Употреба речи свом у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.

Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: „Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима...

Многи ме исмевају због моје страсти, мрзе ме... А ја, госпо, само љубим, љубим свим срцем, свом душом, љубим моју дивотну девојку, мој свет, моју селену!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”.

кнезови и поглавари, и сами мајмун, мајмунски биров, кроме једне лисице, сакупе се за посетити и нагледати лава, цара свом.

управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан.

Да га разделе на полак? Сваки, есапећи по празнини трдуха свом, види уда ће му полак мало бити; свак би рад све имати.

43 Магарац идола носећи Магарац у дан празника ношаше у литији идола, којему сав народ клањаше се као свом богy. Магарац се помами од гордости, мислећи да се то поштење њему чини, пак почне скакати.

види лисица много кокоши у једној авлији, и не смејући ту на њих ударити, каже им кроз плот да је мир учињен међу свом животињом, и да се сад не имају бојаши кокоши лисица, да могу слободно по пољу шатати.

Чавка, стидећи се да се ту у свом природном виду јави, скупи свакојака шарених птица перја, нашара се с њима и дође.

„Yμίν γαρ ϕίλα ϕρονέων: Вами бо благожелаја ово говорим. 85 Касапин и пас Касапин, забављајући се о свом послу у касапници. Дође комшијски пас, украде му волујско срце, пак стане бежати.

87 Човек и два пса Човек дâ готовити велику част за своје пријатеље, а његов пас каже то другом псу, свом познанцу, и зовне га на част.

немоћну (право је да свако место своје бедне прикрмљује); да се уреди општа кутија у коју сваки, кад у цркву дође, по свом могућству и произволенију да што за сиромаш прилаже. Но то знам да не би доста било.

Наши, дакле, прародитељи, у свом првом состојанију безлобија, нити су злобе ни лукавства познавали. Дође, вели, змија, и облести Еву, а ова са свом

Дође, вели, змија, и облести Еву, а ова са свом неисказаном својом љубовију к мужу свому, прелаштена будући, препасти и њега.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ил је то рај, у коме решетке обезбеђују мир, идилу и слогу, где свако, и јастреб, и лама, и лав, у свом кавезу служи своме богу?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне

Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и поручим им: да је час избављења приспео и нека купе чете сваки у свом крају, и нека буду спремни на први мој позив да идемо да ударимо на Ваљево.

А то се све под ведрим небом пред свом скупштином ради и дели, и тако се растану, па потом сваки кнез сазове од своје кнежине од свакога села по два по три

Он је од ваше нације као краљ, а добро се пази са принц-Карлом, а принц Карл сада је над свом војском у нашем царству најстарији војвода.

генерал-команда, тако нам је и митрополит Стратимировић писао, и свима, а особито мени самом саветује и каже, да ми у свом претпријатију свагда држимо да смо турски поданици били, и да ћемо по свршетку овога дела опет турски поданици бити;

у пешаке, који су кућу опколили; ђуле паде, а пешаци оставише кућу и побегоше сви за брдо, а наша војска за њима (а на свом брду пшеница већ влатава). Кажу, да је викао Карађорђе: „Не идите даље, не идите!

за обрану и помоћ молити, пак смо чули за њега, и толико с пута свратили молити га, да и он од своје стране, по свом код двора уваженију, препоручи нас и советује како ћемо се у оваквом опстојатељству владати.

Тако лежећи, сваки на свом месту, док, ваљда сам ја највећма озебао, пробудим се и отворим фуруну и опет заспим а не затворим.

И Божа Грујевић са мном пође. И како он у свом журналу пише, да смо из Бранковине за у Тополу пошли јунија 7., и сваки дан где смо пролазили и како смо Карановац

Баш да она четири бега и погину од ̓ајдука, тврда је вира на коју сам те довео, ти се не бој; твој ми крмак пред свом овом ордијом на образу висио, ,ако те не изведем на оно место одакле сам те примио; и стајаћу док ти уђеш у Китог, па

Но Афиз не чекајући дуго, но сутра рано са свом војском крене, удари на Иванковце, и вас дан на Миленка јуришавао, а овај га храбро дочекивао и одбијао вас дан до

Сутра рано Карађорђе изведе војску и топове на брдо више Параћина, и неколико топова опали. Афиз-паша уплаши се и са свом војском побегне у Ниш, где после неколико дана, или од стрâ или од срамоте напречац умре.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па и капетаница и деда Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна.

»републиканаца« и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом остарешини, а он ће већ даље чинити што треба. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује.

Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда, никад у свом веку нити је пукнуо нити ће пукнути, али — баш сада не чуше се његови пиштољи.

— Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту. — Па што не ради пас по њему? — А знам ли ја! Неће — ето што. — Па шта ћу да чиним ја сад?

Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас

Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — »јер их могу курјаци

— Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац. Имао је газду вешта око муштерије и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању.

Тек увек тај злослутни број, то 25! Тако један дан седи Пупавац замишљен у кавани »Код јаблана« и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто.

— прича он. — Шта вам човек неће видети купећи обичаје. На пример, какав Урош Мрчикур појури на свом алату; али он уместо напред, он у плот, или на овај; па ти се измакне, а чича Мрчикур остане или гдегод на трњу или на

Путник руча и оде да истражује старине по вароши. Мојсило се још поразговара са адвокатом о свом послу, наваљивао на њ да већ помене једанпут, јер просе девојку други.

« Киша поче јаче. Грмљавина и севање сустиже једно друго. Мојсило прође још једном, па опучи свом стану. Мрак се већ спустио, по кафанама се попалиле лампе и свеће.

Даље, видеше из оцена ревизорских и из сведоџаба, што их је поднео — да је Грујица добар учитељ и да је сасвим на свом месту. И решише да се актови баце у архив...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

– Обориће Станко — Лазар малаксава! — рече Иванковић. Кад то чу Лазар, он навали свом снагом на Станка... Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати!... Као да је знао сваку мисао Лазареву...

Па онда, она добра браћа и снахе, па она мила дечица — синовци и синовице — што их је он на свом колену цуцао, па они ведри и весели дани, радни дани што су шалом зачињени, па они лепи свечаници, па коло, па прело,

Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух. Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука. У кући живот.

И ко ми то рече?... Зар он?!... Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?... Ујела ме је!... И боли!... Јуче...

Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори... Ти знаш, сваки је на свом месту... Ако ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!... — Али где ћу их наћи? — Откуд ја знам?

Заиста, шта би он радио да му убију Лазара?... — А... вечерас је он мој! Али Лазар га докопа свом снагом. Руке његове утањаху у старе, али још снажне мишице очеве. — Ти нећеш ићи!... Ја те молим, не иди!...

Је ли то вола њихова?... Није! Нагна их јача сила... — Па тако је исто и код мене... Да сам могао мирно лежати у свом гнезду, ја не бих никога дарнуо, као што ми то није деда ни отац чинио...

Сутра ће нам и родитељи ово благословити!... Ко се воли, онај се и љуби! — рече Станко заносно, држећи је у свом наручју... А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости.

Чупићу се слутило да ће данас бити окршаја. Надао се љутом боју стога што је знао да ће Турци свом силом настати да пробију шанац... Срце му је лупало. Нека лака дрхтавица обузимаше снагу његову.

— Пали!... И плану... И отвори се борба страшна, и нечувена, и невиђена. Охрабрени, Турци јуришаху свом снагом, али их ови одбијаху... И нешто чудно обујми Станка у овој борби.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Шýме у страху свом од мрака: „Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!...

Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена — Свом стрелцу ком и не зна имена.

И постајући безобличан, На повратку свом старом путу — Теби ћу бити опет сличан, И првом дану и минуту. Носећ у шаци прегршт сунца, У зеницама неба комад,

Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке. Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда...

ЕКСТАЗА Остаће далеко за мном ови пути, Нестаће и ове сузе куд и друге, Ја ћу нове жеље у свом срцу чути, Као нове ласте.

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један!

ТАЈНА Наше две љубави пуне кобне моћи, Од свију скривене, живе у свом стиду, Као под звездама, заспали у ноћи, Два мирна пауна на старинском зиду.

И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш

И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ мене и свег око мене.

усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце. И док гради своје неизмерно дело, Пристижу је јутра и подневно сунце.

Та љубав што умре у напону врелу, Мач скрхан на самим врховима тврђа, Има победничку гордост на свом челу: Јер умре у сјају пре него зарђа, Она прође душом као из далека Залутале птице у светлости маја; У песми су

Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша.

Али ти већ познајеш главне особе овога пансионата, а нарочито њу. Прекодан смо сваки на свом послу. На доручак, ручак и на вечеру скупљамо се у трпезарији где је клавир и једно десетак новина и журнала.

Чудио сам се што нема писма и зебао сам некако. А нисам себи смео дати рачуна о садашњем свом одношају према њој. Осетих да се неко прислони уза ме. Тргох се и угледах њу. — А гле! — рекох ја весело.

имерзион — мали термометар индиферентан — равнодушан, незаинтересован инокосан — сам усамљен без одраслих чланова у свом домаћинству интерпретисати — тумачити, објашњавати јевтика — туберкулоза јекмегџија — пекар јеспап — роба кадифа

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору.

Па се опет раздвоје и стоји свако на свом месту, па ћуте к’о да ослушкују да их когод не гледа и вреба; па се онда опет, као крадом од света, занихају и падну

»О, о!« чуди се Јула. Прексутра кад је Јула дошла пре подне у башту и стала плевити, запевала је по свом обичају. Песма је потекла из неког расположења које даје младост и расположење, а не из какве љубави, јер Јула још

си тамо, само кажи да с’ из Иђоша, па не бери бриге; јербо су Банаћани спасли свету месечину, и месец остао на старом свом месту.

То ми је утеха бар, јербо вас знам да сте жена на свом месту! А куд би знала! Јао наопако! Ако виде паорски мушкарци, ’оће, ђаволи, још да ме спевају!

брзо развадили, и они се, веле, притајили, јер су увидели да, доиста, нису у туђем свету комотни као код своје куће, у свом селу. Па зато чим су се нашли код куће, одмах су се сутрадан и дохватили.

згодно је... — Е, ал’ како ћу, како? Кад га он, кажу, чува к’о очи у глави; сваки час га загледа и пипа је л’ му на свом месту. Па баш и да га се дочепам, ал’ кад он види да га нема, а? — Има и за то лека, немајте ви бриге!

а ко је узме, биће срећан и задовољан, к’о и сам што сам у супружеском животу свом. — Та коме ви говорите — вели домаћин — та знамо ми већ то одавно! Пију, куцају се, па опет пију.

Још је чудније што су обојица одговорила једном свом познанику који их је срео баш кад су излазили из епископије. »Шта је, како се свршило?« запита их познаник.

И кад су се у петак зором кренули и поседали у кола, седела су оба попа на стражњем седишту свом, као — опростите ми за тај израз јер је реч о поповима — седела су тако удобно као ђаво на џомби, што се каже.

и пљачку својих сопствених пароха; да му кажу како то није ни најмање лепо, како то иноверци никад не би учинили према свом патеру или пастору. Али као да се предомислише, и платише без иједне дуже напомене.

предметима, о силним зорама које су га затицале крај књиге, о испиту, О тешкоћама на њему, или приповеда о каквом свом доживљају где је био на рубу или ивици пропасти, па је за длаку фалило да не плати главом и буде покојни.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео. Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!

Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”.

Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира. Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.

Један немачки штудент, Не знам, у Франкфурту или у Бранденбургу, први је ту моду измислио. Кад је дошао кући свом оцу на вакацију, приђе му да га пољуби, а отац опет њега загрли; но, то парче платна тако је било јако ушкробљено да

Богат и велики господин неће њу, а она опет неће малог. Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи. — Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу. Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се.

И он је осећао: како лудило људске природе све више подлеже оним мрачним и тајанственим силама, како свом оном неупоредљиво снажном и дрхтавом страшћу расте, шири се, избија у пуном бесу ове необичне, ове луде звездане ноћи

виде само вијугаве, змијолике линије жене са којом је толико пута посматрао сличне сунчеве заласке и коју је волео свом душом и свим насиљем своје крви и меса.

Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције просто

Раније била је вера и та вера чинила га је мирним па је за њу радосно ишао у смрт и бранио је свом снагом. Али сад је дошло право на живот, оно право на опстанак, после толико испуњених дужности и сад...

нагло отпутовао и питала се: да ли верује себи, да ли је могуће да он није више ту, покрај ње, уз њу, он са свом својом мушком снагом и лепотом, он, на чијим је грудима она прво упознала ону слатку стварност среће.

Са шаком на свом широком челу он се очајно напрезао да пронађе одговор који би својом простотом и јасношћу, једним тако доследним

имало је нечег тако јадног, смешног и блесаво-очајног да се жени, која га је кришом посматрала, чинило како никад у свом животу одвратније и гадније човечије главе није видела.

упамтила, Наталија је све своје детињство и дотадашњу младост провала поред ове жене, коју је звала мамом и која је у свом животу од створења истински волела само једно: своју рођену сестричину Наталију и од ствари све могуће књиге на свету

можда, ништа од свега тога и нема, и само сам ја један нитков, једна покварена душа као и она жена, па сумњам по неком свом урођеном неповерењу и каљам ону лепоту над лепотама.

и ништа друго ово и није него оно тиранство инстиката, јер је и онај мој отац који ме се одрекао, исто тако, у оном свом примитивном варварству, гадно подметао својој жени.

Збуњен оним урнебесом, незнајући шта чини, он стукну корак назад, па свом снагом, врхом оне своје чизме, удари клеклу животињу у слабину.

Африка

Стабла што умиру, лежећи, а што ипак, још, свом својом дужином пуштају корење у земљу, црвену и масну. Гњилу, као пуну крви.

Ја сам осетио горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

У нашем животу, кад се појави један елегантно одевен господин, али који је неку појединост занемарио случајно при свом одевању, ми не вршимо детаљан преглед његове спољашњости да бисмо пронашли која је то појединост.

краљево „чиме се занимам“, рекао да сам нешто што одговара команданту или инспектору; да записујем све што видим на свом путу. „Ја сам им говорио само оно што они могу разумети!

то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.

сазна да је било који члан, било ког суседног племена, и случајно, убио овакву рибу, племе Бобо му објављује рат као свом најкрвнијем непријатељу.

Модерна механика је, међутим, тако немилосрдна у свом савршенству, да човека најпре осами, а онда му покаже да у тој самоћи нема ничега што ће је хранити.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ТРЕЋЕ 38 ТВРДИЦА (ШАЉИВО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА) Високоученом господину Гаврилу Пекаровичу медицине доктору свом љубезном пријатељу посвећено Радо т’ друже дижем памјатнике Посвећујућ’ теби моје књиге.

Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом. МИШИЋ: Не треба тако, кир Јања. С отим шкодите свом здрављу. ЈАЊА: Што ви говорите, господар нотариус?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кад су из затвора изведени затвореници, окренуо је главу и наставио да одбија густе димове на свом, швапском, камишу. Гарсули је прелетео погледом, овлаш, официре и понудио им љубазно да седну.

Има да буду насељени на спахијске и „вармеђске“ земље и да раде као и остали сељаци, дајући „на пола“ свом господару, и „десетак“ за цркву. Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају.

Павле је имао неколико, скупих, кобила и ћеф му је био да долази у варош на свом фетону. Павле је био сад у затвору, али су остала три Исаковича – иако су се код профоза водили у књигама, као у апсу

Али неће у јобађе и неће у наполичаре. Толико је био задовољан, оним што Гарсулију рече, да је мало фалило па да, по свом обичају, поглади своје, свилене, плаве, брке. Тај лепотан је био сујета сујетства, једне, и иначе сујетне, породице.

Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као доживљај, безначајна. При свом доласку у Славонски хусарски пук, он је добио наређење од свог поочима Вука Исаковича да се ожени, па се оженио.

Груди су јој се тресле од смеха, притезала је врпцу шешира, који јој је био спао, а била је по свом обичају пребацила преко ноге ногу. Било јој је топло, па их је премештала, као да су ветрењаче.

Крај све те веселости, у тој жени било је и жалости. Она је, преко чардака, довикивала свом мужу: „Ајме, Петре, што кукате? Није сиромах Павле дите! Па да не зна шта ради!

Трифун Исакович имао је да се јави у пехоту, у Броду, свом новом полковнику, баруну Јанусу, то јест, његовом помоћнику, потпуковнику, баруну Ритбергу.

Да му ћер није дао за то, да се скита по свету, него да буде утеха, у старости, оцу. Хоће да је види на свом самртном часу, крај себе. Морали су да му мећу пијавице за врат. Проклињао је дан, кад је Исаковиче упознао.

Противно је то – писао је Трифун у свом рапорту Команди – и слову и духу, уосталом, датих привилегија, сербском национу.

Пратио их је и долазио им је у посету, да им прича о свом животу и својим јадима. Долазио им је у Руму, долазио у Варадин, па је био почео да им долази и у Темишвар.

И сама реч, Росија, чинила јој се као проклета. „Можеш“, довикнула је, пред свима, свом мужу. „Можеш, у ту, твоју Росију, али сам!“ Па је чак почела и да се кикоће, као луда.

Теодосије - ЖИТИЈА

дана, — гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете Горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус.

На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи. И тако са свом братијом ужеже многе свеће са часним кандилима, и одаде почаст часном и светом телу преподобнога оца са подобним

Размишљаше и о пређашњем свом животу и о многој помоћи ка Богу од поука оних преподобних и од гледања њихова живота, помишљаше како неће ништа моћи

Слушали сте једном божаственог апостола Павла како говори свом Тимотеју. Чујте, дакле, и мене сада који попут онога говорим вама, својима: Епископство је добра ствар, јер се брине

— у овом животу — рече — више ме нећеш видети! Свети се подиже и док је брзо ишао свом брату, Стефан још брже изишавши из живота Господу отиде, а нико није смео да га удостоји иночкога образа, чекајући

Јер негова кћи беше удата за краља Владислава. А дође у град Несебар, и пославши јави о свом доласку реченоме Асену.

људи са великом љубављу и вером, неки у Константинов град а други другамо разграбише и однесоше, и сваки у свом отачаству разделише на украс н лепоту црквама.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Иако подељени на племена, ти су се нови поданици по свом менталитету јасно разликовали од првобитне групе. Њихова племенска организација није била тако крута као код племена

Извршио се унеколико развитак истих динарских особина, сличан ономе у Црној Гори, само, разуме се, у Црној Гори у свом самосталном и националном смислу, а у Лици у ћесарском духу.

замишљали су Србију као живо биће, као изванредну, добротворну снагу, прожету љубављу према њима, потиштеној сиротињи. Свом својом динарском жестином млади образовани нараштај окренуо се делу.

Српски језик се потпуно сачувао, а племство је нарочито сачувало успомене о свом словенском пореклу. Презимена се свршавају на ић као и већина српских презимена.

неких свадбених обичаја, честе зађевице међу сватовима, нарочито међу „старим сватима“; „и сада“, каже Вук Врчевић о свом времену, „не вреДи свадба без икаквог старосвацког ината и кавге“.

Они су по целом свом бићу исто што и Српство и вера православна. Али је међу њима увек било и борбених људи, нарочито у Средској и у

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо високо До наврх самог себе Одатле се падне свом тежином Данима се пада дубоко дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у парампарчад Ко остане читав и

Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи у свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца СРЦЕ БЕЛУТКА Играли се белутком Камен ко

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и

Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји. АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА Наказице моја лепа!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Трљајући колено дланом почео сам да звиждим. То вам нисам још рекао? То о свом звиждању, мислим? Ја звиждим божанствено.

Или нека десета, нека сто десета Љиљана? Рашида ми се свом тежином ослањала о раме и осећао сам како ми њене тврде, најежене бресквице пеку плећке. То ме је спречавало да мислим.

Сви ти момци до последње ћелије у себи желели су свом снагом оно нешто; и прљали, такође, свом снагом то нешто својим речима, погледима и покретима.

Сви ти момци до последње ћелије у себи желели су свом снагом оно нешто; и прљали, такође, свом снагом то нешто својим речима, погледима и покретима. Била је то, у ствари, стара прича о лисици и грожђу.

” Мој стари није више имао очи за њега. - Уредићу ја већ то - обећао сам господину свом оцу пре два дана за доручком, позвао Атамана и још неке клинце изјавивши да ћу Багрицком потровати све мачке, ако ме

Говорио сам јој још и о рибизлама преко! — Не лажи! Говорио си јој о свом новом роману, о другу директору твом очуху и о још, понечем!

Било ми је жао да их покрећем и пођох даље. Мали Емилијан у свом маринском оделу; трговац, добротвор и заштитник; споменик погинуле партизанке: једно камено лице с очима одсутним и

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео.

— Боме, да сам богат као ти, стидно би’ се те дромбуље и чегртаљке продавати. Господар Софра смеши се. Радо слуша о свом богатству, и радо приповеда како се помогао. — Ја сам био сирома’, учио сам и табаклук и трговину.

не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења. Како су то били дивни преласци из једног гласа у други!

Страшно мучење. То је Пера већ у свом детињству гледао сваки дан, и срце му отврдло. Долазе ноћу лађари у механу, музика свира, пију, играју; то се Пери

господару Софри да дâ Перу даље у школе, или да га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети

Госпођа Сока и Кречарка проклињу Чамчу; да су знали, не би их са Чамчом никуда пустили. Међутим је Пера по свом обичају газдовао. Већ је више држао да се отац неће ни вратити. Почео се увелико картати. „Козаци” сваку ноћ код њега.

Шамика у том разноврсном свом занимању није имао времена за науку. Али у оно доба учити се била је дужност сиромашног младића, а код имућног

Престану. Шамика по сали разгледа па тек иронично уздахну; није никад у свом веку на таквом балу био. Свирају „лендлер”. Шамика иначе никад не игра „лендлер”; али сад мора. Сви играју.

— Твој Ш. К.” То писмо преда свом верном кочијашу, налогом да гледа ма како да преда Лујзи или Матилди, и то исти дан.

Ту последњу Јуцину вољу испунили су. Шамика је довео о свом трошку дванаест младића, јурата, који ће је носити. Донео је и један велики венац, који ће на сандук метнути.

и Пеште — даљина само две миље — у свом животу толико миља прешао, да је с тим могао као Кук целу земљу нашу унаокруг отпутовати и натраг се вратити.

Црњански, Милош - Сеобе 1

сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице, која је имала неку болест на кожи, уверавања о свом путу кроз Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити бојева и, најпосле, о својој верности и о свом

свом путу кроз Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити бојева и, најпосле, о својој верности и о свом повратку.

Чакшире му беху затегнуте, кад је седео, али су биле тако кројене да му висе као џак, кад би стајао. Под свом опремом, месо његово било је сасвим згужвано.

У себи, он је већ састављао извештај о свом неуспеху, истим оштрим, чистим словима. Хтео је, нашироко, да при том опише православље у „свом војном округу“.

Хтео је, нашироко, да при том опише православље у „свом војном округу“. Нашао је, мутан у глави, и прву реченицу: „Срби бирају најрадије посао војнички, па зато“...

Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка. Слао их је после, о свом трошку, по Дунаву, тамо‑амо, као и своје џелепе.

Мучећи се око ње, пожутео, од надања и чекања, сав бедан у свом дугом, плавом кафтану Аранђел Исакович се реши на додире. Хваташе је за руку и миловаше је по коси, све чешће.

Промисли, какве ће нове хаљине да поручи, и, као да их је већ имала, осети свилене комаде на свом телу. При тој помисли, ипак, не само да није осећала неко нарочито задовољство, него је наслутила чак и неку жалост.

до краја, како се догађа залазак Сунца, а исто тако и све појаве свитања, које је приметила, као кроз сан, пришавши свом прозору, каткад, одмах после поноћи, мучена несаницом, уплашивши слушкиње које нису више смеле да је ноћу остављају

Уморан од труцкања кола и изнемогао од непрекидног размишљања, о свом прошлом животу и жени и деци, посматрао је пажљиво, дремљив, како се на путу који се видео свега једно парче, беле,

Пролеће је било грануло свом снагом и топло лето на прагу. Ноћивајући у трави, која више није била мокра, мада је зором увек било дивне, пролетне

Ето то је превртао у свом мозгу Вук Исакович, неколико година, сећајући се свега, по разним местима свог живота, на разне начине, док није

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Н. мео и смео, доклен мене не узео’...“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

), и то баш на оном месту на свом телу које је његова мајка прво пипнула после крађе. Ако јој се, због велике жеље за храном и сл.

Она је и дан мртвих, односно задушни дан. Субота је по свом месту у недељи „заклопит“ дан (заклапа седмицу), те је зато несрећан дан.

⁵¹ А негде се верује да такво дете постаје здухач („здуха“, „здува“, „стува“, „вједогоња“ итд.). Они имају у свом крају изузетан друштвено-религијски статус, с обзиром да „бране своју околину од свакојега видовнога и невидовнога

Још је Фортис у свом класичном делу из 18. века овако описао овај древни обичај: „Пригодом порођаја, особито првога, сви рођаци и пријатељи

Вук то добро запажа у свом опису овог обичаја: „Сусједи за седам дана долазе свако вече у кућу породиљину, једу, пију и пјевају цијелу ноћ, кад

³⁷ Ипак, и поред сличности, ова два обичаја разликују се како по свом садржају, по начину извођења, тако и по циљу. ПОВОЈНИЦА По рођењу — обично после три, седам или четрдесет дана —

Обред крштења увек се обавља пре подне, док је дан у напретку, да би дете добро напредовало. Мада би по свом хришћанским правилима требало дете одмах по рођењу крстити, наш народ, осим ако га нека већ поменута невоља не натера,

Називајући децу овим именима, родитељи верују да ће тако одагнати нечисте силе. Када су свом детету дали име Завид или Злоба, они се више не боје да ће му наудити зли духови јер им је дете ионако извргнуто

⁸⁶ У ову групу имена спадају и многа имена која на свом почетку имају негацију „не“. Таква недрага имена су: Негода, Неда, Немил, Нерад, Ненад итд.

Вук у свом Рјечнику наводи обичај у Црној Гори да родитељи хришћани дају својој деци, као надимак, права турска имена, те имамо

испред своје куће, те да новорођенчету пупчану врпцу завеже црвеним концем, а потом да дете кроз прозор протури и дода свом мужу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

се срећу и, гле, поново их обмотава туљење оног јединог саксофона у вароши: Гершвин или Кол Портер — препознају се по свом успеху или поразу из тих година, одмеравају докле су стигли, где су доспели и колико значе другима, али даме поново

Била је бледа. Видело се по подочњацима да је плакала, а ипак се смешила док је седела на свом картонском коферу чекајући да воз крене.

Да ли бисте били љубазни да ми протумачите израз ,играли су се шуге', како бих могла да отклоним застој у свом послу. Шта је то: играти се шуге? Ваша одана Хелен К., Лондон, септембра 1974.« ...

Млада жена тада расејано помилује девојчицу која има мајчине очи; млади човек откопча свом сину горње дугме кошуље. Ја од туге прогутам карамелу, мада уопште не волим бомбоне.

Кидао је занесено прстима лажне жице од конопца на свом контрабасу од картона, уживљавајући се у неку само њему познату мелодију, и ја сам је чуо: било је у њој грмљавине

површина снега, гађао у лету грудвама лимене лепотице са фризерских фирми и најзад, сам са својом тајном, заспао у свом лисичјем леглу, топлој заседи ноћи.

и привијао траву »против танета« што му је даде нека стара вештица-видарица из Гацка, мислећи непрестано на зрно у свом стомаку. Прве недеље, грејао се клавиром. Клавир је био велик и добро се ложио. Црн. Блüтхнер. Ђавољи!

— пита. – Играм се клиса! — кажем. – Дај да ударим једном! — моли Рале, озбиљан човек, судија, и опали свом снагом клис, па га још једанпут захвати онако у лету са стране, клик-клак-клук!

кремове од којих се брже тамни, што укусније рибе, вино, лед, цене, љубав, мирисе, музику, све чега се могу дочепати у свом кратком животу: осетити непцима, кожом, ноздрвама, желуцем, опипати прстима...

Било је петнаест до четири. – »Некад давно, у једној далекој земљи, лепа краљица је седела крај прозора у свом дворцу и везла. Док је тако радила, убоде се у прст, па три капи крви падоше на снежнобело платно...« – Знам!

Све неки клинци, уосталом, врло лепи клинци. Врло.« Један је приметио и значајно погледао. Осмехнула му се. Казао је свом другару: – Може да ме има ако доплати разлику у годинама!

Друштво у коме се креће и живи сматра нашег средовечног хероја човеком на свом месту. За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Тек што се заједно упутисмо на трећи јуриш, а оздо се крену с једне стране владика са свом нашом војском, с друге стране Вјаземски са својом. Освојисмо велики шанац с десет топова.

И кад је бјежао уз которске стране, мислио је на њих с болом у души, али тада, на кревету, први пут осјети свом силином губитак. Дотле је био с њима у преписци, а сад ће се то морати прекинути!

Али прије свега, пресвијетли господару, свом душом и срцем, стављам се вама на расположење! Ако бих са ово мало свога знања и много преданости и добре воље могао

— Хоћу, свијетли господару — рече Јанко одлучно. — Сад бих је већ узео и да је не љубим, а љубим је свом душом. — Па у добри час!

Пошто му људи цјеливали руку и пошто им изјави сажаљење, додавши неколико дирљивих ријечи о Крцуну, владика отиде ка свом писару, загрли га и сједе поред њега. И започе: — Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то!

Јанко немађаше мира, јер љубљаше Милицу свом силом своје младе, напаћене и чисте душе, а изгуби надање да ће се она његовом називати.

Може бити да их је, поврх свега, гурао једно другом у загрљај и нагон за укрштајем, те „човјек из свијета“ приону свом душом за „чедо природе!

— Ма што? Ма што? Милици се учини да њешто шкргну крај колибе, те стрекну, па се свом снагом трже да се извуче, али је стегоше гвоздене мишице кнежеве. — Е, нећеш, мачко једна! Реци, па бјежи!

— А што да ти кажеш! Мазиш ту дјевојчину и тражиш јој домазета из бијелога свијета! Њему преврије, те је свом снагом стиште иза шаке и тргну!

Шаље ти је зато, што си ти по оцу свом запријетио да ћеш је нама послати! Дакле, ако ти баста, дође сјутра са својим дјеверима на врх поља његушкога, гдје ће

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Родитељи су свом потомку удесили легло насред пшеничне њиве; стан му се састојао од спаваће собе и дневног боравка. Сваке вечери, пред

Сваке вечери, пред спавање, тата исприча свом мезимцу по једну кратку причу о зечјем репу. Синчић, задовољан, увек заспи пре него што отац доврши причање...

Сличност са народним предводитељима поново је нападна. Рђави ђаци и лоши мајстори у свом послу радо се проглашавају за заступнике најдубљих народних тежњи.

Наша основна прозодијска мера, осмерачки трохеј, у његовим дечјим песмама потврдила се свом својом претежношћу и надмоћју. Има понешто и јамба, колико да се види: да је могућ.

Неке тежње и расположења социјалне књижевности у тој су се поеми исказали веома природно и уверљиво, потврдили се у свом правом значењу и опсегу.

Као да им је неко, чим су се родили, шапнуо на уво: - Обратите пажњу на свој нос, поклоните пажњу свом малом носу! Требаће вам! Једном је један мали дечак из далеке земље Илиндије извукао из свог носа камилу. То је тачно.

Ловећи у мутном мору речи, ношен непредвиђеним спојевима и варничењима, он бира, прихвата, одбацује, према свом искуству и укусу.

Аутобиографску анегдоту истог садржаја и смисла, у којој се управо говори о „плавом зецу”, доноси Толстој у свом детињству. У На слово, на слово подстицаји за песму траже се у знацима; у Вуковој азбуци опевани су сами ти знаци.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка. ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат.

ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали. СМРДИЋ: Та знате, што је начинио цркву о свом трошку, па људима остало то у глави. ШЕРБУЛИЋ: Та бом’, лако је правити цркве кад му се пресипа.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Најзад се дошло до школа где су се могли свештеници и учитељи образовати, и српска деца могла су на свом језику и у својој школи спремати се за више студије.

Ту школу и ту теологију учио је Јован Рајић. У Кијеву он се добро упознао са свом том полемично-догматичном црквеном књижевношћу, која је била поставила за задатак да доказује чистоту учења

У целом свом богословском раду Рајић је био само добар ђак својих учитеља, нарочито Теофана Прокоповича. Он је асимиловао руску

Дело у оригиналу има више забаван значај; Рајић му је у свом преводу дао више поучан карактер, додајући еванђелске поуке и велике наводе из Библије.

у зависан положај према световној државној власти, труди се да у новим идејама васпита млађе свештенство, нарочито свом силом удара на калуђерство, које је сматрао као »мртав капитал људски«.

Он осећа да је потпун, да може дати пуно израза свом унутрашњем бићу само када говори својим матерњим језиком. Као и у свему рационалист, тако и у овоме он полази од

Онакав какав је био у животу, природан, кротак, питом, човекољубив, такав је и у свом писању. Он се читаоцу обраћа са неком братском или очинском нежношћу, и у своје писање уноси толико »сладости«, како

Врло уважаван и као правник и као писац и као човек, умро је у Пешти 14. јула 1809. у свом књижевном раду Мушкатировић иде за стопама свога учитеља и пријатеља Доситеја Обрадовића. Већ 1786.

је прикупио народне изреке, као и изреке појединих писаца, и све то, по савету Доситеја Обрадовића, издао »за ползу« свом народу, и да би показао »многа својства, силе и краснорјечија нашега сербскаго језика«.

Г. Цимермана, са опширним предговором у коме Соларић прича о свом животу; Мудролюбацъ индийски (Млеци, 1809), превод чувеног етичког дела лорда Честерфилда које је превођено на све

године, итд.), ипак су се Срби кретали напред у свом духовном и књижевном животу. Број српских основних школа све је већи.

У свом драмском раду увек остаје педагог: театар је за њега особито једна »нужна школа«, а нигде се ништа не може чути »душепо

Милићевић, Вук - Беспуће

груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски задатак, да шкрипи перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која

Сремац, Стеван - ПРОЗА

За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији. Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.

Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу.

ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући. Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г.

Све су то давно казали ревизори, и сваки доцнији додаје у свом извештају по нешто ново, по неку нову ману, која је у току године украсила зграду, и тако ће богзна докле трајати.

Ред је, дакле, дошао на Београд да га подвргне анализи и анатомском ножу свом. Још је рано. Деца се по школском дворишту јуре.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

10. Уста, не кте оклевати, Ка драгоме свом поита, Под руку се њему лати, „Па како је?“ још запита. А он рече: „Никад боље!“ Па са драгом ајд' напоље. 11.

Четир дана стаде тако, А он при свом све једнако. 57. А ја опет, ка и досле, Удри гуди све једнако, Док не догна понајпосле, Те с' опрости са мном

“ 68. Пође цура, па ми стаде, Стаде мало на ти врати, Глену драгу свом назаде, Ал' је спази брижна мати; Погледа је, плану оком, Шта ће цура, мора скоком! 69.

“ 130. Опет наже — Срб не даде... Ал' сад теже пуста скочи, Са свом снагом на њ нападе, Наже њему баш у очи; Ма су залуд њене муке, Он јој шчепа обе руке. 131.

кâ некада; То му некад би милина, Али сада, али сада Нема њега на прозору Да се диви божјој сили, Унутри је у свом двору. Кроз срце му кô стра мили, Као да га небо кара, Кô да нешто преговара.

А шта ради слатко чедо, Како у свет Бог још не дô? Као да је зора бела Под срдашцем својим нела, На свом крилу одњијала, Својом вером опасала, Којуно је сунцу дала, На груди му верна пала.

Тек што леже, ао јаде, Па устати већ мораде. Мора свећу већ ужећи, Мора драгу свом потећи. „Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће... Ал' та свећа слабо гори, Ох, ала ме жеђа мори!

Она змија, но ма како, Ње већ нигде и никако; Она грдне, грдне јаде На срдашцу свом имаде. Као змија пребијена, Од камена до камена Вила се је за њим, вила, Док с' на срце не савила Њему, што јој

Она се труди да га задржи од пута, опомињајући му разне путне незгоде и опасности. Но он остаје при свом намерењу. Напослетку она коммт міт дер Фарбе херауѕ и рекне: Безопасан може да ћеш Шпиље избећи ноћ, Но избећи да

Ал' пред двором зеленика трава, А на трави шарена поњава: Свом је оцу прострла ћерчица, Ту ми седи стари Жеравица. Давно старац одрвô се санку, Радује се госту на уранку.

“ А он на то дуго не одгоди: „Довед' свате, свом је двору води.“ Опростим се, помолим се Богу, Дојам коња, па ногу пред ногу, Јер због ране мора полагано, Па

“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали те коњице младе, Вратили се дому свом назаде.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ДРАГИ МОЈ ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава.

хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је

Био је сам код куће. — Одидер вамо. Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао. — А знаш га навити, велиш? — Знам.

— Бог с тобом, немој кукавну марву ружити. — Раде, брате и побратиме, а је л икада коњ отео жену свом најбољем другу? ...Шта је мене некад окренуло овим путем?

чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу. — Ђеде Петраче ...

Зато, ваљда, дјед у први мах није ни повјеровао у те приче и обратио се за савјет — ком ће другом него брату Вуку“, свом рођаку.

Главно је да ти свом ђеду гријеш леђа. КОЊСКА ИКОНА Несигурна умјетничка срећа, држ овамо—држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу

Најчешће је сликао светог Николу, заштитника свију путника, као што је и сам брадоња био. Њега је обично правио по свом лицу и подобију.

— Ех, заштитник! — прогунђа озлојеђен Сава. Вала ми се био на главу попео. Пођем увече некуда, тако, по свом послу, шта се кога тиче куда ћу, а он ...чисто ми се чини да је кренуо назорице за мном са оном својом сикиром.

Већ ми додијало да у кући имам божијег шпијуна. — А шта ћеш са светим Јованом, бог те не убио? — Даћу га ономе свом најмлађем сину, који се преклани одијелио од мене и скрпио кућу горе у крчевини.

тако исколачи очурде и маче брковима да би престрашио читав црквени одбор, али, богме, и не прекаљеног Саву, који се у свом вијеку наслушао како и крупнији млинови мељу.

Остадох ја вјеран свом рођеном Ради, бог му се радовао. Напопастили ме тамо као коњске муве: те зашто си бацио америчког поглавицу, а сребром

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш! Полако, чућеш зашто! Поведи и резервног, да можеш да их мењаш.

Је ли Хасанага Хасанага и кад спава? Је ли Пинторовић Пинторовићева маска? Свако у свом буџаку, свукли смо одела, изули ципеле, дунули у свећу, легли, изашли у врт, и одмарамо се од својих лица, у мраку.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— А како си ми ти? — упита ме рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно које мисли да тка за тебе.

Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асурâ.

он не би могао да издржи, већ би, као кријући се да га нико не спази, бежао од куће и одлазио неком Аритону, једином свом другу с ким се дружио. А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео.

Чекају ме... траже... Ита одједном стао пред њу. Вилице укочио, стиснуо, као да не дâ да му зуби цвокоћу. И свом укоченом лицу силом је давао смејање. А осмех му био кратак, леден. — Снахо... — поче он, а глас му једва излазио...

Чула је да он ту децу сâм пере, облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету... Знала је све, и опет је — не да чинила се, већ у истини била равнодушна и подсмевала се, нарочито мајци.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што паметно и

Москаљи све своје најбоље књиге на свом дијалекту с гражданским словам штампају, Само простота и глупост задовољава се все[г]да при старинском остати.

превести дао и сад намерава Оксенстерна «Театар» плитически» и «Телемаха» с(а) својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити. Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

те, наш поздрав ту ће бити саслушан, а придворнике твоје вечите умолићемо да ти зборе за њ: Однеси поздрав господару свом, великомучениче Хамлете!

И ти, ругобе јеже одабран, глостерски кнеже, данас одигран, владару свом принеси поздраве; — јер чудан светац Вилија је наш у рају свом и паклен трпи враж!

јеже одабран, глостерски кнеже, данас одигран, владару свом принеси поздраве; — јер чудан светац Вилија је наш у рају свом и паклен трпи враж!

подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће мали храм; и већ узе ређат бреме од љубави преголеме по свом телу и оделу, по покућству женску целу, стриз по стризак, низ по низак; сад баш кипа кити мала што казује бога

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Не добивши ореола у свету, српска народна приповетка није могла постати, у првом реду баш због тога, ни драгоценост у свом дому. Истина, тражена је и читана, али не и разглашавана.

па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

Оне се клеше, да то нијесу учиниле, али царска кћи то не вјерова. Сад царска кћер пошаље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповједи

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом, везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека.

Цара Петра сусед цар Татарин поручи му једаред да му даде своју кћер за љубу, ако то не учини да ће доћи са свом својом војском те ће му сву царевину потлачити и попалити, па онда му кћер дати живу рисовима да ју растргају, а

А кад све буде готово, он се са својом кћери у кулу затвори н даде ову зазидати, царевину преда свом верном једном слуги да влада и царује за три године, а кад три године дана прође, онда да развале кулу и њега са кћери

Тај дечко ишао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечакову: — Хајде, човјече, да једемо.

пода се, те сједе на њега као на какав сточић, и опуца све сам што је овај био спремио за њих тројицу, па откаса на свом зецу даље. Кад она двојица дошла из лова, питају за ручак, а Таригора им све исприповиједа како му је било са старцем.

Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.

неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци да се другом никаком ђевојком неће оженити до кћери говедара из тога и тога села!

се у свијету догађа све му се чинило неправо, па је желио и богу се и дан и ноћ молио да му допусти да барем једном у свом вијеку види правду. А бог му жељу испуни.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

) МАКСИМ: Лепо си почела. СОФИЈА: Немој тако, Максо, та ти знаш, да ја свом душом идем да ти угодим. Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право.

МАКСИМ: На пример. НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат. Аспида није, али није ни смрдљивица.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

прве једнаке идеје, коју смо обојица — Вајсе за волшебну оперу (Заубер Опер), ја пак за природну комедију — свак по свом свиђењу и вкусу, употребили, и израдили.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Болест обнавља се. Па зашто онда у тминама, Боже, Зашто, кртице, рујеш по свом мулу И разгрћеш га? Столећа се гложе И дрхти жижак на танкоме уљу; Зелена плесан обраста нафору, Влага будућих киша је

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

од живота, не желе да пропусте ни један једини кадар филма који се врти по улицама, оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне за живот, укључујући ту и пеперминт!

Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу како ме чека са ногама у води и љубазно се смеши.

Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа паметније. Како га нападам? Баш сте радознали!

И тако, реч по реч, ту ти се они помакљају: падне једна тучњава у огромним количинама, док је зец спавао са свом оном винчугом у себи, и не сањајући да се било шта збива осим ружичастих снова о ружици. — Ну, что случилос?

— Ну, что случилос? — упита Григорије Васиљевич, седећи на свом кревету прекрштених ногу. Гребали смо се за чај из његовог електричног самовара. — Wхат хаппенед латер?

После прва три дима постаје ми јасно да ћу да тркељишем углавном о свом сопственом случају. На мом примеру наиме, најбоље ћете видети какве су и ко су, у ствари, Београђанке.

руке, ко би тако мирно гледао свог рођеног мужа како после ручка хрче као тенк у рикверцу, ко би пристао да у свом рођеном граду нема станчугу, а имају је сви они што су дошли прекјуче, ко би пристао да му шеф буде неко ко је замолио

док их будем гледала како пролазе покрај пекара, бурегџиница, пиљарница и киоска у којима се кувају виршле у свом сопственом сосу.

Ето шта сам све могла да кажем свом матором кад се онако згодно напеналио, али, видите каква сам бедница — нисам му рекла од свега тога ни речи!

савршено сигурни на овом превртљивом свету: када се пробудите, не бисте се смели заклети да ће ваш град да буде на свом синоћном месту, али сте могли мимо да дате десну руку да ћете њега затећи иза свих оних новина.

с другима као шашави, него би били лепо ожењени Францускињама или Американкама и радили оно као и сав остали свет, у свом рођеном кревету, а не на осветљеној позорници, где им то никако није полазило за руком, ма колико се трудили.

Почела сам да пишем новинама: „Поштовани друже уредниче, била бих Вам веома захвална када бисте ми у свом цењеном листу одговорили на питање како да постанем дегустатор цигарета.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Господин барон, ја се не стидим казати да сам готова и пред олтаром моју љубов потврдити; тако је и Цораида казала свом љубимцу; но само то молим да се у Беч преселимо. АЛЕКСА: Шта у Беч?

На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем. ЈЕЛИЦА: Ах, то је лепо! МАРКО: Али шта је управо ваш господин?

МАРКО: То је у свом реду. АЛЕКСА: И будући да се мој отац засада находи у Америки, то вам пређе шест мјесеци не могу никако одговора дати.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном. А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна.

“ Покренут вјештом Ћосином руком, заигра жрвањ са дивљом хуком и пође послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти,

врати се Рада с поклоном сјајним, живјела отад срећна ко вила у шуми често код браће била, печурки ишла по послу свом, ишла — с метлом брезовом. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом... На небу зора јавља се сива, по мору капа Мачкова плива. Пусто је на све стране ...

“ „Остани, куме“ — лија све гуче, моли га, зове, за руку вуче. Ал јеж, тврдоглав, оста при свом. „Дражи је мени мој скромни дом!“ Шуштећи шумом јеж мери пут, кроз грање месец светли му жут.

Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ ПРЕД ЈЕЖОВОМ КУЋОМ Сви јуре сложно ка циљу свом, куда год прођу — прасак и лом! Пристигли јежа, гледе: он стаде крај неке старе букове кладе.

По шуми, данас, без стазе, пута, Јежурка Јежић лови и лута. Вештак и мајстор у послу свом ради и чува рођени дом. ПРИЧА ДУГА О ЧЕТИРИ ДРУГА Магарац у госе био, знојио се и радио, све док није остарио.

Страшна језа газде хвата, натискоше сви на врата као да је пукȏ гром, потрчаше снагом свом, све по шуми стоји лом.

Жали се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима, бије нас — као гром!

“ А чича Триша, нагнут над виром, безбрижно хрче ко у свом дому а сања санак, чудан и смео: како уз Јапру јаше на сому. Мамуза рибу и лулу чачка.

Још тренут само, па урнебес, почеше дивљи ратнички плес! Истога трена заигра муња, планула снагом свом, просу се блесак, а за њим тресак, удари моћан гром. Легоше на под од пусте страве Жућа и Тоша, глава до главе.

Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак. Толико пута рибу ти отех у свом налету грубом, варка те многа и брза нога спаси пред мојим зубом.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод мишица.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу свом. Кад је студен ветар такне, Стресајући снежни прâ, Она тужно зашумори, Повија се тихо сва.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

пролази кроз тела Бићеш прошивен светлошћу што иде за тобом од почела Да би те вратила сопственој мрви и свом болу Потпуно сâм.

исцељуј себе лечи Атос ће да остане где је што ти тражиш дубоко је у пећини у пећи врати се пази на свом путу држи се речи КЊИГА СТАРОСЛОВНА Изгибоше Србљи на Голију (не зна се од кога зашто и од чеса ...

осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту.

у зид удевени светле као глас нечувен и незнан долази из даљине жељан да се са собом сретне као и ти што на свом длану и са својим прстима остајеш у већини међу многима сам из дана у дан дат тамо где се знаци скупе и збију

се напон више не сагледа одоздо а са неба једва да неко гледа мека га гоне слова дуж завијутка једино пуж у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у наше груди склања испред мрака испред пребрзог краја и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чело батерије је скретало надесно, главном сеоском улицом. Предњи возари се нагињу на десну страну и свом снагом належу на врат дешњака, мењајући тако правац из места, док су се задњаци кретали на једну страну и заносили

На предњег возара свом тежином пао један коњ, и возару из уста тече млаз крви. Средњи возар јечи са сломљеном ногом, а рудни возар је

Нешто се ускомеша над главама нашим, језиво и мучно — онда оштро цикну и сручи се свом жестином на непријатељске ровове. А кроз пушкарницу видимо читаве стубове земље како куљају у висину.

Гледају у кола, која некако изгубише своју форму, па нарастоше, нарастоше све више, као брдо, и оно као да се свом тежином сручи на њихову главу. Крв им подиђе у лице и очима ситно затрепташе. — Разумем!... Разумем!

— и упре прстом на једнога, који само затрепће очима и увуче главу у рамена, као да очекује да се Александар свом тежином сручи на њега. Ако ми још једном претуриш сандук са стварима, разумеш... има да те нестане... Држи ово!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини... И он изиђе брзо из школе. А Гојко сеђаше на свом убогом кревету и плакаше горко...

У школу долази плачна; кад пусти децу кући, она остане сама и плаче на свом сточићу по читав час, или хода немирно по школи, кршећи руке и уздишући тешко.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ил’ звона звоне, ил’ петли поју? Нит’ звона звоне, нит’ петли поју, Већ сестра брату свом поручује: “Ја сам ти, брате Турска робиња, Искуп’ ме, брате, из Турски руку; За мене Турци млого не ишту: Три

нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по кондира једа, Оно друго вином доточила, Па га дала свом брату рођеном, Те је свога брата отровала; Па отиде момку нежењену: “Љуби мене, момче нежењено, Ја сам мога брата

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих, срна, леду, на врху неком, у болном свом хитању? А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна, што виси, о дрхћућем, жарком, концу, у свитању?

При свом повратку из Париза, године 1921. у лето, становао сам код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, у Лучишћу.

Ловчеве записе, од Тургењева, имао сам у возу на свом јастуку. Европа је тада већ четрдесет година била у миру. Свратио сам, на једном излету, у један рудник соли, у

Ствар су свршиле принцеза и калуђерица. Појавих се, тако, новембра 1915, опет у Бечу, али не у свом пансиону него пред вратима једног женског манастира (Тоецхтер дер Гоетлицхен Лиебе), који је био манастир у приземљу,

Прошлост и садашњост трче тако као два кловна, паралелно, али се више никад састати неће. Не могу. У свом пртљагу, сем свакојаких стихова, носим и Дневник о Чарнојевићу, који је нарастао. Као купусара. Шта све нема у њему!

се, дакле, да одем у Коморан у двадесет и девету, да кажем збогом и да узмем своје ствари, које сам оставио тамо, у свом стану. Делегација Народног вијећа издаје нам једну цедуљу, која важи до Загреба, за железничку карту.

Не добијам више писма од матере, не иду тамо ни железнице. Остајем сам у свом стану, без новаца, и распродајем ствари, да бих имао да платим храну и кирију. Скупоћа расте.

Дугују ми и плате. У Бечу ми траже кирију, не ложи се. Иако је живот у војсци био и глуп и ружан, у свом пуку осећам се као усред неке моје фамилије.

Читалац се вара. Ја сам, са сељачком простотом философирања, био дошао до чврстог уверења, у свом животу крџалије и аустријског мерценаиреа, да је најбољи лек за све недаће нашег народа једна своја држава.

29). У тој малој кући, са јоргованом под својим прозором, преживео сам најсретнију годину у свом животу. Већ тог пролећа ја сам предао књижару С. Б.

Тог неуљудног човека. Ја никад нисам рекао свом старом професору зашто сам одустао од доктората код њега. Први сукоб са професорима имао сам на часу проф. Вулића.

Тих дана ја сам имао много брига, и неприлика, у свом приватном животу, и био сам раздражен толико, да сам спаљивао стара писма, па и рукописе, које у Загребу нисам штампао.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се. У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.

“ Онда цар смисли да учини једно добро дело, да би се умилио и народу и старцу. Тешким срцем одлучи да о свом благу подигне велику цркву, па дозове старца да му то саопшти и да се договори с њим. Старац дође.

Слуга пође. Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота. Мислећи на то, стигне на вашар.

Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.

збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и избавитељу”. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше Месија.

— Ево га! — рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му

Он, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим.

— Ја нећу утицати на вашу слободу, — рече начелник — и тражим од вас да останете при свом убеђењу. Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Досади нам крвник! Зар он један да гази толики народ по свом ћефу. Данас ћемо сигурно наићи на њега. Па пазите: за Деспића двеста, а за Маџара — сто!...

Он продужи, а директор, по свом обичају, погнуо нос, па дрема... Описујући Теодорино јуначко држање, паде му поглед на Даницу, која сеђаше у првој

Али би онда он требао да ми се престави, а међутим његово понашање показује, да је он овде на свом месту. Приђох му и упитах га учтиво: — Смем ли знати за ваше име?

необично... — Тхе... не знам, вала — поче домаћин, Домишљајући се, ваљ’да сад први пут, да ли је у свом двадесетогодишњем раду имао какав необичан догађај. — Ха! — узвикну он после краћег мишљења.

Он је рекао да ће му капетан сигурно јавити о свом доласку, па ако требадне што да се спрема, онда ће то снаша Јула с Катом. Све иде не може бити боље.

но и у свом срезу, баш као и пре шест година. Она ипак не престајаше веровати да ће се скоро јавити замишљени идеал, све своје

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића! ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао?

Живео! НАРОД: Живео! Живео! Живео! (Музика свира један краћи марш.) ЈЕВРЕМ И ИВКОВИЋ (за време музике, сваки на свом прозору, клања се напоље. Споља разнолики и због музике неразумљиви узвици.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном стану.

— Ја грдне бруке!... — рече Максим па застаде. Даље није продужио, по свој прилици стога што је тада први пут у свом животу и чуо за тога Клеманса и за ту Белгију и Енглеску.

— Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново! Затим се опет даде у мисли уврћући по свом обичају једнако своју браду.

И то често не иде с бог зна каквом ватром. Седе и једна и друга, свака на свом прагу, а приставиле џезве уз ватру па се свађају; доливају, пију и једнако се свађају.

нанесе да запита ћир-Ђорђа за неку спрдњу баш онда кад овај чу за ону онако грдну суму коју требаше према властитом свом обећању да дâ.

Дакле, ја мислим да се ви разиђете сваки на своју страну и да сваки у свом селу сазове збор и објасни сељацима значај тога догађаја у Бразилији, а после, према економним приликама, и да

Он је међу првима био ту. Дошао је у свом парадном пољачком оделу. Чак је и пушку са собом понео као знак пољачке власти и силе његове.

А дивно је изгледао Мића у свом стајаћем руху! На глави му шајкача накриво, на ногама чизме са борама »на хармонику«, око врата неки »гаслук« што га

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А ја гледам, са обале, гледам, па ми је Цео живот данас лепши због те шамије. Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију, А вода нас, све заједно, носи у недођију.

Под покривачем, уместо себе, Жуња је поставио јорган и ћебе; Ко год погледа, рекао би: Свако је на свом месту у соби. Месец кроз прозор зраке разлива, Последњи у ноћи Жуња уснива.

Дању свом снагом, а ноћу спорије и тише, Мотор, уграђен у дрвету, из земље влагу сише. По дванаест пумпи дванаест месеци довла

Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике, Како спавају трамваји у свом стособном стану? Имају ли, можда, неке ружне навике? Лежу ли на леву или на десну страну?

пута провлаче Кошуље, учкур лута ко Улис, Гаће се такмиче у скоку увис, Пљушти вода, ко у потоку: Машина ужива у свом оброку.

Чунак јој промрзô. Под ћебе моје завлачи се, брзо. Зимска хладноћа и њу је спопала, У постељу се гура, снагом свом. На крају, чунак ми стави међ стопала, И усни, брзо, праведничким сном.

Све иде по свом реду: небо је књига стара, Облаци што промичу — листови календара. Свеједно да л пршти снег, ил бехар, ил туче лед:

Пет минута понижења у животу да наплатим... Да предузмем неке мере по свом ћефу и укусу, Једну гозбу да приредим, слично древном Лукулусу, Два, три дана, доста ми је! А шта после, шта најпосле?

Не, не верујем да ћу икада Скупити милион и сто хиљада Долара, ал да ми је толко у сефу, Богме бих живео по свом ћефу!

Нагрнули би делегати, И министри спољних послова И Шеста флота у фрегати, Сви би похитали да однесу Извештај свом сенату и свом конгресу...” „Још ћу ухватити неку прехладу: Већ ми побољева помало глава!

би делегати, И министри спољних послова И Шеста флота у фрегати, Сви би похитали да однесу Извештај свом сенату и свом конгресу...” „Још ћу ухватити неку прехладу: Већ ми побољева помало глава!

„Песме за врло паметну децу” писао сам у Паризу, током 1990. и 1991. Измишљао сам их у свом приземном стану, у Деветнаестом кварту.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

место оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму своју стару, И нека каже чар љубљене жене У свом старинском љубавничком жару.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

по поретку некоме сљедују. Над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује; не пушта се да је зло поб'једи, искру гаси, а змију у главу.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Што је најгоре, она је свом мужу, Софкином деди, падала као нека рођака, истина не по крви, по оцу и матери, али ипак по неком стрицу.

Е, баш је нигде нема! И да забашури све то, поче се окретати Софки и, по обичају свом, причати јој шта је било тамо, на гробљу: која је какву питу умесила, и шта донела за раздавање; кад је дошла, доцкан

Али Арса јој не даде. Силом, доносећи јој хаљине, гонио ју је да се облачи. Нарочито је пазио да, по обичају свом, не веже и обеси о појас онај сељачки ножић са неким старим, зарђалим кључићима.

Свака ће гледати да буде што луђа, што ватренија, да тим, том својом великом љубављу према њему, свом мужу, као подиже му и даје неки већи углед и цену.

Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу... А Миленија, у инат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их: — Хајд! Не досађујете!

И у том „ти!“ било је све презирање, бол, јад, увреда. Узалуд свекрва дотрча, Софка већ осети његову руку по свом челу и коси, и осети се како паде од његова ударца.

Тихо, да Софку не узнемири и пробуди, иде по кући, кујни, и одједном, заборавивши се, свом душом јаукне: — Ох, проклети! И само то. Ни ко проклет?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Устао сам, да обиђем руже У свом врту, да видим да л’ туже Судбу света, немилосну тако: Хармоније милогласне круже И нијају крунице полако.

ИСТИНА Ја знам да страдах, да жуђах и падах У свом животу. Може бити споро, Ал’ ће тек доћи клонулост и задах Да скрију све што волео сам скоро.

Пред нама су биле вера и лепота У свом спасоносном, тајанственом сјају, И прешли смо стазу немирног живота У присном, и страсном, топлом загрљају.

Али док је крв му још прскала врућа Копаља шуму и душмана лесу, А он страшни пример свом потомству дао, — Тужно, иза њега, или баш због њега, Цело труло царство Немањића славних Гуши се у крви, забуни, у

Јер свако зло, најзад, себе једе, суши; И за њега неће бити лека друга Док се, ипак, у свом калу не угуши, И не прође као бура, помор, куга...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

часовима, виде дјеца јасно што ни доцније јасније видјети неће, јер се доцније ријеђе човјек загријава толико да са свом душом пријања за нешто.

Иличковићи су чувени не само у Црној Гори но и у Херцеговини и по свом Приморју. У свим тијем крајевима, кроз ето стотине година, они бјеху једини видари.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Такве пословице су језгро, обично и наслов тих провербијалних причица. Оне се најчешће и памте по том свом најзначајнијем делу (Нека иде на славу свете Госпође, Около бого, у кућу ђаволе, Права се мука не да сакрити итд.).

ИИИ ПИТАЛИЦЕ Питалице су сродне пословицама по свом језгровитом исказу, с том разликом што је у њих дијалошки облик развијен у нарацију, са садржином варничаве досетке.

ЗАКЉУЧАК По свом јамачно давнашњем анонимном пореклу и колективном постанку, творачки, временски и просторно неодређене наше народне

често потцењиване творевине, сврставане обично у фразеолошку грађу, могу на свој начин, и по својој каквоћи и по свом уделу у говору, да имају и своју посебну вредност и своју захвалну функцију, нарочито у повезивању битних елемената и

Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао!

Боље је празна врећа, него враг у врећи. — Зло оснуј, а враг ће изаткат’. — Ђаво је увек у свом селу. — Ако неће зло од тебе, бежи ти од зла. — Кад се ђаво скута дохвати, откини скут.

— Туђа кора зубе ломи. — Свак’ је у својој кући краљ. — Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао. — На свом кориту свако псето најјаче.

— Свак’ је у својој кући краљ. — Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао. — На свом кориту свако псето најјаче. — Свуда је проћи (ходити), ал’ (најбоље) је дома доћи.

— Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао. — На свом кориту свако псето најјаче. — Свуда је проћи (ходити), ал’ (најбоље) је дома доћи. — Свуд је добро, а у дому најбоље.

Кад калуђер, поранивши по свом обичају у цркву, види по порти упаљене свијеће ђе иду, он се стане крстити и говорити: „Анатемате ђавола и његова

некад казао да је турски цар некоме од хришћанскијех краљева дао Босну, а некакав сиромашак ћосо Бошњак пљесне се по свом јатагану, говорећи: „Ако је цар дао, ја не дам“. Њешто њешто изјело и од њешта кости остале.

Он је дањавао у свом граду на Церу, а ноћивао у граду Ширину, на Сави. Народу се то додија, па оду светом Димитрију, који је у њега

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села!

Кад овом цару дође такови глас, он каже свом зету да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци да се другом никаком ђевојком не ће оженити до кћери говедара из тога и из тога села!

па кад ти буде велика нужда и Баш-Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.“ Царевић узме перо те пође.

Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, „него пошљи“ рече „нека га зовну, да га

Оне се клеше, да то нијесу учиниле, али царска кћер то не вјерова. Сад царска кћер пошље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповиједи,

Кад ово дозна царска | кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

узме три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека. 20. СВЕТИ САВА И ЂАВО.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира са свом братијом и да бирају мужа богобојажљива који је подобан живети у ћелији у месту том.

(Мт. 13, 45). Угледајте се на мудре девојке које напунише светиљке своје милошћу и спремне изиђоше женику свом на радост. (Мт.

6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману. А молим вас, браћо моја, именом Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и

Зато са свим старањем и свом снагом и са свом ревношћу на заповести његове пазимо. ГЛАВА 19 Поука игуману И ти, оче духовни освештеног овог

Зато са свим старањем и свом снагом и са свом ревношћу на заповести његове пазимо. ГЛАВА 19 Поука игуману И ти, оче духовни освештеног овог стада и наставниче,

јутрење, или другу службу црквену, осим због неког оправданог разлога или болести, нека чини метаније пред игуманом и свом братијом — тридесет метанија посред трпезарије.

на боље људима, не желећи људске пропасти, постави овог самодржног господина, названог Стефана Немању, царствовати свом Српском земљом.

узићи, видевши како Свето Писмо каже: „Уклоните се од местâ својих и рођења свог, јер ниједан пророк у отачаству свом није примљен“. (Лк.

господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и својој жељи, и да од Бога награду прими устрањења ради од својих, и другу жељу срца свога да испуни и да нађе

И ово рекавши, посла по богодароване му синове. И саставши се они са свом властелом и бољарима, и опет други благослов им давши, и отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра осми дан, године

А владару сину свом, који је остао у богоданој његовој области, о свему заповеђеном, и о овом нашем манастиру, заповеди бринути се, и

у манастир свој, већ и у Светој свој тој Гори и свим манастирима ту даде преизобилне милостиње, за помен себи и свему свом наследству. У седми дан месеца фебруара поче нешто мало ослабљивати часна старост његова.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

преко шездесет година, помало изгубљен ЈАГОДА, девојка из унутрашњости, око двадесет седам година; одевена, по свом схватању, модерно; могла би да одговара опису Вукосаве, који Скитница даје у првој слици ВИЛОТИЈЕВИЋ, човек са

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести Мармонтелове и проче овима подобне књиге на свом простом дијалекту.

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

сиреч у веће познанство и љубов с[а] старцем мештером довела и мом брату Илији узрок кричати и кавгати се, што он при свом старом измрљатим часловцу остаје, не дала.

да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи.

Ко је читао росијску историју, могао је познати колику је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и именија, и оне које је био принуђен за време оставити,

Свемогућ је један владетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намереније свога вла-детеља. Стари обичаји народа имаду силу вере и зако-на и

Никад у мом животу нисам тако плакао. Гледајући село у ком се мајка | моја родила и расла; по ком се у детињству свом играла, младост проводила и с родитељем мојим венчала; у које сваке године на Ђурђевдан с браћом мојом, с милом Јулом

мало би му ваљало (ови сами пут, Од све три године што сам при њему био, разљутио се на ме како ваља); пак у свем свом гневу ову ми предику учини: „Какво је то твоје безобразије, Мојсеју, Илији и Христу да се уподобљаваш?

Он, полазећи у речено место, даде ми петнаест дуката (мало је више имао за своју особиту к свом манастиру верност). При нашем растанку, ови ми разговор учини: „Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу

А он мени — да ће ми дати педесет форинти и, ако прилике не нађе боље, о свом трошку да ће ме отправити из армије у Русију.

господара Максима Куртовића из Требиња у [Х]ерцеговини, Ту сам најпре познао; и он ме је всегда радо виђао и на свом квартиру дочекивао и при поласку љубезно обдарио.

ако се по случају ко нађе да прорече да ће с временом албанески како год и влашки народ с славенскими словами књига на свом имати језику, такови человеческому роду доброжелатељни прорицатељ нека се нимало не боји, но нека слободно то

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп којим се опасују фрањевци. Фра-Брне бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти

— Држ’ добро! Држ’! — вичу му. Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу. Па онда побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше. — Држи, Грго, држи!

ако није шенуја. — Ма није, брате, него здрав и паметан човик. Дојâ је на свом коњу и још води момка уза се. Ја га мислим задржати и на ручак и на вечеру.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

мало у небу: Тек понеки ниски дим ти очи такне, Свака ведра птица крај тебе замакне, Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу. Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода, Неки бистри корак, лаки поток, лахор.

И тек понекад, у час тмине, Кад и последњи корак мине — Крето сам ка свом тргу-гету: И вртео се сву ноћ дугу Као робијаш по свом кругу Или куглица у рулету.

понекад, у час тмине, Кад и последњи корак мине — Крето сам ка свом тргу-гету: И вртео се сву ноћ дугу Као робијаш по свом кругу Или куглица у рулету. НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991. ГОДИНЕ Не знам да ли да стојим?

) Да ли да кренем Богу? Или окренем врагу? Да макнем некуд ногу Ил стојим у свом трагу? Сам насред пуста жала Са главом која стрши Под сунцем што је лоче: Као у зеву ала Ја чекам да се сврши И ово

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дрхти и нејасно осећа: мора нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се. За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу.

Најпре би Вукашин њему до ситница полагао рачун о свом животу у вароши и о школи, а затим би он њега обавештавао о догађајима и променама у домаћинству и селу.

Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину. Не волим га мање него пре неколико година. Нисам се изменио. — Време је бадњак да се унесе — рече Симка.

И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу. Ноћ је преседео на свом лежају, огрнут великим кожухом, јединим и летњим и зимским покривачем.

изубаданом. Привидело јој се да звезде светлуцају на самом крсту, па је свом снагом притиснула леву дојку не би ли смирила срце и сачекала мајку да сада она пође напред.

Имао сам право што ни Ђорђу ни њему нисам много причао о свом оцу. „Рибари се враћају са Саве“, рекао је Вукашин у зору.

— Жива ми деца. Загледа му се у очи: личи на Мијата. — Певаш ли ти уз гусле? — Певам. Пуцањ. Тола га стеже свом снагом. Војник се грчи, пуцњава престаје. Тола олабави руке. Види: војници хватају и везују сељаке.

— Људе као што је Аћим не треба спасавати. Само ћеш га обрукати. — То мене није брига. Ја извршавам обавезу према свом родитељу. — О томе ћемо сутра. Време је за спавање. Скини с кревета једну сламарицу.

Јок, капетане. Нећу милост. То јави свом газди. — Ако Ти је вола, сам јави. А сад иди кући, пошто си такве среће да за тебе не постоје ни закон ни власт!

Аћим је свом учитељу плаћао: јављао му кад и на ком месту на Морави жене испирају конопљу. Неку годину касније разумео је, и њихову

Колено му је квргаВо. Ђорђе задиже ногавицу, подиже ногу на ивицу Адамовог кревета, упоређује је приносећи лампу час свом, час Адамовом колену. Нема никакве сличности. Адаму изишао зглоб улево, мени није, иако ми је четрдесет и неколико.

С тобом је нешто много горе. Е, много је нас на овој земљици који нисмо на свом месту и с разним другим како не ваља. Ти ћеш бити велики газда. Поред Мораве неће ти бити равног.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица у чуду протрља очи. Је ли могуће? Била је опет у свом подрумском стану изнад кога су се, као стрме литице, дизала бетонска здања замрачујући видик.

— Ко зна шта је у тим причама тачно? — супротстави се један од најстаријих чланова Савета, који се много чега у свом дугом животу наслушао. — То што звери иду за њом, не значи зло!

Тај смех трже га као ударац преко лица. — Па и покорићу те! — узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут...

— Шта сада каже Ферфелин? — поручи Пелетин супарнику по свом најумнијем дворанину. Али моћни Ферфелин рече само »хм, хм!« а то нико није умео да протумачи.

« —уштину се за мишицу, а нечији оштри глас прекорно рече: — Вратила си се, значи? Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак уназад. — Нисам се вратила. И нећу остати. Тражим младића из пустаре...

Зар није оштроуман? Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз тунел. Испред тунела је скретничар начињен од шареног лима.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

За то је време Кнез, који о таквом тумачењу сопствених склоности није имао ни појма, самовао у свом Конаку, стално под присмотром.

Збиља, далеко се дотерало: Милош се, у свом Конаку у Топчидеру, већ припремао за одлазак из земље, Јован је у кући Башкалфића, у Београду, био окован, а он је

пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са променама у био-ритму), да каже: „Кад вам се највише жури, успорите. Иначе, грешка је ту.

Сима терџуман стоји на свом углу и одлучује се да ли да пође лево, краћим делом своје улице, ка Вишњићевој, или десно, дужим делом, ка Француској.

На свом углу Сима опет одмахује главом, али сад више није склон да кори себе, него кори господила Лонгворта, енглеског консула

Није ни важно што он не памти, јер је у Поменику Милана Ђ. Милићевића остало записано да је, прво, отишао свом побратиму, ханџији, у Бели Поток и да му је рекао: — Побратиме!

У зору 30. новембра ваљало је напасти Београд. Била је шеста година деветнаестог века, новембарска ноћ је, у свом пролажењу, простирала црни лед, од Саве и од Дунава налетали су ветрови, сударали се над тврђаВом и засипали, све,

У тој унутрашњој навали једна се жеља, сва обла и потпуно необуздана, издвајала: све ће бити добро ако сад, свом силином, замахне песницом у то стакло па онда, кад га разбије, благо и нежно, само врховима јагодица, дахом са длана,

говора, дао да се ископа шанац за одбрану Чачка и три је месеца војску из тог шанца, своје Гружане, хранио и опyжао о свом трошку. И не само војску из тог шанца, и не само своје Гружане: све је помагао.

Тако је полако сазревао за учење. Морало је бити пролеће јеп је дечак, шћућурен у свом мраку, одједном осетио како га додирује нешто меко и опоро у исти мах: миловало га је и привлачило а он се препуштао.

Био је, ето, опасан. „Па он је, у ствари, опасан“ схватио је и влашки кнез Маврогени док је, свом секретару, диктирао писмо на италијанском језику.

„Одавно сам хтео да вам говорим о томе“, рекао је тај вештац на свом изванредном француском језику и кнез, зачудо, није ни помислио да чује фразу коју сви злоупотребљавају.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!...

И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; - слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш из

И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; - слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ' мене и свег око мене; Док из сухе стене бије

ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА Гробару сиједи, под старости ледом Што изнурен дркћеш као суха грана, И носећи иње по свом челу бл'једом Што посрћеш љуто под бременом дана, Да ли памтиш?

В. Илић ЦXXИВ Са погледом угашеним, С прекрштеним рукама, На мртвачком одру свом Лежао сам међ' вама. Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили.

“ И данак слуша, и покорно сване, И крвав исток свом силином плане. У соби тама. Малога кандила Последњи зраци, меки као свила, Умиру; нема ко уља да кане...

за другим, с вером или боно, „Видим како се, у магли што руди, К'о незапамћен мастодонт прастари, У огромноме лежишту свом буди Универсална Загонетка ствари.“ Д.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ја бих воли да сам вјечно оста у сна мирној влади и наручју, са свом својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим гордост поноситу несноснога мога противника.

владу да подијелимо и небеса пала воздвигнемо, први закон да природи дамо, нек се сваки са врховном влашћу на свом небу горди и велича!

Попа, Васко - КОРА

Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи У свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца (1951) ДАЛЕКО У НАМА 1 Дижемо

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког Семинара Универзитета која ме снабдевала свом потребном литературом за научни рад.

Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње. Ово што сам овде о свом послу саопштио довољно је да се види којима средствима сам се у њему служио.

Са Њутном сам намеравао да завршим свој започети спис, па да се вратим свом уобичајеном научничком раду, али ме један неочекивани и страшни догађај спречио у томе.

Они не смедоше на целом свом путу ни речице проговорити, па очекиваху сада, упрвши свој поглед у учитеља, да његова реч прекине досадно ћутање.

Моји учитељи говораху ми често о њему као једном од седам мудраца целе Грчке. „Кад заврших школовање у свом родном месту, пођох у Милет да онде будем Талесов ученик.

За кратко време стекао сам сва знања и вештине, потребне за тај посао, а вредноћом и поузданошћу скинуо свом господару сав посао и бригу са леђа; он је имао само да одобри све што сам урадио и да тапије, које сам саставио и

Написао га је мој последњи господар, геометар, свом стрицу Рехмозису, свештенику храма Амоновог који је лежао даље низводно.

Јер кад је купљено јагње предао свом трећем робу, а овај га положио преко рамена као други роб своје теле, он поређа своје робове у сликовиту једну групу.

„Шта мислиш, брајко? - да примим робу коју нисам изабрао и премерио? Да ми подвалиш по свом обичају!“ „Ако хоћеш, господару, да се мало потрудиш и да пођеш са мном, можеш својом руком изабрати све што желиш.

“, упита Демокритос Хипократа. „Ти знаш, драги мој, да ја већ по свом лекарском позиву много путујем. Недавно сам био подуже у Атени.

„Та није могућно!“ „Истину ти кажем“. „А учења наших разних филозофских школа? - И са њима си се, сигурно, на свом путовању упознао“. „Ја их не омаловажавам, а учења Питагорејаца врло ценим, али све су то само зрнца истине.

Искрцавши се из лађе у атенској луци Пиреју, нареди свом слузи и верном пратиоцу да се побрине за истовар и царињење свог повеликог пртљага и да га ту причека док се не обазре

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

После је поп гађао из револвера мој шешир од панаме окачен о дрво, а кум, победоносно, на свом штапу донео велику змију коју је убио и стао да описује.

Затим се диже са столице, извини ми се па се баци свом тежином на свој лабаво учвршћен пољски кревет који је шкрипао.

Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто смешно било. Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао час брже час лакше. — Држи темпо, друже, темпо! — опомињао сам га.

И док изударани војници стоје непомични као крстаче, јако постиђени, са црвеним образима, и ошамућени гледају сваки у свом правцу, он прелази даље. На реду је пети.

И баш је требало да одслужи стални кадар и да се поврати свом старом занату, кад насташе мучни, страшни, јаој бескрајни ратови. 1915. кантоновао пук у селу неком до Ваљева.

док траје овај варљиви живот) сељанка се саже, и док сам ја, предосећајући да ће ми се догодити нешто ужасно, жмурео свом снагом, на моме образу пуче један гласан као шамар, глуп, широк и пљаскав сељачки пољубац. — А-ла!

У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дугој маљавој и кошчатој руци, лежи на свом кревету, више кога се према глави налази поличица са пуно стакларије, медикамената и књига, професор Љубишић, блед,

не стрељају, у име Божје и неког „божанског“ закона, своје рођене војнике који су у сто борби учествовали и били на свом месту, а у сто првој нису стигли да убију никога?

А разлог овај ја нисам тражио по књигама, не, него сам га нашао у искуству, свом крвавом, грозном искуству. — Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од

— Тако је, тако, нема говора. — Нема, господо, бездушнијег народа од немачког. Немац је бесно псето Европе. у свом беснилу он је кидао и дечје месо.

Је л’ те, нешто сасвим супротно нама? Он се топи кад пред странцем говори о Француској и труди се свом силом да докаже како је његов народ први у свету...

“ Па устаје капетан Борић јер не може да одоли срамним мислима и са лактовима на коленима седи на свом кревету, покрива лице рукама, скрушено, дубоко уздише, и тако остаје сагнуте главе дуго, целу ноћ. Плаче...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људски

) Широм су растворили врата да унесу мој креветић; четири снажна човјека, с капом под мишком, сваки на свом углу, уносила су на прстима плави креветак; било је у томе нечег дофенског.

Такнула ме његова љубазност и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице.

треба да буде неосјетљив према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да рањава његово властито оружје.

безимена жудња, болна до пресијавања у идеално, која се нарочито у беспомоћним врелим љетним поподневима потенцира у свом осјећању недостижности и претапа у неко свеопће и чисто просторно осјећање безграничне сунчане пустоши.

— Здраво да сте, Егидио! — махнула би му она руком с прозора, као што одабраница у арени махне из почасне ложе свом тореадору. — Забављате се малко свирајући, је ли, Егидио? — Ето, племенита госпођо, да утучем вријеме!...

Просто се гушим у њима. Тако ваљда већ бива у старости, под конац. Елипса се сужује и своди према свом крају. Живот се враћа на своје почетке. Лежим тако, стрпљиво, бесконачно дуго с канулом усађеном у истрапљено месо.

затрпа хекатомбама свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим надама да не види свом битку краја”. Све што је човјек у том правцу измислио и измаштао, све је то бог. И само то је бог.

Била је задовољна. Обујмила је књиге руком и притисла их на груди да их врати у своју бијелу собицу. Тамо, у свом кутићу од бојадисане јеловине и цвјетастог кретона, има малу стелажицу са још много таквих књига.

И врло често, кад се нађу у алтернативи да неком свом поступку накнадно даду или такво тумачење по коме, додуше, испадају зли, безобзирни, цинични, но мужевни и озбиљни,

Био је то велик лимени пладањ у чији су се обод утицале три мотке, које су на свом врху подржавале посуду воде са шупљикавим ситом на дну.

Причало се — ви то сигурно знате — да сте некад били кавалеријски официр и да у свом ковчегу још чувате официрску сабљу и калпак.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање. Ни једне мисли, ни једнога покрета!...

Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. — Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је.

Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају. Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за

Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле!

Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.

На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе. Оваква задовољства није он у свом веку доживео. Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се.

живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.

А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.

Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!... А како се лепо возе они путници горе по друму...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

Оне се клеше да то нијесу учиниле, али царска кћи то не вјерова. Сад царска кћер пошаље оцу свом прошеније да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповједи да

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака који џилитом бедеме њиног града пребаци.

три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом, везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека. ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН Био неки цар, па је имао сина јединца.

Тај дечко имао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући, маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечкову: — Хајде, човјече, да једемо.

пода се те сједе на њега као на какав сточић, и опуца све сам што је овај био спремио за њих тројицу, па откаса на свом зецу даље. Кад она двојица дошла из лова, питају за ручак, а Таригора им све исприповиједа како му је било са старцем.

Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.

Кад овом цару дође такови глас, он каже свом зету да друкчије бити не може него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

“ па онда окрене се мени и рекне: „Чуј! Немој никад о свом девлету говорити, овђе ће ти бити лијепо.“ На ади проживих једну годину, али једног дана, кад сјеђах с њом на пенџеру,

ВИЛОВСКА КОЧИЈА Био је тако један цар и имао је кћер која се никад у свом вијеку није насмијала. Цар је због тага био јако жалостан, па даде разгласити по свему свијету да ће ономе ко му

— Узми их, таке каке су! — одговори бог. Човјек се обрадова у срцу свом што је стекао још двадесет година. Иза тога створи бог пса, и рече му: — Што се год назове твоје, бранићеш док те

Слијепац узме пару, и захваливши му по свом обичају, размахне гудалом и запјева: — Ћера Туре Краљевића Марка. Онда Турчин: — А море, а! То је пјесма!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру, Где се осмех и суза укрстили над твојом главом, Где ти је лепота смело красила девичност ведру, Лежиш у

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

Лили, о не брини. Добро ми је, лако на овоме путу. Облак с твога чела одагнај и скини, И срећног ме сањај у свом дивном куту.

Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша.

А били смо дивни ми, мезимци славе. Страх смо задавали душманину свом. Имали смо душу и крв расе здраве. А сад? Ко смо сада? И где је наш дом?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале су ме која је од њих две лепша. Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено

Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вероватно био предодређен за то, пошто сам знао да је и мој брат имао слична искуства.

“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру. Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом.

После тога сваки дечак је могао учинити то исто, па је следеће лето било катастрофално за жабе. У свом следећем покушају чинило се да следим свој природни инстинкт, који ме је касније потпуно заокупио - како да искористим

године. У свом чланку који је изашао у јунском броју часописа ”Сентугу Магазине” 1900. године, као и у другим часописима из тог

Земаљску претворити у пакао, онда морамо убрзати развој летећих машина и бежичних преноса енергије, без оклевања, свом снагом и свим средствима којима нација располаже.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

А шта сам ја, када сам се 1874. године искрцао у Касл Гардену, донео? Покушаћу да одговорим на ово питање причом о свом животу пре искрцавања у ову земљу.

Док сам се школовао у Панчеву, летње месеце сам проводио у свом родном месту. Као и остали Банат, Идвор углавном живи од пољопривреде и у време жетве у њему врви као у кошници.

” Веровао сам такође да је и Давид, чије сам неке псалме, захваљујући својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим речима: ”Небеса казују славу божију..

чије сам неке псалме, захваљујући својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим речима: ”Небеса казују славу божију..

а други је био мађарски лутерански свештеник који је веома добро говорио српски, а у Панчеву је био познат по свом беседништву.

Клицали смо до промуклости кад год би Милетић у свом ватреном говору оптуживао цара за незахвалност према граничарима, као и према свим Србима у Војводини.

Живковић и, само захваљујући његовом угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто сам обећао да се нећу дружити са бунтовним дечацима који су јуришали на аустријску заставу.

Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба. И када сам први пут у свом животу приметио сузе у његовим светлим очима, клонуо сам и почех ридати, осећајући се постиђен када сам приметио топло

! - Извините - одговорио сам увређен у свом поносу, ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у чувену школу у Праг на школовање.

Испричао сам им шта ме је потерало у Праг, истичући посебно, мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог

Разговор смо водили на исквареном немачком језику, али смо се одлично споразумевали. Причао сам им о свом искуству са Франклиновом теоријом муње и раскораку ове теорије са причом мога оца о светом Илији.

Немачки дечаци су се охладили према мени, а чешки су ме поздравили на свом језику и пригрлили ме када сам им одговором на свом језику доказао не само да их разумем, већ да очекујем да и они

Ћипико, Иво - Приповетке

Девојке с погнутом главом, заморене, напрежући се упиру у држак свом снагом и тужно, заморено певају. Камен заструга, машина, превијена, зацвили и стаде.

Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље. На улици чељад се око њега купи: смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе

—Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

У тренутку свом тројицом завлада једна мисао. Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.

А није била ничему узрочна. Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху.

и пушта маха мислима и снатрењу што је још Јаче поджиже. Наједном претргне низ мисли: спази Марка гдје свом силом на веслима напреже се да ухвати другу увалицу. Чамац се хитро надиже и нагло пада.

Чамац се хитро надиже и нагло пада. Марко свом снагом весла и сретно заокрене за рат; доплови крају, искочи на земљу, и, средивши чамац, упути се путањицом прама

Тада би пожељела да се настани у кућици, повише увале и свом душом чезнула би за својим знанцима из младости. Али сада, у друштву с њим, не осјети ни слатке туге, ни сласти у

— Гледај, ено ми се сад учини, Марко има весло уруци — Одапире се свом снагом... но није могуће, силан је вјетар.... . — Марко, Марко!

Рибице с реда се мешају и која, лакома, најпослије превари се и загуна. Тада он свом снагом истегне, уловљеној риби загризе главу и положи у тикву гдје су црвићи.

Павле, окрвављен, стоји голокрак, привезан уза ступ. Чисто је обезумио: гледа у земљу и не тужи се, као да се предао свом удесу. — Пусти га, Илија, — вели Тома Јелић, а слободно га тужи суду!

Она те осрамоти, а он, амо рећи, као и сваки човјек... Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле! — рече свом човјеку, повезавши му рану својом белом округом што је с главе скида.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Прекида, дисконтинуитета негде има мање, негде више. Српска књижевност има у свом развоју врло оштре ломове и дуготрајне прекиде. Она такође у себи сажима више разнородних утицаја са стране.

се на крају враћа: Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог пута смрачена „ Свом стрелцу ком и не зна имена.

сила с којима се везир суочио, с друге стране његова жеља да помогне увођењу реда, уљуђености и животне сигурности у свом завичају; с једне стране бескрајни неимаров градилачки занос, с друге зла стихија (болест и смрт) која га је покосила

Претходна поезија, поезија српске модерне, с краја XИX и почетка XX века, у свом је средишњем току изразито усмерена ка општем – у природи као и код човека – опадању, расулу, умирању.

Главни јунак приповетке „Пустињак и меденица“ (1921), који казује о свом животу још док су се наши словенски преци покрштавали, на самом се крају канда трза иза сна, јер се обрео у савременом

Он је, међутим, овде другачије зове, као да дословно преводи с руског. Млад јунак нам, наиме, прво саопштава о свом оцу: „И родитељ је громовник“, па онда о мајци: „А мајка земља мокра је“ (рус. мать сыра земля).

И ниједан наш надреалист није колико Душан Матић тако помно и промишљено у дугоме свом песничкоме веку ломио речи и, знатно више, померао и разглабао устаљене поретке у говорноме низу.

Посувраћена је она зато што је окренута самоме свом језичкоме медијуму, а чиста је зато што се без остатка своди на лични акт конструисања.

Зорану Мишићу је био близак језик Костићевог срцаплетисанке, као и језик оне звездане књиге коју је Попа расклопио у свом песништву, али је сада на нама да тај језик постепено, мукотрпно и разложно одгонетамо из различитих углова људскога

не само потреба да се враћањем на сталне облике, проверене дугим искуством, избегне осипање и расуло, него и жеља да свом гласу придруже гласове својих претходника.

Болест га је, међутим, рано омела да продужи теоријски рад. Његово, одређење текста као величине која се у свом развоју од почетка према крају непрекидно мења и у исти мах чува целовитост (динамика између сталних промена и

Остао сам дужан да напишем целовит, прави рад о косовској усменој лирици. Нико се од нас не може потпуно одужити свом ужем завичају, као ни своме народу. Али треба учинити бар нешто: дати ма какав принос.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар. КАЛЕНИЋ: Ја сам, дакле, да вам не бих читао све, у свом напису врло вешто извео ствар.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

„чисто очи заболе од тога” и „брзо, заносећи се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и чело, целу главу стеже јако, свом снагом, учкурима и то унакрст, да би јој мозак испао”.

Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио. ”19 У коначноме свом облику Нечиста крв и започиње баш таквим подсећањем на Софкине претке.

Кад год, рецимо, газда Младен из истоименог романа није у свом дућану, углавном је код куће. Не налазимо га на путу, ни у далекој трговини, али се зато до у танчине описује како се

свадбама у песмама тужило, нарицало, девојке су у хору плачевно набрајале (шта све и кога невеста оставља у „топлом”, „свом” дому, а одлази у „хладан ”, „туђ”)99, и то свакако и у Станковићевоме крају, и Станковић је то могао у детињству

Што је Марко, захваљујући свом богатству, узима за сина који је двапут млађи од ње; при чему тог сина и не доводи „на гледање” пре прошевине; што је

Но то је у исти мах једна толико и тако стилизована слика „туђег” света да је јунакиња може оштро супротставити „свом”, варошком свету из ког долази. Што је „горе” познавала као закон и ред, „доле” налази у изврнутом облику.

Због исте супротности она је подједнако кобна и по свекра, Марка. Ни он није у свом свету, сељачком, суровом, усред љутих Арнаута; него се приближио варошком и напола помешао с њим.

У XXXИ глави Томчина прича о свом одметању у Турску, о преласку реке не преко моста, него повише њега, као и о тумарању кроз мрачну шуму, стилизована је

што ту судбину изнутра обликује опет се налази у породици: баба Стана као оличење породичног начела вешто осујећује у свом унуку Младену интимне побуде, а пре свега еротска осећања, па и полне нагоне, надомештајући их јаком свешћу о дужности

Они нису дати непосредно, него онако како их јунакиња види доцније у свом сећању, а то значи и са извесном накнадном свешћу.

па и у доживљају њеном преломљена - делимично кад није потпуно - историја хаџијске куће на гласу, која се примиче свом заласку. Ето стога Софка није само последњи потомак, него је у исти мах рефлектор једне суморне породичне хронике.

Безимена „она - што у свом пољупцу носи „неисказано блаженство” - појављује се из најмрачнијих слика које код Станковића налазимо.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Зато је овде сабор о Петровудне сваке године необично многољудан. Беше настало подне и сунце тек продрло свом снагом у ждрело. Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине.

“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од „царскога

Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.

“ »Нови Требевић« 1892. СТРУЧАК ПЛАВЕ ЉУБИЧИЦЕ Стручак плаве љубичице Међ’ травом је пупољао; Мирисаће у свом куту, — Ма га нико не узбрао. Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао!

»Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... Е баш бих волô једном Згрешити роду свом, — (До сад се никад нисам Нашô у калу том). „Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?

— Зато и желим то — До тог се виса Србин Још није уздигô. Сад знате зашто жељах Згрешити роду свом, Ал’ шта ћу кад не могу Ни делом, па ни сном.

Ко ли је, Боже, то? Пред њиме јури ордија, Гесло јој: ужас, лом, Ал’ престиже је коњаник На црном хату свом. Пред њиме лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела

црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла, Сва црна у свом злу, Ал’ јахач језди стрелније, Пак престиже и њу.

Па ипак често гушим Мржњу и гнева гром И све те жртве носим На олтар роду свом. Кад анђô рода мога Ускликне: сад си свој! Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој!

Мач, који се намењује Прот’ клетих грдоба, Бива код нас да с’ на телу Свом рођеном проба. Зато ми се у гуслама Најмилија таји. Само каткад тек пробију Грки уздисаји.

Прође поред просте жене, велом прекривене, Јури у свом хитловању, и не гледа на њу. Жена откри благо лице — ох, како је мила! Руља већем одаљила. А то ј’ срећа била.

С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром.

Сваки је помео Свог ђубрета сила — Ал’ га свом суседу На праг нагомила. Је л’ се тиме ђубре Изгубило? — Није. Буђаново оста исто Убрљано и нечисто Кâ што беше

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се

да ли накаламљени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дјејства остало кад би могућно било првобитну му ролу

пак даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не пазећи што с отим здрављу свом шкоде.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.

и икари Истраживачи под водом, песници несвеснога Тражите, нађите, претражите сва блага, Све могућности и сва имена свом Југу Који саветује плодовима љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА

Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке. А кад зид лобања све време опчини Нико неће знати је л рано ил касно За љубав за пут ил смрт

Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.

Краков, Станислав - КРИЛА

Он се трже, скочи, одлете му комад одела и коже, кад нешто страшно пуче и он јаукну свом снагом свог младог гласа. Сруши се као пресечено дебло и груну те лом у мрежу од жица.

Петровић, Растко - АФРИКА

Стабла што умиру, лежећи, а што ипак, још, свом својом дужином пуштају корење у земљу, црвену и масну. Гњилу, као пуну крви.

Ја сам осетио горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

У нашем животу, кад се појави један елегантно одевен господин, али који је неку појединост занемарио случајно при свом одевању, ми не вршимо детаљан преглед његове спољашњости да бисмо пронашли која је то појединост.

краљево „чиме се занимам“, рекао да сам нешто што одговара команданту или инспектору; да записујем све што видим на свом путу. „Ја сам им говорио само оно што они могу разумети!

то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.

сазна да је било који члан, било ког суседног племена, и случајно, убио овакву рибу, племе Бобо му објављује рат као свом најкрвнијем непријатељу.

Модерна механика је, међутим, тако немилосрдна у свом савршенству, да човека најпре осами, а онда му покаже да у тој самоћи нема ничега што ће је хранити.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

000 бораца, а од Пандирала Сулејман паша такође са 8—9 хиљада војске. (Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор).

А с левога крила немам никаквога извешћа; пуковник Малиновски ништа ми не јавља, а од подне га нападају Турци са свом жестином. Морам знати шта је тамо. Нађите ми одмах капетана Војводића.

на њу је лако и попети се и сићи, топове је лако на њу испети и спустити их, а опет ко ову косу држи, тај влада готово свом левом обалом моравске долине од наше границе па до под сами Алексинац.

Турке нисмо изненадили, они су нас дочекали спремни с пушком у руци, сваки на свом месту. Наша превремена пуцњава, где смо по незнању пуцали на нашу патролу, опоменула је Турке да буду на опрезу.

! Оне главе, на оним моткама онамо, пре пô сата су мислиле; она крвава срца мало час су куцала и осећала свом снагом здравих и крепких људи. И сад наједанпут пресечен цео тај свет мисли и осећаја.

они су кривили народ, а тиме уврећали и Срби и оне несретнике, којима су они помагали, докле на послјетку довели су у свом отачаству тући управитеља и командара, по наредбе којих морали су против своје воле ваоружити србско населење пушкама

што они који желе да повере свој живот, своје имање и своје домочадје под заштитом царског правителства, и обећају са свом срцом, што неће злупотребити царску милост, морају незабавно отправити се лично или посредсвено код команданта, кој се

министарства да ради са скупштином, дошла министарска криза, y којој је министар унутрашњих дела Чумић ударио подвалу свом председнику министарства, те се криза завршила променом министарства (при чему је Чумић постао мин.

одлази грдобна сумњо; ти си породе тмина и душевних омрачаја: »Тебе је пак'о зач'о И бацио на смет У свом најљућем гњеву На љубав и на свет.« »А мржња те је нашла Где с вијеш као црв Надојила те крвљу — Отровала ти крв.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

То је туга, што те дигне, Пак те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани, А рану ти још превија! Што те љуби, што те пази, Око тебе брижно лети, Отрује

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

дес-десно од јаруге, чет-врта земуница слева. Тамо... дођи, мајчин сине, д-а ми се пре’ставиш — и капетан „Фикус“ се свом тежином навали на дежурног. Овај само слеже раменима и изиђе из павиљона. — Деде... п-есму!

Када су га запитали за разлог, он изјави једном свом другу: „Савест ми не допушта да чувам невине људе!“ Онај га достави, и они ти њега хоп!

— На саслушању код иследника је изјавио да их је он позвао, да су они били његови гости, и да ће он о свом трошку оправити кућу. Радослав се широко и добродушно насмеја. — Шта да им радим!...

А он опет рачунао да ја овде никога не познајем, и где бих био у то доба него у свом стану. Али кад тамо... мене нема.

Али време је избрисало натпис. На једном заравњеном платоу остао је мермерни крст, који су подигли другови неком свом погинулом пријатељу. У јеловој шуми, са леве стране пута, налазио се неки вењак.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује. Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност.

И како одмах не надовезати на те стихове сличне Сарајлијине типографске лудорије из 1839. у Расплачу: Свом је својски својак својевао, Славно Серба слогу спопјевао, Силам свежим серца спробуђао—?

Овако се негда, браћо, пуст из Вавилона У, прадједња поздн' Израиљ ханаанска лона; Радов'о се Спаситељу, но свом прашт'о труду, И све чек'о с неба само, пак му све залуду.

„Ја бих рекла, он је добар, — не дај му одавле!“ Друга на то у свом серцу: „Заљубљен си, Павле! Ја сам чек'о до најпосле то слово одавно: Што сам такав, ево, буди свему св'јету јавно.

Много може Род храбри, зашт’ му с’ чини да може он. Познајте најпре Сербљином Сербљин чим Је, пак свом снагом духа, серца Слож’те с’, да светињу обдержите. Чрез мене знате!

Вражда сеје љуто семе, Вера с зове невером, Вук се диже, Милош пада, Милош, дика роду свом. Бурно свиће Видов данак, Да оправда прошлу ноћ, Ал’ је слаба рука људска Гди с’ противи виша моћ.

И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом. Рашириће гране, осенчиће ’лад, А њему ће прићи путник неки млад.

Истина, воље своје си, и по свом ћефу корачаш, Сад си дужи, а сад с’ шаке се јављаш краћи; Сад размахнеш ногом к’о родски т’ побратим колос, Сад

Што се јаче баца, со тим ће брже да падне, Снагом сама својом служи противнику свом. Ал и што више губи, то више кроз то добија, Љубови победа њој свака слава је нова.

Тражио је кривца, и налазио га у свом поглавици. Јаз између народа и јерархије већ је пуцао, и... демагошки заједљиве строфе (Плача) јамачно га нису

Г. Михаиловић у свом наведеном раду (стр. 284) сматра да је Орфелин писац и Сјетованија, а то мишљење прихвата и др М.

— а не искључиво певачком критеријуму), па у свом Предисловију, 7—8, то и каже: „При концу оваго дјелца, увеселителне забаве ради, ставио сам и неке пјесне из разних

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.

Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева.

— узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тада грчевито зајецао да га је жалост било погледати. Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах, првих дана, биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије

О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву...

Што сам препатио, не казујем свијету! — издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо. Вече се примиче.

Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне.

Слушај како ми шум раскошно свира И сањив сутон са облака спира И пахуљице нагле расејава... Чуј, тутњи, жури свом циљу све даљем, Тисућ мириса у загрљај збира И растура их стазама свемира. Нек нађе твоје око које спава!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика.

Копитар је за Грима превео целу прву Пјеснарицу, затим низ песама у свом приказу Лајпцишке збирке. Грим се и сам појавио као преводилац.

године, шест народних песама изванредне лепоте, током тродневног излета по мору и објавио их у свом стиховном путопису Рибање и рибарско приговарање (Венеција, 1568).

све дубље продирање Турака у унутрашњост земље као историјску неизбежност којој се српски деспоти и војводе опиру свом силином својих трагичних живота чувајући косовски завет.

Бенедикт Курипечић, пореклом Словенац, који између 1530. и 1531. путује као тумач аустријског посланства, у свом Путопису препричава део косовске легенде, спомиње епско певање о Милошу Обилићу у крајевима удаљеним од места

Они нападају турске караване, одузимају им благо; с времена на време појављују се у свом или суседном селу. У њиховој заштити од прогона ангажовано је цело становништво, од јатака - домаћина који их прима на

формулисао у просветитељском манифесту Писмо Харалампију а широко га је образложио полазећи од властитих доживљаја у свом главном делу, аутобиографији Живот и прикљученија (И, 1783, ИИ, 1788).

века добија свог највећег песника. Петар Петровић Његош (1813-1851), владика и владар Црне Горе, у свом песничком развоју обухватио је читаву ту епоху, од народне поезије преко класицистичких стремљења до романтике.

Прва су значајна и као књига о Његошу, с којим је Ненадовић путовао по Италији. Бранко је остао усамљена појава у свом времену. Он је умро исувише рано да би дочекао победу свог правца.

Тако је, без већих иновација, Бранимир Ћосић (1903-1934) у свом најзначајнијем делу Покошено поље (1934) заправо усавршио тип београдског романа, чије је прве обрасце дао М.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло. Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи...

Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом! Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И то старог новца, који је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, али ј. које је тешко или немогуће добавити (в. прим. мало доцније). Вук спомиње обичај, кад се ј. коме свом шаље, да се мало загризе, колико да се познају зуби (примедба уз Пјесме, 1, 386. Упор. и Гримм, Кл. Сцхр. ‹2, 177 ид›).

, увенуће за својим драганом (у народној песми, Вук, 1, 644). У једној босанској народној песми девојка пркосећи каже свом драгом да му је исекла трагове и један бацила у н., други у огањ, трећи у татулу: »н.

у свом комаду бити срећан у овцама (понајчешће у њима, а каткад и у другој ситној стоци и у живини — в. нпр. СЕЗ, 32, 1925 224

Ћипико, Иво - Пауци

Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и

Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде

Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати...

—Не! —Теби није нигда доста! — трже се Раде и треном истрже нож из корица за припашајем и поодмакнувши се замахне свом снагом и рине га газди у прса. —На! Је ли ти сада доста?

Пред својим отвореним двориштем устави се часом, уђе и стаде пред вратима. Удари свом шаком и задрма њима. Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и упита: „Ко је?” —Марко! Ја сам, отвори! —Ти...

Свијетло гвожђе звечи одмјерено и одбљескује се прама сунцу. Људи упријеше свом снагом, па премећу и преврћу црницу.

Гледајући биједу и страву, дирнуло га до у дно срца, и он се подао свом душом молитвама и жељама свога села. Полако, поштапајући се кишобраном, пролажаше младић кроза село, а небо се све

Код своје куће Јуре и Марија растадоше се с Ивом. Он их погледа умилно и понесе их у свом срцу, а пред очима претстављаше му се у то слика пустоши и невоље људске.

Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господину да сјаше, и тако његова пресвијетлост са свом помњом ступи на земљу. — Нисам се престрашио! — рече, рукујући се с Ивом.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметиште.

дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било којег себра јер му није од природе дато да ужива у свом свеколиком богатству. Димитрије Више не сумњам у то да ће Доротеј излечити Лаушеву рану на бедру.

Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?

гргољали смо, прдели, хрипали од смеха, причајући згоде са тих састанака, али никад се није догодило да се неко замери свом другару због ње. Она је била та која је бирала кад ће с ким.

Јуда љуби Исуса. Истовремено раздражене слуге двојице првосвештеника бацају се свом жестином на божијег сина. То се морало представити у две слике.

Причао је, не без гордости, о свом крају, лагао је сочно и лепо, па сам га са задовољством слушао, смеју лећи се у себи.

Ја лежим такође болестан у својој ћелији, сам, никад осамљенији и тужнији у свом животу. Зар је ово начин да се човек растане са светом?

Зар је неко овде у потрази за Богом? Зар неко трага за његовим светом? Зар ће ови избезумљени болесници, окренути свом својом нутрином ка болестима тела и тегобама душе, смоћи снаге да га виде у његовој несамерљивости?

На Христовом телу створио је Прохор све оно што није имао на свом. Христове груди су моћне, Прохорове тесне, утонуле: на Христу силна снага, кипте пусте мишице набрекле и бујне, у

Тако нисам мислио у почетку. Говорио сам, док је радио: Погледајте, Прохор по свом лику и обличју деље распеће. То распеће нико осим Прохора није имао могућности изближе да види.

Она је жена. А у жене је, зна се, разум сличан мутном поточићу, дно му се не види иако је плитко, шта носи у свом вртложном клокоту не зна се, на први поглед је безопасан, а обале разваљује и односи.

да напрежем слух не бих ли чуо све, па и кад замре бука и продужи се у тихо стењање и цвиљење, не могу да се вратим свом спокојству, тад ме мучи радозналост, хтео бих да сазнам ко је победио, а ко изгубио, колико је мртвих, колико рањених.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИИИ Све што год живи - свом се паду клони; Променом време означава ход; Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажни цео људски род.

Јyпећу нагло са висина, У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина, И ковитла се преда мном. По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким

гора даљни ред, Ја самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља спи.

Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. У ком је све што срце иште И што напретку даје лет: Различне школе, позориште, И виши свет и нижи свет.

Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887.

Ијоно, он тебе чека. Жагор је одавна стао, И евнух уморни дрема на меком наслону свом: На стара његова крила угашен чибук је пао, И фонтан јасније шуми у пустом дворишту твом.

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни', Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом; Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни, Небесни позив дала земаљском бићу мом. 1892.

Ја ћу, у ведре дане, Блудети кроз пољане; И у свом боном санку, У ноћи и уранку, Довека бићу с њиме. Ви травне, вите стазе, И ви пећине горске, С прохладним, благим

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Кад се та нада није испунила, поклонио је зданије свом отечеству а ово га предало Великој школи, каснијем Универзитету.

Седам књигама накрцаних ормана од храстовог, ораховог и јеловог дрвета, различитих по свом облику и по својој боји, не одговарају, додуше, ниуколико правилима естетике и архитектуре, али зато претстављају

И у унутрашњости Партенона све је још у свом реду. Фидијина Атена Партенос носи, испод свог белог врата од слонове кости, попрсник од сувога злата.

Он је астрономска знања Вавилонаца донео нама, користио се сам њима и саопштио их свом пријатељу и ученику Анаксимандеру.

Тако бар причају неки мргодасти историчари. При свом повратку из Атине, који ме је опет ноћу провео, кроз Грчку, имао сам кратак, али леп доживљај.

Она се огледала у самосталним научним расправама или делима и у уџбеницима. У свом првом виду, она је служила новим проналасцима, а у другом оним научним тековинама које су биле предмет школске наставе.

њему је, док је својим телом заштићивао патријарха, руља поцепала мантију, а непознати прсти украли његов новчаник са свом његовом звечећом садржином.

ЈЕДНОГ СТАРОГ РУКОПИСА, ХИЉАДУГОДИШЊИ ОТСЕК ИСТОРИЈЕ НАУКЕ Београд Ковчежић са камеама Александринаца, у пуном свом сјају и лепоти, стоји готов на мом столу.

„Године 640 освојише Арапи Александрију и удесише је по свом ћефу. На старом месту Александрије подиже се нова, оријентална варош, пуна џамија, харема и хамама.

Ту се, вероватно, Миланко по свом доласку настанио, судећи и по ономе што се у породици препричавало о његовој смрти.

Његов син, а мој прадеда, Тодор, рођен 1769, умро 1841, беше, заиста, господин: свршио је правне науке и живећи на свом имању у Даљу, био „каснар“ патријаршиског властелинства у Даљу, Белом Брду и Борову; сахрањен је, у знак одликовања, у

На свом освајачком походу, који им је потчинио цело Балканско полуострво, зауставише се Турци пред зидинама Дубровника; у тај

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Познат по свом свестраном деловању налик на француске енциклопедисте (песник, бакрописац, писац уџбеника из природних наука, покретач

Мјесец равно љепше сјаје, благословен биваја; плодам земним расти даје, зиму већ отпускаја, у поретку свом бива и течење направљива. О златоје пролеће!

А ја гледим … кад ће бога Гневан храму свом да доспе, Да ту бруку ногом гурне – Да на земљу доле проспе? ЈУНАЧКИ ОДГОВОР ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ Пружило се поље

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Рукави његови су били чувени, као живи. Мајстор га је ценио; мало мало па звизне неку поруку свом млађем калфи, Костици; или му хитне пакет искројеног комада у крило.

нису доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву. Једног дана је замолио некога да му напише писмо за Секу, јер он не види.

Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика. У тасове спушта добру пару.

Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и

бадемастих очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен — загревала би се госпа Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш

Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да се она некако сасвим слагала

Ипак се после свадбе запазило нешто врло занимљиво. Петар се добро оженио, и срећан је, али, сасвим насупрот ранијем свом начину живота, сваки час долази у варош.

) Друго, госпа Нола се брзо сама ухватила у свом удовичком ачењу, и тргла се у пуну своју свест и снагу. Мужу није дизала нарочит споменик, а на свекров је дала

Боже опрости, радују се као керићи који дочепају комад меса и једу га у свом буџаку. А Лука нема буџака, ето то вам је.

Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо. Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота. Она говори о деду и оцу, о томе како су старином с планине, и како је у

Стали би на ноге у послу свом. А због посла неког смо се сви и родили. И ја сам се удала за посао, и да њега није, реците сами, ко би била госпа

Мој Васа је пропао. Увек пијан. Доктор Мирко се доста мучио око њега, држао га и у свом малом санаторијуму, бадава, Васа без пића више не може...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Арх. монастира Ковиља, свом почитајемом пријатељу Ингениум цуи ест, цуи менѕ дівініор, атqуе ос магна ѕонатурум за знак спомена делце ово

Он се, истина, у свом предсловију извињава што је приметио да понајвише ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље

за сувопарно издати, преводитељ своју у том неспособност увидити, подражатељ истоветне речи онога коме је подражавао у свом делу приметити, а крадљивац опоменути се да крађа није дуговечна и да јој се мора траг пронаћи. Но бадава је желити.

Све романе, гди год је наћи могао, доносио је свом љубимом питомцу, читаше му и слађаше му да је ту најбоље за човека увеселеније, и — Роман, ионако склоњен на то, тако

Тко ће његово положеније описати? Он сожаљиваше свога љубимца Велимира да није као јунак него као жена ходио, и у свом ентузијазму закључи и њега и Бурјама у једном репрезентирати, то јест по свету ићи, али не јецати и уздисати само, и

Не боји се Бурјам јошт!« Со тим полети на једног са свом силом, и био би га сасвим убио да му није сабља слагала; све је било што му је уво ровашио.

Каже у колико је сати сека Јуца сама по сокаку увече одила, и рат или мир по свом начину уређује и прави. Њини су служитељи новинари, писмописци пасквиланти, и гдикоје вуцибатине који се од тог ране,

момка — то би могло код нас сумњу подићи, али агина кћи без најмањег прекора получи што је желила, и пуна совести о свом постојаном темпераменту у тамницу Роману отиде.

Шта јој остаје него викати: О Зопф! и одважним кораком првој бедници следовати? Но најпре науми писмо свом невернику написати, а будући да се њена судбина с Аријадном согласује, узме њен концепт што се код Овидија налази и,

Најпосле замоли свог непознатог пријатеља да јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту благодарност после своје смрти оставити обећаваше.

Јер се врло и лако и често може догодити да је милостива госпоја такова која ником не само нигда у животу свом ништа није уделила, но која се јошт радује несрећи ближњега; може се догодити да је она, коју младом госпојом зовемо,

Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Слушај, пријатељу, — рећи ће он, посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући.

3аљубио сам се био у нашу служавку, која је на вази тежила осамдесет кила и која ми је свом том тежином притискала срце.

Такво једно моје љубавно писмо гласило је на пример: Душо!!! Ја, те љубим?... свом душом и; свим „Срцем“, бића, мог?! Ја те молим. — да ми, на ово Писмо! одговориш; што пре?......

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Разговарамо о свом безизлазном положају. Још један дан марша па смо на граници. Куда ћемо после?... — Требало је да их сачекамо на

Беспосличари су зијали тупо у коње и топове. Млади парови су весело ћеретали. Сваки по свом послу. Ми у смрт, они на весеље.

Требало је нешто предузети. Али, моју пажњу привлачи војник коме куља крв из уста, јер је на његове груди свом тежином пао коњ, и поврх њега се копрца, те му ломи ребра.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И што би људи били криви за моју патњу чак кад су зли; као да и они сами ме се тиче шта ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога!

Бацих се на колена, испружених руку, у очајању, Од страсти, муке, обневидео; Без речи, нем у свом урлању Ја сам се вечно дакле стидео: Шта сам учинио од своје младости, чистоте? Како упропастих шуме, реке, животиње!

Молим се Господу, свом гласу, овој чаши, За пријатеља, мрава, магарца, кутију, петла, Молим се удаљеноме оном војнику који јаше; Из ове

Толико заноса и прекора; Очи толико беху слепе; трепере сад од умора! Још те видим Сунце у свом животу. Погледај моје су руке одрубљене, Крв лопти на кључеве. О те руке, руке, благости дотицања!

Одједном у свом току, пробивши бок планина, Избију те светле реке ко зрачни извори; Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина, Та

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Не порасте ли на време, остаће заувек мален. Незадовољно су тресли главама сунцокрети, а сунце жарило на свом безбрижном путу од истока ка западу. Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега?

Будала будаласта! Ко би; сем будалице, могао да напусти морско царство? Цар одлучи да будалицу сјајем задржи у свом подводном царству. Забљешта бисер, просу се сјај седефа. Како су раскошни били корали!

Сав у грозници врати се Белко свом дому, али читаву ноћ није успео ока да склопи. Можда му се летење само приснило? Само као чудо у грозници приказало?

— Микики-Мики-Но! — одговорише му углас. — Ово сигурно значи да ће ускоро запевати! — окрете се Светли брат свом малом сину, али се Царевић наглас насмеја! — Откад певају овце и папагаји? Микики-Мики-Но! рече.

Шта је народу? Ако се ствари саме лепе за прсте, зашто их не узети? Одлучи Варалица да буде најбољи у свом занату. Пође од града до града тражећи бољег од себе да му се у службу најми, вештину своју усаврши.

»Какво злато!« мисли се. »Овде је глава у питању. Дам ли им мараме — претвориће ме у камен!« Стисну он мараме свом снагом, а већ види: не могу му ништа! Виде и вештице: Варалица зна тајну, могао би их подавити док трепнеш.

— рече жени један охоли бркајлија и потрча ка својој кући, ка свом дворишту. Али, само што до њега стиже, а метлица му се отрже из руке, и полете ка жени која је хтела да почисти

— Увек! Узалуд је пенила река, вртела се, о камене га обале ударала — Белутак је остајао при свом. Гад мали! Виде ли ико такву упорност? Одлучи река да од дрвећа, трава и трски савет затражи.

Затим се присећао и љуто клео. — Обманула ме Звезда! Можда изгубљени кључ и не постоји? — У свом сну виђао је мајку како га чека и кућу своју милију и раскошнију од Замка.

Њеној срећи сметала су једино огледала. — Гле, ко је она баба? — кажу да је упитала Царица, намрштивши се свом одразу у огледалу. — Зар на овом двору има и таквих? Отерајте је да не кужи ваздух нашег срећног Царства...

и трудили се да ни за трен не сметну с ума, све док се није појавио сликар за којег се говорило да је ненадмашан у свом послу. — Па, покажи шта знаш!

Само младићи очију соколових могли су постати витезови Цветоборци, а они нису трпели пропусте. Свако ко је на свом имању или у својој околини допустио ма и једном цвету да опстане могао је очекивати прогонство, одузимање имања, па и

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!

тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом, Једном гордо пођем, с новом ватром младом, Кроз маглу злих дана свом завјетном циљу. 1906.

1906. ПРЕД КОЛИБАМА Тебе што вијек свој обливаш знојем И као титан замахујеш красном, Тебе што живиш у свом труду часном— Ја славим, ево, и хвалу ти појем!

Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја видим како један црв се вије — Гмиже и пузи и полако гриска, Овдје по долу и ту по

о моја студена окна Гавран је ломио крила... И јад и мрачна туга, У љутом чемеру свом, Кô растопљено гвожђе По срцу падаше мом... 1911.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као

Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске.

Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву, пре много хиљада година, кад је рат био један од основних видова привреде.

Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин.

ни у тазбини ни у љуби коју спасава из турског ропства, него у коњу, у псу и у једном припаднику турске војске, свом некадашњем робу, који је међу својима исто толико усамљен и несрећан, а само је узгред ова песма историја

сузе низ бијело лице, па одсједе од коња лабуда, узе госпу на бијеле руке, однесе је на танану кулу; ал' свом срцу одољет не може да не иде на бој на Косово, већ се врати до коња лабуда, посједе га, оде у Косово.

“ „Оно јесте Бошко Југовићу.“ 19 МУСИЋ СТЕВАН Вино лије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, у свом красном двору господскоме; вино служи Ваистина слуга.

припаса сабљу оковану, па узима кондир вина рујна, те напија красну славу божју, сретна пута и крста часнога, у свом двору, за столом својијем; војводи је то и пре и после.

Већ ти иди двору бијеломе, не крвави скута и рукава“. Кад девојка саслушала речи, проли сузе низ бијело лице, она оде свом бијелу двору кукајући из бијела грла: „Јао, јадна, уде ти сам среће!

Паде Ђемо главом без узглавља, скочи Јања на ноге лагане, па свом побру гвожђе отвораше, а на Ђема Марко удараше. Кад удари синџир-гвожђе тешко, па засједе пити рујно вино, удари га

Од’ Илија двору бијеломе, Стојан оде своме винограду. Нађе мајку Јанковић Стојане, нађе мајку у свом винограду; косу реже остарила мајка, косу реже, па виноград веже, а сузама лозицу залива, и спомиње свог Стојана

Кад су били преко поља равна, тад говори лијепа ђевојка а на уво свом ручном ђеверу: „Ој ђевере, мој злаћен прстене, које ми је суђен ђувегија?

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

МОРНИНГ ЛАДY Чак на Пелопонезу У кадифи Да л везу Сретох грчку принцезу КАЛИМЕРА САС КИРИА Прекјуче у животу У свом селу На плоту Нађох протестну ноту СТИГО ЈЕ ПРОБИСВЕТ НЕКА СТИСКА У околини Скопља Баве се бацањем копља Та

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Зато Стриц попаде с њега ону колску руду и распали га свом дужином — крр! Истог тренутка Сивац ђипну и трком нададе у ноћ.

за сутрашњи дан, пред сам ручак, јер се посигурно могло рачунати да ће читава дружина баш у то вријеме бити на окупу у свом логору Тепсији. — Састанак овдје, код моје куће — објави на крају кнез, а затим се, по густу мраку, ратници разиђоше.

— Не знам, дјецо. Док су се ђаци збијали у гомиле по дворишту и узбуђено ћућорили, Лана је у свом стану нервозно окретала дугме на радио-апарату и сагињала главу да боље чује.

Јованче је нетремице гледао за њим, а онда рече свом друштву: — Лазаре, Стриче, хајдемо горе под наш Гај. Тамо још нијесу излијепљени ничији огласи.

Ипак ти хвала што си се потрудио. — И толику ватру појео — додаде Стриц и, гледајући рупе на свом шеширу, замишљено прогунђа. — Овдје ушла, овдје изишла, пази ти ње.

Већ унапријед се сладио својом причом о пуцњави, трци и о свом изрешетаном шеширу. — Их, а ја се само окренем и језик им исплазим, а они из пушака — прас, прас! — па кроз мој шешир.

Погибе наш Стриц, помислим у себи. — Па дабоме да погибе! — мрмљао је Стриц у свом зеленом склоништу. — Не пуца се џабе из вој- ничких пушака.

Овако ми је сасвим добро. Луња се на то само трже, пажљивије загледа дјечака на свом крилу, па брзо скочи тако да Стричева глава бубну у траву као нека бундева. — Ништа њему није, претвара се!

Читава дружина, осим Јованчета и Мачка, била је на окупу у свом логору. Од њих двојице ни трага ни гласа. — Док су се њих двојица некуд крадом изгубили, сигурно смишљају неку нову

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

пчела на цвету, ка новци у кеси, и птићи у гњезду, ка писмо у књизи и риба у води, прстен на прсту и домаћин у свом дому.

Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у шећњу напоље из града изаћи. Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се.

Инди, виде цар да се нешто доиста неда то зградити царици му на дар. А он домисли се и учини саборно договор са свом црковном наредбом и ш њиховом вољом ту велику и красну цркву докона, те је посвешта на име скупа свим светим нека буде

да му снове прокаже нашто излазе, нити би могао иначе оно царско господство достати да буде први до цара везир и над свом оном земљом заповедник. Нити би му пак сва браћа дошла на поклоњење, тражећи у гладну годину жита од њега.

Одговори му игуман са свом браћом те овако му рече: — Како бог узхоће, тако да и буде — и запита их сву тројицу хоће ли остати на конаку онде,

Пак све му долази у тамници глас ето данас узети му главу, ето сутра, и љутом ће га муком уморити пред свом осталом господом, да од њега свет буде им, како ће се пазити у цареву доласку.

Уреди око њега војску са свом управом како ће га свуд изокола бити да би скорије узели. Чује то цар Ираклије што се чини и зло се од земље му пери.

Фришко оде у персијску земљу празну без војске, откудно Сарвар бијаше изашао са свом оном силесијом, да опет он персијско царство собара и хара. Томе се о себи дови.

« На трећи дан по пожару паљења им села, стиже под Цариград каган Татархан са свом силом војиштанском врло оружатом. Толико их тушта бијаше тако да и педесет је стачило било на једнога Грка.

Свуд се находи хлеба и воде а и вина и свакога поврћа, гдегод у коју варош дођеш. Свуда се људи моле Богу, сваки по свом језику и завичају; сваки свој закон свуда пазе како им њихова црква заказује и њихови их наредници уче, и то они

почитујте ову божију невесту пресвету Богородицу, у своме се поштењу без зазора хубаво владајте, послушне и покорне у свом дому старијем будите, не преко оговорне и језичне. Побожне и богомолице да сте, а не подшмугле веверице.

И свој трбух себе обожисмо по апостола Павла приводу указаноме, те меште Бога њега за веће држећи почитујемо, са свом снагом угађајући му.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А у могућности је да држи и калфу. Дућан му пун, а поруџбина сваки дан. Некада у оном малом дућанчету свом израђивао је само просто прстење, белензуке, звонца и меденице, и оправљао батаљене муштикле и олупане табакере; а

Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића. Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци, и то, као варошки син, у

Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!

Да чујеш сал“. и стаде да прича. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи „Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине код Вана

Не могаде више да одоли свом очинском срцу, него га дочепа оберучке, па га стаде љубити и шопати. — Ах, сарафче и банћерче ти татино! ...

Зато је и дошао кући раније него што обично суботом долази, јер се надао да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу, моћи одахнути мало и утешити се; да ће му кућна ноћна тишина и благи санак бити мелем овим новим ранама

и он се опет шалио и задевао младе лепушкасте муштерије кад би му се свратиле у дућан и искашљавао би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само

“ Али се никако не сложише. Мане остаде при свом; њему је потребна била танка, висока и млада девојка, и то само за један сат.

(како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи, кисела лица и погнуте главе, мислећи једнако, даноноћно, о свом бедном учитељском стању, коме ваљда у свој Европи равна нема; пролазе професори свију професија и дисциплина,

Стари Замфир није тих дана био дома. По свом обичају отишао је на свој чифлук, где се често и радо бавио по неколико дана ради домазлука, а можда још — како је

Мрзио је неправду и неједнакост, и економску, и политичку, и социјалну, и смело се изражавао у кругу свом, у кафаници „Код препеченице“, где је редовно седео и говорио о бирећету лањском и овогодишњем, о општинским кошевима,

сина, али само зато што је био Крстовдан уздржала се и није му тога дана ништа споменула Али сутрадан нападе га свом жестином једне увређене честите мајке. Мане се трудио да се брани и одбрани.