Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали... Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала...
Са напрегнутом пажњом посматрамо где ће метак пасти. Свитну шрапнел и суну из њега густ дим... Димљиве лопте остадоше непомично у ваздуху позади непријатељских ровова.
Зрна запараше ваздух, онда зашумеше, затим из ваздуха допре као неки шапатљиви шум, за тренутак све занеме... И свитну. — Хиљаду пет стотина. Наша пешадија, подстакнута артиљеријском ватром, отвори још жешћу паљбу.
Али у томе часу нешто свитну и проломи се страховити прасак. Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла
Међутим, непријатељ као да је погађао нашу намеру, и кад војници опалише први метак, одмах затим, изнад глава њихових свитну шрапнел. Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором. — Рајко, Рајко — повикаше војници.
У цркви се од прашине није ништа видело и, тетурајући, испадосмо у црквену порту. Муња свитну и загрме. Крупне капи су влажиле суву земљу. — Савијај жицу, па у батерију! — и ми пођосмо журно.
Наредник промоли главу. — Бежи!... — Куда, зашто, стани! — и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју. Муња свитну, те ми очи засени. Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше...
Разорна тресну иза заклона, један се поведе и паде. Онај опет виче: поправник, поправник... Први топ груну, свитну пламен и из нашег, чаура одлете. Око нас као да громови тресу... Опет релеј: по три с кошењем...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Гр-у! Гр-у! Гр-у!... „Јаој!“ Ларма, повици. Гр-у! Земља се тресла. Тамо пакао. Експлозије не престају, Лево свитну ракетла из бугарских ровова. Господе! Ду-ду-ду-ду! Штектао је негде пушкомитраљез... Лево и десно осу брза паљба.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Запитах га куд води овај пут. — За Стари Аџибеговац, ако успете да се извучете. Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко... Ноћ је стигла, непрозирна и густа.
Коњ запиње као побеснео... Али се батерија вуче као црево... Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“... Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници... Они беже, беже!