Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И седа насред собе прекрстив ноге. — Свири, бре! — заповеда Циганима, који су се збили уза зид. — Шта, газдо? — Домаћин шта хоће! — И показује главом на мене.
— викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?! — Па, да би посведочио, окреће се и силно заповеда: — Свири, бре! И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско.
Момак однесе. Пођох и ја за њим, али се вратих, уплашен од писке и ларме и Томчина сурова, од беса промукла гласа. — Свири, бре!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Војник се није ни најмање уплашио, него га слободно, без икаква стрâ гледа и свири. Непознати стане око њега скакутати.
Непознати стане око њега скакутати. викати и којешта радити — не би ли га тиме престравио; војник ни абера, но само свири, ђекад пијуцне и срдито испод очију погледа непознатога. Најпошље непознати дође преда њ и рече му: — Ко си ти?
Затим војник узме буклију и напије се, заложи залогај 'љеба и отпочне поново да свири. Кад је свануло, пошље господар од двора своје слуге да виде има ли икаква трага од војника.
Кад слуге отворе двор, чудом се зачуде видећи војника ће безбрижно пијуцка и свири. Затим се поврате господару и кажу му све што је и како је.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А баш тај шапат њега, Марка, толико пренерази. — Свири! — поскочи он уплашено и викну тако силно да цела кућа претрну.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Отац пошто виђе поручи за бајалицу те му она рече: „Ево ти свирала, пак јој над главом свири од жрака до мрака, и оживљеће ти.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану.
КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам! (Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде.
Ете с’г дом сам, кући! (Седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу.) Де, бре... (Гркљану): Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ене гу.
А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун... Свири и он с други Цигани; стануја зурлаш, а она ченгија му жена!...