Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У гнезду ће бити све ћутање шумâ, И све песме рекâ у јутру кад свићу, И сав страсни мирис с расцветаних хума — Докле златно перје расте моме тићу.
Крваве зоре свићу по празним селима, Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама, А још ти предачких копља има по ждрелима, О света стара
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
КУПИНОВО І МЕЂУМУРЈЕ, ИЗРАВНО Сањам ли се или јесам, или са сна стресам плесан? С мене јутра трипут свићу и освану у небићу. Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни топот потурчених коња о победници вечни над снегом до Урала први пут без
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: „Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу.“ 14. ЦИГАНИН И ВЛАСТЕЛИН.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Та-ко! — рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу! У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за
— рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина. — Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником.
Попа, Васко - КОРА
скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! [...] онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун
из нашег прапамћења: небеске капије и вишњев штап, путањабора и трепавицеводиље – све су то стара познанства која свићу на границама где се различити језички и поетски кодови сустичу и секу.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
БАЛАДА Охридским трубадурима Мудрости, неискусно свићу зоре, На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице да вратим Боје зру На лакој грани времена Отуда твој
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу класјем