Употреба речи свила у књижевним делима


Јакшић, Ђура - ПРОЗА

билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа... Али просјаку још није уделио...

је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа... Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У вечери дуге, Прах сребрних звезда док лагано пада, И с цвећа се диже свила, као косе, Моја нова љубав родиће се тада Као нови листак и нова кап росе.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Па зар си заборавио на чардак пун шишарке? — Пун је! — каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку. — Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Оде глас високо до неба и далеко се разли, мислиш преко целе равне Бачке! Као она свила у пољу што се извија у јесен, тако се изви и отеже са весела срца Радина сетна песма: »Душо Јуло, срце увенуло!

Африка

доста памука, доста палми од чијег се плода може правити лажан седеф, свила, конопци, путер, опојна пића, и друго. Прелазимо преко речице која се зове Црна Волта; њен извор је само на двадесет

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

У телу сам осећао бескрајну и нежну замореност мишића. Испрана и глатка сопствена кожа изгледала мије драгоцена као свила. А ипак ће она једнога дана бити збрчкана и рожната као Гретин врат!

Сунце ме је као врели маљ ударало по потиљку а баздух ми се цепао у грудима као свила, реско и болно. Био је то млак ваздух пун влажног мириса песка, врба и речног биља, али мени се чинило као да удишем

Црњански, Милош - Сеобе 1

Виде је у сваком мраку, ма где био. Чинило му се да га обавија њена коса, са тешким мирисом ораха, лака као свила. Додирнула га је косом, више пута, када му је прилазила руци. И он је каткад додирнуо њену косу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Та ствар апсолутно нема цене! — Однеси јој ово... — поклања хаљину царинику, коме свила потече у слапу низ крупне шаке. — Она ће ти рећи чим се бавим!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кад и браство пристане, онда просцима дâ ручак и пуцањем се огласи вјеридба и углави се „свила“. Обично на двије-три недјеље пред свадбу дођу ка вјереници тројица од рода вјереникова и донесу јој платна за кошуље,

Пошто дарују дјевојку, пију са цијелијем браством. То се зове „свила“. Тада се углави колико ће бити сватова и каквијех дарова, и кога ће дана бити свадба.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Споља свила, ал' унутра шта је? Све се блиста и трепти и сјаје Само злато и драго камиње, Госпоштине то пусто знамење, Ох,

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Богами, лепо! Не знам на шта се жалиш! После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа... ХАСАНАГИНИЦА: Па и то сам тако говорила, баш теби, онда, пре седам година!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива. Нагрнуше просиоци, слава, пурпур, злато, свила, — све највећа госпоштина од Индуса па до Нила.

Ал' што пурпур црвенији, што сјајнија свила бива, све је блеђе лепо дете све тамнија Валадила. „Доста, доста, драги бабо!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ПИЈАДА: Висе цини ауфпуц, него и материја. МИЛАН: То је шнајдерова брига. ПИЈАДА: Знате стаглгрин свила, па сама постава, тунглгрин ауфпуц, врло це лепо да стоји.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Пошто је био шантав, продавао је свилу на Славији. Звали су га шантави Антун. С временом, његова свила доби назив шантунг, што представља скраћеницу две претходне речи. А слово г које недостаје, упитаћете се ви?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Отпала је плоча с клина. Мрзне у сну детелина. Перуника круну свила у предворју ништавила. Лежи змија испод снопа. Отклопљена зјапи строфа.

Треште гнезда, јаја по зраку звоне. Глувог доба свила у ћуку гуди. (Дотичу ми чула каденцу коса, руковет крагуја.) Не престај, теци, диктатуро с гаја јер могу, учас,

(Да не деси се да ми крвна свила „Процвили страшном песмом без мотива“?) Калопер-душом одишу ми чувства. В У светој тузи хлапе жуч и оцат, а

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ево језера, правога раја, на њему утва ватрених крила, ту јунак чека троглава змаја, над њим се воћка чаробна свила. Поноћна језа и сати худи, језеро врије и неман гуди. Ко ће јунака од сна да буди?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

69. Што се оно у планини сјаше? Јели свила међу свиларима? Али злато међу златарима? Али свита међу терзијама? Али Маре међу ђеверима?

Јели свила међу свиларима? Али злато међу златарима? Али свита међу терзијама? Али Маре међу ђеверима? — Није свила међу свиларима, Нит’ је злато међу златарима, Нит’ је свита међу терзијама, Него Маре међу ђеверима. 70.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим! Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали, као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

Мој отац, Тома, био је ониска раста, снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком као свила. У детињству, на селу, сачекивао је повратак стада и пио млеко оваца из кабла. Отуда, тврдио је, његова снага.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И сад, у благе јесење дане Кад ћуте поља, њиве узоране, На тихом сунцу када шума руди Та по ваздуху свила бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска прела: То су остаци Маријина

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

љубавно и слатко гледају, како не гледају нигда ни бабове, ни мамине, ничије друге очи; и она густа, смеђа, мека као свила, миришљава коса; и онај вазда погнути послени стас, — јер се тета непрекидно налази у некакву послу; и они чести,

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— вели љутито Сретен. — А што је купус, господин-учитељ, мани се! Ама жут као ћилибар, па танак како свила, а добро како ћетена алвица! Ћу те зовем једанпут на један кеф да ручаш с мен’. Срета само хукну.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

лије У налетима: предахне, па бризне још оштрије; Хладном се кишом мијем Ко јасен голи, на чијем Врху магла је свила водено гнездо своје.

Бори се танка свила Са злом вољом априла, Оцвали трн и вишњица, ко брат и сестра, стоје; Од суснежице Очврсле им латице, Па пљушти,

Не вреди: не дају харамије, Поборнице ропства и моногамије!” У забрану покрај Кокиног Брода Јабука се свила од рода Чекајући ђаке-мародере Ил било кога да је обере. „Ех, кад бих могао ма и обноћ Да јој притрчим ја у помоћ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Доле до кујне, у оној великој соби, Софка је већ спремна и обучена чекала. На њој је била сама свила. Али ни шалваре, ни њена готово гола прса, претрпана низама и дукатима, нису могла од дугачког и густог невестинског

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

поносних и чедних, Самилост и сету осмејака једних У којим је вредност живота нам била, Суморна и тешка као црна свила.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

2 (Кад је девојка у башти, отргне струк траве, говорећи): Куд год ходам, вратић тргам; за мном се свила мота (погледа иза себе), из уста ми бисер капље (погледа преда се); спреда сам вила, отраг сам мама: ја помамих вас

У твојој се кући свака срећа свила. У дому ти се рађала мушка дјечица, у брду ти расла винова лозица, а у пољу класала шеница бјелица.

скаче скерлет — скупоцена материја (чоха, свила или кадива) обично црвене боје скорње — чизме скрата — болест немања апетита, без болова скратило — в.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ А лисица рече: „Ја ћу мојим репом подрљати.“ Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати, како ће пожети. Свила рече: „Ја ћу жети.“ Међед рече: „Ја ћу снопље везати.“ Лисица рече: „Ја ћу класје купити.“ Пожеше и снопље повезаше.

114. Сјекутићи сијеку, вукотићи вуку, сам баћа превраћа. 115. Скочи срна иза трна, ђе се свила, ту и умрла. 116. Сламна кућа, гвоздени притисци. 117. Споља тело, а унутра кошуља. 118.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати? ЧАС Као шећер у воћу Или на стаблу смола: Јави се сенка бола У неки свој час, ноћу.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Златопрста их је нежно и с бескрајном пажњом преносила на свилу. Али, уз златни прах свила је сада била посута бисерима.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Вашар је био - а на вашару Сабље, пиштољи, арапски ат; Туниске капе, сребро и злато, Млетачка свила, женевски сат. - „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?

Подне је врх Нила. Јато ласта негде преврће и везе; И ваздухом топлим разлеће се свила. Нил прастари, зелен, с изнемоглим дахом, Одилази тромо.

Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште к'о свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело. К'о да би хтјела збрисати сјен туге... И слушај!

Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи. Косице јој русе По леденим груд'ма, као свила густа, К'о мекано злато, почиваху ти'о. А залеђен, мртав, к'о да с ледних уста Један горак осмјех још трепташе мио...

У соби тама. Малога кандила Последњи зраци, меки као свила, Умиру; нема ко уља да кане... Кандило моје, ми смо среће једне: И моје груди за животом жедне, К'о ти за уљем; мој

и даље ни корака. Ветар се титр'о хаљиницом њеном, И златном косом меканом к'о свила; Сунце се баш тад спустило за брда, И сва се шума ућутала била. „Доста! Не треба!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и ја сам чешће осећао како ме, извучена испод крзна, под којим је два плава ока дрêм све више освајао, милује њена као свила мека коса.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

њих налазила се иста врста робе: чиоде, игле, канапи, пера и оловке, јевтин накит, шарене марамице разних боја, плашо, свила и сваковрсна друга роба коју сељаци купују.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

вечно тоне... И ритмично струји, к’о шум меких крила; Преко моје душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада Драинца, за разлику од Радојка Јовановића, почиње тек од тренутка кад је одустао

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Умáкô бих шећер у мед Да ти буде слатка храна; Пурпур, свила и кадива За тебе би била ткана. Око твога златног трона Подигô бих ђулисаде.

Петровић, Растко - АФРИКА

доста памука, доста палми од чијег се плода може правити лажан седеф, свила, конопци, путер, опојна пића, и друго. Прелазимо преко речице која се зове Црна Волта; њен извор је само на двадесет

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

сенасти На својим груд’ма спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне, ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног Шарену главу спушта пажљиво Да ти, уморној, миром пријатним Успава душу озлојеђену. (Одлазе.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

а свакоме је лебдила на лицу као нека сустала мисао која је, после узалудног тражења исхода и разрешења, малаксала, свила се око усана, пала на чело, улегла се у зенице, те дала целом лицу неки тужан а опет подругљив израз, израз у коме се

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Силни поглед, сам магнет, памук руке, груди снег, образ — прилика; многоцена свила влас, слаткогласни твој је глас што је музика.

Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа. Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати.

Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу. Тур ми се пара, Чизма ми пукла, Свила ми се по рукаву Цепа на фраку. Шешир се бели, Марама жути, А дугмета на пруслуку Нема ни једног.

Беда у пустињи, беда у граду, у стану и веси, Беда гњави сваки простране предел земље. Злато и свила покрива прси печалне и болне, Испод осмеја скорб брижљиво дави срце; Радости ретке капље у горчини чезну

Појас му је бела свила Сувим златом извезена А бисером искићена, Стакле му се танке местве Да с’ у њима огледати Као сунце у потоку.

Лаксембург је башта прекрасна, и нема јој пара: Свако милином место засипа очи новом. Трава мека к’о свила, а лузи тамни к’о поноћ: Која не трпи ока, тајна долеће тамо.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

худе сметове што снеже И уздрхтала и жедна и жудна У крвавом се загрљају слила, Здеравши чежњу, што се врх њих свила. Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Вашар је био — а на вашару Сабље, пиштољи, арапски ат; Туниске капе, сребро и злато, Млетачка свила, женевски сат. „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ Детета склоност кушаше свог.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Благе од срца срцу вести полете. 6 Мрежи то, и пауку, злослуто што је плете, приснива се свила. Души то, светли за лет, тајно израстају крила. 7 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она.

3 Ми хорно, руку под руку; на срцу топло, шкрипи под ногама снег — земљом нам застрта свила. 4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Такав значај има, можда, и босански обичај да се на Јовандан веже свима у кући црвена свила и златни конци око десне руке и леве ноге, па се то носи до Петровдана, и онда скине и метне на р.

, 321) калинка и сребрн прстен, везан црвеним вуненим концем (СЕЗ, 40, 332); црвена свила, конац са девојачке или старосватске погачице, новац, олово (СЕЗ, 32, 9); чист пешкир (СЕЗ, 14, 262).

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

не бих ли нашао ону грбаву злогуку тицу која се скрила негде у џбуње, ту облапорну тичурину гладних очију, која је свила своје гнездо у каквом јарку; издужила шију према стени над Мртваја виром, зажагрила очима и чека кад ће патинути онај

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

врба, где вале поточић броји, Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји, Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ту се продају и шаљу у цео свет: свила, тканине, стакло, слонова кост, бисер, мириси и папирос. У тој се улици налази и циљ нашега путовања, славни

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

одмењују династије; из Београда бежи кнез — а у градићу, на усамљеном гробу лепе Гркиње с Коринтскога земљоуза грлица свила снездо, и чува у њему два ситна јајета.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

без зора А грдне сенке што се вину Ко да су сенке коњских крила Што пођу са њих у висину Кроз јарку светлост зрачних свила. И љубав наша чак их скрије Од нас. Ни топот више није Доказ да беху ноћне уре, Минуше мрачно коб-делије.

као што птице су њина крила; Руке у рђавог су сличне пустошном тлу, и горама, А смерних старица с чијег вретена истиче свила даду да им се прочита мудрост исписана међ борама.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како су слатко спавали Цареви доглавници! Једино су шваље биле будне по сву ноћ. Зелена и плава свила бљештала је на Царевим доглавницима, с изузетком Првог и најглавнијег Царевог Доглавника којем је више пристајала

је на Царевим доглавницима, с изузетком Првог и најглавнијег Царевог Доглавника којем је више пристајала црвена свила. Зелена капа и жуте папучице издвајале су га од осталих, ко каже да није био отмен?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа. Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине. А што он да га не јаше?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште кô свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело, Кô да би хтјела збрисати сјен туге...

Но све је прошло... Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.

Сви се чудом чуде у селу и зборе: ''Сирота, полуђе!'' Но светла кô свила, И чврста ко рало што црницу оре, Све је ближе циљу њена жеља била.

Тихо... Све ћути... Само бршљан свели, Негдје, уз летве, шуштô је кô свила... И у час кад си на мом срцу била, Чудесна свјетлост сва небеса прели — Бијела ватра по грању се просу, И кô да

Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није. То бони лептир један у сан се свео А цео Бео Ко бела свила, Само по рубу лепа му дрхти дуга.

Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека. Знаш гдје лака срна пасе, Вода пада с хриди голе, Како бршљан обвија се Око брезе и тополе?

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава, танка

Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружичастом руком. 1911.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

шће казат Пивљанину Бају, већ превари свога побратима да на бегу ништа више нема осим једна танана кошуља, по кошуљи свила и кадива. Тад Љубовић посла свога слугу да опипа Пивљанина Баја.

Оде слуга те опипа Баја, и врати се те он бегу каза да на Бају панцијера нема, него само танана кошуља, и по њојзи свила и кадива.

На њима је рухо једнолико: чиста свила до земље спушћена, а кадифа у краћем скројена, све оружје у злато облито, у рукама пушке једнолике — једног арча, од

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање Једна је поза била Нежна ко чиста свила Са ручицом на везу Најлепша поза у срезу За сликање Друга Марина поза Звала се „Слатка нервоза” Мара на прозору

знањем Домовина се браним животом И лепим васпитањем УСЛЕД ПРОЛЕЋА Услед пролећа у Паризу Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— прогунђа у себи дјечак топећи се од миља. — И како само има меку косицу, као свила. У сјећању му тренутно мину Луња, али само као лака сјенка, а златаста Маричина коса била је ту, жива и опипљива.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности