Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
и лепоте; па кад човек погледа око себе, а њему се нека сета свије око срца, почне га обузимати студ као да се змија свија... Заврзан развезао разговор: — Ја велим да сваки од нас треба да има бар по десет жена!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Зар хоћеш да те бог убије? Месец изгрејао на подне. Све је умрло, ал' убрзо оживи, а на Анокино се срце све више свија и гнезди нешто мртво. Овако не може остати — ал' шта да ради? Да се врати оцу — шта да му каже?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се твојим на усти' састаде. А пољубац се свија све један до другог, румена, зрачна змија живота руменог.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан.
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда команданти батаљона отпоздравише и одоше журно у правцу пука... Мало после, један батаљон поче да се свија и прилази нама. Испод самога врха се заустави.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Мијат облизује снег са танких бркова; висок и мршав, свија се у лук над угрејаном фуруном и таре длан о длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија. И Анђео Мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И при том као да наше право, дубље и аутентичније ја лежи не у оном ја које се свија и грчи, него, бар за трунку више, у оном ја које му преко рамена радознало вири у рану. Бешћутност? Неморалност?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех?
Ћипико, Иво - Приповетке
рат што дубоко у море задире, гдје је сеоско гробље, о чије се зидове за олује валови, пјенушећи се, разбијају; вјетар свија мрке самце чемпресе и криче галебови, — а сада око хриди тугаљиво валићи кроче.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
3 Јутром шта сана тражиш росноме на пропланку? Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу. 4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја!
Нит поток тече туда, нит славуј песмице поје, Природа дивља суморна крила шири; А лепи цветак не свија лисје своје, Већ диже стабло и цвета, и слатко мири.
Кô скромна стидљива нева, Природа љупко свија невини, бајни крас, И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева, И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас.
Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је!
Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике
1883. ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан.
Све поспало ћути, нико се не буди; Не виде га звери, не виде га људи. Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму.
И јунско вече спушта мрак, Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак, И блага ноћ се нија. Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља
1891. ИИИ ПАСТИР Тихано се нојца на земљицу свија Па лагано живо копреном увија. Свуд је тихо, немо, кô у светом храму, Само месец бледи осијава таму.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
На пијарца мирно и безазлено седећи нам ни буне ни ларме које а ни хуке, буке, нити икоје дреке ни вике што се овде свија и находи се свакојака безочтва.