Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
80. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра. То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода.
Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом свекру у свил’на недра. То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. 81.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Шта ћеш, када без тога сада не иде, кад друкче не бива! Не ствара се царство „све лежећи на свил’ну душеку“ и резолуцијама оних који нас из позадине, иза девет мора и деведесет гора, бодре да истрајемо до краја...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Кад то чуше три л'јепе ђевојке, обје крајње средњу погледаше, а Роксанда у зелену траву; сави скуте и свил'не рукаве, пак покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; а ђевојке двије побјегоше.
Кад га виђе нејаки Урошу, лако скочи са свил'на душека, лако скочи, паке проговори: „Благо мене, ето мога кума, ето кума, Краљевића Марка!
“ Руке шире, у грла се грле, у бијело цјеливају лице, за јуначко питају се здравље, па сједоше на свил'на душека. Тако мало време постајало, данак прође, тавна ноћца дође.
изгибе војска на Косову и обадва цара погинуше, цар Мурате и кнеже Лазаре, паде крвца коњу до стрмашца и јунаку до свил'на појаса, — по њој плове коњи и јунаци: коњ до коња, јунак до јунака, а ми тице долетисмо гладне, долетисмо и гладне
изгоре варош на Косову и изгоре кула Аџагина, онде били моји орлушићи, па и скупи Краљевићу Марко, он и скупи у свил'на недарца, однесе и двору бијеломе, па и рани читав месец дана, читав месец и недељу више, па и пусти у гору зелену,
“ Расрди се војвода сибињска, па ишета пред шатора свил'на па дозива војводу Кајицу: „Од', јуначе, да с' надстрељујемо, да бијемо нишан за облаком!
“ Па се маши у свил’не џепове, те извади дванаест дуката и дарива богом посестриму, она њему свилену кошуљу. Па одоше двору бијеломе.
Кад је било вече по вечери, тад устаде од Коњица Јанко, пак отпаса два свил’на ћемера, оба пуна жутијех дуката, па их даје побратиму своме: „Побратиме, беже Али-беже, одавно се јесмо