Употреба речи своме у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па... уместо слободе, добише истрцане шињеле и бронзане крстиће... О! О! О!...

Густи облаци дима скриваху та небеска кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала.

Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже: „По тужном небу гони Капља капљицу, По моме бледом лицу Суза сузицу...

кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за

До старице смештено беше још неколико болесника. И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна.

Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу. Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.

те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он

како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и

— Већ је и „достојно“ звонило, и сад се тек, с оне стране манастира, у загаситом зеленилу, указа Стана у своме белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна

Он је негда код некога практиканта послуживао, па му је овај поклонио цело своје изношено одело — о своме имендану; а кад је себи купио „штивлетне“, онда је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа

па му је овај поклонио цело своје изношено одело — о своме имендану; а кад је себи купио „штивлетне“, онда је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа почела цветати, а ђонови се већ расцветаше.

Више пута са неким ентузијазмом о своме другу и побратиму говори: — Знате, људи! А нећете ми веровати, — тима реч’ма је он сваку приповетку почињао,

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Страшни звери благодјејанијем укроћавају се, лав и медвед ласка онога који их храни, во и коњ служе господару своме, и верни пас умире за њега.

Расудимо какви су људи који нас совјетују, јесу ли добри, јесу ли разумни, и јесу ли у животу своме показали такова дела да љубе ближњега свога како себе.

Кад се ова добро упита и одебља, возгорди се и рече своме | госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац него ат. Добро!

” Наравоученије Нека се нико не поноси у благоденствију своме. Не знамо какова нас прикљученија јоште на свету чекају.

Вели да ни бога нејма! Како и зашто? „Растљеша в начинанијах својих.” Ево како: јер безуман нема добродјетељи у срцу своме. Пак што му бива?

Помози ти брату своме, човеку, у потреби, пак ти њему реци по старински: „добро дошао, брате”, и „збогом пошао.” Помози и помажи колико

Свештеник мора бити предводитељ, совјетник и учитељ општеству своме; а неучен учитељ, шта то значи? Ништа и преко ништа.

ко је год преко мере уљубљен у украшеније и одјејаније, он нужно мора имати зло и преко разлога худо мњеније о телу | своме.

ваља на сваки начин да се ленштивост не уводи у обичај; а гди је права потреба, онде преблажен онај који показује по своме могућству милостиво и благодјетељно срце и утробу.

Творца свога слави и о њему мисли, и тако с својим прилежним трудом полаже себе у состојаније: себи и ближњему своме добро учинити.

народи који се у благоурежденим царствам находе и живу, гди силан и неправедан мучи се и гризе у злом и пакосном срцу своме, а не може нити сме слабијега обидити!

Наравоученије „Ала, мој човече," — вели гдикоја жена мужу своме — „да су ми онаке хаљине, ништа већ не би' желила!” Но у тому се љуто вара.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ГОДИНЕ 47 ЈАДАЦ 49 ДРВОСЕЧА ПОПУ 51 ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА 52 БИТКА НА ЦЕРУ 53 СЕОБА СРБИЈЕ 55 ИЗВЕШТАЈ 58 ОПЕТ ВОЈНА 59 БАЛАДА О

ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља! Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу

је то рај, у коме решетке обезбеђују мир, идилу и слогу, где свако, и јастреб, и лама, и лав, у свом кавезу служи своме богу?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Тако исто и Реџеп-ага своме стрицу пише: Ако не побије Фочића Мемеда, Мула-Јусуфа, Кучук-Алију и Аганлију, да ће он од Бећир-паше погинути.

помири с којима се бијемо, који цара свога не слушају, а ми нисмо са султаном у кавзи, но смо на зулум устали а своме смо цару покорни и прочаја. Сад Стојковић и Француз одоше, а Филиповић код нас остаде.

момак донети хабер озго, иако буде Хаџи-бег ноћас вратио се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу избацити три топа; ако ли би, сачувај Боже, овде продро, ви ћете чути и више топова”.

” Залупаше добоши, развише се барјаци, полетише војске свака своме старешини. Гледају Турци и питају Милана и Јакова: шта ће оно сад бити?

нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке умерене има, и у њега се најбоље поуздати може.

А ја одсад првога чујем да рекне, да ће своме брату Србину пизму или освету учинити, ја ћу десет Турака живи̓ пустити, а пизмеџија Србину главу ћу одсећи.

и док сам ја жив, неће бити пизме, ал̓ неће ми ни други судити...” Устаде и „збогом!” — оде своме чадору. Ми сви присуствујући онде скинемо капе и благодаримо на опроштењу и прочаја. Опет Живан и Карађорђе.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете. Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок!

Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа — рећи ће задовољно своме верном Ђуку: — Па, Ђуко, јесу л̓ батли Вучевчани, а? — Добро је, господине, добро! — одговара Ђуко смешећи се.

— А што ја? — Да си барем онај уговор боље притврдио него начинио онако као ни себи ни своме. — Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту. — Па што не ради пас по њему?

У велике вароши никад није био премештан, осем у две паланчице. Школе није више учио, осем три разреда у своме селу. Обичне канцеларијске послове знао је у прсте.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Поп Милоје беше поп на своме месту. Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити! И...

Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!... нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!...

Неколико тренутака потраја мртва тишина... Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив?

— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају. Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм... Од Дрине је пиркао свеж поветарац.

То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!...

Алекса је ишао напред. Негова Петра изиде пред луде и смешкаше се, као добра домаћица, кад види госте на своме прагу. Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. Алекса јој рече: – Иди у кућу! Она послуша и оде.

Угуши те мисли и труђаше се да сасвим заборави шта је био. Стид га беше да, ма и збораним челом, своме новом друштву покаже како се плаши. Он се силом осмехну па рече: — Баш да видимо! — Богами, ти си батли!

Презре народ „лоповску кућу”. Он је на њу само бацио проклетство... А живети се мора!... Грехота је кидисати своме животу; то бог никад не опрашта. И они су живели... Како?... Срце им зна, душа им зна!...

— Ћути, Петро! — рече Алекса. — А ћутим доста!... И само ми се срце скаменило!... Зар ја да не мислим о своме детету, о своме срцу? Јеси ли ти тај што ми браниш? — Не, нисам ја... — И не шали се!...

— рече Алекса. — А ћутим доста!... И само ми се срце скаменило!... Зар ја да не мислим о своме детету, о своме срцу? Јеси ли ти тај што ми браниш? — Не, нисам ја... — И не шали се!... Педесет година ја сам твој друг.

Богами смо се огрешили о њега!... Па, још како се брине о моме Лазару!... А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!... Па још какав је то кућанин!... Ето, ја!

У својој кући био је у пуном смислу речи домаћин. Ту је он дизао и обарао по своме нахођењу У кући му је био ред као у кошници. Свако чељаде знало је и радило свој посао, а он је био господар.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.

БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

И да моја мисô никад не залута У том своме часу свечану и ретку, Увек свету ватру носећ целог пута, Велику и светлу, као у зачетку.

ГАМА Не! та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом.

покрета, номади, над неким Брегом тако зуре у видик пун дима, У мутној и страшној жеђи за далеким, И у вечном своме боју с просторима...

Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога! Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!

Кад далеко беше гост од Радовишта, За првом трпезом, сам у своме скупу, Две му горке сузе падоше у купу. ВЛАДИЧИЦА Овде лежи Деспа, владичица, жена Војводе Драгоша...

Госпар Бартолео, Победилац срца и на двобојима — Једног дана спази да је постô бео. Докле још у своме прслуку од свиле По које писамце опази да има, И малу мараму, ко зна које виле, Пуну пољубаца и пуну парфима.

Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црнобеле, певале су јој неки тамни напев с мора.

А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре. Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност? Знаде ли да испреда замку?

ОГЛЕДАЛА Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала на свету. Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице да видим своју лепоту.

Земљо најлепшим сунцем која си злаћена, Ни жижак више немаш од твојих светила! Новом крвнику своме сада си плаћена, Али и заветом новим опет посветила.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми... — она погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!

не сме ни поменути ђеди да њојзи само купи нов срмали-јелек; али она одговори да за ђеду није ни пошла и да ће она ићи своме оцу и искати да јој он купи, јер јој је муж дроња и не сме јој узети ни шиватке док не пита онога старкељу.

— вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра-прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице и дати рачуна о своме стаду?

— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. — Е, — рече владика — ти си своме дјетету највише добру рад. Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут. — Не дао бог! — рече поп грцајући.

Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији. Једно вече писао је неком своме другу: „... Бош посла! У народу се не може ништа учинити.

Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух. Онда се спусти грозна киша.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА 191 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПЕТА 197 ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА И ПОСЛЕДЊА 214 ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ПРИПОВЕТКА Своме ујаку Јовану Ђорђевићу професору Велике школе ГЛАВА ПРВА У којој су описана два попа, две попадије и две попине

усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји?

А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи. Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже.

јела; каква пилећа чорба, паприкаш са ноклицама и једна српска гужвара — па више не тражим да једна домаћица уме своме мужу зготовити ручак. — Та шта говорите?! — чуди се опет госпоја Сида. — Ко би то и помислио!...

Сав »есцајг« је био старога шлога, добро очуван, али давнашњи. Донела га је гђа Сида у мираз своме попи, и износио се из шифонера само онда кад су у гостинској соби скидане футроле од конофоса са столица, фотеља и

Казаће им он то већ на своме месту, и знам да ће им онда још чудније бити како то да се нису раније сетили, кад је давно у романима речено да се

? Говорим ја њој откад још: »Госпоја-Сидо, ако сте права мати, и пријатељ своме детету, немојте да је оставите да буде слепа код очију и без изображења; подајте је у лêр код фрајле Нимфидоре, да

И кад сад г. попи требају кола, он се и повезе на њима, јер који би то парохијанин био који би своме пароху одрекао кола! Али сад у новембру месецу слабо ко и преже коње.

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА Из ње ће читаоци видети да су имали право наши стари кад су рекли ону златну пословицу: »Тешко своме без свога!« После пола сахата кренуо се поп Спира да погоди кола. Обишао је онако успут све паоре који кочијаше.

« Ај, је л’ добро диваним? што рек’о наш Нића боктер. Што јест, јест! Право су рекли наши стари: »Тешко своме без свога!« ГЛАВА ДВАДЕСЕТА У њој је описано једно јесење путовање са једном епизодом на чарди.

Па је тако и вечерас, поред свега посла, Жужа од времена на време уграбила прилику и излазила с пуним бокалом на сокак своме каплару Затрацену и Ержи, која је опет била са својим капларом, и ту казала све Ержи шта је и како је.

преде на банку, и прекида предиво само онда кад чује да у кујни лупа сатара и да се сече месо, а после се опет враћа своме протектору, доброј старици, на банак и наставља прекинуто предиво.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А од свега што је најбоље, пробирала је и давала своме „чичи“, Таји, метала му у скут, да он једе. А и варошанка. Она опет да би се пред Тајом као показала, гласно се

Такав, занесен у томе говору, свагда се виђао. Нестане га, и то целе зиме. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради, као да се смирио, дошао к себи.

Да му сваки час брижно, као своме рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Он је хтео и да се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа

жагором и узвицима што су долазили са свих страна, стаде неиздржљиво мучити Јуришића, те се он нагло окрете и упути своме стану на Дунаву.

Гребен је. већ био обавијен хладно мрачним огртачем кад се Христић тргао, нагло напустио осматрачницу и упутио своме шатору.

бљештава лепеза од бајонета полети напред као ала; онда се, урнебесно проламајући ваздух са „ура,” изгуби негде у своме летењу да се убрзо опет појави на самој ивици села Б.

Јест, пуно је тих снажних, меснатих, ужирених и потпуно задовољних људи видео Христић туна, у своме месту рођења, па су га они и уверавали, баш као и његова фамилија, како се он и сувише одужио и како је сад право да

Они то опазише па се измакоше. „Тако ми Бога, — мислио је Јуришић идући за женом кроз онај ходник — ја у своме животу никад нисам видео лепше ни одвратније људске животиње.

О како је бедно кратко трајала „смрт Бога,“ како сам се брзо као Фаетон нашао у своме Еридану и закукао: О дођи у помоћ, у помоћ дођи моме. неверовању!.. Јест, подигавши ме бацио се ме, Боже!

Африка

Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.

Тела су, и у своме склопу и у своме покрету, хармонична до савршенства; она су необично снажна, а истовремено нежна и фина у линијама и

Тела су, и у своме склопу и у своме покрету, хармонична до савршенства; она су необично снажна, а истовремено нежна и фина у линијама и саставу зглобова.

Молим Вуијеа да ми каже када буде десет минута пре но што морадне сићи, пошто још имам масу ствари да га питам о своме даљем путовању и да му саопштим, па да почнем скраћивати кад затреба.

Морао је учинити у своме завичају нешто што није дозвољено и због чега су му родитељи морали рећи да може отићи. Отад га је сувише пекло

Велики синоћни балофони, тако прецизни и нежни у своме резонирању и звучности, праћени су сад и бубњима чије је дно округло а ивица окружена металним перјаницама и

Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству, протиче речица Бобо.

Морао сам тражити да ми даду другога боја. После пола сата већ видео сам да он чини исто што и његов претходник. У своме животу нисам видео декоративнију жену, али истовремено ни несноснију и одвратнију од сенегалске жене Волов.

Музиканти су два подофицира са Мартиника, неуморни и страсни у своме пожртвовању. Онај који тресе звечком приклања јој непрестано главу, полусклопљених очију слуша зајапурено њене звуке,

Остајемо тако четири дана пред копном, дизани и спуштани од таласа. Последњег дана, први пут у своме животу, ваљда измучен од пута или назебао, придружујем се и сâм општој гомили оболелих од мора.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ (разгледа пасош): Хе, хе, хе! То је јамачно слуга учинио, видећи грдно велики печат овде, и хотећи своме господару у штедењу притећи. Хе, хе, хе!

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Пошто је био дигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукао петао. „Читајте, Палавичини“, рече, тихо, своме помоћнику, који је био свукао рукавице, па их је сад опет, брзо, навлачио. „Пазите, само лагано.“ Потом је Гарсули сео.

XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА Према једном писму своме болесном рођаку, лајтнанту Исаку Исаковичу, Павле је пошао у Осек, у Генералкоманду, првог септембра године 1752.

Истина је да је Текла, кад је ишла код Зиминских, свратила к њему, али као што дете сврати своме рођаку. Срамота би била, да о том, ишта, даље говоре. Нема шта да крије.

Нека је ништа не пита. А нека ништа Петру не говори, да не буде зло, још веће зло. Госпожа Јулијана, каже, није жена своме мужу, него сводница, без стида, и срама.

Трифун их је био изговорио славонски. Хурка је био зеленаш, пезевенк, подлац, а виђао је, и у своме свету, мржњу, и брата, на брата, али у његовом свету, све се то збивало, као што се, у цркви, папежничкој, тихо,

То ти кажи своме брату! Оће Србо!“ Иако је Павле отишао из собе, после тих страшних речи, мирно, фамилија Исакович је наслутила да, у

су те, новообучене, дошљачке, трупе, заузимале своја места уз гласну, сад већ росијску, команду, Костјурин се окретао своме штабу и говорио официрима, поучително, али лежерно.

Букнуле су биле на земљи тој, црној, масној, плодној, не само врбе дуж реке, која је сад била, и у своме кориту, голема и силна, него и јабланови, багремови, и воћке, око вароши и у вароши.

А да је и она курва, то је дознао. Подводница је своме мужу. Додола, коју облаче у свилу, па изиграва госпожу. Него, ко ће завршити у аресту, то још није решено.

Испуниће се, дакле, жеља Исаковича, коју је и он, као оштар трн, у срцу своме, носио. Стићи ће, изићи ће, пред Ону, пред коју Вук није стигао, иако је о њој толико причао.

Хтео би да, још једном, види, пре него што сконча, Цер, брдо, под којим се родио. Да се врати своме пореклу. Царица се на то није смејала. Била се уозбиљила, и мењала погледе, обративши се Воронцову.

Теодосије - ЖИТИЈА

А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше. Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху,

Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој

светога написаше њему пицмо, молећи и наговарајући га да дође и да их види, говорећи да ће се опет моћи вратити своме манастиру.

ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xоће наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели под нечијом управом и да се не бисмо странствујући у туђини по својој вољи понашали, него да стекнемо смерност

Дошавши ка своме преподобном оцу рече му за протову љубав, и да се њихова молба може испунити. А свети отац, крепљен топлотом, хтеде

Међу ништима који су долазили у вишеречени манастир и примали помоћ своме сиромаштву, гле, нека жена благообразна и побожна побожно приступивши рече му: — Свети Божји богољупче, Бог Ми

После овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом

и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави.

против себе и ревнитеље на добро, а уз то се молио Богу са великом жељом да се удостоји видети које извешће о своме оцу.

телом походи Господ Исус Христос поклонићеш се, где се сва страдања његова за нас вољно догодише, која ћеш на срцу своме написати, и многима ћеш се образац добродетељи јавити, и сва законоположења Христова која су на здању апостола у

Гледајући ка преподобноме своме оцу, као да је жив, рече: „Блажена је, благи, твоја неизменљива љубав према деци, оче свети!

то је и чинио: могло се видети да се све више и више добрим делима у души назидава, и степенице ка Богу оним виђењем у своме срцу полагаше, и са духовним људима разговараше, обилазећи и делећи милостињу онима који по пустињи тескобно живе, и

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Континентални блок и бивше аустроугарске земље у којима живе Јужни Словени по своме су месту између средње Европе са континенталном климом и грчко-јегејских области са медитеранском климом.

Њихова јака животна снага Није била у своме корену начета у току мучнога живота за време турске управе. Сељаци чине огромну резерву снага.

Србија, у најболнијим тренуцима своје историје, свагда одбијала најпримамљивије стране понуде, само да би остала верна своме идеалу.

Да наведемо једну од старовлашких песама. Косово је завијено у густу маглу. Бановић Секула иде на своме коњу. Изненада из магле искрсне неки непознати на белом, хромом коњу, са три ноге.

Црногорско јунаштво није упућено само овим идеалним циљевима. Пошто у своме карсном завичају немају довољно средстава за живот, црногорска су племена често састављала чете за пљачкање суседних

Њихова племенска организација није била тако крута као код племена карсне Црне Горе. По своме су менталитету били ближи Шумадинцима. Желели су да се уједине са Србијом.

богумилској или патаренској секти и, често гоњена од католичких или православних хришћана, била је још огорченија у своме отпору.

Као драгоценост чувају оно своје старо и чезну да се врате своме сеоском животу. Жене које су са људима ишле у печалбу сматрају за грех да слушају нове песме које их буне и узрујавају.

Становници ових села су сачували више него други архаичне словенске црте у језику, у обичајима или у целом своме бићу. Ипак и они нису могли сасвим избећи утицај старих цивилизација и новије солунске културе.

и лече. Сви су прожети неком старом и дубоком побожношћу. Често прилажу црквама знатне дарове или зидају цркве о своме трошку. Способни су да се одушеве и за послове који нису у вези са њиховим личним интересом.

Бугари су неуморни радници, али су неотесани и прости до крајњих граница. Бугарски писац Алеко Константинов у своме делу Баја-Гање каже за своје земљаке да су још и данас „неотесани и сирови, груби и прости до сржи...

И језик је код ових последњих мање чист: уместо да у своме говору створе речи за означавање нових предмета и нових идеја, они примају стране речи не мењајући их или са незнатним

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа. — Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна

Мачак Тошо најзад се једва усуди да се макне у своме џаку и да се обрати бијелом мишу, који је сједио шћућурен уз његово бедро.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

СТРУЧНОМ СПРЕМОМ, МОТАО СЕ МЕКО ВРЕМЕ ПО ГРАДУ, ЧИТАО ОГЛАСЕ И КОНКУРСЕ ИЗ ШТАМПЕ, ЗМАЈ КОЈИ ЈЕ УЖИВАО У СВОМЕ РАДУ, ИЗГУБИО СЕ КО СВИТАЦ БЕЗ ЛАМПЕ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Већ из самих наслова сазнам да сам извршио самоубиство дављењем у Дунаву и прочитам пуно детаља о своме самоубиству. Најпре сам се смејао, а затим ми паде на памет: Гле, па ово би могао бити најсрећнији излаз из ситуације.

НОВАКОВИЋ: Адвокат потврђује да је мој брак појавом првога мужаа одиста анулиран и да се моја жена мора вратити своме првом мужу. РИНА: То би било ужасно; то би била најсвирепија казна!

СПАСОЈЕ: И то је: моју имовину. ЂУРИЋ: И најзад хоће да унизи, да обори, да згази ауторитет. У своме рушилачком бесу он хоће да свуче с висине једног научника.

(Загрли Вукицу.) Да, ми настављамо живот; ми настављамо живот! (Општи покрети задовољства.) (Режија може, према своме нахођењу, ову последњу, XXИИИ, појаву и изоставити.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

То прасе! Ја сам спремна! - рекла је Рашида, али ја нисам био сасвим сигуран да ли она то каже мени или своме брату, који ју је, ходајући иза наших леђа, стражарно спроводио.

- Да сам на његовом месту - Стари је говорио потпуно ме занемарујући - да сам ја на његовом месту, ја своме оцу не бих смео на очи да изађем, а погледајте само њихове оцене, молим вас!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Вратиће коња Пери. Пошље Пери коња, и да му казати да му врати новац кад узмогне. Али ипак Пера остаје при своме плану; пролеће није далеко, биће за коње и живад хране. Само отац остаје ожалошћен. Прођу две недеље.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Расејан међутим, он је, и после српских псовки, додавао, као иначе, своме ађутанту, који га је пратио у стопу и лево и десно, и напред и натраг: „Ауерсперг, кажите им то српски...

Тад, када је први пут нађе бремениту, Аранђел Исакович виде кога је привео своме брату. Права и снажна, као што су анђели, високих колена, са крилом и грудима што су, при сваком кораку, дрхтали, она

Зарадивши око хиљаду талира, на продаји сребра, једном своме пријатељу, Грку, Димитрију Копши, није био баш незадовољан, али му је било неизрециво досадно.

В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА Док је госпожа Дафина пала шака своме деверу, дотле је Вук Исакович, са својим људима, био почео да се пење у Штајерску.

ваздухом, са великим долинама и тамним шумама под собом, Вук Исакович се тако, изнемогао, мучио да се сети ма чега у своме животу што би га утешило у том чудноватом замору и слутњи своје смрти, што га беше обузела.

Обративши се, међутим, своме сину, принцу Карлу Евгенију, који стајаше задивљен иза ње, пред свитом дама, дворјана и кирасира, и сам под белом

Видев да је сам на брежуљку, са коњима, он поче шапутати своме, а дрмусати другог и погледа још једном преко реке, спазивши на другој обали француске предстраже.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Обавезни реквизити при стрижби у врањском крају јесу хлеб и со. „Хлеб и со значе срећу — да у своме животу дете никада не остане без хлеба и соли.“⁷ Битни елементи стрижбе су свуда исти, само су варијације локалне.

односу на мужа, један извештач из Херцеговине даје следећи веома карактеристичан, сликовит и језгровит опис: „Жена је своме мужу покорна, тако да на само један поглед кривим оком сва стрепи, ћути кад муж виче па макар она и имала право, не

У играма представљања, драматизовања, учествују углавном мала деца, затим женска деца и групе мешовите по своме саставу. Најомиљеније такве игре су: „зец“, „како прсти говоре“, „зујање“, „лончића“ итд.

за „баталију“, за створење које доноси или наговештава срећу, говори нам и веровање из Жепче по којем путника, који на своме путу сретне дете, девојку, вука, гују и сл.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ПОКЛИСАРУ Поклисар који хита цару из земље туђе, или од цара своме господару, да је неприкосновен чим у области царства ми уђе, па био Византинац, Латин или Словен.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

начин на који су стигле, птице једним покретом крила, по неком прећутном птичијем договору, крећу натраг — свако јато своме правцу, свака птица своме јату. Старац не гледа за њима.

птице једним покретом крила, по неком прећутном птичијем договору, крећу натраг — свако јато своме правцу, свака птица своме јату. Старац не гледа за њима.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пошто кнез узјаха, пружи чибук своме љубимцу Крцуну Сердареву; овај напуни лулу, укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по

“ Тај први дио поворке завршаваше кнез на своме Путаљу. За кнезом пристав, Кићун Крцов Залажанин, гоњаше натоварену мазгу.

Кнез на своме Путаљу, с џевердарем о рамену, чињаше средину поворке, која, одмичући уз брдо, лежаше а десно, а лијево, према кривудањ

“ А ако бог дâ те се ожениш, скочићемо сви, дићи ћемо ти мало куће, помоћи ћемо ти колико можемо, као своме брату. Јер, треба да знаш, иако у Црној Гори има зла свакојега и нереда великога, има, ваистину, и добра, каква нема,

Препис тога писма има Саво Марков, не заборави да га прочиташ. Кад цар разабра како су се Црногорци расрдили, нареди своме конзулу у дубровнику да их утиша.

Не могући у Бечу ништа учинити, пише у Русију, своме пријатељу, њеком ђенералу Зорићу, Србину. Овај га позове к себи.

Кад си већ по своме избору постао Црногорац, ја те примам као да си од моје крви. Је ли право, браћо? — Јесте, ваистину, као и све што ти

Игуман Ђорђе и ђакон Иво надметаху се у шалама, сердар Пламенац причаше о своме путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић заподјену разговор о догађајима у Србији, о Бјелопавловићима који се

Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика изјаха на своме Бијелцу, праћен писарима на коњма и војницима.

се мир утврђује, да се народ покорава судовима, да су добри биљези е ће се и порез моћи прикупљати; предаде се старац своме милом надању да ће дајбуди у сваком племену моћи отворити по једну школу.

Најпослије изгуби сан и поче вехнути, а о своме тајном страдању не помену ни владици! Крцун га затече на одмарачи, сјетна, замишљена. — Јанко!

Дјевери је приведу ка своме старом свату, који јој натакне прстен на прст, а она се онда почне клањати пред сваким и свакога од њих у руку

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Лукић је, у том смислу, рођени и непоправљиви дечји песник. У томе је његова предност — увек је на своме, али ту је и опасност да визија, с временом, изгуби снагу, оштрину, свежину откровења.

Упрошћени канони дечје песме ослободили су Ерића присиле да злоупотребљава свој дар: свој на своме, природан као земља и као вода, он нуди чисту, голу, ослобођену слику. Ваљда је помислио: да деци „више” не треба.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи оће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети.

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И ја сам, схватајући књижевност као највиши израз народнога живота, у своме историјском детерминизму толико убеђен у потребу и корисност излагања културно-историјске средине, да бих томе само

И славонски католици су се једно време служили ћирилицом, као што Матија Анте Рељкових пева у своме Сатіру: О Славонче, ти ѕе врло вараш, Којі год мі тако одговараш.

Они су плаћали када је подмићивањем требало умекшати срца »господствујуштих«, и о своме трошку издржавали српске агенте у Бечу. Они су представници модернијих и напреднијих схватања и рефорама.

Али одмах по своме доласку у културну средину Срби су увидели потребу школе и образовања, и првосвештеници и народни сабори стално су

Да не би вређао верска осећања својих побожних православних читалаца, или из обзира према аустријској цензури, он је у своме преводу изоставио аматемисану XВ главу. Преводио је више са руског превода но из француског оригинала.

ИИ. ЊЕГОВЕ ИДЕЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ УТИЦАЈИ. — У своме духовном развијању Доситеј Обрадовић је прошао кроз неколико разних ступњева.

И у име њено он ће целога свога века давати своме народу »савете здравог разума«. Човек је утолико слободан уколико сме и може да слободније мисли и расуђује.

И зато је он одмах имао толико успеха у своме раду, зато је стекао толики број читалаца, пријатеља и добротвора у грађанском сталежу.

КЊИЖЕВНИ ТАЛЕНАТ. — У целом своме књижевном делу Доситеј Обрадовић има основну идеју: бити користан српском народу. Он не пише да ствара лична,

по плодности и дуготрајности утицаја који је вршио на духове, по трагу који је оставио, по користи коју је допринео своме народу, Доситеј Обрадовић долази на прво место и за нову просвету он је оно што је био св. Сава за стару.

Херасков је то дело издао 1776. и у писању стајао под утицајем Флоријановог филозофског романа Нуме. У томе своме историјско-филозофском роману Херасков је дао пригодну слику идеалнога просвећеног владаоца, мислећи увек на Петра

Он тражи да се народне масе не само душевно но и материјално подигну, осуђује интелигенцију што се довољно не одужује своме народу, тражи сувременију наставу и бољу школу, напада на верски фанатизам и верске предрасуде.

Милићевић, Вук - Беспуће

безутјешно и не каје горко кроз цио свој живот, и из жеље да сачува остатак имања од кога је он и сувише потрошио, своме брату, он је био наумио да сврши са животом.

И он је засио у тој соби, као да је стари гост куће, слободно се кретао, смијао, причао на дуго и широко о своме Прагу, о чешком пиву, грдио Нијемце, развезао о Јану Хусу и о Жишки, о словенској солидарности, причајући иза сваке

Кроз један кланац пробија се Уна. Инжињер нешто прича о своме послу и будућим радовима у овој околини; Гавре Ђаковић погледа га од времена на време и климне главом, али га не слуша.

Он се не сјећаше да је волио икада у своме животу, волио на онај начин како је он љубав замишљао, и чекао је, с нестрпљењем, док се осјећаше млађи, да то вријеме

је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и јадно своме рођеном злу. Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло?

прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она са сјајним и благим очима, и у трену кад хтједе да остави Јеку, јави се у њему нешто

Једва дочека кад стиже кући, сав у зноју, збаци са себе капут и стајаше у кошуљи на прозору, смијући се своме чину и одмарајући се.

Ирена је сједила, радећи, иза његових леђа и посматрала његове карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру; једном, кад сјеђаху упоредо, дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у исти мах; Гавре

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе.

Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да свугде

— Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији, с којим се слабо и познавао. — Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова. — Хвала, такођер и вама!

Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, тј. Кају, да ми се у року од данас за петнаест дана врати своме законитом супругу да и даље практицирамо брачни живот и супружанске дужности.

изузетак од оних силних и тако честих и обичних наших очева који обично увек држе страну својој деци, а нарочито своме сину, и који обично тврдо верују да им је дете врло бистро и врло осетљиво, али да професори терају пизму.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Бежи мома, ману рубље, Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље, А момак за њоме. Бежи мома, до колена Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су

поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та

зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама, Браћо мила, тако с' моли

сјајност изгубио Кано месец кад гране сунашце — Утече јој на око срдашце: Тек спазила па Хајка планула, И у срцу своме покликнула: „Ето мени красна господара!“ Јао Хајка, ал' те срећа вара.

Пружи руку, пруж' Хрвату, Пружи, Србе, своме брату, Па ајд' јуриш те напреда, Што се сложној браћи не да? — Јуриш, Србе, сеци ломи, Па Маџару рог саломи!

Ао њени јада! „Боже, страшни Боже!“ — Повриснула млада. Онда затрепета, Па с обале клону, Те драгоме своме У водицу тону. ДВА КАМЕНА Беле роде одлетеле, Собом драго њој однеле, Ох, далеко, предалеко!

То само рече, више не придаде. Са коња скочи момчић коса дуги, И даде њега своме верном слуги, Па онда тркну горе својој кући, А слуга оста коње водајући.

— И ту се њему глатко чело набра, Још тужним оком кано муња плану, Па Милу своме да престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача, Огледа гвожђе скоро зарђало, Па

Он гледну своме злотвору, највећу, Што њему ћаше сваку узет срећу, Из завичаја мила што г' изагна, Па светом белим потуцати с'

год носи ове амајлије, Ни топ, ни пушка, ни сабља не бије; И закле мене да не дам другоме, Већ само милом суђенику своме. О, узми, узми ово од менека, Та ја то чува само за тебека!

“ 71. Девојчица сасвим клону, Када ваку реч изусти, Ка драгоме своме тону, На груди му главу спусти: Вељи јад јој сломи снагу; Жао беше њеном драгу. 72.

„Мина, Мина!“ викну мати, А ћи мора послушати. 66. Своме драгу стисну руку, Па около глену бела, Могаше јој видет муку На очима, шта ј' је тела; Шта је, да је, већ се не

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

— Гле, он још мене и кори — гунђа дјед и прелази на своју муку. Прича брат-Сави о своме Ниџи и његовој пјесми. — Маријана, Маријана? — преслишава се Сава.

Имаће бар о шта тупити ону своју свету сикиру. — Е, многоме је стари Раде пружио руку, па што не би и своме кићеном Сави, коме ни у најгушћој помрчини никад није требало калауза — припомену самарџија без имало злобе.

без ријечи, на скровиту мјесту, иза своје батаљене појате, Сава се исповиједао и повјеравао светом Ради Лоповском, своме душевном личном свецу, који ће кадар бити да саслуша, разумије и брани, тамо гдје треба, сву његову лоповију и

Опет уз дједа нови трнци: откуда то шапуће младост, како ли се то прошлост враћа? Није ли живот окренуо натрашке, своме исходишту?

— попријети Цар. — Хајде, ожежи! Дјечак разви писмо и поче: „Драги ђедо, друже Василије, буди здраво ти на двору своме, а ја одох Врбас-води ладној, Врбас пијем, а четнике бијем. Око мене браћа Грмечлије, па друг друга оставити неће . . .

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Зна се како треба са говедима! ХУСО: Немој да ти покажем на ком сам месту рогат! АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш! СУЉО: Тако ћете још и до ножева, будале! Ајде, пусти човека!

Кад ти брат не буде брат, ни мајка мајка, па ни кадија пријатељ, кад се свако о своме јаду забави? Пусти мене, замисли се о себи! Ти си сад себи насиље учинио!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Слушала је, стрепила, а ништа није могла да ради. Мисао о своме греху, што је о томе, њему, Стојану, мислила, памет јој обузе и сву испуни неописаном тугом и страхом.

или на „царски друм“ врве коњи натоварени крблама, берачи, аргати, просјаци, Цигани, а међу њима и по неки газда на своме коњу или магарцу.

Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио од некуда. Затим, ето ти њега на своме витком и бесном дорату, обучен у војничким, црвеним панталонама, са шајкачом на глави, празним редеником и исуканом

ма да је била велика, лепа, није могла да буде као што треба: лепо намештена, чиста, уређена да свака ствар стоји на своме месту. Због њих није се могло.

На пр. да браћа јој према њеном мужу изгледају као према своме зету, или обратно муж јој према браћи да је као према шурама. Не.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Та светитељке нема милије од тебе, Вило нашег Вилије! са Ромеом у вечит загрљај, однес'те поздрав творцу своме тај! И ти, ругобе јеже одабран, глостерски кнеже, данас одигран, владару свом принеси поздраве; — јер чудан светац

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

„у писању приповиједака већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано, него да би могао и учен читати и

чинио је то и са овим другим: размишљао и речи намештао, поправљао им стил и језик, прерађивао их, али опет не по своме вкусу него по својству свог српског језика, како га је он осећао; а осећао га је, у то се не може сумњати, до најнижег

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.

нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме. Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози.

Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они

само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.

А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ Био један цар па имао три сина, и тако је био

царски син отиду к орлу, па га запита ловац, је ли кад видео таки и таки град, а орао одговори: — Само сам једанпут у своме веку прелетео преко њега. Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже.

Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: — Иди, кажи своме оцу, нека пошаље човека који је воду однео. Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина.

Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? Зашто то не зарониш? Змај му одговори: — Е, мој шура, не могу ти од срамоте ни казати

му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.

Несретни слуга тако и учини: кад изађу на језеро, он нађе згоду, па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

с именованом супругом својом не само лепо живити, него да јој неће никада, што она буде у кући по благорасуђењу своме наредила, на путу стајати, много мање на њу тужити се. МАКСИМ: Молим, господине, нисам добро разумео ту вашу пресуду.

Само га ухватите, па га држите добро. МАНОЈЛО (отежући): Е, а кад ме довати зубма? ШАЉИВАЦ: Ваша је дужност своме господину помоћи. МАНОЈЛО: Богами ја не смем. ШАЉИВАЦ: Та он није јошт побеснио.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печати слова неког финог ума; Овде на своме скупоцени брод је, Корену близак овде сваки плод је, Овде би палма била неразумна.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

тачка — заврши госн Суле своју филозофску расправу о јачању ножних мишића на путу у светлију будућност, а ја се вратих своме случају.

Успут је тркељисао на мртво име, ваљао штофове и мунђарио с лажним златом. Једног дана дође Дрнда шофер своме френду Дулету и каже му: Дуле, бре, каже, ти имаш стару кеву, каже, колко јој је година?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Чаробна шума, љепша од баште, припада славном народу твоме, јунаци ту су његове маште, носе их људи у срцу своме. Ту ти се херој змаја не боји, са мачем спреман у ноћи стоји, нејаке штити, крвнике гази, тражећи правду под

Да није млина с његовом хуком поља и стазе биле би неме, дан и ноћ постали глуви, на своме точку стало би време. Пролећа једног, у јутро тихо, док златан дрен је на сунцу цвао, млин је три пута уздахнȏ

) јездила бесно у свом капуту, (сав је од иња, од чекиња!) рушила бране на своме путу; смазала вагон презрелих диња, грожђе са врбе, од росе чорбу, чичину торбу, сунцокрет један са жутом главом

Вечерас, ево, његовој кући дођоше знанци, кријући тугу, заједно с мајком, са дедом старим почели приче о своме другу. Јунаков живот мек је ко бајка кад га прича његова мајка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!“ А овај млади Енглез, у своме чистом срцу, мислио је да му је част уништена и није се сетио да нико од његових кастиљанских пријатеља, ни људи из

Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!“ И онда ме нису пустили. А све сам то учинио о своме трошку и ради оног пријатељства што је имао за мене и наше село. И како је добро ловио рибу!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром славе, Да икону кити светитеља Саве.

НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни, У

вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом Зелени вити клас.

Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди, Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”. Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом: Полумртав је

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

ВИИ НА НОВУ ГОДИНУ Лете дани и године, Вечитости то је ход — У свечаном руху своме, Походи нас нови год. Све што данас духом дише То молитве шаље сад; Са молитвом поздравља га Роб и госа, стар и млад.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Све се отето благо мора вратити своме извору, громови падају у сребрне зделе и остају ко згрчени пужеви. Разбојници на коленима изручују плен у бездане

навала Нестају уметничка дела повлачи се критика возови пробијају бране рекама не треба извор корење плази језик своме биљу нико не износи ђубре празне се последње флаше иконе по музејима и злато са купола све постаје наше наше наше!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Е, да знаш!... Зато сам ти слатко ударио десет батина. Кад командант застане да пропусти дивизион, онда је сваки на своме месту. Виде они издалека његовог белца са кусим репом.

Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да је командант и својим

У разговору, неки бацају кривицу на инжењерце, други се туже на воду, јер велики број војника први пут у своме животу види оволику реку.

Задрхтала му доња усна, а из очију му потекле само две капи. За клао је кокош, разделио за покој душе своме сину, и, тужан и сломљен, вратио се... Ко зна да ли је стигао своме дому.

За клао је кокош, разделио за покој душе своме сину, и, тужан и сломљен, вратио се... Ко зна да ли је стигао своме дому. Новине нисмо добивали, али смо преко коморџија сазнавали шта се ради на европским бојиштима...

И тако непрестано, док не замакоше. А за пешадијом наиђе артиљерија. Командант пројаха на своме белцу и у ходу учини неколико примедаба возарима. Наведе коња кроз батерију и онда зовну командира.

А на првој раскрсници састадоше се и најкраћим путем вратише се у бивак. Задњи леви точак био је на своме месту. И све тако по кратком поступку, војници су за време затишја упрошћавали администрацију. Боже мој, један точак!.

— Е, сад ћеш га научити — вели пркосно командант, и добаци своме сеизу корбач да ми га дода. Од љутине размахнух корбачем.

— Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе. — Он се окрете своме сеизу: — Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати.

Био је у сељачком оделу. Говорио је нешто о своме имању, о богу душманину, призивао свеце, па се наједном дохвати за одело и поче га цепати...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи.

— Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану. ВИ Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава

— Како ?... Напротив! то ти је дужност. Било је већ доцкан кад се Гојко диже и упути к своме селу. Сутрадан Љубица дође рано у школу; и деца се брзо окупише.

Обрте се око себе, као да нешто тражи, затим корачи и упути се за децом к своме стану. А Гојко брзо распусти децу и оде журно у Брезовац.

сад се редовно у писмима извештавала о стоци, о суседима и вршњакињама, а сад се ограничила само на кратка извешћа о своме здрављу и раду и тражењу новаца. Одатле се опет настављају светлији дани.

Победио је и њега и њу, оборили су пред њим главу, али он ипак осећа неку празнину у веселу срцу своме.. XВИ У орловичкој школи све се вратило на стари поредак, ради се озбиљно, мирно, марљиво...

Чим устану, гледају да побегну једно од другога у школу, где су проводили целе дане, налазећи у раду олакшице своме страдању.

Љубица се прену. Шта. је ово... сама?!... А они отишли... намиловали се, наљубили се, па отишли свако своме гнезду... А шта оно необично светло игра у кукурузу ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Што ја с тобом гучем, А ти са мном не ћеш?“ Говори голубу Своме голубица: “Ти си залетео У то туђе јато, За то је не гучем.“ 38.

“ То дочуо млад Немија, Па отиде своме дому. Опаса се невестачки, Па отиде на кладенац, Трже Раду за ручицу Одведе је у шумицу.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Сине мој! Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: Ти му притрчаваш! Тако! И хваташ га за руку! СОФИЈА: „Чуј, чуј, он сања о своме сину!” ЈЕЛИСАВЕТА: „Овде си?”... Шта сада кажем? ВАСИЛИЈЕ: Питаш: „Овде си? Заиста си овде?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Садржај је био такозвано право прве ноћи (иус примае ноцтис). Нимало ми тога није жао. То лето послао сам своме брату и један роман за Бранково коло, часопис који је излазио у Сремским Карловцима.

Као што рекох, кад би цензура нешто брисала, Бенешић би то давао музичару Коњовићу, своме пријатељу, да допева. Лично сам Бенешића видео тек при мом одласку у Италију, у његовој канцеларији, на Гричу.

дана, пре хиљаду година, можда су одавде пошле дуге, јонске лађе, са црвеним једрима, са великим, светим знаком на своме белом кљуну, пуне тешких, винских ћупа, и нису се вратиле, никад више.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће. Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке.

Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге.

Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу. Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна.

Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне

— Ми смо мирни и ваљани људи, — отпоче ми он причати — верни смо и послушни своме кмету. — Зар је код вас кмет најстарији? — прекидох га питањем.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Краве престале пасти, подизале главе, па гледе ко ће победити. Јунци и јаловци примичу се ближе, да се нађу у нужди своме ратоборцу; они и не сумњају у његов успех јер је сваки од њих опробао моћ његових рогова...

Он се врати у своју резиденцију, али други човек. Подручни персонал одмах опази промену на своме начелнику и тајна постаде јавна. Мало помало дознаде за све то и Зорка.

А он још пуши и тражи излаза своме чемерном стању: закључио је сâм, да, откад га је мајка родила, страшније ни теже ноћи није провео.

А у звонари забруја и потмуло, те као оштар нож прободе тај глас груди Маркове. Он ослушкиваше још, не верујући ни своме слуху. Све му се чини да »пето« сад друкчије бруји, некако сасвим друкчије.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник?

Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник? ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

Могао си, дабоме! Па онда, је л' му дадосмо списак наших грађана који су на робији? Изради човек помиловање само своме шураку, а нама свима шупаљ нос до очију. ЈЕВРЕМ: Јес'!

Јутрос баш идем ја тако чаршијом, а господин начелник спусти тек руку мени на раме, као на пример брату своме, па ће рећи... СРЕТА: Чекај... чекај...

Мене је чисто страх! ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати. Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем.

формална агитација! СЕКУЛИН: Па, брате, то ти је наш посао! Сваки мајстор треба да је печен у своме послу. Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ!

Када поставимо сваку ствар на своје место, онда право да ти кажем, овај Ивковић у твојој кући није баш на своме месту. ЈЕВРЕМ: Па... јест... ал' шта ћеш, тако се десило. (Хтео би да се извуче из тога разговора.) А има ли што ново?

МАРИНА: Па, молим вас лепо, кад би, рецимо, с ваше стране постојала искреност, коме би другом ви дали те гласове него своме зету? Ето, кажите сами! ЈЕВРЕМ: Гле сад! На шта па она рачуна!

(Музика под самим прозором. Споља велика вика. Он прилази узбуђено прозору, бришући се од зноја.) ИВКОВИЋ (прилази своме прозору). НАРОД (споља): Живео! (Затим се чује појединачно.) Пст! Мир! Чујмо! Чујмо!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то! А наш Срета беше својски и истински одан своме послу. Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста.

Бар тако се прича: да је један министар внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Кад сакрије главу у мрак, Осети се срећан, јак, Заокружен као број И на своме господар свој! Миш шмугне под кућни патос, А калуђер чак на Атос, Паличњак се прикрије Помоћу мимикрије: Он гранчицу

Завија Тодор ко вук у тамном вилајету, Цепа длаку на четворо, тражи је у јајету, Без пензије и плате, о своме руху и круху, Служи врховној науци, граматици и духу; Ловац на грешке против стила и правописа За дан прегледа по

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

При своме изласку из Мексиканског Залива она има температуру од 320; за све време док прелази Атлантски Океан, од америчке обале

ВИИ. Метаморфоза ларве у стакласту јегуљицу и улазак у слатке воде Ларва је, у своме путовању у коме случај игра главну улогу, стигла на домак острва или континента.

При томе своме узводном кретању јегуљице иду напред са невероватном истрајношћу, савлађујући препоне на које при томе наилазе, као

од 15—20 сантиметара, а то је у њеној петој, шестој или седмој години развића, према приликама у којима јегуља живи у своме сталном пребивалишту.

Прву значком обележену јегуљу, од оних што из северних крајева Европе хитају ка своме плодишту, ухватио је један мрежарски рибарски брод на морској пучини у Ла-Маншу, крајем децембра 1892.

Брзина је различита према води на коју јегуља у своме путовању наиђе. Пролазећи, на пример, кроз Балтичко море, где наилази на велике разлике у температури, осветљењу и

Јегуља, у своме путовању од места од којих јој се губи траг, у близини Азорских острва, хвата океанске дубине, и силазећи постепено и

могло допрети, да морско дно има профиле и рељефе сличне онима на површини земље, и да басен Атлантског океана има на своме дну две дубоке бразде које се пружају у правцу север-југ.

Брод »Гауѕѕ« је у своме повратку свратио и на тако исто пусто и забачено острво Сен-Пол, где је учаснике експедиције гостољубиво дочекао стари

Међу тим многобројним научним експедицијама нарочито место заузимају оне што их је организовао и о своме трошку опремио и водио велики мецена оцеанографских истраживања, Кнез Алберт И од Монака.

године одлучи да о своме трошку опреми једну експедицију коју ће поверити тадашњим најбољим француским оцеанографима.

дугог свадбеног путовања, вратимо се роману јегуље, и то оној његовој фази која настаје од тренутка кад је јегуља у своме журном путовању заронила у морске дубине и приспела на места која су јој била крајња мета, на којима ће се обавити

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Но нашто Грци? Мир пепелу њином! Ти стари лисци уметници беху Да свој осећај представе врлином, А лепши изглед даду своме греху. Ниједном Грку ја не дам преда се!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

бјеше чуо што се ради, да договор међу се имате на домаће ударити Турке, па ме посла да вас ја помутим, да се о злу своме забавите.

Сам се Радун у кулу нагнао и с њим жена његова Љубица; жена млада, ама соко сиви, пуни пушке своме господару. Радун гађа с прозора од куле, седмину је на обор убио.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Тек се почело примећивати како, чим би он из певнице опазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно, толико и он у свој глас почео да уноси, не, као што

Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето њој, своме детету, Софки, има да заблагодари што јој се опет вратио он, њен муж и његова љубав.

— са својим до скора слугама! Зато је од свега дигао руке. А могао је, само да је хтео, не признати ни једном своме чивчији да је шта од њега узимао, као што су друге газде и учиниле, те поново дошле до већ проћерданог и продатог

неће бити таквог који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа.

Па како она пред њим сада стоји смерно и како бојажљиво распитује о „своме човеку“ грдећи себе: што није знала шта ће јој поручити и искати, те ето не може сад одмах да његовом гласнику то да.

Зато је она сад, осећајући се пред Софком као крива, за те своје наде и мисли о њему, своме мужу, стидећи се те своје слабости, једнако крила од Софке главу и поглед и отимала се од ње да је тако дуго не

И од среће дохвати Маркову руку, принесе је своме лицу и поче је љубити, осећајући како је прсти његови милују. — Де, де... — И самога Марка то текну и раздрага.

Он због тога, због те њене интимности, још је срећнији, Не зна шта ће. Окреће се своме грнетару, који га у корак прати, и грца, муца: — Алиле, де, синко!

снаји, која га једнако двори, клечећи му уз колено, прави му цигаре и, палећи их, сама му их меће у уста; да ли опет своме Алилу грнетару који, клечећи подаље од њега, извија и свира као никада дотле.

сељаци, изненађени, зарадовани и чисто поносни због те њене толике лепоте, почеше себи а нарочито њему, свекру, своме бати, као да честитају: — Ах, бато! ах, бато!

лактом о његово колено, не даде да се примети како се уморила, већ, на завист свима, а у највећу почаст њему, своме свекру, тати, поче само њега да двори.

То му са да треба, да би му то био изговор, да би онда и он, као у инат, као светећи се њој, жени, и своме покојном оцу, одмах овамо код ње, Софке...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад

И наслоњена на туђег човека И девојачки сан о своме браку, Не знајућ’ да л’ те добро ил’ зло чека, У мутан живот пошла си по мраку.

У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ Завеса ноћи алејама сивим. Једино зимске руже још што цепте Страшћу, и ја што у сну своме живим Опет, и звезде што нада мном трепте Бледе и сетне.

ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ Дуго смо на тешком путу, верна. Само, Ми још своме светлом циљу корачамо. Неосетно, тихо, кроз алеје нéме, Сад нас прате сенке две: Старост и Време.

тица не дође му више; Кад су дуге, хладне удариле кише На незнана гробља оних што се воле; И када је, први пут у своме веку, Чуо корак руље и усклике њене да ће снажно, добро дрво да посеку, — Стари храст је хтео да се некуд крене...

Учитељ, песник, просветитељ своме Народу, он је проводио дане У бурном, тешком, злом времену томе У раду, с вером из младости рâне, Усред мучних

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Црногорка не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то већи — својих суза намјењивала у срцу своме Милуну. Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата.

Као дјечица кад умакну домаћем запту и оку старијих, па се на осами гдје разасну и маха дају своме нагону за покрет, тако се ломљаху и титраху мјесечеве златне зраке по Цетињској долини и околним брдељцима.

у тријему, жагора је било доста, а то је таман било добро дошло нашем „глаголивом“ ђакону, да по вољи узможе дати маха своме кићењу. „Гле овога бана како ми се у лицу намрдио! Не бојим те се, љута змијо, Пешикане Шуњо!

“ Господар изађе а сви главари за њим. ИИИ Свети Ђурађ јездијаше на своме бјелцу пут нашијех страна. Прољетни светац, видо је из далека големијех сметовâ по дубодолинама и заладинама, али је

На лицу му се разли велика сјета и уздах му се оте из груди. Обори главу, па набраним челом стаде тепати своме псу, јер овај једнако режаше и отимаше се. Цурица, видећи е се гроф забавио око пса, повуче брата за руку.

То им је уселио гроф Павле (бијела врана у своме јату). А што се тиче знања, то су пребирали понаелак али постојано и добро сложено од „чике“.

Стари слободњак, по цијелу би недјељу смишљао што ће писати своме посинку; не бјеху то обична писма, но по читави табаци исписани. Посинак му је одговарао исто тако надуго.

Једне вечери Јан лежаше на своме, сламом покривеноме, одру. Врата се од тавнице отворише и уђе унутра један човјек. Јан се не маче.

Таки је он у свакој прилици бивао; таки се показао и уочи Божића у својој кући, као што повједисмо. Али у срцу своме вапио је: „Боже мој! кад ће ме се већ једном несрећа оканити?

Свакога пута рањеник је гласно јекнуо. Сердар и Ивана тјешаху га и тепаху му као своме дјетету. „Сад га придрж’те, нека му се добро оциједи!“ рече видар, те пође к огњу и сједе.

„Е очева лијепа глава — да га Бог поживи!“ „Сердарева тазбина!“ шапну дјетић што је пециво обртао, своме другу. На двору затутњи неколико метака и неколико поздрава чу се.

Док је он то чинио, једно црно, племенито око вираше испод покривача и праћаше га. Јанко прекрсти ноге на своме простирачу, метну сточић преда се а на сточић хартију и свијећу, коју заклони својим аљинама, па поче писати оловком.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— У рђаву читлуку вазда рђава година. — Злим зло, без зла још горе. — Тко се туђем злу весели, нека се своме нада. — Све што је зло — у невреме дође. — Зло се лако не заборавља. — Учини рђи добро, да ти чини зло.

— Који штеди, у другог не гледи. О СВОЈИНИ — Сваком се своје чини најљепше. — Свак’ се бави о своме. — Што је оџино, нек’ је под главом. — Свака бака под свој котао пуше. — Башта је први амбар.

— На сиромаха и зец вади пиштољ. — Тешка је немоћ шупаљ тоболац. — Тешко мени и по брату моме, ако немам у тоболцу своме. — Залуду је начина, када није зачина. — Убогу шавцу и игла се криви. — Најгоре су празне јасле.

— Брат је мио које вјере био. — Господска до вријемена, а братинска до вијека. — Свој своме и нехотице братује. — Тешко овци која се туђи свог крда. — Туђа крв браћу дијели.

— Туђа крв браћу дијели. — Најгора је птица која каља своје гнијездо. — Свака птица к своме јату. — Ближа је кошуља него ли хаљина. — Без деце — без руку. — Умре кумче, раскину се кумство.

Није ласно на бој ударити. Пјевала је тица на глоговцу: Тешко ти је свакоме трговцу Који нема у своме тобоцу. Тешко брату што не роди мајка, А хајдуку без Ђурђева данка!

Тешко кући ђе није госпара, А баштини ђе није пудара! Тешко мени и Омеру моме, Кад ја немам у тобоцу своме. Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући. Тешко оном кога воде жива, И још горе кога носе мртва!

Тешко сваком ономе јунаку Што не слуша свога старијега! Тешко свуда своме без својега. Тешко томе ко памети нема, Самур капи на ћелавој глави, Мор-долами на грбава леђа, А чизмама на

Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе. Кад га доведу на суд и стану га питати зашто је то учинио, он

Као злогук. — Некакав босански спахија, који је имао у своме селу таковог злогука, спреми се на ћабу, али прије него пође, дозове злогука к себи па му рече: „Злогуче, ја полазим,

Пошто, Влаше, кокош? — Некаква се потурчила у суботу па то казала у неђељу своме оцу кад га је виђела ђе коси кокош да прода.

својој он им подели све своје благо, рекавши им том приликом: „Ћери моје, овим новцем треба да учините какво добро своме народу“. Па онда умре. Сестре се одмах растану, једна оде на једну а друга на другу страну.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

каким су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски

вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било прећерано, него да би могао и учен читати, и

Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке бо- |

Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати,

какијем су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „„Не завидим, на част сваком своје;”” а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе.

” Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући.

му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему а другу да однесе своме оцу. Девојка се по том опет претвори у пауницу и одлети са осталима.

Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу.

” Несретни слуга тако и учини: кад изиђу па језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав.

устај срце! устај душо!” Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде не ће видети.” И тако опет одлете.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

се навикава да живи по заповести Господњој, да не чува сакривен ниједан покрет душе, него отворено да износи игуману своме све сакривено срца свога.“ Овако чинећи, браћо, избављамо се не само својих грехова, него ћемо и убудуће бити тврђи.

Силом Светога Духа Владики своме подобећи се, владавину своју остави, узевши крст последова Христу и усели се у Гору Свету, одакле, помоћ

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сам, самац и саможивац у целом животу своме ваља да остане и нипошто да се не дâ видити у миру, у граду нити у селу. Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником

човеку за најмању добру реч; да је дужно никога ни у чем не увредити нити озлобити; сваком по сили и по могућству своме добро учинити) и своју благодарност у свако време словом и делом показивати.

” Потом да заповед да нас одведу у трапезу и даду јести. Кад изиђемо из трапезе, пођемо свак своме старцу. Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам.

церкве синови, ништа мање мене почну сви јединогласно похваљивати, говорећи да што год ја беседим, то разумеду; а своме се ђаку зачну ругати, који зове у помоћ некакве мајоре и миноре, а ту реч није ни за мајоре ни за капетане, него за

Онда стара госпођа заповеди своме капелану (то је био ови свештеник) да ме узме у свој дом; пробеседи нешто с њим гречески, пак онда мени рече: „Можете

разбегну и те земље зачну просвештавати, за малим је остало било да се јелински језик и наука у истом отечеству и дому своме, то јест у Грецији, сасвим не забораве и не погибну.

се служити му не годину или две, но толико година колико је свети патријарх Јаков за прекрасну Рахилу Лавану тасту своме служио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно!

Од стрица Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба.

Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки покрет прутића, а кад би се вршак тога прутића к њему обратио, те он дао маха своме звонкоме гласу, тада би синуле очи Теткине. — Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас!

све више ствари, али само послије „сијесте“. Из скуле опет би се Бакоња јавио своме врау да види треба ли му што, па би отишао да одзвони часове.

Најзад оста свак при своме мишљењу. Сутрадан дође мајстор Ловрић. Бијаше то чачурак, али жилав и окретан, дугачкијех црнијех бркова и црвена

— вичу му. Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу. Па онда побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше. — Држи, Грго, држи!

— рече љекар Бакоњи, давши му штрцаљку. — Ја? — рече Бакоња блијед и сав се уздрхтао. — Не би ја то чинија ни своме ћаћи! — Мрш, козару зврљевски! — викну Вртиреп.

Од двадесет и три фра-Јерковића који заменом „бише и дуоваше“ једва да њих тројица дуоваше у своме завичају.) Бакоња се врати ка своме Балегану.

) Бакоња се врати ка своме Балегану. У повратку све је мислио о несрећном Букару, и веома му се ражали, те не хтје излазити докле се ручак не

не бјежећи ни од кога. О ручку и вечери говораше само колико је најпотребније, али му свака ријеч бијаше на своме мјесту, те говор нимало не показиваше да му се памет помјерила.

Већ је година откад га Бутре послужује. Он у своме срцу није раздвајао свога учитеља Бакоњу од стрица. Бакоња му бјеше идеал.

Што се пак тиче лијечења Пјеваличинијем начином, фраБрне уведе оваки ред у своме животу. Јутром, пошто би му синовац све учинио као оно сад, Брне би изишао тачно у осам часова, па би, једнакијем,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Огрнут, сав у старом руву, Обрастао у длаку голу: Мрмљо сам само своме столу И шапто само своме уву. И тек понекад, у час тмине, Кад и последњи корак мине — Крето сам ка свом тргу-гету: И

Огрнут, сав у старом руву, Обрастао у длаку голу: Мрмљо сам само своме столу И шапто само своме уву. И тек понекад, у час тмине, Кад и последњи корак мине — Крето сам ка свом тргу-гету: И вртео се сву ноћ

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику...

Жито ће да угине од паламиде. А он се одрекао Вукашина, из наследства га избацио, ни стопу земље му није оставио, своме Вукашину, сину, не јаловаку, ни име му неће запамтити унуци, а ово туђе надничаре ће у мојим њивама надгледати, моје

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

НЕБЕСКА РЕКА Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би?

Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати! — Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора.

Узалуд су, затим, трагали за дечацима, чекали, па се снуждени вратили своме цару. Истога часа, из крошње бора, зачу се тиха и нежна песма зрикаваца.

Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу. — Волео бих да видим острво на коме си се родио!

Ако на острву неког има, нека види шта је стекао! Те ноћи леже, осмехујући се: своме острву вратиће се као победник! Утону у сан као у бунар, и ужасну се. Хујао је ветар у његовом сну, ломили се таласи.

— Од данас ти ћеш бити кишна птица. Живећеш вечно и сећаћеш се вечно, а луди ће те мрзети! На своме рамену он осети лагани додир вилине руке, а онда поче да се смањује, па с криком полете увис.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Још се у 1813, години великог пораза, препричавао одговор који је млада Љубица Обреновић дала своме мужу, војводи Милошу.

Избегава да погледа у своје чувено Здање које је, како је на њему и записано, он подигао и даровао своме отечеству. Пре отприлике сто двадесет година, док је зидано, сасвим се друкчије осећао: стално је, узбуђен, обилазио

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?

“ Бежи мома, махну рубље... Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље; А момак за њоме. Бежи мома до колена Ноне јој се беле; Беле ноне до колена Момка су занеле.

Све су то мила Имена и лепа Којима Србин Своме злату тепа; Ал' ја бих провео Читав један век, Тражећи лепше, Дичније и слађе, Милије име, Што још не чу свет, да њим

Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле!

Јадни Песник већ сто лета лежи на дну гроба. Ноћ не иде, стоји. И само безгласно, По зидовима, у горењу своме Весела свећа што трепери јасно, И ниже сенке, крупне, к'о фантоме. А она чита...

Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле; Он је прстима својим, из њених сребрних жица, Извио чаробну песму у

Силази са воћке доле!... Обуј се, и натраг иди! Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш!“ Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом; Полумртав је

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош отиш'о с њоме“.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

се бјеше утишават; већ бијели небесни полкови све мостове бјеху напунили са својијем дивнијем масама; свак се своме повраћаше стану, неки пјешком, а неки на крила: непрегледне њихове станове прекрилише б'јелим околима.

судбу палијех небесах ноћ и пустош царство уздигоше; но слијепе ове владалице бесилне се одмах поклонише упорноме своме сопернику!

свете славе починуше и грмљаве слаткијех музиках; легиони у дуге редове са поретком воље свемогуће - сваки к своме летијаше миру те му га је Господ славе силне назначио за вјечно блаженство.

Попа, Васко - КОРА

смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу своме гасиш У грозду тамјанике На моје усне чекаш 17 У мору бих спавао У зенице ти роним На плочнику бих цветао У ходу ти

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Виланд је, дакле, намерно пропустио да у своме делу опширније опише тај велики, историски, догађај. То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје

исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу.

Слично путовање сам некад, као разоноду од тешког научног рада, са успехом предузео и описао у своме делу „Кроз васиону и векове“, при чему сам се ограничио на астрономску науку.

Немци су при своме повлачењу из Београда претворили у згариште нову зграду Универзитета са свим библиотекама које су у њој биле смештене.

Зато се вратих своме започетом послу. После Њутна дошли би на ред велики изградитељи Небеске механике, науке којој је он положио темење, а

Сви троуглови, конструисани помоћу тих бројева, били су правоугли. Тим сам се приближио на домак своме циљу. „Да до њега самог стигнем, морао сам се упознати и са геометријом Египћана.

магарац осети слободним, па раскречи што је више могао предње ноге, сави главу до земље, па стражњим ногама даде телу своме толики замах у вис, да од њега не беху поштеђени ни његови товари.

Кад ме видеше како на киши, ветру и олујини, ходам по своме врту или крај обале мора, да бих испитао те природне појаве, они мишљаху да разговарам са духовима.

„И они су састављени из атома“. Хипократес га погледа зачуђено, али Демокритос остаде при своме. „Материја је, у њеном облику и кретању, у то не сумњам, једино стварно и истинско биће, а цео духовни свет сматрам

Хипократес се мало замисли. „Морам да ти противуречим. У своме лекарском позиву посматрао сам пажљиво сваку манифестацију и развитак људске душе: како се она код детета постепено

Говорио је, без страначког нагласка, језиком отмених атењана, којима је и по своме спољашњем изгледу потпуно личио. Његова ношња и пажња коју је посвећивао својој спољашњости дозвољавају подозрење да

Када је Њутн писао своје „Принципије“, дело недостижно по своме научном садржају, дао му је облик који, у пуној мери, задовољава те захтеве.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен, срећан говори о своме детету ја сам грцао гушећи се. — Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће.

Али какав сам ја човек, како сам могао само да чекам толике опомене, па тек сад да пођем у ову посету коју сам своме дивном и милом другу дуговао много раније? Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу.

а... а сви од њега да живимо. Секула је пустио браду, прерушио се, мучно би га било познати. Омрзнут је у своме друштву, али га се оно боји.

И он је чешће и строго опомињао Секулу да оне кутије чува у своме ранцу, од кога да се никад не одваја. Онда умирен надом да ће му то бити сасвим довољно до краја, командант очува

А у паланци где сам боловао био сам добро познат, и по фамилији која је уживала велики углед и по своме доста лепом гласу из рата.

Тако се они сместа одселише, па ускоро и мене тамо преместише. Ја сам већ био скинуо своју униформу, па сам у своме предратном оделу, које није у свему одговарало последњој моди, одлазио на своје часове у гимназију.

Али она оста при своме и ја сам морао доћи да ме види. Каква умиљатост, каква нежност, каква осећања! Шта је мени било да посумњам?

Уосталом, он је тражио да сазна свега ово: јесам ли ја, његов будући зет, човек на своме месту. У писмима којима се обраћао својим пријатељима од којих се распитивао о мени, молио је он да га обавесте једино

“ Ждерао, господине, је л’ то лепо, кажите сами? Ето тако каже: ждерао и то мени своме заштитнику и своме тако рећи врховном путовођи живота.

“ Ждерао, господине, је л’ то лепо, кажите сами? Ето тако каже: ждерао и то мени своме заштитнику и своме тако рећи врховном путовођи живота.

и растурене по прашини, па, пошто бацих новац кочијашу који оста да подиже кола псујући нас обојицу, олучих пешице у своме правцу. Кад сам мало поизмакао извадих огледало да видим шта је са мном. Ужас!

Ето, као такав ја сам се у своме животу, исто онако као и остали, безброј пута представљао свакојаким разним лицима, пред којима сам обичним гласом

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

да је то здраво, да то одаје изврсни смисао за реалност; претпостављати некаквог другог, иреалног, дочараваног ја своме истинскоме, постојећем ја, очевидно би значило претпостављати уображено реалноме, фантом живоме створу; значило би, на

ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно

И понекад се човјеку не чини без разлога што авионске бомбе, у своме ликвидирању датих склопова живота, начињу људске кошнице баш одозго, од поткровља.

Виолина оног бакиног брата што је умро у младићким годинама. Од његове смрти лежала је ту, у своме црном дрвеном сандучићу, сличном дјетињем лијесу. На једном од мојих истраживачких похода наиђем на њу.

или с фластером преко ока, једноставно се играју дрвеним куглама, као што су то у недјељна поподнева чинили и у своме селу на тратини испред крчме.

Истина, било је већ добрано начето; расквашено од киша, разлијепљено, оронуло у своме достојанству, али је још стајало ту, опет враћено у мало двориште иза опћине.

И каткад се једва супрегнем да се не одам, да не упитам стоји ли још на своме мјесту у парку попрсје латинисте с изгриженим носом, да ли се за оним приземним прозором још њише у мјесечини велика

Ово посљедње бива онда кад се човјек осјећа потпуно „на своме”, кад је постигнута савршена подударност наше тежње са стварношћу; али, знао сам, практично, то не бива готово никад.

(Осим код неких људи, који су већ такви, и који се увијек, од самог рођења осјећају „на своме”.) Кад стрелице нема, или кад је изгубила своју наелектрисаност магнетске игле, кад је у нама „легла“ — човјек је

И као што је некад свијест држала засужњена у своме подруму окованог Башчелика подсвијести, на нашем данашњем степену, ослобођени Башчелик у тами својих подрума чува

Дјед је стајао насред собе, с чекићем у руци, велик у своме дјелу; посувраћени рукави кошуље откривали су му бијеле, од сунца скривене унутрашње стране подлактице, мекопутне у

— Али за кога тестамент, кад никога свога немаш? — настојао сам да га разувјерим. Но старац је остајао при своме, тврдоглав као дијете. — Не мари! Хоћу да пишем тестамент! Па нека се послије моје смрти пошаље.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.

Остаје му, дакле, само да чека. Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. — О, ала ово смрди ужасно!

журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама : »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.

Ђурица је све погледе обрнуо своме селу. Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на

А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.

Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку. Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући

Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност. Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.

Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. — А она... Станка, шта ћу с њом?

Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.

Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила... Јест, то беше онда у забрану... Ала беше лепо! ...

XXВ Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају. Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се... Докле ће се овако ?...

»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери! Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Чобан, кад је чуо то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јадy стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем гладан разговарати.

му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване.

Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав.

Устај срце! Устај, душо! Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете.

Онда га баба стане одвраћати: — Како би ти узео онога губавог код таких красних коња! Али он једнако остане на своме говорећи: — Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.

После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: — Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити или ћемо терати?

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а цареви га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда, узевши га за руку, стане га водити кроз све собе.

А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном

Кад је чуо то сељак, он си рано порани па оде своме дому. Ореже и окопа виноград, па га опет работаше као и пре. Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду.

Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити“, но они

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису, Што живљаху са сваким минутом, К'о цвет вечит у своме мирису.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео, По завеси игра сам у своме ору; Док напољу сутон већ постаје бео, И пет'о се мучи да пробуди зору. Г. Ходи. Остави све што је за нама.

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се

У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам

Са крином у руци чекаћемо тада У одмору своме, после тешке жетве, Нов, велики појас: да још једном пада На радост Миљацке, Драве и Неретве.

Пошли сте у рат и здрави и смели, И оставили куће и гајеве: На путу своме победе сте срели И оживели прастаре змајеве.

Силна дрскост беше овладала мноме; Ја сам само знао бити њеним робом — Да Вас пратим, гледам на домаку своме. На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако...

Сад ми се чини да ја видим срећу И да је имах и у болу своме: Сви ми се дани сада у њу сплећу, Она се јавља, ал' и пропаст с њоме.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

оне које су биле под мојом контролом; “праве” слике су биле потрошене, пошто сам видео мало од света само предмете у своме дому и непосредној околини.

Штапом сам нацртао дијаграм у песку, који је мој пратилац савршено схватио и који сам шест година касније изложио у своме говору у Америчком институту електроинжењера.

Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу, човек напредује ка своме циљу чизмама од седам миља. За време краће од два месеца разрадио сам готово све типове мотора и модификације система

Најзад се пружила прилика да радим на своме мотору. Али, када сам о томе започео разговор са својим новим колегама, они су ми рекли: ”Не, нама је потребна лучна

Напредовао сам тако брзо да сам на своме предавању одржаном 1891. године, приказивао калем који ствара варнице дужине пет инча.

Вера у њих је природна последица интелектуалног развоја. Религиозне догме се више не прихватају у своме ортодоксном значењу, али сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

чудно да се један радник вози тако лепим колима са послодавцем, па сам замолио да ме извине, али су они остали при своме. Ниједан газда у мом селу не би учинио тако нешто.

Младог Луканића то је толико одушевљавало да је и сам хтео поћи на Колумбију да није био толико потребан своме оцу у његовој радњи. Учинио је све што је био у стању да ме одврати од Насао Хола и моју пажњу скрене на Колумбију.

сваког културног човека се очекује да има изграђене погледе на књижевност, уметности, друштвене науке, што је све на своме месту.

Ћипико, Иво - Приповетке

После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме. Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања.

му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и сласти у своме животу.

њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом, чисто се тресе и каје се што је сама тражила преокрет у своме мирноме животу.

Девојка пошљедњих дана осјећа неиздрживу тугу што одлази, а не налази јој разлога, па се сама чуди своме узбуђењу. У граду нема никога од срца, а господари, ако је и гледају лијепо, исто су туђа чељад.

А слободан је и протискује се међу свијет, као да је у своме мјесту. Дјевојка једва га стиже; гледа му ход и кретање — ништа не мисли. Тек у постељи прибранија је.

се топлим осјећајима опрашта и поздравља са старим свијетом и скрушено, као нигда досада, пригиње главу и подвргава се своме удесу; очима потражи Лазу, као да хоће да се увјери да ли и њега исти осјећај прожима.

Али он и у туђем свијету пушта маха своме младићкоме животу и безбризи, па, упознавши се убрзо с неким од исељеника, подаље од ње, весело им прича.

се сама из душе јавља: никоме стално не припасти, нити се на кога у животу заувијек ослонити, већ слободно живјети на своме пустоме шкољу!

Да га се не боји, сишла би доље к рибарима, помогла би им и разговарала би. Још се осећа јака и пуна живота: ужива у своме здрављу, разлетјела би се по шкољу, али која корист кад је самоћа убија?!

— Марко, Марко! — на гласове одазове се Антица, и пожури, као да може своме човјеку у помоћ притећи. Али олуја не попушта: небо се натуштило, рекао би сад ће пљусак ударити, а једва неколико

Што би код мене? Нека се широм свијета плоде... Они су отишли, а ја сам остала... Колико сам младости у своме вијеку видјела на овоме шкољу— а, што ћу тајити, колико их љубила? — па сви одоше . ..

по очишћену путу гдје литија ступа, па му срце расте, весели се што га је мали пук послушао и све то учшшо на част своме староме зачетнику. Рибари чак и мреже што се сушијаху сакупише, нека нијесу на догледу побожноме народу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

и у томе да са крајњом опрезношћу испитујемо сваку културну појединост с обзиром на место и функцију које има у своме сопственоме националном систему.

Александар Блок пак, у своме познатом говору о песниковоме позвању, прво каже. „Песник је син хармоније“, а онда одмах додаје: „њему је дато да

Он га није изумео, он га не изналази, него га у памћењу своме и нашем проналази. Погледајмо ближе: говори се о косовској вечери, у првом стиху је сипати у путире, у трећем је

и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео широким путевима српске дијаспоре – мирно можемо звати на своме језику албанском речју Косовар, и косовску девојку Косоварком?

се, додуше, на особит начин мењао: увек је био другачији и исти, јер је имао ретку моћ да сва стечена искуства на своме развојном путу са собом носи.

Чини нам се да је Матић, поред осталог, и зато у своме дугом песничкоме веку тако предано померао, расклапао, ломио и поново склапао синтаксичке структуре нашег језика, јер

су, између осталога, чињеницом да се поезија овде, као и велики део модерне уметности, почела да враћа повлачи ка своме особеном, унутарњем и самосталноме „језику“.

Попина поезија као изразит, чак радикалан вид модерне поезије нашега века, у повлачењу према своме особеном поетскоме кõду, у сажимању, свођењу облика на његову унутарњу меру, нуди нам, каткад, овакву поетску употребу

Овде се и нехотице присећамо оних полетних и у полету своме ипак суспрегнутих исказа из старих и најстаријих наших текстова; из њих говори и страх и нада човекова, али у личноме

сачињене и да је у њихову градњу тако рећи укључена знатна умна и разумска енергија; тако је Зоран Мишић већ у своме приказу тврдио да се ове песме могу чак и формалнологички „одгонетнути“, а цео низ каснијих тумача превасходно се тиме

пошаљу тајни знак: на песнику је било да све те, често сновидовне, наговештаје и мигове обједини, преуреди у своме сећању, али да у исто време остане и са широм отвореним очима усред јаве, пред збиљом нашега времена.

Нико се од нас не може потпуно одужити свом ужем завичају, као ни своме народу. Али треба учинити бар нешто: дати ма какав принос.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

А зашто је министарка ако ни толико не може да изради своме? КАЛЕНИЋ: Ствар је већ мало компликованија. Запиши ти, ујка-Васо: теча Сава – пензија, а тетка Живка и ја

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

]”. 105 Виђен заједно с мајком, он је „газда Марко”; али виђен с кућом, он је „купац” - тако Софка опажа и у своме немом говору именује.

постепено формира као супротност Софкина: он је потиснуо тело прожевши га моралним нормама; она је пак, кад дадне маха своме телу, стално на ивици да те норме погази.

Тако и помињана Софкина повремена пуштања на вољу своме телу у присној близини и при дотицању с Марком нису хотимична, нису ни свесно повезана с еротским, али јесу несвесно и

Све је на своме месту, све је као некада. Само, делује сабласно. Јер су собе и куће празне а мрачне; дворишта су такође без људи,

мењати место предметима међу којима се јунакиња свакодневно креће) отиснути морални прописи (не сме се пустити на вољу своме телу, својим чулима и нагонима).

се појачава кад се са улице уђе у двориште: опет је све чисто, уредно, чак је и унутра, у кући, кухињи, све на своме месту и мирно је. Међутим: „Али та чистоћа, мирноћа била је некако као устајала, загушљива. А осећала се свуда.

Ослобађање тела у затвореном простору, пуштање на вољу своме чулно-чувственом животу међу блиским људима у породично-родбинском кругу, опонирано је с извесним - час јачим час

Станковићев роман, додуше, ни приближно није по своме карактеру аутобиографски или можда исповедни текст као што је то његова приповетка.

Сем тога, Сеобе су тематски везане за прилично удаљену историјску епоху: за средину XВ ИИИ века. По своме су предмету, дакле, историјски роман.

због врло специфичне улоге: служе за успостављање оних „досад непосматраних веза” о којима је Црњански говорио у своме песничком програму.

И обрнуто: да се по своме склопу сваки део огледа у целини. Ову бисмо особину могли назвати - као што је то у неким књижевним теоријама већ

Чак и кад, пред судњи час, размишља о своме жироту, она неће просто мислити, него ће у мислима још једном појурити кроз празнину свог живота: „Дишући брзо и

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На пепелу своме Костур до костура — Непреглед. Видим дуге руке Како мичу прсте, Неки само к срцу, Неки само к челу.

после тридесет и толико година) Хе, давно је то било, кад ти певах млад; Оседело нас време и још нас кињи јад. Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан.

нам, Твоја мисô очеличи, Заточници твога духа Призрену ће скоро стићи И на пољу косовскоме Дигнут’ спомен Барду своме. Широка је ’вака туга, С многима је ја сад делим, Са Србином где год којим, Са Србинством, са васцелим.

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин?

Омладино, на живота прагу; Омладино, у развоју своме; Омладино, хвати своју снагу, Јачај снагу, не играј се њоме! Њоме можеш многе наше санке Сутра већ остварит’, А

Омладино, српска соја, Надо роду своме, Шир’те крила, браћо моја, Лету напредноме! Али такви нека буду Крила вам таласи, Кандиоце нашег храма Да се не

Па се загледајмо у очице њине... Засузићеш, брате, сузом од милине. Покушај једаред то у своме веку, У светињи бадњој запалити јелку; Тај обичај лепи, кô сан неке виле, У твоме ће дому опружити жиле, Примиће

ХИМНА ТЕКЕЛИЈИНИХ ПИТОМАЦА своме добротвору На небу си, света душо, Текелијо Саво! Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво.

Бог јој даде блага земаљскога А уз благо срца милоснога, Бог њој даде на свету овоме, Она коме — већ народу своме.

Ја дугујем много своме идеалу; Нисам вешто збиљу сновао у шалу, Нисам вешто шалу сновао у збиљу, — Али сам поштено ишô своме циљу.

дугујем много своме идеалу; Нисам вешто збиљу сновао у шалу, Нисам вешто шалу сновао у збиљу, — Али сам поштено ишô своме циљу.

талијански, који се у борби за ослобођење и уједињење Италије одликоваше необичном одважношћу и узоритом оданошћу своме народу. гесло, главно правило за живот, кога се неко држи; девиза; одзив у војника.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну песме крије?

ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси! од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама.

Извод из чудесне басне сна. Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне.

СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу. Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити звездани систем мога крвотока.

дирајте ваздух Не учините никакво зло води Не посвађајте ме са ватром Пустите ме да корачам Према себи као према своме циљу Пустите ме да говорим води Да говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој испружен као живац Пустите ме

корен звезди КРИТИКА ПОЕЗИЈЕ РАДНИ ЦВЕТ То није цвет испод нуле, нити цвет ватре, нити цвет који је спокојно сличан своме испражњеном имену.

смрти Волим све истине које нису обавезне Јер права истина је стидљива као мирис Ја волим јучерашње нежности Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље Прсте очи слух другачије распоређене У шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може да

Краков, Станислав - КРИЛА

Он је сада гледао трепћући малим, зеленим очима у команданта, као да је хтео рећи: – Видите, ја сам ту на своме месту. – Скандал. Војници се развукли по целом граду. Има их још код Бејаз—куле. Поседали су по улицама.

не волим Њепоре... пих, митраљези. Загњурила је његову чупаву главу међу откривене груди. — Цхері, носићеш ме на своме апарату, је ли? Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи.

У највећој соби рашчупана, ознојена сопственица куће нерадо је пружала још једну зелену банкноту своме крилатоме љубавнику. Био је ђак, пилот, и доста снажан.

Петровић, Растко - АФРИКА

Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.

Тела су, и у своме склопу и у своме покрету, хармонична до савршенства; она су необично снажна, а истовремено нежна и фина у линијама и

Тела су, и у своме склопу и у своме покрету, хармонична до савршенства; она су необично снажна, а истовремено нежна и фина у линијама и саставу зглобова.

Молим Вуијеа да ми каже када буде десет минута пре но што морадне сићи, пошто још имам масу ствари да га питам о своме даљем путовању и да му саопштим, па да почнем скраћивати кад затреба.

Морао је учинити у своме завичају нешто што није дозвољено и због чега су му родитељи морали рећи да може отићи. Отад га је сувише пекло

Велики синоћни балофони, тако прецизни и нежни у своме резонирању и звучности, праћени су сад и бубњима чије је дно округло а ивица окружена металним перјаницама и

Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству, протиче речица Бобо.

Морао сам тражити да ми даду другога боја. После пола сата већ видео сам да он чини исто што и његов претходник. У своме животу нисам видео декоративнију жену, али истовремено ни несноснију и одвратнију од сенегалске жене Волов.

Музиканти су два подофицира са Мартиника, неуморни и страсни у своме пожртвовању. Онај који тресе звечком приклања јој непрестано главу, полусклопљених очију слуша зајапурено њене звуке,

Остајемо тако четири дана пред копном, дизани и спуштани од таласа. Последњег дана, први пут у своме животу, ваљда измучен од пута или назебао, придружујем се и сâм општој гомили оболелих од мора.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он. А мени, своме робу, поклања Два века бола, јада, чемера: На оштар колац поред Пајсија Братову главу бесно удара; Па да је гавран

Ал’ ако дође, па ме одбије, Куда ћу ја?... Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости, Можда ће бедном дати одмора?... (Вук и Радак долазе.

ГЛАВАШ: Изневериће, Кад је и Христу своме невера! ИСАК: Неће! ГЛАВАШ: Добро, Исаче; ти кад верујеш, А ти се с Вуком данас преруши.

Све већма хуји, гору љуљајућ, Спушта се доле на дно Дунава, Те песком мути страшне валове Што се у бесу своме распињу, О тврдо стење теме лупајућ. ПОРФИРИЈЕ: Дабогда, Раде, ал’ ми се све чини: Турци су!... Но да утулимо ватру?

У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после хајдуке, Који на друму Турке чекају, А и на самог цара кидишу, У своме дому вешто заклања; — А не може ли?... Ено Дунава! Он их на ону страну салдуми; — Тај Главаш ми се овде попео!...

Да л’ зато само да слушајући Господства вашег грозне ћефове, У једу своме и очајању Око и уво куне вечито?... ХАСАН: И то је чуо: Ту пређе да си с живих Турака Оружје сјајно доле скинуо,

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Отац прота опипа се при том по своме црвеном појацy који це угледно вио око гојазног, округлог трбушчића. У томе баш попесмо се на један брежуљак и наш

Турски ланац спочетка беше заустављен у своме напредовању али се наскоро опет крете. То кретање ишло је овако. Прво поче један по један Турчин да се издваја из

Познати јуначина, бугарски хајдук Иља, био је поглавица ове чете. Он је у своме песнатом дугачком гуњу ишао од једнога до другога и журио их да се што пре облаче.

Једна, друга, трећа... Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј.

Кад су Турци најжешће налетали и скакали шанцу, као чопор тигрова, ја чух где један од мојих комшија рече своме другу: »дед ти онога барјактара, а ја ћу овога« (барјактари су искакали напред; пушке грунуше, а мој комшија узвикну:

страшљивицом, бегунцем, издајником, и пешио је да се убије у једној гостионици у Алексинцу, и тако је и написао писмо своме брату капетану Ј. Велимировићу.

Предамном је поигравао на своме парипу тазе потпуковник, г. Владан Ђорђевић, гурајући се да допре до ђенерала. Парип му је лепо играо, а г.

Жалосна је то и дуга историја. Некад је овај старац, као младо момче, мирно живовао у своме черкеском аулу (селу), уживао је у дивљој горштачкој поезији, у лову и оружју, занимао се занатом и помало земљорадњом.

Они нису били овако зверје док су били на своме огњишту; бескућништво, прогонство и скитнички живот искварили су њин поносити карактер.

већ интереса и благоденства свог отачаства, а будући послушни саветам старих и разумних лјудех, који су се бринули о своме добру и спасењу, у ових најзаднијих четиридесет година, у којама су се јавлјали толико ратове и размирице по свјему

Ми не можемо један другога убедити. После свију објашњења опет ће сваки остати на своме. Нашто нам дакле овај разговор кад унапред знамо да ће остати без икаквих резултата. — Не, то није тако.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

благо, Хоћу ли: душо, Или: моје драго — Кажи ми какво Име да ти дам Све су то мила Имена и лепа, Којима Србин Своме злату тепа.

Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише. А зло дошô, ако мислиш Животарит’ гњило; — Кукавица има доста, — Нигде их не било!

XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла прели, Борба груди смори, Патник се исцели — А свећа још гори...

“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух дома, Своме гнезду, своме куту. А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери.

“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух дома, Своме гнезду, своме куту. А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са бисери наше среће, Са три сина и две кћери.

Нека ради ко шта хоће, Слободно је, свак по своме, А ја мртве моје дижем, Па у срцу носим своме. Гроб је и то, ал’ на њему Душа моја цркву зида.

Нека ради ко шта хоће, Слободно је, свак по своме, А ја мртве моје дижем, Па у срцу носим своме. Гроб је и то, ал’ на њему Душа моја цркву зида. Гроб је и то, и на њему Од бола је пирамида.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пера ни да трепне. Остали излазе из павиљона да се не би гласно смејали... „Кица“ приводи новајлију своме кревету, одмах до Периног, да га услужи коњаком. Али тада је обично чашица прљава и он излази да је опере.

— Живео наш собни старешина! — Живео! — прихватају остали, и дижу се са кревета. Брана „Махер“ прилази своме командиру и као да му рапортира: — Господине капетане, јављам вам се на дужност. — Пази га... а!

— Ха! — вели поносно Коста. Његово лице је озарено и ведро. Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу. — Хајдемо!... Посилни!... Отвори ону моју паприкаш конзерву, и подгреј на баруту. Донеси чаше за вино, коњак.

Они тада спавају у рупчагама као кртице. Зато ме пазе као мало воде на длану. Слушај — обрати се своме посилном. — Иди реци некоме да позове поручника Рајка. Видећеш га сада. Није далеко. — Гађају ли Бугари? — Хм!...

Сваки је камен требало освајати и гинути. Сетио сам се тада нечијих речи: „Нема страшније клетве него ако мајка каже своме детету: дабогда био пешак!“ Ја се љутим и протестујем што морам да се пењем по већ утапканим стазама.

Наредили су ми да развијем чету у стрелце и кренем ка ТурманМахали. — Он се обрати своме поднареднику: — Нека се чета свије на пут, овде пред кућом, и чекајте! — он скиде шлем и седе. — Кажем ја...

— пита га Лука. — Јеси ли за каву, или ракију? — Молим те, та два пића немој да ми раздвајаш. Војин нареди своме посилноме да донесе ракију, Лука наручи каве за све нас. Драгиша је унео неку свежину и ми га обасипамо питањима.

Хладна и топла вода... Огромна огледала... Млада собарица, нема јој више од двадесет година. Лука се обрати своме посилноме Исајлу: — Јаој, репоњо, кад ћу престати једном да гледам у тебе!

Имала је нечег наивног у своме држању. Као да је и сама увиђала како то није добро што ради, али је приморана да тако поступа.

Замоли нас да седнемо, а она изиђе. Остали смо сами. — Шта ћу ти ја? — обратих се наново своме пријатељу. — Е, зар сам знао да станује овако далеко. Уосталом, поседећемо мало па ћемо отићи. — Отићи?...

— као да рикну, и обави ми руке око врата. Увукао сам главу у рамена и сагао се... Осетио сам наједном њене зубе на своме врату. Издигао сам рамена, па се нагло окретох и снажно је одгурнем. Сав сам дрхтао.

— Укратко. Вертер воли младу жену, а и она такође њега. Али она крије своју љубав, јер жели да остане верна своме мужу, ма и привидно. Вертер је и даље воли сентименталном љубављу. Најзад се убија.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

По својим друштвеним погледима и по своме схватању државнога и националнога живота средина из које је та поезија никла била је дуго сасвим различита од оне

за Орфелина и Доситеја очевидно судбоноснији доживљај и егзалтација него за Суботића и Боројевића, иако је Доситеј, у своме бечкоме респекту монархијског ауторитета, потребу борбе против Турака правдао одметништвом дахија од султана, њихова

Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет. Песници ове Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге, у своме респекту према трајности и нетакнутости те творевине,

Песници ове Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге, у своме респекту према трајности и нетакнутости те творевине, условљеношћу свога нимало безбеднога положаја у чврсто грађеном

У своме крајње незавидном и тешком положају наши песници предбранковске епохе тешко су се сналазили, још теже одлучивали.

По нагону а и по своме положају у друштву младом и које се у живој комуникацији са околним културама уздиже, то песништво је било нужни

љубав према жени и задивљеност пред лепотом, чежњу за недостижним и празнину над остварењем, верност према завичају и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи која уздиже и у срећи која гуши.

Вериге су златне биле, ил' подобне злату, Кљученица и преручи — све чест своме млату; Роговље је све китило изрјадно камење, По странами увајаних образа знамење; Једним словом, к'о у чем' се свете

виспар горко кричи: Двоје младих заљубе се, предаду си душу, Ван сојуза ину срећу не могу да внушу; Посљедују љупком своме природе подвигу, Да поднесу вију серца благодатном игу. Сазнаде се.

Триста ти му мана нађу није л им по ћуди, Све из љубве к чаду своме, макар да полуди! Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде?

Дед и отац склоп’ли своме Оцу, морадох ја моме Оцу мртвом очи склопит; Жизин ситом ко ће мени Склопит очи, погођени Ко ли за мном јао! возопит?

дело, 84), а пре њега и Ст. Новаковић (Српска библиографија, Бгд 1869, 4—5), још је знао за њу јер говори о њој у своме делу Краткоје в’веденије в историју происхожденија славеносерпскаго народа итд. (у примедби под цртом, на стр.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

С колевком твојом, са Венецијом, Океана се бурни валови У своме гневу бесно играју...“ Та вест би стегла срце жалосно, Заледила би горке речице Што се на тужну душе свечаност У

(Капетан Ђурашко одлази.) Сад, срце, стани крепко на меру Да казниш ону подлу неверу, Да на пут станеш своме деверу, Да га уништиш, смрвиш, растопиш — С поочимом му, старом лисицом — Осмехом једним или сузицом.

Освето, селе! Твој ли је глас Што ми крваво срце премеће, Што ми на душу хладну ручицу У грозничавом своме заносу Као светињу своју намеће? Осветићу се! КАП. ЂУРАШКО (озго на стени): Ох, скупа пољупца!

Даље, подсмеху моје старости! Даље! Ил’ ево кажи гласом покајним Да ћеш се стидет срамне издаје И вратит себе своме оташтву... БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо!

Ха!... МИРА (клечећи): Бабо! Ах, бабо! Опрости браћи — своме породу, Опрости мени — ћерци јединој, Та ми смо добри... Ах, бабо, бабо! Али...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! — поче му се безазлено улагивати.

Судац: Добро је то, Давиде, за нашу царевину. Давид: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији своме цару. Зар ти не знаш, болан, да се њи'ов отац дигô против царевине, али с врло мало мозга у башуни.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Раскрстили смо са прошлошћу гњилом, У ноћ зала је погребосмо целу, Будућност својим љуљушка нас крилом. Сами у своме грцамо опелу, А чини нам се то је песма дана, Песма спасења и живота млада.

Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.

XВИИИ Ноћас смо чули Пана како рида, Дршће у своме јадноме оделу, Литију лета испративши целу, Кô задњи херој војске која гине.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

На зидовима висе неке избледеле хартије, капути, метлице, и разни предмети. При отварању сцене г. Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г.

(Милисав умочи перо и очекује.) „Капетан овога среза, Господина министра унутрашњих дела извештава депешом да је у своме срезу пронашао и притворио лице које је поверљивом депешом од 7. ов. месеца тражено.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

О своме времену Данило сведочи кроз биографије трију личности из владарске породице, везаних емотивним и идејним спонама.

Тај идеал нашао је у своме заштитнику деспоту Стефану Лазаревићу и посветио му је опширну биографију Живот деспота Стефана (1433).

префињен уметник и неустрашив борац за хришћанску културу, човек велике моралне снаге, коју црпи из привржености своме тлу и историји свога народа. Тиме, а не небеском заштитом, он је јунак новога времена.

епа узрочно-последичном везом између клевете и часне потребе верног витеза да је скине са себе и тако докаже верност своме владару.

избор у пуној слободи личне воље врхунско остварење добија у подвигу Милоша Обилића, у извршењу завета који је дао своме кнезу.

вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика.."). У том смислу се Караџић и подухватио стилизације прича.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме? Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе...

Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме одолети... 1875. КАО КРОЗ МАГЛУ...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као

порастао дознао, схватио, било је то: што отац, мада је у чаршији, међу трговцима био доста уважен, поштован, на своме месту, као што треба, ипак од те своје уважености покаткада попуштао. Заборављао се. Покаткад, запио би се.

Младен је све видео, осећао, знао. Као нико до тада, више него отац, тако је он прошевину, свадбу своме брату учинио. Дарови били су први. Невести читава низа од дубли. А већ спремање јела, пића, вечера.

им, свекра, поред бабе, у чело, с десне стране, седе, и кад најстарији, хаџи Риста, диже се и наздрави њему, домаћину, своме комшији, газда-Младену... он, први пут тада, пусти сузу... Умало што се не заплака... [На свадби пева се:] . . . . .

Муцао је и тепао му као своме чеду рођеноме... И кад је настала пљачка турских, а и српских дућана, магаза, сви остали, први људи, газде, док су

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

сребрне новце, и то се место прозове Сребрница (СЕЗ, 5, 1903, 580). Иначе народ каже да се свети Сава о своме дану пење на к., око које се искупе вуци, и он им онда одређује храну, за наредну годину (СЕЗ, 7, 255 ид; упор.

Љубичица има своју улогу у етимолошкој магији: и жена даје своме мужу, и девојка своме суђенику, љубичице да би је увек љубио (у народној песми: Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118).

Љубичица има своју улогу у етимолошкој магији: и жена даје своме мужу, и девојка своме суђенику, љубичице да би је увек љубио (у народној песми: Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118).

Н. је врло популаран у [етимолошкој] љубавној магији. Невеста доноси своме мужу у кити цвећа невена, да би венуо за њом (народна песма, Вук, 1, 645; Врчевић, Помање, 32). Ако девојци никне н.

корен (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 191). У народним песмама спомиње се како невеста доноси своме мужу киту милодуха, да би се миловали (Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118. Етимолошка магија!). С.

у Оребићима, кад младожењини укућани на своме прагу дочекују невесту, посипају је пшеницом и кукурузом певајући: »Ево нама невисте, Поспимо је шеницом, Да нам буде

Ћипико, Иво - Пауци

Пред сами сутон паде му на памет да би могао кукуруз продати истоме своме господару, а зашто не? И, тетурајући, уђе у дућан и довуче се у писарницу.

— И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода. — А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином.

на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину? Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше.

Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња. Сјахавши, вели Илији: — Проводај га, заморио сам га!

Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.

Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео.

и руке јој меће у њедра; и цура пушта, и тек се тргне кад му загледа дивљи пламен у очима и кад осјети његову руку на своме голу тијелу. Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише.

Већ вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.

залеже за благо зими; козе, што су најберићетније и најиздашније за сељака, забранише, а духан плаћају као ни себи ни своме. Плати порез, шумске глобе, пољске и друге, па никада крају...

Настајне недјеље поп Вране преко велике мисе држи проповјед, љути се на окупљене шугаве овце; а да се није преварио у своме суду, најбољи је свједок прст божји, који је у невријеме послао снијег и мраз да их опомене и на прави пут приведе.

су у црвеним народним капама: хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин даје одушка своме , домољубљу.

— Види, — вели своме другу, другоме дјечаку, а очи му сјевнуше, у њој жито живо, могао би га сијати!... Узе балегу у руку и, држећи је у

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Хтео је ваљда да да одушка своме сврабу, па бедни ђаволов брабоњак није нашао ништа боље него да прди ту као каква кљусина пред лицем божијег храма.

Никаквог оправдања не може бити за човека који своме брату у тешким тренуцима није пружио руку да га спасе из вртлога смутње, него га је напротив још више гурао ка

Ја сам упорно остајао при своме, сматрајући да ништа озбиљно нема да се приговори мом предлогу за спуштање низ северну литицу.

Димитрије Зашто, зашто си ме оставио, свети Димитрије? Зашто си окренуо леђа своме имењаку и поштоваоцу. Зар ти нисам палио свеће и усрдно ти се молио? Зар баш на свој дан, наш дан?

Ено их како безазлени, чистих душа клипају, радосни што су живи, срећни у своме блаженом незнању, очишћени од порока“.

Река је хучала, проносила дрвеће, плотове, греде, корита и јасле, али се није излила. Остала је у своме издубљеном кориту које је пробила пролетос, на три стреломета од старог, под самом падином Диља.

Други је, напротив, прек и искључив па је остао при своме да црква не може да пљује па да лиже: оно што се једном догодило, догодило се за сва времена.

Ако је грешка учињена, вели он, ту поправке нема, црква мора остати при своме са поуком да се убудуће тако нешто не сме догодити. Повратка нема. Човек може да погреши, црква не.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме! И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време!

вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут.

За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос... Ах, није он сам: Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам!

1884. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни, У

вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере, И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас У мени душу стреса, кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас. 1885.

разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе.

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада, На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром, Нездраве, пролетње магле

Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву, Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу, И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати, Са лаким трепетом и љупким његове рогове

Кроз тавне пољане и мирне Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне, и тихо затресе листак. У своме станишту милом Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом Отреса студену росу.

“ Ја истину волим, па се дигнем с њоме, Но полазак беше пун борбе и туге; И ја дуго плаках у лутању своме, И у ведре дане, и у ноћи дуге.

су прошли и времена дуга, Многа царства пала, а многа се дигла; Али моја сумња, кô и моја туга, Још никако није своме крају стигла.

сетите се мене У далекој, непознатој страни И у вашем пријатељском кругу Подигните напуњене чаше, Наздравите своме верном другу Из младости, из прошлости ваше А ветар ће поздрав ми донети Кроз дубраве и мрачне врлети. 1886. (ЗБОГОМ!.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„Колевка астрономије стојала је у Месопотамији, онде где теку реке Еуфрат и Тигрис, које, стапајући се у своме доњем току у једну једину, изливају се у Персиски залив.

Такве су појаве, сем облака и магла, које су Вавилонци у своме наивном схватању света, убрајали у небеске појаве, још и кретање планета и оба најсветлија небеска тела, Сунца и

оне при томе кретању каткад застану, врате, се мало унатраг, као да су нешто заборавиле, па онда опет продужују пут у своме главном правцу. Оне као да лутају међу осталима, па због тога и добише назив луталица или, по грчком, планета.

по тој кугли од запада према истоку, оптрчавајући је за непуних 28 дана и мењајући при томе свој изглед према своме положају ка Сунцу.

астрономи пратили су то кретање Сунца врло пажљиво, па су оне звездане скупове, испред којих се оно прошета на своме годишњем путовању, груписали у дванаест јата, која су добила ова имена: Ован, Бик, Близанци, Рак, Лав, Девица,

Те записе, старе хиљада година, послао је Александар Велики своме учитељу на поклон, и хронологија, наука којом се Ератостен нарочито бави, заступљена је овде безбројним списима, међу

“ Ову сам цртицу, као што сте видели, употребио у своме путопису, но желим да јој додам још једну. Плутарх прича, на истом месту, да су стихови из четвртог певања Одисеје

Видели смо да је Архимед, који је својим геометријским радовима наткрилио и Еуклида и Аполонија, био по своме васпитању, по својим везама и целокупном своме раду, Александринац од главе до пете, па зато смем да кажем да је

својим геометријским радовима наткрилио и Еуклида и Аполонија, био по своме васпитању, по својим везама и целокупном своме раду, Александринац од главе до пете, па зато смем да кажем да је Александрија одгајила три највећа геометричара

Колико ће онда бити отстојање Сунца од тога зенита? Ератостен се поново диже, па поче да говори гласно, као на своме предавању: „Зенитско отстојање Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и

Ништа више. Са тим скромним инструментом сачекао је Ератостен најдужи дан у години, а највећи у своме животу, и измерио је најкраћу сенку штапићеву.

њему Ваше писмо, сагледао сам онде, место познатог дугуљастог плавкастог омота, један незграпни бели, који је носио у своме горњем левом углу државни грб.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

“ ГАВРАН И ЛИСИЦА ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ Са комадом меса, а у кљуну своме, Стајао је гавран на храсту једноме. Види га лисица, па под грану дође, И гаврану птици говорити пође: „О, да

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али је после таквих разговора остајао намрштен и у себе повучен. Сећао се прича о своме рођењу; и прича о некадашњем пушкару, младом, и о оном старом који је био његов отац.

Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту. Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова.

Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту. Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова.

силуетирао госпа Нолу: како избацује госте из куће, и како је удала Јулицу не по рецепту докторову, него по рецепту своме. Разговори се дакле подгрејаше.

Причало се да је уочи самог венчања Срба био необично дрзак према Милушићу, и да је госпа Нола дала сатисфакцију своме новом зету, али да је скривено у себи ликовала.

побожна жена, истерала богохулника из куће; и други су говорили да је госпа Нола том приликом поставила тачну диагнозу своме несрећном, и иначе „лудом” зету. Милушић је почео да злоставља жену и дете. Паланка је врила.

И мртви ропац Тисиних тромих таласа који муљаву обалу полако троше. — Знаш ли ти, Милане — рече једаред Бранко своме другу, у јеку великог рада за матуру — знаш ли, шта сам ја од ове Тисе научио: да не будем усплахирен, да немам ону

„Тле отаца и рођени језик, то је спона човеку и између овог и оног света. На свој тврди корен мора човек лећи, и на своме језику последњи пут уздахнути, ако ће лако да пође Богу.

Господин Тома их мири, наравно, разлозима неумесним. Не помирише се завађени, али сваки од своје стране достави своме шефу да „онај балавац Косовац ради на томе да, ако би, не дај Боже”...

Оштре речи, увреде, сав талог човечијег срца, које уме зло да мисли и ради. Јова није своме госту пребацио доброчинство, али је учинио да господин Томи одједаред све буде јасно, и буде му јасно да му је и

тајанствена раса која нема тенденција ни ка држави, ни ка заједници једноплеменика, ни ка својој књижевности на своме језику. Има, као и у вајкадашња времена, веру у жртвеник и веру у чисту крв.

Закидала би, у критичном моменту, нешто у праву и своме мужу, и пасторкама, и госпојама у вароши, и господи која су јој се удварала, и самој себи.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета.

Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него

Почем се неколико удале, јави наша амазонкиња своме суђенику да су опасност избегли и да слободно отпочивати могу. Она како легне, таки без бриге заспи, али Роман, коме

Колико најпосле пути млада невеста обећа послушаније своме супругу, ал’ чим месец протече, гледи да га под папучу притисне!

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

СВЕТОГА САВЕ 18 КОВАЧНИЦА СВЕТОГА САВЕ 20 ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ 21 ПУТОВАЊЕ СВЕТОГА САВЕ 22 СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ 23 КОСОВО ПОЉЕ 24 КОСОВО ПОЉЕ 25 ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ 26 КОСОВА ПЕСМА 27 БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ 29 ВЕНЦОНОСАЦ СА

шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани ћивот Препун зрелих сисатих

из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те чува У златном своме ћивоту Високо над лавежом векова И носи те на венчање Четврте рајске реке Са тридесетшестом реком земаљском Бела си

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Стога сам се ја и задржао само на првоме периоду: од досељења до пропасти. Даљи опис мога живота поверио сам једноме своме пријатељу, врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је

Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе и

се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу.

Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли

Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне

тај начин хтели смо, најпре, да избегнемо сваку могућност да заратимо са којом другом страном државом, а друго, да би своме другу Давиду дали непосредне прилике да учествује у лицитацијама које расписује Министарство војно, знајући да би он

су га уверавали да он и на основу самога закона школског мора једном напустити тај разред, он је остајао доследан своме мишљењу и упорно и даље одлазио у исти разред.

Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру? Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред професором нису могле ништа помоћи.

Њему би много лакше било водити целу ноћ борбу са двадесет и пет пограничних бандита но разместити у своме рапорту толики број тачака и запета.

захтеву командантову, он преви један чист табак хартије и на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то своме рапорту и врати га команданту с молбом да командант, својом наредбом, изврши распоред приложених тачака и запета и

Или, ако хоћете, знак питања у животу можете ставити свуд где вам је воља и, верујте, увек ће бити на своме месту. Почев од рођења па све до смрти, свакој појави у животу човечјем пристаје знак питања.

краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је Њено Величанство Краљица Папарука одсекла главу своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом Сисогора И.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

За нама је остала пустош. Народ је у већини остајао на своме огњишту, надајући се да ћемо се ускоро вратити. Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали

— Је ли то пета батерија? Познадох их наједном. Сјахао сам с коња и притрчао своме старом командиру. Дуго смо се држали за руке, без иједне речи.

Војници су стајали непомични и неми, онако промрзли и погурени, изгле-дали као залеђени. Они верују своме команданту и својим официрима. Ићи ће са њима, али невољно и тужно.

— Топ дајем за самар — шалио се командир треће батерије. А поручник Лука наређивао је своме посилном: — Прво понуди паре. Ако неће, ти гледај да га дигнеш. Ако ни то не можеш, направи га.

Прангија... Кипислцауф! — А где сте ви одређени, господине капетане? — обрати се Средоје своме командиру. Командир је оклевао са одговором и као хтеде да објасни своме воднику како је све ово шала.

— обрати се Средоје своме командиру. Командир је оклевао са одговором и као хтеде да објасни своме воднику како је све ово шала. Али се умеша брзо Душан: — Не зна још. Сад ће доћи командант са списком.

Као старешина, ја то не могу дозволити! — он се испрси испред пешадијског пуковника, па се окрете своме четноме командиру: — Пролазите! У гласу његовом огледа се одлучност.

марамама, башликама, а један скинуо своју вунену кошуљу, јер су му недостајале крпе да увије још само једну ногу своме коњу. Силазили су људи лагано, на извесним одстојањима, да не би налетели један на другога...

— А и ти момче, здраво! — и са мном се пољуби. Онда ухвати нашег команданта за руку, и приведе га своме месту... — Шједи на моје мјесто... — Хвала, имам посла, ја сам само хтео...

Вођа коначара је поручник Коста „Турчин“. Гледа мрко Коста у мутну реку... Па се врати своме коњу и појаха. Хтедосмо и ми. — Останите!... Ја ћу први.

Потпоручник Драгиша пронађе у своме сандуку кутију Нестловог брашна за децу. Седели смо око ватре и са напрегнутом пажњом посматрали како он то кува.

Овде је опет онај црногорски генерал, у пуном господству своме. Говори се о капитулацији Црне Горе... У Подгорицу почињу већ да придолазе и црногорски војници.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене кога му је немогуће изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим: што је најглавније.

У свакоме задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај

Ниси ли употребио ни мало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме подобију? Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека. Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале.

Пред зору, врати се старац празне мреже на обалу и зарече се: — Уловићу Сребренку, или ми нема живота! У своме гневу и не опази старац како га унук ојађено гледа, питајући се у себи како деда не схвата да је Сребренка најлепша

Ако, пак, прерано стигне, опет ће на змију налетети. Златокоса се у своме обличју јавља само кад се сунце и месец размењују.

Можда још увек трчи, ко зна? БЕЛУТАК Спавао извор у утроби планине, сањао и у сну своме растао, толико порастао да је морао на површину земље изаћи, или се од сопствене снаге угушити. — Гле, силеџије!

Како то да каже своме маломе госту? — Тек када оздравим, моћи ћу да се играм! — шапну дечак, а чудни малиша се намршти, и рече му да не

Ишчупајте свако стабло и сваку травку која цвета. Спалите корење и семе! Од данас, па до вечности — у своме срећном царсвту не желим ни један једини цвет било које да је врсте, облика или боје!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме игда челом прах по тлима мео. Моја душа није у таштини грезла, Нит' је било грубог црва да је начне.

А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И господу своме покажем све жуље На рукама мојим. Из њих кад прочита сву повест човека, Радошћу ће сјати, И тамо где тече рајска

То путује љубав своме завичају, На исток, далеко, преко брда голи', Пред олтаром неба, чиста и у сјају, Да прислужи сунце и Богу се моли.

Завјеса спаде... И љепота чиста Указа ми се на своме олтару, Под сплетовима лаворова листа. И ја затрептах у срећи и жару.

Ја ћутим ватру свету и ријетку — Моја је душа у своме зачетку Обукла на се сунца златни вео... 1911. ЈУТРО ЖЕТВЕ Овдје, под храстом, гдје се папрат сплете, Почивам

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања,

Али је ипак на самртном часу имао снаге да своме убици препоручи своју сестру Јевросиму уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему, а не

Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну, убио султана Мурата...

Одмах се почело певати да је побуда тога дела у томе што је Милош од некога своме господару опаднут. Омиљени научник с двора деспота Стефана, Константин Филозоф, у биографији деспотовој, писаној 1431

На крају ослобођени момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове. У једној другој македонској песми — о Секули и латинском краљу — особито је истакнута

Али осуда је остала, и она је најтврђи доказ да народ ни своме јунаку — ни себи — није праштао покорност поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.

које говоре о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима (Јанку и Секули) и хрватским бановима најближе су по своме духу косовским песмама. И у њима је, пре свега, реч о пропадању старе државе.

лако поделили очевину, лако поделили државу, И то у доба које није било лако, у доба кад је турска сила све рушила на своме путу, а посвађали су се „да око шта, веће ни око шта“, — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице

Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник, али најприје уговоре кад ће се на прољеће и гдје састати.

Једном си се од мајке родило, а другом ћеш, срце, умријети. Он је рекао своме ујаку: Но ја с тобом друговати нећу кад си тако страшљив међу друштвом.

У суштини, по своме духу, по главној теми, оне се не разликују од песама средњих и старијих времена. И у једнима и у другима основни мотив

Такви су, на пример, ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Овоме се он ни у сну није надао од једне дјевојчице. Зато је и остао мирно на своме мјесту, жмиркао, климао главом и најзад прогунђао: — Тако ме је лијепо молила да је измлатим, а ја умјесто тога

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А ако ли знаш зло место где се хоће насадити, брзина ли је на кладу нанети, дотле уговори и састави помоћнике себи у своме стрепљењу! НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице.

Добро се освести сад где си: међу рајом и паклом, на среди стојиш! ... Не спавај у несвести и у дубоком забуну своме!

Од земље што је саздато, од ње се удиљ и рађа по завичају своме, и опет све у земљу преобрће се и одлази. А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је сву сјајући оптиче и пак до

ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА И ти, Јордане, реко, уједно са мном зборећи попевај, и весели се с мучањем у своме скоротечењу бистроводном тихо путујући! Ево, твој и мој створитељ с телом је к теби дошао...

Од света јасније сунце у Јордану се купа, те се умива с водом — и ватра у води се разгорева. ЕПИТАФ ХРИСТУ У мôрноме своме животу, Од моје ми младости Све више у труду, С муком сам се тешко боравио.

Време нашега живота проходи непостојаним неким свагдашњим и брзим походењем сваки [од] нас к своме скончању... Из потаје трчањем приближава се к нами наша смрт.

поближих од његових удворника се надмудривали који би похитленију неку беседу од себе изнео пред цара да би га за то у своме царству вишего господина учинио.

И ту је у њему боравио. Пак заказа своме вилајету да га имаду богом називати и тако служити му и поклањати се, ка истоме богу.

с четири стране духну на њих ветар јако: таки оне кости започеше врло шуштати и стадоше се скупљати; главак сваки к своме зглавку, кост до кости.

Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава. Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом

Злочест је био љутица и Птоломеј, Александров принц, мисирски краљ. Од зла му пробеже његова жена, краљица, к своме оцу.

Јоште и то, — сенке му се далеко клоне, тако је то дрво гадом грозно, како сведочи о њему у своме писму тај светски мударац.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носу. Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета.

одмах показао и стваралачким даром својим: одмах је компоновао једну нову игру, „Апотекарско коло“, које је посветио своме земљаку пану Цицули, апотекару тога места.

Мане узе руку и поведе на игру младу, лепу Калину, комшиницу своју, једну пуку сиротицу, која неће своме мужу донети ништа више до две нове асуре и два јастука, и чисту душу, и ропску послушност. Заиграше.