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Мада је, изгледа, заборавио да скине ранац испод капута (толико је био погрбљен и га-га), госн Кречко се исправи ко свећа и стаде мирно с руком принетом ободу шешира.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док те цели. Зло је мени тихо рекло кад ми гвожђем уши пекло: Ја сам игра - нисам
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Текли су дани унедоглед, на млину старом тишина, лед, смрзла се вода, дрво и камен, са свећа трепти плавичаст пламен, застао жрвањ, вечита чигра, једино ватра дедина игра.
Морем сланим, у даљине, мирним ходом, путовȏ је деда бродом. Стајао на самом прамцу, као свећа, прав и крут, крстио се и чудио како лаћа знаде пут.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Добро вече. — Добро вече, господине. Пред крчмом, у потпуно мрачној улици, два пута више људи. Унутра гори свећа. Седам за сто испод свеће и покушавам да читам Живот Челиниев. Редови играју према игри пламена.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа и врат му је придављен од пешкира које везујемо око храста ништа му наше теменање не прија он нема гушобољу ни
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На уласку у цркву запахну нас мирис тамјана и сагорелих свећа. А распети Христос, са болно издигнутом главом, упућује молећиве погледе и као да вели: „Господе, опрости им, јер не
Између преклопљених ручица, горела је свећа... А једна жена, сигурно несрећна мати, седела је више главе малог мртваца и тихо нарицала. Прошли смо ћутећи...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ко очи и уста. Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо! ДРОБАЦ: Понекад тако сија по пешес тикава!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед.
Опазише нас и ућуташе. Пред нама се виђаше огроман пласт, а на вр' њега стајаше упаљена свећа. То беше велика рпа кукуруза, највећа у целом селу, састављена из четири велике луке и две њиве планинуше.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЧЕЖЊА Данас ћу Ти дати, када вече падне, У светлости скромној кандила и свећа, У чистоти душе моје, некад јадне, Читаву бујицу пролетњега цвећа.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Увек поред мириса самих јела осећао би се и други мирис у њима, мирис тамјана, покапаног воска од свећа и сувих, иструлелих, око крстача извешаних шимширових венаца.
| На отвореној капији испод свећа, заиста угледаше како из кола силази он. Лице му не видеше, али по оделу га познаше.
госту, чинило се да — (а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе) — отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут.
свршено, није најгоре, да по овоме што никако не може да се смири, има нешто још горе да дође, јер, осветљен од оних свећа, које су већ накриво гореле, видело се како му појас и сва половина дрхти, тресе се, како га колена, бутне кости
јој донесоше одело, сапуне, игле и чешљеве; како све то испред ње на столици и по прозору поређаше, и иза упаљених свећа прислонише велико огледало, остављајући је саму, да се обуче и накити за вечерас, за прошевину и „пијење“, — ништа је
и велике, нико онако, за тридесеторо, дугачке, једноставне пешкире преко колена, нити ико има онакве и за онолико свећа златне и сребрне чираке. После се чу како одозго викну: — Магдо!
Црква, онако широка на стубовима, са тремом око себе, старим кровом, старим дирецима, нагорелим од многих свећа, патосана оним широким испуцаним плочама и са мрачним, на свод, гвозденим прозорчићима, поређаним до испод самог
осећао, сав је трнуо ослушкујући да ли се не чује што из онога сопчета где је Софка и одакле се видело како још прска свећа. Срећом ништа се није чуло, ни Софкин плач, јаукање.
Једва се ујутру разабра. Тек што је свитало. Велика лојана свећа у чираку, више њене главе, догорела је до дршке чирака и расцветана гасила се ширећи задах.
Дању ништа за себе не би знала. Ноћу би се расвешћавала. Видела би како јој више постеље, у страни, гори једнако свећа у оном попрсканом чираку, до свеће стоји тепсија са јелом, што би свекрва дању, док би она била у заносу, доносила,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Бијели се као тава на снијегу. Боји га се као врана скелеџије. Боји га се кô наковањ чекића. Боји га се кô свећа помрчине. Боји се као девојка од удаје. Весели као на даћи. Весели се кâ и мати мртву сину.
(Коса за кошење траве) 120 — Свој дроб ије, своју крв пије? (Свећа — лојана или воштана) 121 — Сито цвили, гладно ћути?
(Просјачка) 321 — Која кућа нема пи комшија ни улице, а пуна је света? (Лађа на мору) 322 — Која свећа више гори: воштана или лојана? (Ни једна више, већ обе ниже) 323 — Која су крила без перја?
(Кућни праг) 350 — Шта по ноћи цвати, а по дану вене? (Свећа) 351 — Шта се водом пали? (Креч) 352 — Шта се пече, а не може се испећи? (Црепуља) 353 — Шта стоји у цркви на глави?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
лепу и велику; врата су била отворена, она уђе унутра, кад тамо, собе не може лепше бити, и на асталу у једној соби свећа гори.
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: „У
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег манастира спомена ради, свећа светом Сави, уља 60 литара. А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији.
себе, и пажљиво, смотрено надгледа у појању и читању да нешто не изостане у вашој улењености, а усто још и на паљење свећа и чишћење и паљење кандила, или на спомињање живих и умрлих, који су уписани да се спомињу; још и панихиде по преданом
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
АНЂЕЛКО: Каква сад говорница? ИКОНИЈА: Однели га зајдно са говорницом! Горела ко ова свећа, ако није! Да се трипута прекрстиш! АНЂЕЛКО: Помоз ти мени да овог унесем, а после се крсти! ЦМИЉА: Ал је тежак!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Отворе се часком врата на кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с тежим корацима, испадне из кујне и промиче десно иза куће.
кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с тежим корацима, испадне из кујне и промиче десно иза куће. ЈОВЧИН ГЛАС (нестрпљиво): Ама, што се не отвара то?!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— излете Аћиму, па се још више збуни, и уплаши, и обрадова, и још више уплаши од радости. Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну. Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина.
Више кревета, његова велика фотографија из Париза истопила се у суву, велику мрљу. Воштана свећа, заборављена на пећи, изгорела: ваздух отужно мирише на смрт. По Вукашину се одједном стврдла језа.
Шта је крала?... Грожђе и неколико пута тикве за свиње. До удаје ништа више. Још нешто, још... Чула је како восак са свећа капље у пепео. Чула и своје дисање Било је толико гласно као да ветрови дувају. Од страха је зауставила дах.
У свитање, меким шумом говеђих опанака пришао јој је калуђер и позвао је да устане. Запалила је дванаест свећа, пољубила крст хладнији од зимског јутра, ставила дукат на истегнут и посребрен Христов трбух, гадљиво испила бајату и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Када је отворио очи, око њега је све блештало. Чинило се да у сваком комадићу леда гори по једна мала свећа. »Вероватно сањам?« — помисли принц угледавши у коцки леда црвену жабу, и због нечег се сети црвене звезде.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох њеном пламу Хартија је изгорела.
Где на друга бројим, Ту крвника имам, Где ја ловор својим, Трнов венац примам. - Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ.
Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе.
- На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе.
Јадни Песник већ сто лета лежи на дну гроба. Ноћ не иде, стоји. И само безгласно, По зидовима, у горењу своме Весела свећа што трепери јасно, И ниже сенке, крупне, к'о фантоме. А она чита...
док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили. Сама свећа гори у самотној вили. Ј.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
У великој дворани, у којој су се варошки већници окупили, владала је, при слабој светлости свећа у коју се мешала и светлост ранога јутра, нека чудновата врста полутаме у којој су сви присутни, исцеђени од умора,
„И тај ваш доказ је необорив“. „При сагоревању троши се ваздух. Свећа, смештена у затворен реципијенат, горела је дотле док није потрошила један део ваздуха садржаног у њему.
„Врло тачно речено!“ „Пад Наполеонов није Лагранж доживео: умро је без боловања и угасио се као догорела свећа 10 априла 1813 године. Његови смртни остаци сахрањени су у Пантеону, а Лаплас му је оджао посмрно слово“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У њима, унутра, као у крлеткама, иза белих великих свећа повешаних о ексере, назирале су се доброћудне главе инвалида-продаваца, чије су штаке биле прислоњене уз столове са
Чинило ми се, поред тога, како се усред дима воштаних свећа, уз ужас чудних шумова, неке тешке а невидљиве гвоздене полуге равномерно, и једна за другом, спуштају и слажу на саме
Гори тако Сима од оног нестрпљења, да изгори као свећа на ветру, а дискусија све живља и огорченија и интересантнија, па Икета Васић надвикује све и енергично доказује своје
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: — У
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Осећам студен са поспалог цвећа, Велики корак од те споре пратње, Облаке дима невидљивих свећа, Скупљене сузе за невине патње.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Сијалицу од 16 свећа требало је ставити у ходник и пошто сам одабрао место, наложио сам монтеру да положи жице. Пошто је радио неко време
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Није било хорског певања у цркви у Делавер Ситију, није горело много свећа и није било пријатног мириса тамјана, није било складних звукова црквених звона.
путем којим се кретао Молтке и показао ми фелдмаршала коме је тада било осамдесет шест година, а био је прав као свећа. - Да ли си икад видео скромнијег, мисаонијег и продуховљенијег човека негде на свету? - упитао ме је Никола.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
осећа, а испред њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена
У кући је дочекује „мрачна, упола откривена постеља” и у чираку загушљива лојана свећа, док је напољу „мрак, и то густ, тежак”.
у прошлост: вративши се у собу, затиче „мрачну, упола откривену постељу, с још отисцима од очева јој тела, лојана свећа у чираку прска и заудара на изгорео лој, а напољу мрак, и то густ, тежак , и њој управо „тада све изиђе”, па је „чисто
на дворишној капији - кроз коју пролази да би засвагда променила боравиште - венац сухог цвећа с мирисом тамјана и свећа, онда не можемо а да не помислимо на свадбену стилизацију, у словенском фолклору добро очувану, невестиног одласка из
госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут”.
од себе свакога, притискивао је на њу своје груди, не пуштајући је ни онда кад су бабе хтеле да јој склопе очи. Свећа коју јој беху стрпали у руке, пала му је на леђа и запалила га. Беше као луд.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са Парнаса жар. Свећа гори, перо спремно, Хартија је ту; Е, сад седи па напиши Лепу песмицу.
Знам, не пркоси, — Ал’ свој тако кратак живот У гроб уноси. И тако сам с њим ратовô Читав један сат, Док и свећа не догори, И ја легох спат’. Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив. Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив.
Док год траје побожнога жара, Православних храма и олтара, Њеном гробу послаће се свећа, Венци вити од свежега цвећа.
Само језик сека Пелин Могô б’ бити — мало краћи. »Стармали« 1881. ЛЕПТИРИЦА На столу је мирно свећа горукала, А по соби лети лептирица мала.
Весели се томе као неком дару: Њена мала сенка игра по дувару. Малена је сенка. Остраг гори свећа. Ал’ што ближе к свећи, а сенка све већа. „Тако ли је дакле!
Краков, Станислав - КРИЛА
— А она љубила мења, љубила... и прапоршчик извиђач заносио се том чедном љубави између искапаних свећа на столу и празних боца од коњака. Неко је напољу ударао у балалајку.
— Господо, ја немам више новаца, изјавио је Душко када је већ и свећа почела да догорева. — На фронту новци доносе несрећу, тешио га је неко и са задовољством осећао како га жуље златници
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— А што ће ти свећа? — Хоћу нешто да пишем. — Је л' за Чарнојевића? — Није но за ме. — Ваљаде писму кући?... му славца, господине, баш
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Самовати, боловати, Јадовати... ој! Ал’ си страшан, ал’ си добар, Чудни Боже мој! Мала свећа горила Тужно, жалосно, Црна ме је слутња стисла Кад сам погледô.
Па чуј шта звезде поје, Ту радост велику: Срб љубећ’ љубу љуби По крсту челику. ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би знао шта?
Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео? Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао.
Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу —
Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла прели, Борба груди смори, Патник се исцели — А свећа још гори... Гори у тишини, У пустоши тој, — Такав ми се чини Сада живот мој.
Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана. Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је дадох њеном пламу — Хартија је изгорела.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
молим за мој рачун, бр-брза паљба... по пет, у „плафон“. — Нека буде! — Пали! Так, так так... Малтер је падао, свећа се лелујала, чауре одскакале, а Коста „Турчин“ дигао руке и раздрагано виче: — Песма над песмом... Симфонија...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дајте брже корпу цвећа И четири огледала, И воштаних девет свећа, Нови мидер од перкала, И париски рококо, И пантлика барем сто.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради.
Почињу да вечерају. На софри забодена у чираку свећа одозго осветљава софру, парчад хлеба, виљушке, сахане, и њих око софре.
Добро му дође та самоћа. У дну магазе горела је у чираку лојана свећа, он је био горе у дућану. Да би био као још усамљенији, он се диже и пређе тамо, у магазу.
Да би био као још усамљенији, он се диже и пређе тамо, у магазу. Свећа је, заклоњена каменима соли, бурадима, даскама, једва горела и осветљавала. Он седе.
[Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.] Понекад се устумара. Горе, у соби, гори му свећа и леже отворени тевтери, спискови вересије, примања, дуговања, а он доле, у башти, шета, пуши.
Кад му је теча дошао горе, да га пробуди и да му јави, он га је већ био нашао спремна, обучена и горела му је свећа у соби.
И опет се по кући разастре и зацари мирис тамјана, свећа, кандила. Опет почеше да се црне шамије матере му и осталих жена, опет слуге, слушкиње узеше онај свечан, миран и
Кад се смрачи, само викну: — Свећу! Мати му унесе. Свећа нова, у златном високом чираку и упаљена осветли њега спреда и место око себе као котур.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ако се у пушку метну три зрна п. и ускршња свећа, може се из ње убити вештица (Караџић, 3, 186). Ако човека ноћу прогони какав нечист демон, нека се, ако може, склони
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Раније, у стара добра времена, могло се за неколико као од беде смунђарених, недоживљених оченаша и неколико кржљавих свећа припаљених на олтару, добити исцељење, а сад је овај проклети мушичави, свадљиви копилан тражио дебеле овце, сваку је
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара. Безбројно свећа, до у саму зору, Засветле опет у стакленом двору И опет бајни захоре се гласи, Љубавни клици, песме и уздаси.
Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали, Он може, музо, небо да запали! 8.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Први спрат тог господског дома, осветљен безбројем свећа, пун је Гостију. Госпођа нема, да би њихови мужеви могли, несметано пијанчити.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у мртвачницу, и целу ноћ се видело „к'о кандило, илити свећа”... а њој је само добри Бог могао запалити ту самртничку воштаницу...
У пекарници тиња неко мало осветљење, изгледа да је свећа. Зашто гори, не зна се, јер су сви пекареви легли, пошто устају одмах после два сата у зору. Свеједно.
Ни Агница није ишла за погребом: скоро испрошена, „не ваља се да иде на гробље”. Господар-Гавра носи пакет свећа и велику боцу зејтина. — „Фали му само зелена кецеља” — шапће неко.
Не питајући за трошак, украшавали су цркву и порту брдима цвећа и свећа и ћилимова. Христов гроб — раскош. Тамјан се једнако пали, сва порта мирише.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сигурно је умро од глади. Неко му је прекрстио руке на грудима и између прстију стоји му упаљена свећа. Само што није догорела.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ДОБА 90 ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА 91 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 93 ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ 94 МУДРОСТ СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3
Попре него устом и устнима и језику, — овим ето, отворити се и привући у себе духа! СВЕЋА ЈЕ МОРЕ Морско око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану
СВЕЋА ЈЕ МОРЕ Морско око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у Јордану Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то
ИЗ ПСАЛАМА Ти мој мрак разгониш, свећу ми палиш; имајући тебе, жешћу ватру, у себи неће ми се никад свећа угасити. МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу тугу
ал' је дошао ти друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до бога на те, у томе ти је твоја се свећа утрнула.
Шири се кано пућак у ништо. Тко је мудрији, ваља му да је и поштенији. Не жегу зато свећа да их под астал, ил' му под клупу мећу. Какви људи бише, такви и поп. Ка аспиди глухи. Цару царево, а Богу божије.
Ја руно, — киша да изаспе се на ме. Ево купина, — нек је зажеже горњи огањ! Ево свећњак, — на њему да светли горућа свећа. Ручка ја — нек се саспе и сручи се мана. Ја постења — може лећи младожења. Царска сам столица — не ка седне цар.
Тај за мном иде; попретежнији и јачи је од мене, њега и почекајте да од њега доконање узмете. Ја сам исто једна ваша свећа и мало вас просветљавам јасноћом. Ал' он је велико право сунце, које но сву земљу обсјава.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га. Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију.
А Зона само прћи уста и не одговара ништа; стоји као свећа, са састављеним ногама, и не може одмах да се крене. — Па поздрави се на даду Костадинку.