Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
нисам Константин Филозоф, и који немам његово златно перо, којим исписује житија, сказања и муњу преко небескога свода, ја, који умачем перо у дивит, и пишем ценовнике, тапије и рачуне, ја не знам шта је врх Београда!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода.
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини.
Небо пепељасто. И копно и вода Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода... А сто срца ноћас куцају у мени, И цело ми биће буди се и диже Часом некој звезди, а час каквој жени.
Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода, И под вртовима док умире плима. А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има
Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула. БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут
Спрам свода зрачна и дубока Јутрос се роди, с песмом жабе, У чаши прве висибабе, Април, с два крупна модра ока. БУКВА Цело
Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода? Често ми се чини да кô ноћна плима, Све у мени шуми од спомена сиви: И да ми је срце препуно, и има Страх да иде
стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода.
нема краја; Твој говор почиње музику свих вода; Речи су ти конци у ткиву свег сјаја; Идеш, кô молитва, од земље до свода. И ти си начело већма него биће... Ноћ да блисну звезде; замах победника, Да буде победа...
Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака. Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима херојâ из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ мајке.
Из великих одваљених груда и широких бразда дизао се мирис младе и страсне Земље. Из вечерњег свода падала је ситна пурпурна прашина и крвавила ораницу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ „Тражите!“ одговори му старац, благо, тако да је то изненадило Крфљанина. Улазећи, придржаван, у сенку касарнског свода, бришући зној са чела, Енгелсхофен још додаде: „Ви тамо, у Бечу, на Двору, ништа друго и не знате.
Црњански, Милош - Сеобе 1
у штале и тремове, у прозоре горе, у којима не беше ни једног јединог покрета, он осети нагло, у мрачној хладовини свода, под иконама и кандилима, да говори сувише гласно и да се у ствари свађа, а свађа бесмислено, где томе није места.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
се у помоћ зове, кад не могну наћи ниједног брода ни да се врате, до твоје палате, ни да продуже до обећаног небеског свода.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
И тако, горе на галерији, сасвим у тами испод аветињског гипсаног свода, зазвиждах наш сигнал лажном свирачу са лажним инструментом под прстима.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
49. Тавнина заче бегат од изода, У мрачне две се точке он сабија, И у два јоште умиљата свода Над овима се таде он савија; Тавнина јоште затим од заода Заче се вити кано кака змија, Од више свода доле ти се
умиљата свода Над овима се таде он савија; Тавнина јоште затим од заода Заче се вити кано кака змија, Од више свода доле ти се просу И лепу дивну чинила је косу. 50.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Чим се уђе на капију калдрмисаном путањом, испод свода винових лоза, улазило се у кућу са чистим, каменим степеницама.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ИИ Од палих речи творим ли небеса? У првом сјају месеца и сунца шарени жар се, играју колеса по писму свода - орах таме пуца; а „орган слаби“ мучи се и труди у љусци плача макар да заруди. Од палих речи творим ли небеса?
Тек, челом свода севају маслачци, а сев се круни, распада се жарко; у поноћ прућем шушкоре врбљаци: протỳтња Мутап, оде Катић Јанко..
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сав блажен, срећан, ниже без броја: „Кућицо драга, слободо моја! Палато дивна, дрвеног свода, колевко мека, лиснатог пода, увек ћу веран остати теби, низашто ја те мењао не бих!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних. Видим их у помрачини пред кућом.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
му шушти опало, жуто лишће; а над њим се ношаху густо загасити и беличасти облаци, пливајући тихо преко небеснога свода. Оштар, хладан ветар, помешан са влажном измаглицом., стаде га шибати по лицу.
по небу снују густи облаци, скупе се у веће групе, пронесу се тако заједнички над селом, па се опет, тамо на крају свода, разделе и запливају усамљени... Почиње шибати хладан ветар... Гојко се грчи и тресе, па опет жури напред.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска свода, Она се сиђе у таласе неме... Ја гледам жудно, зачуђеним оком, Неслућен рефрен земаљске поеме; Ја мислим на њу,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Млаз студена вјетра фијукну испод свода, врх њиховијех глава; помрачи се; неколико капи љосну на калдрму, ама крупнијех као љешници.
Служба започе. Гомилица људи изиђе испод свода што изводи насред доксета. Сви застадоше мало, гледајући испод струкâ, пут истока.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
слећу на плочник, са Саборне цркве почиње да одбија подне а ветар све јаче надолази из дубина осунчаног, безличног свода.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна са јесењег свода. Глас њезин беше к'о музика туге...
стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале су у дну. Мирна, и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли, топал, стаклен, изнад вода.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
делу хоризонта, а другој да гледа према западном делу, а обема да пажљиво прате што се на посматраном делу небеског свода дешава. Ученици послушаше без поговора и одадоше се посматрању.
Тамо, на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да има, дакле, облик лопте.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
на бијелим колицима, већ набухло гасовима смрти, бит ће све што постоји; оно ће расти и расти, надимат се до високога свода, прерастати границе свијета, границе свемира.
Ћипико, Иво - Приповетке
До тога времена живјела је као и остала дјеца што су се купила близу њихова стана, испод мрачнога, нискога свода. Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као
У цркви најпрво уставише јој се очи на зраци сунца што пред прозором од свода трепери и ниже пада на слику светога Антона, а мисли никако да јој се среде: све јој и нехотице бјеже на шкољ, и пред
упите, а кад крене из цркве, у очима једино собом понесе ванка ону зраку сунца што је треперила пред прозором од свода и падала на слику светога Антона; — и док изиђе, бјеше јој лакше.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
да је небо пода мном, а да сам ја са пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад небеског свода који је бескрајно дубок испод мене, и да сам ја само неком магнетичношћу припојен леђима уз земљу као уз доњу страну
Линија небеског свода као замислива река својом сенком пада по тлу. Тај астрални час, или час астралне екстазе, може се узети као завршетак
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
походу Славонско-подунавског пука - походу што се протеже с краја на крај романа - стално се осећа присуство небеског свода: пук се креће, одмара се, ратује и спава вазда под плавом куполом.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
би дрзнули Потрести престо бога јединог, Па кад би творац гневом плануо, Шиљући јато звезда репатих, Да азур плави свода небеског Унакрст рију, руше стубове, На којима се држе планине, Што биљем својим храни човека По урвинама света
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Тешким, крупним корацима по калдрми, испод свода од лозинака долазио би. Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали.
протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Прохор Ноћ седма. Ноћас смо овде само нас двојица, Господе. Ти горе у дубинама небеског свода, међу ројевима звезда, ја доле у раци међу трњем. Ја знам да ме ти чујеш и да чекаш шта ћу ти казати.
Пећина је тескобна, влажна, вода капље одозго са заобљеног свода, у дубини ври гротло подземне реке, очи се тешко привикавају на таму, нема где да се седи или лежи, човек ту мора
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
„Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или облаке. И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу Земљу и штити је од хладноће
Шта се иза тих облака или иза тога плавога свода скрива, ми не видимо, сем сјајнога Сунца или бледога Месеца када се и он укаже на дневноме небу.
Из преваљеног пута према југу и с њим скопчаног прираштаја видљивог дела небеског свода, могла би се, мислим, израчунати и величина Земљине лопте.“ - „А како стоји са тобожњим кретањем наше Земље?
На тој истој карти означен је још један велики круг небеског свода, еклиптика, а дуж овога је исцртано дванаест ликова зодијака, појаса животиња, међу које се рачуна у астрономији и
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Гле, јахач на коњу ком, Милице, сад тепаш именом Марата, У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода, Загазиће реку што се зове Историја, Далеко негде сања Калифорнија.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Све је било мртво и тихо у плитком језерцу које се пружало некуд у недоглед кроз каменит ходник ниска свода. — Да имамо какве љестве, па се спустимо у језеро, могли бисмо да засучемо ногавице па кроз воду даље — рече Јованче.
Еј Николетина! Испод сјеновита лиснатог свода јекну крупан глас: — Еј, ко је то? Јес ти то, Јованче? — Ми смо, ми смо! — радосно повика Стриц.