Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
његове црте у осмијех — свеједно, саме очи остајале су увијек исте, дубоко озбиљне, без прелазних одраза и летимичних свијетала. Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама!
А који пут је црљено-црљено, мили боже, рекао бих сама ватра! Живо ме занима да ли ће му те сензације свијетала и огњева остати и касније, кад одрасте, или су то посљедњи трзаји, спонтана поигравања видног апарата још несвикнутог