Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
„Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме...“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво чело и
то је сваког могло снаћи. А по подацима све ће се узети у обзир и све само од тебе зависи. А кад Петроније Свилар оста непомичан и нем и после свих наговарања, она обријана, дебела и главата људина побесни.
— На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас. „Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим страшним, тупим, онда обема песницама једновремено са обе
Сломљен, са коленима уз вилице, у грозничавом цвокотању Петроније Свилар, коме се са свешћу повратило и сећање, проживе у једној секунди сав ужасан доживљај који никако није разумевао.
— Је ли, дакле, молим те, ти си Петроније Свилар? — Јест, тако је моје име. — Фабрички си радник? — У ливници гвожђа.
— Јест, тако је моје име. — Фабрички си радник? — У ливници гвожђа. Отпуштен сам без повода — једва је одговорио Свилар. — То те не питам... Осуђиван? — Никад, господине, нисам... — Стар? — Тридесет четири године.
левој шаци, сачекивао да друго, неко млађе лице коме је диктирао, упише личне податке према питањима што је постављао, Свилар се запрепашћено напрезао да разуме: зашто му се то сад не верује истинитом исказу да је ожењен.
И Петроније Свилар осети истог тренутка како и њега нешто грозно оштро, онако исто као она кружна жица, сече, стеже, гуши и дави му
Али нико није приметио зашто се стропоштао Петроније Свилар и само је брада иследникова наједанпут задрхтала, па је, избезумљен у изневереном очекивању, бесно поскочио са стола.
— Све ми је једно говорити, али шта? — Па је исколачених очију, премлаћени Свилар гледао преда се и само пуштао слаба стењања као неко који је на издисају. — Мајчина ти, иди горе и лажи макар шта!
А ми ћемо учинити све да ти олакшамо, да те спасемо, то је наша ствар. — Све — болно је простењао Свилар па је клонуо и очи му се склопиле.
— Хоћу, све — сипљиво је одговорио Свилар, али очне капке није могао да подигне иако је баш нарочито желео да гледа овог човека и да га загрли и да му каже:
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
несрећник, имовит дужник, танцовођа слепчовођа, гиздав ружан, окретан шувртан, занаџија рабаџија, поглавар мотичар, свилар свињар, драгоноша абоноша. Све редом пробрцне се ка од млека сурутка.