Употреба речи свог у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина, говорећи: „Чини ти све што ја хоћу док ти буде осамнаест година, а потом за всегда ја ти се

Разумно наши стари веле: „Кад се Циганин оцари, обеси и свог оца”. А Инглез вели: „Манy ман цлаимс онлy то схоw хис елеватед литтленесс: Млоги се пење само да покаже своју

На исти начин и сви прочи народи. Босна хоће свога краља, Сербија своје деспоте, Херцеговина свог херцега: дође Турчин пак све у торбу.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који

томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више. Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали.

Тако ти сирома Хаџи-Муста-паша пошаље, те наше војске, а и свог сина с војском, натраг врати. Сад четири дахије Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и Аганлија постану и преко

” — Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се Фочић

И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и

карловачки Стратимировић, кад је Божо из Петробурга нама у Србију пошао, да (га) не би почем Австријанци поискали као свог поданика) седнемо на кола те отиђемо његову дворцу.

Како је дошао, довео је свог момка Ивана, и све трпа шећер по пун вилџан: „Пи, попе, то је добро, то разбија кар”. — И тако оде, и често Ивана шаље

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван. — Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор.

И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. — Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.

И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. — Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.

Дође време да се полази. Капетан то наговести мало кмету, а, међутим, завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога.

— Служите се, господине! — нуди некаком суровом радошћу опијен Давид Узловић свог најмилијег госта — нашег лепог капетана. — Служите се, изволите — колико је бог дао и добра година донела.

— Ја, јес ти чуо, капетане!... Знаш — ливада... — Вино... — мрмољи опет капетан држећи се за свог Ђуку да не падне — вино... Ти, Дашо... Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош!

Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише. Среја почео свакоме радити као од беде, знајући да од свог рада неће видети никакве вајде.

Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена — синчића од својих дванаест година, Мојсила Пупавца, са нешто мало баштине.

Мојсило се тако угледао на свог газду и примио све и сва од њега да је чак и само понашање, и нарав, и говор дотерао сасвим па калуп газде његова.

Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана. Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне.

весео што вози тако ваљане луде, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: »Болан, Јулка, зар си још девојка?

Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше, па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз брдо поред Беле стене. Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А ма који од њих је два да је видео два-три села више од свог рођеног места!... Па и сама жена тога доба била је нешто друго. Она није наличила на мајке и сеје ранијих времена.

Све се диже на ноге и стаде по реду и старешинству. Станко принесе харамбаши жара на једном иверу, а овај из свог јанџика извади зрно тамњана, спусти на жеравицу па поче кадити себе и дружину. Молитва је била топла и срдачна.

Ја сам те... ја те и данас волим као своје дете!... Немој!... Нашој грешити душе о неопојан гроб и о свог најбољег друга!... Ево, ја чича Иван, молим се теби као свемогућем богу!... Опрости!... Станку се згади...

Тако исто и Турци. Дарнуло се у њихово господство, у њихову силу. Зар се погани рајетин смео дрзнути да дигне руку на свог господара?... И диже се сила која је багателисала те мале чете што не имадоше честито ни џебане.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх воде плаве, И засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине и од морске траве, Прхне моја душа.

Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста; А сву ноћ ја чеках да сврати Неког свог незнаног госта. Сва копља јутра дуж неба, Сва платна дана по долу...

Личи ли страшни ангел с мачем Судији моме или брату? На мосту међу обалама, Збуњен и крвав од свог ланца, Кога ћу ноћас срести сама — Убијцу или доброг странца?

Крај цркве чемпрес црн загустио, Христово јагње овца родила, И Свети Марко орла пустио, И Свети Тодор свог крокодила. Голубица у сунцу синула, Са лишћа капљу свете арије...

А наше љубави што су давно пале, Као побијена јата на пô пута, Још живе животом свог првог минута У очима што су некад расплакале.

Чути само замах свој у просторима — Музику свог крила! И на самом крају, Свој траг изгубити и циљ међу свима, Ишчезнувши тако у небу и сјају.

И горчину једне сузе убрисане? ПЕСМЕ СРЦА Нестати у нечем које срце воле, Умрети у нечем бесмртном! Свог мача Бацити пред ноге неке моћи холе Што је и од руке херојеве јача.

Знам из твоје вене да теку сва мора, Знам од твога даха да пролиста шума — А оста недозван на вапај свог створа: Срећа нашег срца и коб нашег ума. ПЕСМЕ СМРТИ И Једино си које нисмо измислили!

ДВОБОЈ Најпре свог сокола пусти Војновићу, Затим кнез Радића прхну златна стрела; И тад опазише и Цар и властела Да стрела не може да

Као варница си избила из мача, И свој пут просекла између два доба; И дигла све огње из свог сјајног дроба, Да би један народ знао куд корача.

и велике очи, некада зелене као лимуново лишће, постале мутне; и када је у својим венама осетио јесен која више нема свог пролећа, он се вратио на своје сунчане обале Јонског мора. Све је тамо било као и пре. Али он није више био онај исти.

Његове очи биле су засењене том модром планетом која се негде купала у мору свог сопственог сијања, безбрижно, као млада жена у таласима које нико не види и нико не вреба.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута: — Спавају! — Али се трже од свог шапата и као да се окамени насред собе.

на прси и предаде му сина, прво сузе, па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде!

— Ја велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо.

Али се ипак добро осећа. Лежи тако потрбушке, па пуши и пљуцка преко свог кратког камиша (јер ча-Нића иако је ушао у газдашаг и могао сад запалити к’о солгабиров стиву лулу, ипак се није

тепих од шареног старежа, Меланија извађа свој монограм на салветама, а Пера седи па чита што, или им приповеда што из свог ђачког живота; приповеда им о силним предметима, о силним зорама које су га затицале крај књиге, о испиту, О тешкоћама

Или се сви троје скупа саветују и праве план свог будућег стана и праве размештај намештаја. — Са сокака ће имати две или једну собу, из авлије опет две (а испрва доста

Не знам још шта је, ал’ већ видим да ће то све на моју конту да се запише. Затим дозове свог секретара, једног младог и финог ђакона, па му каже: »’Ајте, вели млади амице, ви сте млађи, имате много боље очи,

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Просјаци, засићени, дају му тад од свог преосталог вина, ракије, да би га после мртва пијана оставили те да ту, на улазу, ничке лежи и ваља се до глухо доба

Неке, кад га виде онако кошчатог, крупног, никад не ошишаног ни обријаног да се једва видео из косе и браде а свог ознојеног и рањавог од прошења и вучења тих својих пуних торба, даривају га и питају показивајући на његове пуне

Чим уђе у чаршију, слуге, шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га. Зивкају, шале се, дајући му дуван и мешајући барут да би после кад у цигари букне

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

После двогодишњег калфовања у својој вароши остави свог господара. Господар је особито за њим жалио и побојао се да му неће трговина натраг поћи.

Поред свог покојног јако се испрактицирала, па није дала да се с њом титрају. Како је ко пецне, а она га тако приклопи да се убезе

Ћирковић даде на знање Морицу да ће за тепсију дати десет дуката. Мориц донесе тепсију. Сад Ћирковић преко свог кочијаша пошље Рогозићу тепсију. Овај је не прима, зашто је није одмах дала? Вели: фацтум інфецтум фіері неqуіт.

Африка

Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата. Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да

На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда. Младићи с којима смо говорили јуче доводе ми једнога свог друга који би да ступи као бој. Зове се Самба седамнаест му је година, родом је из Бамфоре, тетовиран је по лицу.

Чини се као да шалупа бира свој пут између острва чисто по ћуди свог крманоша; она оставља са стране често шире рукавце да би упловила у оне што изгледају непроходни.

Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа, да би одговорио на питања тумача.

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се обогати.

Он је престао бити „цивилизован“ црнац, одбацио са сабе салопет и обавио само „пањ“ око бедара. Кад је добро увио свог оца и сестрицу, да би их заштитио од хладноће, он пређе код нас.

Н. је једио свог мармитона, те је овај шмркао и јецао; кувар је скупљао судове, лампе, кутије од конзерви. Ја сам се спремао да пишем,

Затим свираху тако и пред ногама свог крала. Тиме су га молили да их ослободи клањања јер ништа није заморније. Неки већ и јецаху, захваћени оним брзим

рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над ватром, не очистивши их од коже и утробе (ја сам видео свог боја како налази мртвог пацова и узима да би га доцније појео); једу жабе, змије, мраве и разне врсте земље, ако је

Грди унапред свог повереника што можда неће бити довољно пажљив према мени. Опраштамо се. Жалим необично што губим тог тако скорашњег а

Понекад, тек после целе ноћи играња, чулна жеља црнчева долази до свог изражаја. Тада је он исто тако јак колико и бели човек јер је само ритам спајања код њега много спорији.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Извинио се, мрмљајући, да је стар, да га боле ноге и понудио је госта троношцем као да дочекује свог чизмара. Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и

Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“ Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима.

та колона била је прилично шарена, јер многи од тих војника, из турских и францеских ратова, није више имао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па ни пушке. Било их је, на ногама, и са опанцима.

Он се окретао и вртео око Енгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима. „Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи!

међутим, кола команданта стигла ближе испршеним редовима подунавске милиције, Гарсули спусти свој дурбин и дохвати се свог лорњона. Прелетао је погледом људе као да завирује у ред буба и паукова.

Тако се онда десило да се жена Петра Исаковича, тог јутра, прва будила и да је почела и свог мужа да буди. Петар је лежао, полеђушке, на постељи, са рукама извијеним над главом, и обрвама извијеним над

При свом доласку у Славонски хусарски пук, он је добио наређење од свог поочима Вука Исаковича да се ожени, па се оженио.

Он се био спанђао са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у

Трифун је имао око за жене из свог народа и био је чувен по томе у младости. Сви су ти Исаковичи, у младости, били по томе чувени.

Живела је, тако рећи, само два‑три месеца, а месецима уопште није могла да излази у свет, због свог великог трбуха, надувеног сваке године, као бубањ у Цигана, медведара.

Међутим, Трифунова жена би и после дугих кавалкада, прелетала препоне, преко пањева и ограда, дижући свог коња, уздама, у својим белим прстима.

Сећао се како је њен отац, капамаџија Гроздин, био дотрчао, да види свог првог унука. Док му је таст, нестрпљив, искочио из кола, Трифун се био нешто задржао пред кућом.

Теодосије - ЖИТИЈА

руке, молитвом исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући болне, уношаше их ка светоме гробу преподобнога свог оца, и миром светим од светих његових моштију ове помазиваше, и молитвама светога Симеона сви исцељењем обогаћени

А свети дође у Лавру свете Богородице Студеничке. У Божјој се поклони цркви и часни гроб преподобнога свог оца Симеона, у коме мироточиве свете мошти његове леже, с љубављу И са сузама целовавши, светим његовим миром помаза

Свечаност је била велика, и велику љубав и весеље цар због свог зета приреди. Те ноћи у сну, у лику светога, анђео Божји наговори цара да да светога и да буде однесен у земљу народа

!“ И ушавши у пештеру, захвали Богу и са многим сузама змијино легало обливаше, и доброга божјега анђела као свог саборца Михаила архистратига хваљаше радујући се.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја. Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде.

Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника.

Обраћајући се људима свог народа, чак и ако су им сасвим непознати, динарски сељаци их ословљавају са брате, рођаче или стриче, сестро или тетка.

Има једна песма, слична оној из Вукове збирке, у којој Марко Краљевић познаје очину сабљу, свог оца, „Вукашине од широко Скопље“, али су у њој зачудо измешани догађаји Косовске и Маричке битке.

Мавровска и мијачка област западно од Влахинице не може да подмири потребе свог становништва. Гостивар је тржиште у коме се купују жито, пасуљ, купус и све остало за живот.

Из ових су крајева као на хаџилук долазили сељаци у Србију, да присуствују народним светковинама, да виде „свог краља“ и „своју војску“, и поред тешкоћа и опасности које су их чекале приликом повратка.

Међутим су сељаци мужи, после свог ослобођења 1853. год. материјално много напредовали. Ова је област постала најнасељенија у Хрватској и Славонији; у

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако је заиста. У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се ипак бољи од сваког вира.

њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео?

Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.

Сад ће се вратити. Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући: — Најприје ћу се добро напити да

Бијели миш омаче се из свог сандука и упаде у сам џак! — У помоћ! — дрекну његов газда и поскочи пола метра увис, а околни радозналци помислише

— Ето кад се договорите ко ће то радити, дођите па ми јавите — рече бијели миш. — Становаћу код свог пријатеља близу старе крушке. Миши се почеше разилазити врло забринути.

Већ сам се зажелио жубора воде и клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише. И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са

— подругљиво повика за њим Тошо. Чича Тришо је видио из млина завршетак те велике борбе, а кад је још препознао и свог Тошу, скочио је од радости као јарац, бацио увис брашнаву капу и повикао: — Овамо, Тошо, стара хајдучино, да те твој

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА БЕЛУТКА Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Требало је да вас ваш зет упозна с тим, јер ви у овоме тренутку треба да знате сву тежину свог положаја. СПАСОЈЕ: Мога положаја? Зашто мога? ПАВЛЕ: Видећете зашто.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Али су по изразу, облику лица и усана на свог оца, због чега не могу да их волим, мада обећавам мами да хоћу и говорим и самоме себи: хоћу, хоћу!

кад бисмо се рађали без родитеља”, сетих се оног писменог задатка, али не рекох ништа, јер Неда је упркос свему волела свог оца. - Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене.

Јесам ли дошао до оног злата, нешто слично? - Још више! Измлатио сам свог очуха! - отпљунуо сам у страну желећи да изгледам као неко кога сам видео у биоскопу како то ради, али сам изгледао

Само сам прешао дланом преко њеног колена и ставио јој главу у крило. Испод свог образа осећао сам како јој се стомак подиже и спушта.

- прислонио сам њену главу себи на раме и неко је време миловао по коси. Чинило ми се да ће шмркати до краја свог блесавог живота, али је она престала с плачем нагло као што је и почела.

У том тренутку готово сам мрзео свог оца. Како се само уклонио без речи. Било ми је некако криво што нисам боље погледао. Ти очеви!

Више нисам желео то да будем. Зграбио сам рукопис свог романа који је Рашида дотле држала у крилу и бацио га у Тису. Листови су неко време пловили, па почели да тону.

Нешто слично тврди и господин твој отац. Професоре не бројим: они за сваког другог свог ђака то тврде. Твоја мајка верује да ћеш већ нешто бити. То, уосталом, верују све мајке. А ти? Шта ти верујеш?

сам мало као спавао, али то није било право спавање, мислим, јер сам све време у једном кутку свести видео почетак свог новог романа.

Кожу на лицу, раменима и стомаку нисам имао храбрости да додирнем. Најгоре од свега било је што је Грета хркала испод свог шашавог оклопа. Ви не верујете да корњаче хрчу? Набавите једну. - Она нас је заборавила, Грета!

- нисам могао да замислим Сарајево. - Шта мислиш, Грета? - држао сам је испред самог свог лица, а она ме је, не померајући главу, гледала у очи.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао. Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви

Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати дочекати. Једва дочека’.

о коњима, колима, дугачким платнарским сандуцима, о „ауспруху”; њих двојица, господар Софра и Кречар, ставиће из свог подрума, не треба да купују. Тако у разговору наступи вече и вечера је ту. Сви заседну.

Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће имати, није веровала да их је могло што зло постићи, јер то је обично код Чамче да увек дуже остане

— Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте. — Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина. — Тај ће наш бити — Тај ће мој бити!

Не сме ни кући госпођи Сари да пише, да се не поплаши. Закључи дочекати излазак болести свог давнашњег верног друга, па ма га шта стало. Прођу девет дана. Не зна се још шта ће бити. Наступи петнаести дан.

Фрајла Ленка учтиво га послужује, али је озбиљна. Профит баца око на њу, али она не да своје зенице, не да свог погледа ухватити. Схвата шта Профит мисли.

У ношњи је био прави дандy, у понашању гентлемен. Добар, искрен друг, пун пожртвовања за свог пријатеља. Једну је имао слабу страну, а то је да је слабо учио, но професори су му, због осталих његових добрих

Но проклетиња нека на малим местима и варошицама да држе што је из свог места да је лоше. Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар

Господар Софра донде уређује код куће, али доста без воље; само то га једно држи, да је рад Шамику још за свог живота у кућевном реду видети. Слабо куд иде, оде Кречару и Чамчи.

Гдекоји коњ је тако слаб, да живети не може по дана. Онда пошље по свог верног Циганина Рашу, па овај изведе коња на ледине и сврши кожну операцију. Кад и кад дође и до доброг коња.

Друштво је било већ мало накресано, али он ухвати свог белог мачка био је доста дебео, испече га Сара, и тако маскаши поједу га и не знајући шта једу. Смеју се.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА.

беса, пошто је наредио да се позове фелчер и да приђу кола на која ће га после, као мрцину, натоварити, познаде свог војника, јер их је све лично знао.

Затим, ко је умро у оној на ћошку, и ко се поболео од повраћања, у оној са великим дудом. Који трговац жели да ожени свог сина, а који да уда своју кћер. Којег са којом и коју за којег.

почео да пупи и мирише, са зеленим падинама брда и светлих, пролетних небеса, удисала је тада млада жена, први пут, свог мужа, као отрована.

Тако је било довољно да госпожа Дафина помисли на прве године свог брака, па да се пред њом подигну брда, гране што пупе, широке славонске долине и над њима игра облака.

коњ, од оних што су се давили, насрнуо, на обали, на њеног мужа, који је био истрчао да спасава дављенике, а нарочито свог ортака Аранђела Исаковича, о чему је цео Земун причао. Одмах затим оде.

Не усудивши се да дохвати своје папуче, она се једва и мицала, лежећи полеђушке на јастуцима, у неиздржљивом диму од свог непрестаног пушења. Отежале главе, она тек сад примети да је у одаји скоро мрак.

У руци са марамом од млетачких чипака, сеђаше скоро непомично код свог прозора. За страшним вриском, којим је врискала сву ноћ кад је из несвести повратише, настала је у њој потпуна тишина.

У пожуди коју је годинама гушио и са којом се тако дуго тетурао, био је навикао да крај те своје болести, и тог свог посла, замишља пријатним, без икакве несреће.

пука био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека, јер ће Принцеза Мати доћи у друштву свог сина, да их види.

Ето то је превртао у свом мозгу Вук Исакович, неколико година, сећајући се свега, по разним местима свог живота, на разне начине, док није заборавио.

се, левом руком, ланцем од сата, загледајући минијатуре, аморчиће, митолошке богиње и цветове, подиже, десном, крило свог капута, осетивши да га је Мајка довела у незгодан положај и да би требао нешто да каже.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“²³ Слично, нимало нежније, поступа се и на Тимоку. Девојка боцкајући иглом говори: „Не бодем јастук, бодем свог суђеника: у очи, под очи; у чело, под чело; у срце, под срце; (...

Тачним изговарањем бираних речи она верује да ће отерати равнодушност и пробудити љубав код изабраника свог срца. Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља

А то, наравно, може бити кобно... Стављање свог живота на коцку, односно спремност и на фаталан исход љубавног чинодејствованија, сведочи о великој снази мотива који

“ Овде је, очигледно, до свог најјаснијег изражаја дошао принцип имитативе магије — слично производи слично. У истом крају Србије „неке жене пазе,

Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу покојника, а не ваља ни да гледа у празан гроб, јер ће дете целог свог века „бити бледо и болешљиво“.

коју реално тешко могу контролисати, ипак могу нешто учинити да очувају и усмере у жељеном правду животни ток свог тек рођеног детета.

Заправо, код Срба, а и других Јужних Словена, распрострањено је веровање да сваки човек има свог „астралног двојника“, односно да када се дете роди тада се и његова звезда роди (упали), и да га она од тада прати

То вероватно долази отуд што је дете рођено у суботу у дослуху са нечистим силама, на га оне као „свог“ не нападају.

Заправо верује се да демони неће „ударити на свог“, те отуда и веровање да дете брже и боље напредује док је некрштено.

Разлог за то јесте свакако тај што родитељи стрепе за живот свог вољеног детета, те управо стога дају детету неко од имена која су мрска, како би га оставиле на миру вештице, бабице и

се као најбоља заштита од „каменице“ сматра метлица коју мајка треба да убере о Светом Илији и да је стави покрај свог детета.¹⁴⁸ Као добро заштитно средство од вештица у горњој Крајини користи се венчић од бршљана који се носи у недрима.

У нашем народу врло је снажно укорењено веровање да постоје људи који имају зле очи и који могу само снагом свог погледа да нанесу велику несрећу човеку, животињи, растињу или каквој грађевини.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Седела је окружена, као и обично, мушким друштвом и учила свог проседог суседа да сломи винску чашу без буке, само притиском кажипрста на танки руб.

Презиме се завршавало на ицх. Тако се на француском каже ић Био је несрећан због свог презимена. Французи су ломили језик док га изговоре. А Французи не воле да ломе језик ни због кога ко није њихов.

« У манеовски зеленој трави, српски доручак уз Вајфертово одликовано пиво. Али, кад немате ничег другог сем себе и свог сићушног, мршавог тела што се клатари на рахитичним, неисхрањеним коленима, ништа сем пољанчета над рушевинама, а

Додиривати се, пипати, дирати свог ближњег проналазећи топли и дрхтави комад туђе коже... Додирујемо се, тикамо се, поново смо жива бића од крви и меса

се дружите, ви једноставно морате летовати — таква су правила игре у коју сте запали, па сад седите у колима поред свог мужа на цести што води ка мору. Колико сам вас пута сусрео последњих година!

саучесништва, док је она јурила за својом представом о срећи — непостојећим виставижном у боји, а он покушавао да из свог просечног талента и лица начини заштитни знак за успех — све до овог јутра на Тераси, када су за две слободне столице

Извукао је две дугачке жице из свог акумулатора и упалио нам мотор, а онда нам рече да до Београда више не смемо гасити кола, ма шта се уз пут дешавало.

мишићавих ногу — гледао сам само њега — најбезначајнијег од свих безначајних статиста на свету, који се и поред свог бедног положаја у животу и на позорници ипак самоуверено смешио као да је најважнији у целој представи — центар драме

Нисам знао треба ли да се узбуђујем, јер још нисам био одрастао. После је хитро прескочила гвоздену ограду свог врта и отрчала према Конзулату што га је читав град мрзео више од свега.

град на свету, и да је заточеништво на које нас је април осудио, у ствари, само наш слободни избор, али прве ноћи свог боравка у Сарајеву Андреа једним потезом избриса наше слатке заблуде. Ко зна због чега, сви су говорили шапатом.

Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати

Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ево га!“ додаде и заокружи руком по цијеломе збору. „Ево га, ово је све један Кајин! И ко је дигâ руку на брата свог и ко је то повластио и ко је није задржа, све је то Кајин!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

за његова најранија и најдубља духовна искуства: без предавања млађима те би умотворине изгубиле нешто од смисла свог постојања. Дух племена управо се у детињству завештава будућности.

Дечју психу и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла повољно, то јест тачно да одјекне.

Песник је постао проклето свестан сваког свог поступка, могућих смислова које би да изазове, наговести, избегне. Основна значења речи давно су пољуљана, а односи у

Упуштајући се у авантуру звану дечја песма, овај песник је од свог дара спасао све што је вредело спасавати. Тако је поезија, кроз промишљено самоубиство, успела да нам се представи у

Додуше, и сами надреалисти су својатали једног великог дечјег писца, Луиса Керола, као свог претходника: утицање, дакле, није текло једним смером.

Песма није намењена деци, а опет је, због свог садржаја и једноставности коју је садржај наметнуо, дечја. Зец протрча плашљиво да се скрије у житу, њему преко

Миттерер, 1948), има причу о девојчици која је волела зеца нацртаног на чаши. Девојчица покуша да за свог миљеника заинтересује оца, мрзовољног човека, уз то страсног гледаоца телевизије, што значи, изгубљеног за лепа и

На француском, разуме се: на којем се другом језику уопште може писати и говорити? Да бих избегао заморно образлагање свог односа према страним језицима, да их не бих збуњивао и саблажњавао, предложих да напишем песму у коју ће бити укључени

Његово је дело увек рачунало на читаоца, те, свесно свог утицаја, бринуло читаочеве бриге. Одатле до обраћања деци само је један корак.

Писао је за сутрашњи број свог и туђег листа, за вечерашњу приредбу, за годишњицу смрти, све са једнаким жаром, брзо, паметно, лако, па и олако.

Песма је река која захвата све на шта наиђе, она носи и оставља, губи и покреће. Из свог скровитог кутка дечја песма нагло закорачује у свет, крећући се кроза њ слободно и сигурно: Од излога бакалнице.

је могућно одредити границу преко које дечја песма не би требало да иде ако жели да сачува своју посебност, сам смисао свог постојања?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Жутилов удаје кћер за Маџара; господин Лепршић примио је службу изван војводине; госпођа Зеленићка добија писма од свог пријатеља Маџара; а Смрдић и Шербулић оће да продаду војводину. Кажите ми, који је највећи знак родољубија?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766. године.

Као свршени филозоф и правник живео је у Бечу. 1790. руски посланик у Бечу кнез Димитрије Голицин узе га за свог секретара. После кнежеве смрти био је при српској шампарији И бавио се народним пословима.

Стојковић се није одродио но је стално остајао у вези са Србима, ревносно радио на српској књижевности и био »рода свог просветитељ«, како га назива Доситеј Обрадовић. Он је нешто радио и на поезији. 1800.

43 за српског свештеника у Трст. 1810, на позив свог пријатеља Доситеја Обрадовића, дође у Београд за управника и наставника новоосноване богословије. После 1813.

Поповић, одушевљен Милованом Видаковићем, почео је писати романе, у којима се угледао на свог узора. 1828. изишао је у Будиму његов роман Бой на Косову или Миланъ Топлица и 3ораида.

У току свог плодног књижевног рада он је показао и књижевно образовање и одређен књижеван програм, али знање, разумност и добра

После свог знаменитог спева Слáвy Дцера он је постао главни идеолог и теоретичар »Славјанства«, културно-књижевног по форми, нацио

Матија Рељковић, који је из свог бављења у Немачкој донео један виши идеал европске културе, гледа на особине народног живота у Славонији, на народне

1839. Караџић је написао Одговор на Ситнице језикословне Г. Ј. Хаџића — М. Светића, где је оштро напао свог противника, упућујући га да пре но што отпочне давати савете другом сам добро научи српски.

1866, у трећем броју Змаја, он је речито изнео програм свог пространог сатиричног рада: »Док се коров и коприва не истребе, не може се добро семе сејати; док се лажни апостоли не

Он је злато свог великог песничког талента расковао у ситан новац и раздао га свом народу. Он је за српску књижевност био оно што је,

Умро је 16. новембра 1878. године. КЊИЖЕВНИ РАД. — Читајући Петефија, свог Петефија, како је он говорио, који је толико одговарао његовој природи, и Бајрона, који је био песнички узор свима

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Газда Радисав одмах познаде слаткога синка свог, јер се овај у тако позно доба увек некако тако, с обешеном руком, повезаном главом или ћопавом ногом, враћао.

То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао. Увек су после те и такве учтивости следовале бруталности.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је

стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог живота дан преданим.

збогом, вјерна друго, Јоште мало па ко зна чија си, Но ма како, подрж' сада јоште, На растанку вјером не преврни, Свог свијетлог образа не црни.“ Тако зборе, пушке потпрашују, И на Турке мрко погледују.

„Ишла шумом једанпута, Залутала са свог пута. Ишли поред грма, трна, Увати и нојца црна. Сетише се ти вукова И вампира и смукова, Гвоздензуба и вештица,

И види сунце, оно око боже, Да дуго чета бранит се не може, Па ода силног и големог јада, Свог ето оде тражити запада.

Још проли до две, до три веле сузе, Па отуд нешто у наручје узе, Па из свог чамца тад на поље шетну, Па нешто доле на травицу метну. И у то она амо прискочила, Па виде свога пред собоме мила.

13. Зато из свог завичаја Овамо се млађан сломи, Да сред бољи обичаја Срце своје припитоми, Да на пусту себи славу Наспе мозга

81. Десет сати е то бије, Он од одра свог устаде, Па се брије, па се мије, Па с' у руво дично даде, И довати цигарицу, Па ајд' одма на кавицу. 82.

“ 37. Сваком сину сузно око, Свак угледа — али кога? Свак угледа тебе, Ђоко, Свог сокола премилога; Јесте теби мана доста, Ал' ова ти слава оста. 38.

се туге, Гледај само па оздрави, А те тешке јаде друге Отисни и, заборави, Још ће бити сјајни дана, Но сад чу ли свог пријана... 50. Де јунака ја остави? Ко зна, брже, гле и јако! Брже, лудо да с' не бави... Па баш нико и никако?

У двори је. „Помоз', Боже! Тако остат већ не може, Тако не сме!“ она збори Па долапа свог отвори, И унутра руку даје, Вади стакло из потаје, Стакло једно што некака Јуче њојзи даде бака, Која га је

Ето, ето уваћена, Ето њега савезана Што дрмаше околином, Кано виор облачином; Он већ грома свог не држи, Да кâ досле света пржи, Савезане у њег' јако Силне руке наопако.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима.

Старац је од неко доба све чешће побољевао и свог имењака дочекивао је с блиједим смијешком, као да му неко од рода долази у походе. — Хајде, име, хајде, улази.

Дуге зимске вечери, има се времена, па дјед запео да свог имењака угони у вјеру. Затворе се у старчеву собу да им укућани не би сметали и смијали се, и отуд се убрзо зачује

Баш ће свети Петар слушати свакакво говече и његово балегање — пљес, пљес! — ко крава. До прољећа је дјед научио свог најменика Оченаш и Богородице дјево.

Тога прољећа често је поболијевао, лешкарио у својој соби и овда-онда поручивао по свог рођака и брата Саву, старог личког лопова, да му дође на разговор.

— Никола, синко, притрпи се док макар ја не склопим очи, а онда како ти драго — уздише дјед и не гледајући свог немирног синовца.

Зузукао је нешто себи у браду, одсутно кружио погледом по друштву и најзад се латио свог цртаћег блока и почео нешто да чрчка и маже.

Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој, смиреној јесењој

— Шта ће ми? — поникну Сава. — Па и ја сам, да речемо, жив створ, пожелим се разговора, па би рад имати некога свог, болећега ...

Доста си ти за свог бенастог и свакојаког Саву учинио, ред је да ти се једанпут поштено одужим ... Два дана касније, у првом дједовом

Не знам читати, не знам писати ... — А они? — А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи?

Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио је, кажу, некакав Матија курвин

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Стојан је покорно ћутао и није сео. — Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ!

Али он не само што је узео, венчао се с њом, него, као у инат браћи, кући, кад се оделио, и од свог тала, очевине, није хтео ништа да узме, него све браћи оставио, а он се дигô са женом и сишао овамо доле у „нове

У том јој најстарији брат запева. Био је пребацио руку, загрлио мужа јој, свог зета и говорио му, певајући и нудећи га да пије: — Пиј, Мито... знаш, брате... прва радост, па сам ти...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

и још титански тај подругљив смеј — да силан роб! ох да сиромах Зеј! У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе роба, да му вади плућ, нек с' онда смеје богу с' ругајућ!

чула, чула је за њу источница була, чула је за њу, па се докраде, под јаглуком јој лепирак паде занесен славом од врта свог: була му крила резати стаде на шарен-гаће за дилбер каде меког сараја падишиног.

Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.

Уписаће се на дрвету том: Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме векови. Вековито је дрво штака та, ал' још то дрво, још то није Вук.

после рада тог оправљао се бог. Увиђô је, увиђô бесмртник, на човеку да само беше лик што вредан беше створитеља свог, а друго све слаботиња и јад; ох, не верујте! после рада тог оправљао се бог.

не пусти сумње да те салете, у духове пренеси смртну вест, пренес' је пре нег оно што си знао свог родитељског духа заповест у сумњичарску, смртну своју свест!

Од звездица је сунце светлије, ал' сагледати не да сјаја свог; а и оне су чеда сунчева, па и ми смо се сакупили сад у позоришту глума сунчаног да благу једну споменемо сен рад

Испитљив, ал' у смјерној молитви, прозборих оној светој колиби: „Пјесниче, друже, душе, што ти би те тамо попе свог тијела прах, у громове, олује, град и страх?

Нијеси л' зар свог праха био сит опростивши се земне трпије, но, попут праха оца Србије, у душе своје уплете га нит?

ИИ На стрмом прагу горскога кланца откуд се види звоник самостанца, једна је була млађана стала: ил' је од пута свог малаксала, или су свети ступови бели меко срдашце були занели?

” Ућутао је газин стари кнез — ишчекује се Делилина реч. Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад, кад господара свог опскакују, те штеком драже ловачки му смер, а он их тиша стегом смишљеном да не буне већ погођену звер?

Па све због једне жене! Жене зар? — У тамници јунака свију цар, и глава, снага, нада рода свог и божји народ и у њему бог. У тамници?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

С народном приповетком стоји сасвим друкчије. Она је делила судбину свог честог јунака пасторка и трећег брата, али и његову издржљивост у немилости и искушењима.

Тешкоће су отпочеле још од оца. Сам Вук Караџић у почетку свог рада на народном језику, на народну причу не обраћа никакву пажњу.

Али је Вук имао свог Ментора. Свестрано образовани Словенац Копитар, посебно загрејан за словенске језике и фолклор, чим је прочитао прве

размишљао и речи намештао, поправљао им стил и језик, прерађивао их, али опет не по своме вкусу него по својству свог српског језика, како га је он осећао; а осећао га је, у то се не може сумњати, до најнижег треперења.

„По својој књижевној вредности наше народне приповетке заостају иза народних песама“ — каже он на самом почетку свог есеја о прозној народној књижевности, штампаног као предговор његовој Антологији народних приповедака (Београд 1951,

Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти

Разумјевши ово цар позове све своје великаше, везире и паше и заповједи им да сваки свог сина поведе у први петак. Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па

Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да онога роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће,

— упита га краљ. — Ја сам ђаволски краљ, — рече ђаво, — пусти ме па ћу вас оставит честитијем — и обећаваше полу свог краљевства. Крштени га краљ хтједе пустити, али Грбо му рече: — Ако га пустиш, нити ћеш Ти живјети ни ја.

Оде слуга те испоручи поруку цара Петра цару Татарину. Цар Петар даде одма код свог града назидати једну врло јаку кулу, у којој се могу две душе затворити с раном и пићем колико им је за три године

Доведе у кућу неку удовицу која је такође имала једног сина. Маћеха је за неко вријеме пазила свог пасторка као и сина, али кад он мало поодрасте па постаде боље момче но њен син, она га омрзе.

— Брзо отрча те донесе оно јела што је спремила за себе и свог сина, метну га на сто, па и њих двоје засједоше за она господска јела.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ето што значи: ако је дошло до тога, да се морамо тући, онда ћу ја искати од ње помоћи. МАКСИМ: Свог мужа столицом? СОФИЈА: Боже сахрани! Жена треба мужа да почитује; само не треба ни он да се заборавља.

Жена је у кући млађа, то свака паметна треба да призна, и као таква дужна је уважавати и почитовати свог мужа, њему покоравати се и за старијега држати.

(Увате га обојица на један мах.) ДОКТОР: Шта? (Отима се) МАНОЈЛО: Не пуштај, не шали се! ДОКТОР: Руку на свог господина? МАНОЈЛО: Држи само! ДОКТОР: Тиранство, тиранство! МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Баште су Распамећене од кретања По векторима свог цветања — А делом још од маште су. Још једном тај врв у жилама, На стрмој косини столећа.

накнадно блиста Удаљен иза пламенога мача; Ана, кнегиња ограде балкона Над језером, у чипки пузавице, Ана у пени чипке свог жипона, Брбљавој прози своје реченице — Случајности се у сећање слежу Ко шећер на дно неопране чаше; Ситнице само

машина Првога покретача, после чина Стварања сврхе која правда Творца; И свет се не исцрпљује у слутњи Испомераног свог преображења — Но верност слутњи верност је поморца Који до краја има поверења У море. Слушај море: море тутњи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Хоћу да кажем — није лако уватити слатку птицу младости. Ево зашто: ако се, на пример дружите с неким месечарем из свог оделења који је цакан и све што уз то фура, то вам отприлике изгледа као да глуварите са рођеном систер.

Модерно је шапутати или говорити у пола гласа. А свађате се — можете само у купатилу. Којешта! После сам отишла до свог чамца. Још кад сам била сасвим мала, матори ме је недељом водио на реку.

Али, не! Боље да почнем као и остали, са предисторијом свог рођења. Трабуњала бих, на пример, за почетак, о политичким приликама пре мог доласка на свет, тако да на известан

Страшан фазон. Као главни глумац у том филму, Суле је, наравски имао право на свог дублера, јер је режисеру и осталима било непријатно да на њему мере светло док припремају снимање и те системе!

Суле се, иначе, толико саживео са филмом да је приликом свог другог венчања опалио сам себи клапу, викнувши Суле — други пут!

Дакле, пре свега, огребала сам се за две кутије цигарета о свог маторог. Највише волим да пушим стране цигарете, кад смо већ код те теме: на пример „Џабалеску“ (румунске), „Муфтакис“

без довиђенце; ко би опрао толико брда прљавих тањура у животу и начисто упропастио руке, ко би тако мирно гледао свог рођеног мужа како после ручка хрче као тенк у рикверцу, ко би пристао да у свом рођеном граду нема станчугу, а имају

рођеном граду нема станчугу, а имају је сви они што су дошли прекјуче, ко би пристао да му шеф буде неко ко је замолио свог млађег брата да му причува овце (Систем: „... Стој, водо ладна, причувај ми овце!

нисам повукла, па ћу да вам испричам шта се све исподогађало с мојом бакутом и њеном рођеном кућом коју је подигао из свог џепа лично покојни деда Гаврило.

Ево како се одиграла читава та ствар и како се догодило да ми извисимо и останемо без дома свог. Ево како! Првог дана после рата, кажу, неки даса у кожном капуту до земље упадне у нашу кућу и извређа мога деду на

Схваташ? — Схватам. — Било је то, дакле, у Бухари ... рече Мишелино. — Један трговац посла свог слугу на пијацу да купи воће. Слуга узме корпе и оде тамо, схваташ? — У реду. Да купи воће. — И шта се даље догађа?

— упита ме са интонацијом којом бисте поздравили своју кућну помоћницу да којим чудом сретнете код свог педикера. Откуд ја овде?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

То су опанци прошли старога дједа Вука; у школу, по снијегу првом, одвео — свог унука. А путем — трагова много, ко да им погоди број, прошао начелник Стево, провео моћан строј.

Прича друштво, пролазе минути, а мој путник застао па ћути. Идем даље, успомене будим, свог путника већ сам смео с ума, овдје негдје вољено дјевојче крије ми се украј ових шума.

Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио! Попут чигре вртиш се у кругу под шибама свог срца несталног, куд ћеш, шта ћеш, на коју ли страну у бескрају раја феријалног.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

На обали окупљени рибари између разапетих мрежа гледају у једног свог друга који на крају штапа држи обешеног даждевњака. — Шта се догодило? — Нашао даждевњака, па мисли да је змија.

Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се земаљске ствари волети смеју.

Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике. Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан

свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.

па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у следу ко зна колико пута поновљеном у трајању свог дугог и посног века. На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести.

Кад сам озбиљан, смешан сам, и кад сам гладан, смешан сам, и кад се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа:

тврдог зида ил у пећини у шуми било где иза где су и други болни и видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу ноћу болничари да поглед на њега сврну и пошаљу извештај о стању поданика на двор

Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на точку литица се чуди села запомажу ужаснут је светли пламен свеће потом је виђен за морем у

иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог сјаја велика јављања тек следе Кнез Лазар се по горама шета Можеш ли познати кнеза Лазара Могла бих секо познати и

доста достојења штета за твоју милост да се излива преко овог потиљка преко тих рамена недостојан сам хране земље и свог лица не треба да се слуша мој напев ни зарицања којима се паштим ускрати ми своју милост сакри ме од сажаљења

као што је речено, да би се видео Онај иза нас, који ходи док ходимо и седи док лежимо, и нуди нас обиљем воде са свог длана. Јеси ли невидљивом сличан? Сродан бићима што се виде само у духу?

тела остављам на миру јер плодност више нема перспективу због ових суманутих реакционарних сила зар све да оде из свог зглоба уместо да се напредак настави? Машине долазе преко брда да ме њуше најоданија је љубав механичка...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Онда се грохотом насмеја и удари ме по рамену, да ја полетех на врат свог коња. — Је ли, не би се љутио? Изгледа ми да је помисао на жене олакшавала све тегобе овога марша.

Распитивао се уз пут за команду свог детета, и, најзад, чуо страшну вест... Задрхтала му доња усна, а из очију му потекле само две капи.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића, Проси Муња за се из облака.

потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића, Проси Муња за се из облака. Мислила су два брата рођена За кога би сестрицу удали.

Кад му видим руку у мишици, Пане мени мука на зличици. Кад ја видим свог драгога плећа, Чини ми се, ја нарастох већа; Кад му видим ногу у топуку, Чини ми се, полетјети могу. Вита јело!

148. Вила жени свог сина једина, Баш Латинком лијепом дјевојком. Поручује загоркиња вила: “Сна’о моја, Латинко дјевојко!

150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване! Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

и прогнани Карл појавити у последњем тренутку, да освети оца, да одбрани љубљену Амалију, и да као муња казни свог злочиначког брата?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А, место свог живота, давно живим, буре и сенке грозних винограда. Настављам судбу, већ и код нас прошлу, болесну неку младост, без

А, место свог живота, знам да, по видику, тај осмех расух, над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун

Тома није волео школу, а био се потукао са професорима. Био је чувени играч и певач свог времена, и кад је напустио школу пошао је у Иланчу, пешке, и вратио се, кроз жита, певајући уз тамбуру.

Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна,

Тај Панта је био чувени љубавник свог времена и сахранио је три жене. Мој отац се оженио његовом ћерком, Марином, преко проводаџија.

Био сам типични сметењак свог времена. Моја мати, међутим, имала је богатог брата у Бечу, који је захтевао да одмах дођем код њега и учим Експортну

Он је, из Беча, снабдевао Босну, Далмацију, Црну Гору и Албанију штофовима. Спремао ме је за свог наследника. Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега.

Кад сам, после много година, у Лондону, и ја са ципеларима живео, често сам на тог свог друга мислио. Нисам ја упознао само фамилију Вио; играо сам ја, под расцветаним воћкама села Драге, и са кћерима и

Цвијановић их је читао са уживањем, али одбијао, као порнографију. Можда је имао, са свог гледишта, право. Ја сам је, ипак, доцније, унео у „Лирику Итаке“, бестидно.

Нисам ни сањао шта ме чека у Бечу. Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати

Била је то Женевљанка и звала се Маријет Лориол. Биримац је био од оних Биримаца који су дали једног свог ајгара кнезу Михаилу, а који се сад може видети на Кнежевом бронзаном споменику, у Београду.

и историју уметности и проводио дане у музејима, који су, у оно доба, били чувени у свету. Био сам типични сметењак свог столећа. Био сам лакомислен, као што само приличи песнику, и чворку. На насушни хлеб, и зараду, нисам мислио.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Слуга пође. Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота. Мислећи на то, стигне на вашар.

Ноћну тишину не ремети ништа, Ко мртва авет пустиња се чини — Само њен уздах са тиха ноћишта, Далеко од свог дома, у туђини.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

очекивали да започну посао у новој дужности, — сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.

” Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну: — А, па овај овде је добио улогу опозиционара.

Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук

Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални

Све узаман, наше се племените желе не могу никада остварити. Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други, срећнији од нас. Ја сам врло много путовао по свету.

Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!” — Шта му други веле? — Пукоше луди од смеја.

! — додао би неко при таквом разговору. Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи: — Ти си луђи него овај што пише ове трице!

Ишао сам тако врло много година, и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу, за коју, ваљда, нико живи и не зна, и која се сигурно само у сну

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А тамо, преко пута у зобишту, стоји добар бик. Одвојио се од свог друштва, јер види у другом чопору доста лепих и гојазних крава.

И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стегне среце и трпи самртне муке... Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна

Ну, ствар је веома проста. Вратио сам се са »патарице« једног свог колеге, наместио се на кревету и почело је оно познато окретање, које се дешава људима кад мало више повуку.

— Слатка! ... Рођена! ... Ником, жива ми ти!... После неколико тренутака, дете стаде извиркивати из свог заклона, и брзо угледа како се примиче тетици онај сплетени младић. Али сад не беше сплетен. Иђаше журно, право...

Е сад нека их, нек се кикоћу колико хоће, још мало па ће се оне сматрати срећним, ако их Јула удостоји и погледа свог.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено. Знам да ће ми многи читаоци из свог искуства признати да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

радишни мрави, Забринути као сељаци прави, Од јутра до мрака, ноћу и дању Мрави се врте по имању, Свак заузет око свог поседа Не стиже суседа да погледа!

Шума кад хукне, њени уздаси Сами у себе ко да утону. Све траје преко свог опсега, Ил сни у неком танком хладу. Кукурек дрхти. Ал од свега Ми разумемо једино наду.

по земљи, витешка војска, Анжујска, бретонска и савојска, Полеже, дуж јарка, ко дуж опкопа; Сад сваки јунак из свог оклопа Вири кроз узан, дугуљаст отвор И мотри, откуд ће наићи злотвор.

Зато се никад не љути Кад дуну суманути Ветрови, ил када мраз Затвори речни газ: Година каткад закасни, ал посла свог се сети Па још покоја пахуља у априлу нам слети.

Ништа се не миче. Да ме бар оса На путу до свог меденог оброка Пецне у чело, или у врх носа, И отргне ме од овог порока Који се зове блудећа мисао! Крај!

У такву вечер, између брда, Преплашен и нем, као звер, Крапинац један изгуби смер Оставши сам, без свог крда. Гладан, попе се на дивљаку Али не нађе воћку никакву! Зашто? Откуда? Како то? Како?

Па пошто је знао да смаже свог ближњег, Близу је памети (као што кожи близу уш је) Да га није много мучило гризодушје.

У пећини су односи били грубљи али и здравији Него што су данас, у Југославији — Крапинац је свог ближњег убијао због глади А не из мржње, као сад што се ради.

Заплеле сте се око мене као вреже, Ал ја, у мраку рањене сујете, Откривам зачетак равнотеже!” „У тами свог бола скупљам ведрину: Да макар кум-Ђока однекуд бане!...

” „Левица не уме, мада би хтела Па се безглаво каткад залети, У свему би да узме свог удела Ал нема ни среће, ни памети, Лоша је где је на главно место засела, А кад је споредна, није на штети...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који мре, Из болећива срца свог Пролива сузе те...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КОЛО ПОЈЕ Љута клетва паде на изрода! Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу. Прогризе јој сису у посање, рајско пиће просу у њедрима. Стижê ђецу родитељска клетва!

Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин в'јенац било него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца, — и ја плачем кâ

МУСТАЈ-КАДИЈА Не плач', мајко, дилбер-Фатиму: удата је, не укопата; ружа с струка није пала свог, но у бостан пренешена свој. Фатиму ће Суљо држати како очи своје у глави.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Жена његова морала је сама код куће да седи И тог свог девера да двори, негује, чува и једнако да је с њиме. На саборима, славама са њиме морала да се појављује.

Одоздо са капије чуо би се његов пун глас: — Где је моја Софка? И силином, пуноћом и раздраганошћу тог свог гласа испупио би целу кућу, чак овамо горе, до Софке.

XВ И за све време од како се испроси, па ни на сам испит, кад први пут виде младожењу свог, Томчу, кога и не запамти, јер јој је једва допирао испод пазуха, никако се Софка не заплака.

Већ се сви збили у гомилу, и сви око њега, Марка, свог „бате“. А Софкини опет, ради њих, да би пред њима показали колико они воле и цене свога новог пријатеља, тог њиховог

Сам га понесе и осећајући га на леђима, грлећи му | око свог врата испружена, укочена и мртва колена, клецајући и спотурајући се, грцао је и плакао: — Ох, бре, газдо!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ти си у мају свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као

К’о добра мајка без јединца сина, Душа без свог ће идеала бити, Живети немо пределима сплина, Докле се једном не раскину нити Тела и духа, с временом и свелом

све тања и тања; А моја мис’о у парадном руху, Тамо где беласа још Млечна Путања, Следује нечем, као Хамлет духу Свог оца, а свет звезда јој се клања. То су најлепши, најбољи, најдражи Часови њене блудње, али камо?

С Муратовим писмом он је мирно стиг’о Кроз море од војске под шатор Султана, И у крвав освит свог последњег дана Челичну руку на душмана диг’о, У његовој крви љагу с части спрао; И оставио да га тад разнесу

Пастири су своја догонили стада У жарко лето, да уморне прими Он, у свежину свог пространог хлада. И они су га напуштали зими.

Он се никад није крет’о са свог места, Веран својој груди и рођеном тлу. Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе гране остадоше голе, А

И док наша срца загрљајем мира Мрачнога и тешког леже на дну гроба, Страсти су повеле оргије свог пира И нас, јадну децу свога срамног доба.

И да младост наша долази са дна Заборава нашег, свога влажног гроба, И да ће нам доћи, у злокобно доба, За освету свог осрамоћеног сна. ТЕОДОРА Ја никад нисам волела, драги мој.

ДОСИТЕЈ И Вера Пнео је клицу свог живота плодног У жару својих раних идеала, С вером у други живот изван зáла, Кад је, к’о дете, из свог места родног

је клицу свог живота плодног У жару својих раних идеала, С вером у други живот изван зáла, Кад је, к’о дете, из свог места родног Кренуо путем непознатим, да се Нађе својим светим обманама близу, Да обуче црну калуђерску ризу, И

жртве; и он јој се пред’о, Да испашта дане својих младих лêта; Он је сјајним оком у даљину глед’о Тражећи идеал свог интимног света; А небо је било замрачено, сиво. Он је у ћелији манастирској снив’о.

Он је био дете свог Великог века. ИИИ Истина И онда кад му време косе дирну, А живот лице борама избразда, Он је своју старост

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!“ „Ма видите, није он прости солдат!

одговори Мита, „да нема те љубави, па ни те силе, која би га могла из Црне Горе покренути; да ће у њој живјети до свог суђенога дана. То је потврдио својом поштеном ријечи, а мој господин, ништа му више на то одговорио није!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

профане сценске импровизације; и не само да је имао разне видове покладних маски, него је у сватовском чаушу стекао и свог правог народног глумца, који својом интерпретаторском глумом и монолошким текстовима изилази из оквира култа и обичаја

— Зашто? — За кључ! — кука кукавица, а односи се на легенду из Темнића: како је кнез Лазар посекао слугу Стевана, свог благајника зато што је сестра овога украла кључеве од ризнице и из ње покрала благо. Наш газда истук’о газдарицу!

— Господска до вријемена, а братинска до вијека. — Свој своме и нехотице братује. — Тешко овци која се туђи свог крда. — Туђа крв браћу дијели. — Најгора је птица која каља своје гнијездо. — Свака птица к своме јату.

Једна мува пала је човеку на главу, а медвед, да би је отклонио од свог пријатеља, дохвати стену и убије и муву и човека. Отуда ова изрека.

Некакав путник дође у једно село у коме је господар имао велики прекрасан двор, па код двора једнога свог роба ухватио у јарам те орао на њему.

У глуво доба дођу нечастиви у њихов стан и не могоше разумети како су две главе с једним трупом, па зато позову свог старешину испод крша Каримана, који је био добар домишљан да он то објасни.

позната као „проклета“, а ни њен несрећни муж деспот Ђурађ Бранковић нису умрли, него због почињених грехова за свог живота везани су једно за друго „леђа у леђа“ дебелим конопима, — и тако живе потопљени у море.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

д. Али све залуду! он каже: „Ја њу, ја ни јед | ну? Кад већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави говедару, да ће цар да му узме кћер за сина.

Али све за луду; он каже: „Ја њу, ја ни једну!” Кад већ виде да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира да јави говедару да ће цар да му узме кћер за сина.

Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: „Нећу да ти кажем.

Разумјевши ово цар позове све своје великаше, везире и паше и заповједи им, да сваки свог сива поведе у први петак. Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па

Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да оног роба, којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће,

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира са свом

иноковати и благодаћу Божијом отуда просвећени бивши, и Христа уселивши у прекрасне своје душе, због чистог живота свог, против ђавола победу показаше, и његовим многим искушењима распаљивани, и одолевши му, више од злата сијају и јасније

“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера?

(Мт. 11, 12) Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући свог ратног противника победио, него они који трче добро, који се труде, који се подвижу и који трпе трудове од борби.

И другог свог благородног и љубљеног сина, кнеза Вукана, благослови и постави за кнеза великог, и одели му земље довољно, и даде и

И зажеле на виши степен духовни узићи, видевши како Свето Писмо каже: „Уклоните се од местâ својих и рођења свог, јер ниједан пророк у отачаству свом није примљен“. (Лк.

Јер изиђе из отачаства свог на свету ону ливаду, то јест у Свету Гору, нађе манастир некадашњи, то јест Милеје, Ваведење Свете и преславне

“ А блажени старац од седмог дана па све до покоја свог не окуси хлеба ни воде, само се сваког дана причешћиваше светим и пречасним тајнама, телом и крвљу Господа Бога и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: То вам је преко света! А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Разумије се да су тога истога вечера дознали и фратри, сваки од свог ђака. Сутрадан, послије благослова, окупише се сви у покојникову собу, гдје се чатило велико бдјење.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КЊИГЕ Опколиле ме ноћас књиге — Зуре у мене из свог праха. Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!

НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна тиха Испрекидана ко од страха. Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим

А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу. Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

ових неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини, далеко, никога свог нема. Ти Французи, сигурно немају... — Имају. Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш.

Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји. Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће. И мрака и плеханог цвокота се боји.

Спава му се. Дај ми га. Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их. Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу.

— Напоље! — Аћим устаде. — Хтео сам само да кажем да није човечански да човек седе главе каже: ,,Одричем се свог — Лажеш! Напоље, гаде! — викну Аћим. — За твоје добро.

Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића. Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба.

Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га. У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила.

кад су се са дна реке изнова дигли и, претворени у сребрнасте водене цветове, залепршали над реком, славећи годишњицу свог рођења. ГАЛЕБОВА СТЕНА Далеко у плавети мора, сред галебова гнезда, нађу се три јајета.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И још је Београдски магистрат био одлучио „да полиција, убудуће, ради одржавања поретка и мира шаље по једног свог чиновника и по два пандура на све скупове, на балове и забаве, који се у вароши одржавају“.

Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији. Негова је игра била не само смела него и смело одиграна.

Било је, дакле, мајско јутро и Јеврем је, из свог Конака, гледао како се, над дунавском падином и над вечитом реком, расипају прозрачне источне светлости и осетио,

Као и увек, Пашић се и сада прво заклања ћутањем, затим се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као

Господар Јован стиже у подне: тако се размимоилазе. Имали би, заиста, о чему да проговоре. Јован би да пита свог имењака, млађег готово читаво столеће, да ли је и њему ишла она језа уз кичму кад су га нападали као бесног пса?

брат, Господар Јеврем Обреновић, Председник Совјета уставобранитеља, прилазио је полако, хром и мршав, да Кнеза и свог брата кога Уставобранитељи на челу са Совјетом шаљу у изгнанство, пољуби у руку.

златних руку, па га је доброћудно наговарао да се потурчи: онда би му он дао (као у причи) и кћер за жену, и нешто свог имања, и део радње. Тврдоглави Узун на то не пристане а газда га остави на миру. Али у пролеће 1804.

Мирко заштити свог некадашњег газду, забрани насиље и плачку, остави Мехмеду дукат да сахрани жену која тек што је била умрла (невоља, ни

Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић.

Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић.

Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић. Име његово, Стојан, обавезивало је на опстанак.

Дом свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић. Име његово, Стојан, обавезивало је на опстанак.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било.

Саву, Млаву, и Мораву Прелазећи ја, Тебе сам се зажелео, и лакога сна. Наточи ми чашу вина Из подрума свог, Пољуби ме, загрли ме, Помог'о ти Бог! Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била.

- „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ - Детета склоност кушаше свог; „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил' волиш ата мисирског? „Ил' можда желиш од свиле рухо?

Печења купи јарећег!“ Сад се и бабо чешка по глави, Гледајућ' дуго синчића свог - „Е ја сам вол'о сабље и копља А син ми јарца печеног!“ Ђ.

А где је помоћ, ил' суза братска, Ил': „Јуриш, роде, за брата свог?“... У вељој беди, смрти, и крви, Данас вас саме оставља Бог! ...

И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак.

О Роде! Ти си мален, и све је у теби мâло, Растурен, - ни сам не знаш докле ти допиру међе; Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало Што су међ' вама стазе све блеђе и ређе. О Роде!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову

Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело које би се са њиме могло упоредити, а камо ли

Но највећу благодет тог свог споредног занимања осетих за време немачке окупације наше земље. Онда сам био избачен из нормалног колосека свога

тога полуострва и целу Сицилију населише Грци и тиме оденуше ту полуварварску земљу - Рим се тада још налазио у доба свог нејаког детињства - пурпурним плаштом грчке мудрости и уметности.

Ниједан од њих не могадне да ми даде одговора. „Сваке године излива се тај стари Нил из свог корита и плави сву своју околину.

вештог и поузданог помагача какав сам постао није било лако наћи, и зато сам могао по довршеном послу да бирам свог новог господара.

То сам чинио из године у годину, после сваке поплаве Нила, и при том померао поље свог рада све више ка југу док не стигох напослетку до циља својих жеља, до старога града Тебе у горњем Египту.

Питао сам се да ли ће ми то поћи за руком, да ли ће ме Рехмозис примити за свог помоћника и дозволити ми да завирим у ту ризницу знања.

До овог свог троугла дошли су Египћани, не као ја, расуђивањем, него мерењем и опробавањем. А мени је пошло за руком да одгонетнем

„Е баш је прави сибарићанин!“, рече Питагора, а кад ученици хтедоше да пробуде свог заспалог друга, он их задржа: „Не будите га! Баците ђон његове подножице далеко, доле низ брег!

А ви сви остали запамтите: Ко у школи не научи све што је потребно, тај ће рамљати целог свог живота!“ Један од ученика Питагориних, вешт у бацању дискоса, зграби Паролосов ђон, па га хитну у великом луку кроз

Пун самопоуздања, изиђе он пред свог учитеља. „Нацртај ми“, рече му Питагора, „овде у песку један равнокраки правоугли троугао!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И у болној напетости покушавао сам све да се спасем, да се извучем, да побегнем испод оног свог ужасног покрова. Узалуд. Као авет устремљавао се он све више и притискивао ме.

симпатије за ту несрећну Каћенку, чији би живот она хтела да проживи — она, најжеднија живота жена на свету — а уместо свог ситног, ништавног живота; а после радосно да умре, уверена да је оно живот од врлина, а не овај њен и милиона других

— прекиде ме. — Петнаест... право је — промуцах дрхтећи. Мој клијенат без речи извади из свог великог новчаника три нове петодинарке и постави их на мој писаћи сто.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек. Знао је викати на свог писара лупајући шаком по столу: „Ја нећу да плаћам сталије и контрасталије, то упамтите једанпут заувијек!

миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале.

какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак

с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.

се леђима на наслон столице, као играч кога не служи карта и који је одлучио да пропусти неколико дијељења без свог учества. Остали би настављали загријано своје расправљање не примјетивши ништа од свега тога.

не би желио да се врати у дјетињство, ако би чак пристао да се врати у ма које друго доба и ма коју другу ситуацију свог минулог живота радије него у дјетињство, мислим да је то највише и у првом реду баш због те немуште и безимене дјетиње

осјећај нефиксиран за какав физички предмет постаје пука сјена, и човјек убрзо почиње да сумња у ре- алну опстојаност свог оцјећаја, ако је доказују материјални предмет који га у себи утјеловљују.

Јер грађанско (али зашто баш грађанско? вјероватно је то опћељудско) убоштво фантазије, у трудовима свог ненадахнутог довијања какву што бољу и прелеснију понуду да измисли, осјетило је потребу да установи један максимум,

Недјељом послије подне Егидио би се каткад сјетио свог тромбона и стао дувати у њ. Због тога су избијале дуге распре, јер је то дједу реметило поподневни сан.

нити су се они икад сврставали у редове, слојеве, степенове по било којем другом критерију доли искључиво по критерију свог талента, своје љепоте.

Али није читаво питање у самом степену лепоте. Важна је и врста. Има физичких лепота које су лијепе некако из свог темеља, из подлоге, као што би казали ботаничари.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Слуга оде, утргну је и донесе му је. Он с јабуком у џеп, поклони се и оде, узјаха на свог коња па бјеж̓ даље. Цар милује коња, пипај га, љуби, пита га њешто њемачки, а он му маше главом и лупа копитом; онда

Кад не би дуго, али слуге цареве носе велики трс и даду му га. Он се захвали цару на трсу, оде до коња свог, узјаха га, и оде с цуром даље.

И тако је живио он са женом својом до вијека свог срећно и задовољно. Ја сам у сватови био, ио и вино пио, и сад ми је језик мокар.

Онда цар пошаље другог свог чоека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем.

Разумјевши ово, цар позове све своје великаше, везире и паше, и заповједи им да сваки свог сина поведе у први петак.

Када то види царска кћер, онда замоли свог оца да оног роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће,

— упита га краљ. — Ја сам ђаволски краљ, — рече ђаво — пустите ме па ћу вас оставит честитијем, — и обећаваше полу свог краљевства. Крштени га краљ хтједе пустити, али Грбо му рече: — Ако га пустиш, нити ћеш ти живјет ни ја.

— Твој баћо те није добро упутио... Је л̓ шта ће бити ако један точак на колима сломије свог брата? Пашће у блато обадвојица. А шта ће бити ако једна правда туче другу? То ће бити онда неправда. Јеси видио?

МЕДВЈЕД И ЛИСИЦА Нека лисица пође из свог брлога да штогод улови за свој трбух. Путем сусретне медвједа, којега упита: — Докле ћеш ти то, стриче?

— То је мој посао. ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ Отиде једном некакав чипчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш него само један пар пилади.

АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ Један отац хтио да ожени сина врло млада, но је хтио да чује савјет од једнога свог најмилијег пријатеља, те пође к њему, и рече му: — Што би ме шјетовао, мој по богу брате, бих ли оженио ове јесени

Некакав путник дође у једно село у коме је господар имао велики прекрасан двор, па код двора једнога свог роба ухватио у јарам те орао на њему.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

О животу из седих даљина, Непознатом к'о дубине сиње, Без свог гроба и без ма'овина, Где не пада ни магла ни иње. И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место

Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.

Брзо, нагло одох из свог празног стана, Угодно ми беше кретати се, ићи Развалином овом живота и дана, Коју сунце сутра поново ће дићи.

Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета; Немам више свог терета. Каткад само у тишину равну Ветар стреса шум и шапат с грања; Видим неку силуету тавну, Траг прошлости,

Ја немам сузе за оне младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.

ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Они спавају сви до једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно као у сандуку.

Они спавају по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог времена.

Они спавају прости, без украса, И њине груди густи црви плаве; И док се губе из свог лепог стаса, Хумке им расту у цветове славе.

преда мном се јаве: Ја видим себе у раскошној моћи Где скупљам зраке и обзоре плаве, И њих одевам, и силином духа Из свог срца, разума и груди Живот им дајем. И тада, без страха, У свет их водим и спуштам код људи.

1912. РОБ Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака. И док стара поноћ носи моје дане, И док ланац мука стеже и окива, Бол, падања и потреси да саране — Моја глава

Књиго моја свију снова, ево роба! Око душе, зоро дана, боје зрака, Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам, да те волим из свог мрака.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

“ Другом приликом повезао је у шетњу неког свог пријатеља, који је из немара дозволио да му се скупоцена бунда таре о точак кола.

И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао тако да није остао ни траг од жеље за њом. Отад сам према свакој коцки равнодушан, као према чачкању зуба.

После завршених студија на Политехничком институту и универзитету доживео сам потпуни нервни слом и за време тог свог боловања запазио сам многе необичне и невероватне појаве. ИИ.

На то питање могу да одговорим само присећајући се свог првог покушаја за који памтим да је био доста амбициозан, пошто се састојао од изума једног апарата и једног метода.

Прве задовољавајуће резултате добио сам у пролеће наредне године када сам помоћу свог калема остварио напон од око милион волти.

да ми је сувише тешко да напустим лабораторију, па је прошло неколико месеци док нисам успео да оживим све утиске из свог живота до пролећа 1892.

Сетио сам се свог дугог путовања кући без тренутка одмора и како је она умрла, пошто је неколико недеља била у агонији.

У оно доба тако нешто се сматрало магичним а, у ствари, све је било тако једноставно јер сам преко свог апарата ја давао одговоре.

Аутомати којима управља оператор у оквиру свог видокруга у ствари су први и прилично груби кораци у развоју науке о телеаутоматици какву сам ја замислио.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што сам дошао до свог изума 1892. године.

кроз Филаделфију упитао сам надзорника да ли је то било место где је пре сто година чувени Бенџамин Франклин пуштао свог змаја, на што ми је он одговорио да никад није чуо за тог џентлмена, а да ја, по свој прилици, мислим на Виљема Пена.

- Да, то је истина - рекао сам - најјачи и најспособнији мушкарци Европе проводе добар део свог живота на бојним пољима, или на припремама за ратовање; ово се посебно односи на српски народ.

је онако како је она представљена у српским народним песмама о Чучук Стани, жени Хајдук Вељка, која је подстицала свог херојског мужа да пре погине него допусти знатно надмоћнијим турским снагама да пробију источну границу Србије, коју

И ја сам приметио да се ни слова не могу више прочитати на колима. Уверио сам свог другара да бих ја био у стању да та слова уредим, јер сам стекао лепо искуство помажући при бојењу бродова у

непријатни, било је сувише туробно за српског младића који је познавао овај лепи свет онако како гаје видео са пашњака свог родног места и са обала златног Делавера.

драма, у којима су у то време играли славни глумци, као што су Бут, Лоренс Барет, Џон Макулох и други, ја бих са свог скромног места на галерији, пажљиво слушао сваки слог који је изговарао Бут и други глумци.

Већ раније сам поменуо да сам кратко време пре свог бега из Прага и одласка у Сједињене Државе прочитао “Чича Томину колибу” Херијет Бичер Стоув.

доктор Шепард ми је понудио то место и усто рекао да ће наћи једног свог пријатеља да ми помогне да се упишем на Колумбију.

Ратерфордови синови Луис и Винтроп били су ми колеге на Колумбији. Луис је био годину дана старији од свог брата Винтропа. Преко њиховог нећака, мога присног пријатеља и колеге у класи, упознао сам се с њима.

Винтроп се веома трудио да задовољи свог цењеног оца, али његов понос младог човека почео се бунити што га обуздава једна тако невешта рука.

Чињеница да њихово знање није било баш нарочито, није сметало њиховом веома образованом оцу, јер је он највећи део свог научног знања, како ми је рекао лично, стекао много касније, после завршетка студија на Вилијемс колеџу.

Ћипико, Иво - Приповетке

Цвета полети за том светлошћу. Обухвативши рукама кревет, простре се по њему као да види на њему свог човека и жели да га огрли. Деца се приљубише уз њене скуте. Крију се у њих и плачу.

—Сама?! Уто, одједном, с разузданим кихотом као ветар, дотрча до њих неколико његових другова; међу њима упознаде свог противника. Окупише их и, спрдајући им се, гоне их пред собом. Иво, изнебушен, постиђен, не зна да се брани.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

да оне, добро опеване, добро осветљене, буду стварно драгуљи човека; ту постоји симбол, стварање, и ту реч поезија има свог смисла; то је, у ствари једно могуће људско стварање“.

Други пасус свог есеја „Боре Станковића вилајет“ из 1957. године Исидора Секулић почиње тако што донекле двосмислено истиче најтипичнију

Као што не морамо бити свесни граматичке структуре свог матерњег језика а при томе исправно разумемо оно што је речено или написано на том језику.

године: судбину за време рата и путовање из Русије, па преко Јапана и Енглеске описује код свог пријатеља Сиба Миличића на исти начин као и раније код Биримца.

Тако се у другој строфи над језером огледа ловац из средњег века. Међутим, место свог одраза, на дну види скелет давног стрелца што лук затеже: Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа

има просторна својства управо зато што није разлучен од телесног, као што у истој песми и „чудна мисао“ детету „око свог тела кружи“ док га мајчина утроба обвија и док му „мозак тек утиче у лобању“.

А више је него јасно да је свако понављање у исти мах и враћање. Кад, рецимо, свог познаника трећи пут сретнемо у току дана, неминовно се враћамо (у мислима) на претходна два случаја.

Посебно је интересантно што се Куленовић, након свег свог поетског искуства, опет вратио сонету, али је идеал уравнотеженога гласовномелодијскосинтаксичкоритмичкога облика

одређених слојева у њима извршена је у оквиру једне стилске формације у хрватској књижевности са почетка века, која је свог првог, најзначајнијег епигона дала у песничкоме лику Љубе Визнера. А. Б.

неки начин су се исцрпли у Матошевим сонетима и делимице се епигонски канонизовали код Визнера, па је Куленовић након свог раног првенца и након радикалних стилских ломова и врења после првог светског рата у хрватској и српској књижевности

силовита; Куленовић јој често бележи и акценат зато што је жива, непосредно изговорена и неотуђива од свеукупног свог звучног ткива; она не прихвата никакву накнадну меру, него у оквиру непосреднога исказа у коме живи твори целину коју

Као и толики други, ја такође полазим од извесног свог уверења, које сам двапут или трипут покушао бар делимично да образложим.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Али сам ја наваљивала и нисам му никако дала мира, па сам чак натерала и свог мужа те га је он окупио. Да, да, и он га је окупио. (Пауза.) Него, знате шта, друго сам нешто хтела да вас замолим.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала пријатеља свог мужа. Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана

кад су се појавиле, мислио да им ваља дати прво место у српској књижевности, али је за синтаксу у другој верзији свог изврсног огледа (1907) казао да је „невероватна и немогућа”, да би касније ту узгредну примедбу широко развио: „Ја ту

дете - да направимо једно поређење без вредносних импликација - у слику коју црта „урачунава” динамику својих очију, свог положаја, па и искуство које има са нацртаним предметима, а онда гледалац (интуитивно) или тумач (аналитички) накнадно

светом сатканим све од самих субјективних пројекција којима ју је писац даривао штедрије но било ког другог свог јунака.

за коју они мисле да спава, по изразу лица ишчитава им мисли о томе како треба кућу продати, а у ствари она то из свог доживљаја учитава: „Па онда, исто тако је знала, када би они мислили да она увелико спава, за оно њихово, материно и

другој приповеци, Нашем Божићу, опет налазимо дечака у истоветној улози: у празнично праскозорје доводи нас он до свог кревета, у тренутку кад му чула из сна израњају и, једним махом, заједно са собним простором обухватају и мајку,

с првим (и јединим) пробуђеним еротским осећањима (према Јованки) заувек не истисне и све чулно-чувствене мотиве из свог понашања. Што га касније покреће, то је рад и стицање богатства, и вечито доказивање баби да испуњава њена очекивања.

није ништа друго него један од оних већ помињаних баба-Станиних маскираних поступака помоћу којих вешто управља вољом свог унука.

више везани за кућни простор; сем тога, поглавито су они и подложни забранама које се намећу држању и показивању свог тела.

није издржала притисак наметнутих јој забрана, прекршила их је упустивши се у интимне односе с блиским пријатељем свог мужа. Код ње је тело однело победу.

225 С почетка или, прецизније, само годину дана раније Црњански је писао о етеризму; песнике свог поколења, и себе с њима, називао је етеристима.

Стога се именица одваја од свог придева да би се у стиху најдубља интонациона удолинаса места које смо овде означили „на зелено ↓ језеро у гори” могла

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?

оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна: Заплака се старац први пут свог века, Лати с’ џевердара, једина му лека: „Рођени ми синак чисто име оте — Па на што ми живот под сенком срамоте!

»Стармали« 1886. ЛАЗА НАНЧИЋ Млада снага, срце пуно жара. Роб ничији до свог уверења, Уверења које не дâ дара Већ те било од стења до стења.

Сад с’ не мери што си жешће рекô У очају свог поштеног смера, Ал’ ко с’ на твој гроб каменом баци Тај не тражи Срб’ма карактера.

1887. ОДВЕСТ на вест да је Рачки преминуо Звездо ума, духа и врлина, Много виша од времена свог, Ти у гробу? — вероват’ не могу, — Та звездама не копа се гроб!

Па већ газиш тисућ пут! То је оно што је добро, — ма не било јóван, гут. Зато даље, даље, даље, пријатељу рода свог, Опет велим даље, даље, — и у Даљу, и ту ј’ Бог. Бог ако нас кушат’ воли, за то ће нам дати моћ.

Свако поче мèсти Испред свога прага, И у то се многа Утрошила снага. Сваки је помео Свог ђубрета сила — Ал’ га свом суседу На праг нагомила. Је л’ се тиме ђубре Изгубило? — Није.

— Није. Буђаново оста исто Убрљано и нечисто Кâ што беше прије. Зато није доста: ђубре Кренут’ само са свог прага — Далеко га изнет’ ваља, Да му нема трага. »Стармали« 1887.

Краков, Станислав - КРИЛА

Он се трже, скочи, одлете му комад одела и коже, кад нешто страшно пуче и он јаукну свом снагом свог младог гласа. Сруши се као пресечено дебло и груну те лом у мрежу од жица.

некоме дубокоме рову, где је нешто страшно заударало, али се он тада сећао само једне своје ципеле пуне усирене крви и свог исцепаног, крвавог одела што га виде на светлости мале електричне лампе.

Петровић, Растко - АФРИКА

Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата. Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да

На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда. Младићи с којима смо говорили јуче доводе ми једнога свог друга који би да ступи као бој. Зове се Самба седамнаест му је година, родом је из Бамфоре, тетовиран је по лицу.

Чини се као да шалупа бира свој пут између острва чисто по ћуди свог крманоша; она оставља са стране често шире рукавце да би упловила у оне што изгледају непроходни.

Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа, да би одговорио на питања тумача.

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се обогати.

Он је престао бити „цивилизован“ црнац, одбацио са сабе салопет и обавио само „пањ“ око бедара. Кад је добро увио свог оца и сестрицу, да би их заштитио од хладноће, он пређе код нас.

Н. је једио свог мармитона, те је овај шмркао и јецао; кувар је скупљао судове, лампе, кутије од конзерви. Ја сам се спремао да пишем,

Затим свираху тако и пред ногама свог крала. Тиме су га молили да их ослободи клањања јер ништа није заморније. Неки већ и јецаху, захваћени оним брзим

рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над ватром, не очистивши их од коже и утробе (ја сам видео свог боја како налази мртвог пацова и узима да би га доцније појео); једу жабе, змије, мраве и разне врсте земље, ако је

Грди унапред свог повереника што можда неће бити довољно пажљив према мени. Опраштамо се. Жалим необично што губим тог тако скорашњег а

Понекад, тек после целе ноћи играња, чулна жеља црнчева долази до свог изражаја. Тада је он исто тако јак колико и бели човек јер је само ритам спајања код њега много спорији.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује! Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана!

А, вјере ми, махнита је! ДРУГИ ТУРЧИН: Луда је, честити пашо, те од нас тражи јединца свог. СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

правителства, чувајући и своју народност, и има неколико време ништа друго несу гледали већ интереса и благоденства свог отачаства, а будући послушни саветам старих и разумних лјудех, који су се бринули о своме добру и спасењу, у ових

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Какво царство!? Јок! — на боље Чувам ја свог сина: Нека буде ’Ваке воље Увек, и без вина. Нека и он, Кô бабо му, Само Српство љуби, А кад види Душманина

Јер се мени тако чини, Да вас гледам с друга света. Појте, појте својој срећи, Не дајте је из свог круга! Само цпећа нек је права, Као што је моја туга.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Потом забаци главу уназад и с ноге на ногу... — Купамо се у зно-ју лица свог! — дува „Фикус“. — Тешка с-служба. — Онда се обрати Сергију: — Дорогој брат Серјожа Николајевич... дај поцеловаћ ћебја.

Учинило ми се да њен поглед продире у мене. — Ја сам допратио свог пријатеља... Сада чекам да изиђе. — Ах, он зна где му је кућа. А ви ћете остати овде! — говорила је пркосним гласом.

Уколико смо Арлета и ја били душевно приснији И нераздвојнији, утолико сам био све више узнемирен због свог одласка. Помисао на растанак лебдела је у мојој души као нека уклета коб.

— Хоћемо ли? — запитао сам капетана Лазара да бих му одстранио мисли од тог свог непријатног случаја. — Одмах! — он се окрете једноме војнику: — Реци потпоручнику Ћирићу да нареди покрет.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Турака правдао одметништвом дахија од султана, њихова законитог господара: Дивјег јаничара терај са Врачара Који свог истога сад не слуша цара — а Боројевић 1847.

И верујем да с' само у сто лета Из пепела свог рађа феникс птица, Па сама собом да развија крила. О, правдо божја и истино света!

пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог вожда, ништа не находе.

бити, нуз то лепше јошт певати: К'о славујак на гранчици кад попева милосници; Ни кумрија не мож' лепше око малог свог кад лаже.

Спомени се, мати наша, твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе! Дивјег јаничара терај са Врачара, Који свог истога сад не слуша цара! Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди!

Начини су наши груби, сурови нам прави, Крупан језик, ко га збори, хоће да г' удави. Она воли инородним, рода се свог стиди, И, да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.

без Србина к'о без листа ружа, И тек Србља шчастљивити све желите мужа, Ви ћете се радовати, уживати сласти Имајући свог супруга, будући у власти, И љубови мили залог, грлити свог сина, Док жениха она чека још из Недођина!

желите мужа, Ви ћете се радовати, уживати сласти Имајући свог супруга, будући у власти, И љубови мили залог, грлити свог сина, Док жениха она чека још из Недођина!

Не гледе на тајну и брака предели Како сам у Писму светом Господ вели: Остави человјек матер и свог оца, Прилепи се жени до последњег конца. Ретко се налази да се са мирази У садашње време жена с мужем пази.

Ништ’ је равно восхишчен’ју Видити по разбијен’ју Разбегати врага свог. Победу славјашч појемо, Једногласно и зовемо: Јако с нами богов бог!

— Детиње старине та лако је стреле једовне Штитом одбити од свог срца јуначка, Лако и муњевидну избећи мача брзину: Човек је сковао га, човек ће избећи га; Ал’ ово је сатана сад

Залуд лекова цед против отрова болести разних, Судба је човека та: земља да земља буде. Није ли древност свог Ескулапа називала богом? Па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб... Гле Мехадије пут!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАП. ЂУРАШКО: Светлости! Не вређај земљу, Не лиј у срце свог љубавника Капљице горке црне очаје — Да шта сам ја? ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам!

— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш! Сад збогом!...

Европе полу скоком прејурив, Престоље златно силних краљева Омастив крвљу свога беснила — Сад море мути бојом мача свог. ВЛ.

А човек луда!... Храни копилад! Љуби их, тепа, мази, милује, У пуној болти свог супарника Купујућ сигре деци љубљеној: Медене страсти, шећер пакости, Војнике хитре, брзу освету; И на меком их

сад се тресем — Црну сам Гору, кнеже, уснила, Ал’ не онако као што јој је Природа својим горостасима Кô неки ремек свог величанства На дивље чело стења храпавог Метнула круну, облак мргодан, Да јој озбиљом мушку прилику Хладовна сенка

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Пред њим на неколико корака пасе Јаблан. Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. И ужину с њиме полови.

Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга. Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ.

— Тешко оном кога други брани! — дочека' га ја кô из свог штуца; састави' ватру у ватру. Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи. И кад грешном усном Врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на другом тутњаше све јаче. Цар стаде.

Искушења је зацарио тренут, Плавио ме је дах лепоте страсне, Љубави једне крваве, а касне. Што мене за свог кумира је хтела. И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје. И тад утекох сав стидом обливен.

најстрашније сручена срамота, Заосталу част да ланцима обмота И из душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Србија и Војводина, са чврсто укорењеном књижевном традицијом, нису се показале спремне да екавски лик свог књижевног језика замене ијекавским, док је у ијекавским областима Караџићев књижевни језик прихваћен без измене.

и развијајући реторичне елементе позајмицама из Похвале кнезу Владимиру од Илариона Кијевског (из 1049) утврдио свог јунака као изабраног "равноапостолног" српског владара.

Међу њима је Григорије Цамблак, који за време свог кратког боравка у Дечанима пише Живот Стефана Дечанског (око 1405) као великомученика, потпуно у традицији бугарске

Песма о Мајци Југовића херојска је трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе

Епизујући реалне јунаке свог времена он их је увео у бесмртност, успевши истовремено да оствари једну животворну поезију о сељацима кнезовима и

Симеону, који се попут античких богова, или хришћанских анђела, појављују у биткама испред пукова, штите ратнике свог народа и омогућују им победу. С друге стране, таква су и предања о негативним јунацима.

У првом периоду свог живота Доситеј као одбегли монах путује највећма по земљама православног југоистока, упознајући тако све народне и све

Као познавалац народне културе, Вук је једно од првих имена у европској фолклористици свог доба. Његова класична збирка народних умотворина (Српске народне пјесме И-ИВ, Српске народне приповијетке; Српске

Његова комедија је непосредно ангажована у друштвеним и културним збивањима свог доба. Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам, исмева надриученост наших писаца и њихов "накарадни",

Као готово све литературе средње и источне Европе, и српска књижевност у првој половини 19. века добија свог највећег песника.

Она говори о човековом духовном повратку на почетке свог бића, на изворе свог постојања. Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни

Она говори о човековом духовном повратку на почетке свог бића, на изворе свог постојања. Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Саву, Млаву и Мораву Прелазећи ја, Тебе сам се зажелео И лакога сна. Наточи ми чашу вина Из подрума свог; Пољуби ме, загрли ме, Помогô ти бог! Сумраковац 1857.

А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?... У вељој беди, смрти и крви, Данас вас саме оставља бог!

„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“ Детета склоност кушаше свог. „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил’ волим ата мисирског? Ил’, можда, желиш од свиле рухо?

“ Сад се и бабо чеше по глави, Гледајућ дуго синчића свог: — Е, ја сам волô сабље и копља, А син ми јарца печеног! 1872.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ћоровић, Свети Сава у нар. пр., 187, упор. и БВ, 16, 1901, 212). Свети Андрија на крају свог првог живота (пре своје палингенесије) спалио је сам себе на л. (СЕЗ, 41, № 166). В. л.

Онда наломи в. гранчица, и сваку намени понеком момку, па их све увече метне поред свог кревета. Коју гранчицу ујутру, не гледајући, прво дохвати руком, за тога ће се момка удати (Караџић, 4, 1903, 167).

»Да ми не би иве и омана, Не подгојих свог сина Османа« (ібідем). ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ Лабкраут (галіум верум). Ивањско цвеће, иванова трава, госпино цвеће, госпин

с., 172). Поред свете липе у Бањалуци био је поточић. Један побожан човек, који је ту близу становао, уочи свог поласка на ћабу опере у њему руке, и кад их је обрисао, остави пешкир на липу, али после заборави да га узме.

Све би то имало да значи да је р. сигуран утук против злих демона (вероватно због свог јаког мириса). Међутим, сматра се да га не ваља у кући садити и држати. У западним (католичким) крајевима р.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Јевђенијева прича је толико била бесмислена да се Лауш, поред свог чемера, насмејао и одвратио како би био срећан да се тако нешто догодило, да је повалио вилу, па макар после целог

„Зато ти ово и говорим“, рекао сам. „Пући ће брука. Причаће се како један монах у Вратимљу истерује ђаволе из свог тела глоговим бодљама.“ Прохор је побеснео.

Обузела ме је нека чудна слутња. Одједном сам се постидела свог тела, нагло, преко ноћи, постало ми је неподношљиво то што ме је бог створио женом.

Што се мене тиче, тај Прохор би одмах могао устати из свог гроба. Ја не допуштам да ико на овоме свету бије моју битку, а најмање тај матори куштрин који ионако једва гмиже по

Поставио га је за свог заповедника коњице и није се покајао. Кирча се толико заузео око вежбања војника, толико је унео у све то страсти,

Све би се то скршило на мојим јадним погрбљеним раменима, док би све друго остало исто — она би и дале обилазила око свог непредузимљивог петлића, распаљена жељом, у нади да ће његов отпор једном попустити.

Мислио сам да ме нико не види. Неко је то ипак опазио и проширио глас по Кули како Дадара гађа свог супарника из беса што га је овај избацио из наручја вољене женске. Тако они. Димитрије Очи су човеково проклетство.

А она ће то да уради само да би спасила свог вољеног црнорисца. Она ће то свакако да учини. Нема сумње. Може ли се Дадара, проклети себар и ништак, борити против

И то само због свог лудог свраба. Има их који би зарад подвига читав живот престојали на једној нози, као чапље. Свет би постао несношљив

Сви су они поуздано знали да је он обична јајара и нитков и да је анђеле измислио само зато да би се решио Димитрија, свог могућег супарника, кад се буде бирао игуман.

Доротеј је чак и надвисио свог узор-учитеља Матију. Кад је после дужег пажљивог проучавања грнчарске вештине сео, засукао рукаве и стао да меси

Молите се и за свог вођу Никанора. Опрости му, Господе, јер није знао шта чини. Нечастиви га је сплео. Нечастиви је окаљао његову бесмртну

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан. И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом

И лаки шушањ из мисли ме трже; То беше анђô неспокојства мог, И ноћ се узви, и копрену врже, На бледо чело пратиоца свог...

Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О, мени бруји глава; Спокојства, мира хоћу ја!... Мени се јако спава.

Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка пева млада. Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак

И бићу срећан ја. 1888. НА ЧАРДИ Снажни Арпадов сине, стасити и витешки! Уморног од бесне трке одјаши хата свог, И густе заглади брке и пехар подигни тешки, Силан кô млади бог.

Кô древни раскошних што је, И ја сам расипô лудо све благо духа свог; На градски, прљави базар срце сам бацао своје, Јер дневне истине људске биле су мени бог.

За све што беше лепо, За отаџбину, љубав, и младог друга свог, Спокојство и дане своје ја сам жртвовô слепо, И силе духа мог.

О древни Северов граде! И ти си мумија једна, тело без духа свог, По теби павит се шири и гнусна змија се краде, И гавран суморно гракће с каменог врха твог.

Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди.

“ „Господару“, абат на то, „Храним слуге, трошим злато, С благословом Бога мог, Све у славу цара свог!“ „Не, не, оче! Благо твоје У ризнице пашће моје, Ако овог часа ти Одговора не даш три.

3. Измучен љубавном сумњом и кмет се, најпосле, диже, Обиђе судницу своју и рано у крчму стиже, Преко свог обичаја. Крчмар се зачуди јако Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Та путовања која сам до сада предузимао из моје наслоњаче била су само излети полетарца из свог гнезда. Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету пратити, ширим своја духовна крила за далеке

Када је супруга Луја ХИИИ, Ана Аустријска, рађала свог сина, каснијег Луја ХИВ, онда се у соби породиље налазио и астролог Морен да би, у тренутку порођаја, тачно одредио

Ето, чим сам прстом дао знак, створио се фотограф пред нама и упро у нас објектив свог отрцаног апарата. Каријатиде Ерехтејона биће декоративна позадина наших портрета.

И у унутрашњости Партенона све је још у свом реду. Фидијина Атена Партенос носи, испод свог белог врата од слонове кости, попрсник од сувога злата.

Тежа је свуда на лицу Земљином наперена према средишту Земље, па спречава да се Земља не распадне и не ослободи свог воденог покривача.

Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу. Само кад не би било тако врело!“ Оба човека усташе са свог седишта, па се упутише преко травњака, обасјаног месечином, у кућу. Ми их јасно видесмо.

Чујемо топот коња. Убрзо затим пројури поред нас један коњаник, он мамуза свог коња, обливеног у пену, као у трци на живот и смрт.

Тај каменчић има своју дугу историју. Када сам, пре свог поласка из Атине учинио Акрополи своју опроштајну посету, затекао сам онде неколико радника где оправљају и дотерују

онде од миртиних гранчица своје гнездо да би, на мирисној ватри његовој, сваких петсто година сама себе изгорела и из свог властитог пепела подмлађена васкрснула. Зато је она симбол бесмртности.

И наша црква добила је такав позив и саопштила га Краљевској Влади. Ова је одлучила да на тај конгрес пошаље, као свог изасланика, једног научника, а њен избор пао је на мене.

Зато сам предложио Краљевској Влади да Вас пошаље на тај конгрес као свог изасланика. Наша православна црква драговољно је прихватила тај наш избор, а наша влада се сагласила да изасланика

православна црква драговољно је прихватила тај наш избор, а наша влада се сагласила да изасланика цркве призна и за свог властитог.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Биографски подаци песника заступљених у овој антологији показују како су готово сви аутори у једном периоду свог живота обављали неку просветну функцију (учитеља, професора, школског надзорника, писца уџбеника или, пак, министра

Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од

Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века свог, Тог лепим даром дарива бог! ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Претио сам јој да ћу је убити. ТАШАНА Сад знам зашто је плакала. Плакала је због тебе, због свог брата. Знала је колико ме ти волиш, а овамо види како ја никад тебе не спомињем.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сава Мрасић, осуђен на робију за паљевину туђег имања, и лишен свег свог имања — невин је био. Држава ће сад поправити што може, откупиће имање Савино, и вратиће га још и са отштетом његовом

И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.

На једном прозору се гвожђе много раздрмало али није оправљано. Мађарица, код свог јаче од педесет година старог господара, уседела се, уранила, потеже је и чула, и надзор њен није вредео скоро више

Ослободила је тако госпа Нола свог оца од велике беде; утолико веће што је он у то време већ много био оболео. Попијен од оне скривене туберкулозе коју,

] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас. Држао је много до свог, одиста, финог стаса, и до своје бујне косе која је просто играла му на глави при ходу, а волео је да хода гологлав.

Родио се син. Здраво, лепо дете. Фрау Роза, срећна, пустила је свог петла Јову да још једаред скочи на кров, и онда је започео нов и строг ред.

привукла новцем, како би, света ради, престала бити ружна стара девојка; да и сада једном једином љубављу у срцу воли свог сина и новац. Све је у кући фрау Розиној отсад и служило само сину Павлу и новцу.

Он је срдачно испраћао све ђаке, али је у том часу волео свом душом једног свог ђака, једног и јединог његова Каленића, кога из поштовања никада није називао крштеним именом.

Наравно, Јову граничара то није много одушевљавало, и он се извештио да оправдава нужност свог ранијег начина живота. Фрау Роза тад измисли партије карата код куће.

Али је пио прекомерно, и није ни средњи век дочекао. После смрти другог сина, Марко је, за срећу свог јединца, добар део имања преписао једној српској установи.

У својој соби је с књигама; или, сасвим напротив, у забрану је с птицама; или је крај великог свог живинарника у којем ври птичији живот и граја. Волео је Стефан страсно музику.

и јесте, нарочито по паланкама, где нема самоће, нема стојања пред огледалом због савести, нема концентрације, нема свог живота, своје одговорности. Рекох ли ти то већ толико пута... И то се онда наслеђује кроз крв и кроз обичаје.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Тако, на пример, кад сека Јуца код свог швалера ужива сладост пољубаца, не нада се и чисто се зачуди видећи да је наједанпут мултипликацију докучила и да

Оваковим аргументирањем забављајући се гледаше свог будуштег љубезника како спава, и представљаше себи слатко оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут

љутина срцем човека овлада, или кад жена не може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и проче; ове се сузе зову: сузе крокодилске.

У највећој њеној нужди, коју је сад први пут као при првој просидби искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и

Најпосле замоли свог непознатог пријатеља да јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту

Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говише година у скитању

Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говораше: »Тако ми моји

сљедујућим начином говораше: »Тако ми моји ушију, браћо, ништа није горе него кад човек на природу заборавља и против свог определенија чини.

Ја се пустим с њима у разговор и замало се тако упознам да ме сви за свог пријатеља прогласе и на мене навале да им за спомен моје уши оставим, на које ја магарац од магараца тим више

»Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође.

позив коме се неко предаје (к моралном определенију теже »посвећују живот остваривању моралних начела«, против свог определенија) ОПСТОЈАТЕЛНО — потанко, исцрпно, опширно ОПШТЕСТВО — друштво, заједница ОРАЦИЈА (лат.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

брате Боје горе Младошћу у мојој крви ЖИЧА Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмовратна У пратњи свог женика сунца По зрелим таласима жита И стојиш на самом врху Изабраног троугла у пламену Пркосиш и сунцосеку И

у оку СЕНТАНДРЕЈА Бежала си до краја вечности Учинила још седам корака Према северу Извадила из рајске реке Лобању свог имењака свеца И на темену јој саградила Седам сунцомоља Запалила си испод кубета Седам стараца храстова И прелила их

смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог светог краља Из гроба у гроб Храстовина цвили И на уво му тумачи Језик звезда водила Он слуша мрштећи се Премешта

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

за Содому и Гомору рекао сам да су то два света храма у којима је Исус са успехом проповедао свој наук: „Љуби ближњега свог“; за Христа сам још рекао да је четрдесет дана провео у китовој утроби, припремајући се за своју божанску науку; за

Мораћу да опоменем сутра господина Панића да не доводи више свог ловачког пса у канцеларију, јер где би нас то одвело ако сви чиновници почну доводити своје домаће животиње у

— Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш!

Ја сам се тек много доцније уверио да је ова теорија капларова врло тачна и да се човек одиста целога свог живота не може да откачи од војске, већ да га једнако зивкају.

Или ви, можда, мислите да би друге науке, свака са свог гледишта, умеле што поузданије рећи од философије? Ја мислим, када би их консултовали, да би њихови одговори гласили

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Назад! — и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори: — Јест, Немци су... А ти хоћеш да опалиш?

Не знам да ли су ми веровали. Али је сваки од њих допуњавао моје казивање са много прича из свог живота, које су и по садржини, и по своме саставу, биле далеко изнад онога што сам ја измислио.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

из замрачености своје собе, Да бих те видео још једном; Соба је пуна крви; Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца. Гледам те храбро, одлучно, Први пут овде, под правим углом, са родне груде.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета. Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде.

И у сну и на јави поче се Капљици привиђати Цвет. Тако је знала да је дошло време да крене. Позва Капљица свог небеског коњића, али Зрачак се једва проби до ње кроз мирисну завесу лишћа, зарони у воду и рече: — Брзо! Брзо!

Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала. — Још мало, још маличко! — храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди?

Није се питала како то, одједном, лети; куда лети. Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак: — Не стежи нас толико! — Ко то говори?

Остали су у њему видели мало, слабашно, готово наказно створење. Али, жена је веровала у свог сина. Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен?

— зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом.

Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!

Већ је и Цар некако мутно осетио да нешто није у реду, па за доручком упита свог Првог Доглавника: — Шта је овим људима, за име света? Доглавник само рече: — Микики-Мики-Но!

Откуда песма о Маријану и Сребренки? Када је рибар Лука пронашао свог унука као што након буре проналази избачене шкољке и ракове — дечак није имао храбрости ни да погледа у старца.

— Поћи ћу, али ти ништа не обећавам... — рече. Остаде млада мајка да се бори за живот свог детета, пође Варалица да извор живота. Коме је било мучније? Коме теже? Дуг и опасан је био пут.

Није морао да се мучи да је отвори: врата су висила о једној шарки. Али, каса је, свеједно, држала до свог достојанства и љутито викну дечаку, маминој мази и јунаку: — Не додируј ме, чујеш?

— Али, отац се није враћао, а, растући, дечак је постајао све нестрпљивији да из свог сивог краја оде. Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Моји врти, више не чекајте на ме, Вратити се нећу из студене таме Свог живота... Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде...

Један вијенац од њега ћу свити, И с молитвом га на гроб положити Свог мртвог љета и младости своје. 1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио

Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.

набијана на коње, пљачкана и срамоћена, сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке до запада“, да кажњава насилнике, да ослобађа робље, да штити

Видиш ђе ћеш данас погинути, погинути од свог родитеља, а за правду бога истинога!“ Црквена се отворише врата, Марко бјежи у бијелу цркву, за њиме се врата

С ког си млада срећу изгубила? Ил’ са себе, ил’ са своје мајке, или са свог стара родитеља?“ Проли сузе Косовка девојка, па говори Краљевићу Марку: „Драги брато, делијо незнана, с себе срећу

Мисли мисли проигуман Васо ђе би мртва саранио Марка; мисли мисли, све на једно смисли: мртва Марка на свог коња врже, па га снесе мору на јалију, с мртвим Марком сједе на галију, одвезе га право Светој гори, извезе га под

Оста Хусо ногом копајући, оде Грујо брдом пјевајући, и он дође својему Новаку; са стрицем се у образ пољуби, а свог оца у бијелу руку; ђога пусти у гору зелену, узе пушку у десницу руку, пак отиде у гору зелену.

“ То се Ђурђу на ино не може, свог му добра дору оседлао; дору седла, испод гриве, љуби: „Ао доро, врло добро моје! Доста ли смо, доро, војевали, из

Оде Иван двору певајући, осташ’ Турци у гори плачући. Кад је Иван близу двора био, угледа га стара мила мајка, па свог сина познати не може, јер је Иван руво променио, променио руво и коњица, пак запишта као љута змија, проли сузе низ

увати стару бедевију, — нејма каде да седлом оседла, већ се голој на рамена баци; пак излети Ђурађ пред Ивана, ал’ свог сина познати не може, јер је Иво руво променио, променио коња и одело; пак повика Сенковићу Ђурђу: „Стани, курво, аго

Кад се види Ива на невољи, он се маши у јанкесу пасу, баци главу аге од Рибника, баци главу пред свог родитеља: „Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу! Ето т’ главе аге од Рибника!

Понеђељник јутро освануло, јоште није обасјало сунце, скочио је од Кладуше Мујо, па он буди свог брата Алила: „Устан’ горе, мој брате Алиле, да идемо на Црвене ст’јене — сехир чинит камене Котаре“.

мајку у свом винограду; косу реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга. — Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ...

Кад је стигао под стару крушку до гроба хајдука Јована, свог чукундједа, он сједе у презрелу јесењу траву и помилова рапаву надгробну плочу.

Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то што је покушао да заштити свог друга Стрица. То га испуњава чудном снагом и радошћу и даје му одважности да сам самцит крене у дубину пусте шуме.

Осим тога увијек је носио чакшире, прслук и сламни шешир свог мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата

— Неће тебе твој стрико, шалим се ја само. По висини Стриц је личио на свог брата од тетке, очеве сестре, крупну сеоску момчину Николетину Бурсаћа.

У кући свог оца, колара, он је на тавану имао читаву малу радионицу у којој је ђацима поправљао ножеве, полупане таблице и кутије

Шта је сад то? Зачуђени Стриц загледа се у свог магарца и прогунђа: — Што зуриш у мене, будало?! Пао, па пао, што се то тебе тиче!

Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог „Американца“и свог „Руса“. А зар је лако наћи такву хајдучку дружину?

Тако је сад мала дружина, на велико Јованчетово задовољство, имала свог „Американца“и свог „Руса“. А зар је лако наћи такву хајдучку дружину?

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила

Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши. — Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити!

Нећу ни вечерати ... само ћу мало грицнути ако буде пите. X Шта је куја Жуја преживљавала оне прве ноћи свог усамљеничког стражарења у логору Тепсији, то би, казано на псећем језику, била прича пуна тихог цвиљења и чежњивог

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.

Тада би обично Мане испружио шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а