Матавуљ, Симо - УСКОК
А каква бјеше та женска глава! Материне црне, свијетле очи, а очеве племените црте, њежније, разумије се, огледаху се на младу лицу.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Обазре се на растреперене свијетле љепотице, обасјане бљештавим јутарњим сунцем, и зачуђено рече: — Пази га, све се бијели као да смо на омладинском
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
царица легла усред планине на једном пропланку, а дванаест јој вила косе сплићу и расплићу, а косе се спрама мјесечине свијетле као једно злато. Пође још ближе, али оне престадоше косе плести и царица, која је дотле као спавала, отвори очи.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Бајалица забаје: Кошутице, устукни: чекају те сватови и о трну врпчице у шумарку лесковом, гдје свијетле чешљеви кроз вилинске маказе. Извуци се, кртице: пламти лампа лептиром, бијел-лука чешњеви љускају се с вјèнчића.
Спремамо се, журимо. Шуште тврде кошуље, исткане од конопље. (Је ли сова уснула кад се с крушке не јавља?) Свијетле се стогуље у зрцалу обзора. Цича уши изгриза. Крадемо се, звјерамо. Свака стопа мјери се. (Јесмо ли и лупежи?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Што су они? Жертве благородне да прелазе с бојнијех пољанах у весело царство поезије, како росне свијетле капљице уз веселе зраке на небеса. Куд ће више бруке од старости?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!
Сад бијаше у некој војсци. Солдати ношаху гаће модре (као и они први), а бијели гуњић и некакве свијетле капе, као да бијаху замазане.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Слеспи миш) 145 — Један вечера, двојица свијетле, четворица дворе, а хиљада игра? (Коњ — кад зобље те очима гледа, на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, —
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
16. Гураво прасе све поље опасе. 17. Дању клања, а ноћу звијезде броји. 18. Два локвања око пања. 19. Два свијетле, четири стеру, а један мисли да легне. 20. Два дола суподола, међу њима змај лежи, ђе змај лежи, ту трава не расте.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Из растворених листова и страна Прхнуше лаке птице, к'о са грана, И по соби ми свуд развише крила... Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Мени се чини: к'о да крила склопе Свијетле птице, и сврх ових глава Лебде и поје, а из сваке стопе Радника кротких, робља наших дана, Лавори, сјајни, к'о злато
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
На свакоме лицу ангелскоме совршенство блиста створитеља и прелесна Божја поезија; на њихова копља и стријеле и свијетле војничке штитове клизају се играјуће зраке.
ма је оно милионе путах од свакога веће и сјајније; миријаде сјајнијех сунацах о њему су светијем правилом за свијетле власе повјешане, лију свјетлост у опширну сферу.
“ То изрече и хитро полеће у свијетле своје легионе, ка звијезда с запада к истоку. Одлазак ме мога хранитеља у плачевну тугу повргао, ка сироче кад се
Тамо свјетлост ужасне побједе над нијемим царством одржава, распрострања свијетле границе и позива на слатко битије из смртнога опширнога лона многобројне заточнике таме.
Кад пламови зраках свијетлијех ноћне масе и њезино лице сажде огњем својим свијетлијем и расплачу у свијетле зраке, мрачне точке кад нигђе не буде до предјелах нити за предјеле, кад јој облик прегнусни погине, кад сви краји
Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости
Вид фамиље числа великога, кад се лиши свијетле надежде и с гроба се ухиљена враћа, представљаху полци Адамови. Враг небесни са сл'јепом јарошћу све једнако битку
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна
Предочавао сам како са сваким ударцем миријаде микроба из тепиха закађују њене свијетле трепавице и тек напукле пупове младе трешње у заклоници дворишног зида.
Ћипико, Иво - Приповетке
Тек дахнуше насред мора, па пожурише прама њима. Већ је мјесец подалеко одскочио и ведрина освојила; свијетле, зеленкасте мјесечеве пруге нестало је с пучине, — сад се његова свјетлост обилато унедоглед разлијева.
Пропад: лежи као неман на мору, косе хридине надигле се над пучину, а испод њих море је тамније боје; избочите стијене свијетле се у мјесечини, а гудуре су у тами; врх му је сур, одувијек го, само што између процијепа са оштрога стијења расте
Мјесечева свјетлост блиједи и звијезде трну: неопазице иза свијетле ноћи јавља се дан. Али га чељад у себи лијепо осјети, а кад лађа уђе у тјеснац између Пропада и Медвједа, свјежи лахор
Магаре дотрча до ограде, па, видјевши да не може изићи, уприје у нас своје једре, пуне, свијетле очи, у чијим зеницама одбљескује сва ведрина и слобода пустоши усред мора, па се нагло окрете и, хитнувши се задњим
под боровима, истински осјећам свјежину живота, а у памети од свих утисака из манастира остадоше ми живо усјечене свијетле очи заробљена магарета. Помислих: колико мора да чезне за свијетлим простором и слободом!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Што не вукова, Вујо? ВУЈО: Вукова се данас тета-лије играју, а ја сам ви, ђецо, на вратима свијетле госпође пас. БОГДАН: Па везују л’ те за синџир, Вујо? Ту је доброме синџар одлика.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас.
Ћипико, Иво - Пауци
да од господара откупе крупно благо што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетле божићне празнике. Газда сједи за писаћим стлом, у ограђеној писарници големога дућана.
мршав, шиљасте главе, са дугим ушесима; изгледаше, по казивању сељака, као умрли дан, само што су му очи биле необично свијетле, сјале се.
— Молим вас, господин управитељ има фини укус, умјеша се шјор Бепо. А кад се разговор отегао, почеше му мале свијетле очи испод закржљалих трепавица немирно играти.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Из растворених листова и страна Прхнуше лаке тице, кô са грана, И по соби ми свуд развише крила. Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!
Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.
Је ли биједом мој друг схрван био, С њиме сам и ја своје сузе лио — Чисте, свијетле кô свјетлост олтара. Мој живот није протекô залуду! Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара.
Мени се чини: кô да крила склопе Свијетле птице, и сврх ових глава Лебде и поју, а из сваке стопе Радника кротких, робља наших дана, Ловори, сјајни кô злато