Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... — Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? — Ах, и читала сам!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Срећни би се земљедјелци звали, Своја добра кад би познавали!” А навластито кад живу под мудрим и законим прављенијем, гди се не боје насилија и неправде.
„Отворите пријатеље себи од Мамоне (тојест од излишњега имјенија) да јегда оскудјејете примут ви во своја”, увјештава нас премудри Спаситељ. А оном другом шта вели? „Воспријал јеси благаја твоја в животје твојем”.
Душа је наша у таковом сојузу с телом да кад је оно здраво и трезвено, и она је такова, и способније своја дјејствија чрез ум исполњава, ако је само одвећ силовите страсти и похоти с пута не смећу.
” Наравоученије Свакоме је своја песма мила, баш ако неће и ништа друго бити него: „Филипи унд Јакоби, Јакоби унд | Филипи.
и голубови Нови, прекрасни финикс роди се из родитељскога пепела, нарасти и начне раширивати и трести крила своја, к стогодишњему летењу спремајући се.
но ништа мање, свака благоразумна и человекољубна душа благосливљаће имена њихова, које је вечни Промисал за орудија своја изабрао, за умалити непоредак, варварство, кугу, мрак сујеверија и невјежества, и сва злополучија која се из ових
Кад се ова нова зданија саврше, сакупе се опет врапци, тражећи своја прва обитавалишта и станке, но ужасну се кад не нађу оне пређашње развалине и рупе, и међу сособом стану мудрословити,
А прави непријатељ, он за шалу неће да зна, него са своја два ока, или, ако је по случају ћорав, а он и с једним боље гледа и види него стоокати Аргус, пак ако ће бити оно што
ово пише с намјеренијем за опорочити наше настојаштеје свештенство, које или је сасвим без науке, или без довољне за своја знања.
Сви који се находе у добрим опстојателствам, и имаду довољна средства да могу телу своме угодити и сва чувства своја насладити, по вишој части та иста средства на зла и недозвољена услажденија употребљавају, и то низашто друго не чине
„Како шта ми је учинио? Ево равно двадесет година како трпим неисказане муке!” Пак почне исказивати своја страданија на ови начин: „Како умочих главу у ону проклету воду, нађем се на брегу Нила реке.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Будући да је обичај био да и муселим и кадија под аренду закупљују своја места за суђење, тако је Асан-ага, брат Осман-паше из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су
Одемо ноћом у Китог. А кад Турци своја говеда истерају да пасу, јуришимо, говеда отмемо, говедаре побијемо, једва који утече.
Како је Карађорђе чуо, да је Јанко Катић погинуо, одма је послао своја четири момка, да дође брат Јанков, Марко, Јанку на место, и поведе од своје кнежине сву војску.
покровитеља својего, и јоште у оваком положају, да истребленију серпском клоњашчаго с̓ тирјанства никому другому руки своја не простирајут, токмо покровитељу својему.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица — своја слободица. И тако се Овчанци кретоше кући с младожењом и невестом.
Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица — своја слободица. И тако се Овчанци кретоше кући с младожењом и невестом. Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не
То Дрина прича чудновате приче. Прича чуда и покоре што их се нагледала и наслушала... Многога је невољника у своја недра примила. Тај ужасни хук, то је јаук њихов...
И, ево, живога ми бога, велим ти: ако се кадгод сусретнем с јунаком, и раним га — на плећа ћу га своја натоварити и склонити да га не кљују орли И гаврани! — Јест. Јунака треба...
А сва је дрхтала као прут. Да је Станко био прибранији чуо би како јој срце бије... Али и он беше полетео у своја небеса жудан и жедан, па наишав на таку препреку — наљути се. — Добро! — рече и саже главу. Завлада мртва тишина...
— Немој бога срдити!... — Да позовем чељад!... — рече Јова. — Што ће?... Нека деца гледају своја посла. — А зар им нећеш ништа казати?... — упита Петра. — А шта да им кажем!... Све је то честито и ваљано.
— Шта је? Јеси рањен? — Јесам. Али грмљавина из пушака осу. Нису могли чути један другог. Суреп га диже на своја широка плећа као дете какво, а Заврзан узе нож, који је крај њега пободен стојао... — Где је глава? — продера се он.
Збег оживе, али оживе писком ситне нејачи. Старији се дигоше ложити ватре да би огрејали сирочад и своја озебла срца. Чудно је одјекивала у ноћи та писка. Као да гледаш мале птиће у гнезду како гладни и озебли мајку траже..
Зека га загрли. — Ама што ме гледаш тако?... Ја ти говорим целу истину!... Ја сам свршио своја посла... Коме ћу сад?... Коме бих и могао причати недела турска?... Кога бих ја позвао да брани сиротињу?... Нема више!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
стрепим пред твојом подмуклом Лепотом — Да не дигне једном, као гладна вила, Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила.
Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до
И сваки пут кад севне, сваки пут као да се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све просторе у тој леденој ноћи.
је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови, и када сви цветови отварају своја срца, отварало се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.
Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице да видим своју лепоту. Велике зенице човека који љуби отворише своја сјајна огледала. Жена извади из своје косе цвеће и чиоде, огрну се власима као сенком, и закликта од радости.
СВЕТЛОСТ Тај човек је чекао у звездари да у зодијаку блисне једна звезда коју ће он ухватити у своја огледала, и која ће бити његово откривење.
Крај локве крви мученика, И ту имате своја мнења... За компромис је ваша клика, И у мрак задњег поколења... Док наше врте мори слана, Вас мирно сунце и сад
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Њега! Сад се морамо вратити натраг. Натраг са мном за читавих мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја сећања о чича-Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте!
Обрецује се. Не трпи никака запиткивања, одмах се испречи: „Гледај своја посла!”, или: „Имаш ли ти друге каке бриге?” Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га
Тај дан био је субота. Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад.
Међутим мирно и спокојно гледам своја посла, и за два-три месеца уздам се да ћу постати доктор. — Ко ће са мном! Помисли шта је урадио луди Никола —
Сели смо после на траву под један орах. Она је била тужна — Зашто си тужна? — рекох ја Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим. Од некуд допираше до нас тонови од фаготе. Били су необично тужни.
И ја сам расипао своја осећања и замало па их више нећу имати ни за тебе, ни за себе, ни за кућу. Тврдо сам се одлучио да раскрстим с њоме.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« А човек, што кажу, »ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!« — »То јест«, одговара паор, »каз’ти: ’ватате души места!
по ћилимцу у топлој соби, или се са дедом, који такођер чува запећак, боду и туцају главама к’о овнови и челиче своја темена на тај начин, да временом постану тврдоглави, и да се не даду свакој шуши пулгерској!
путеви покварени, а блато велико... — Да, да, то је невоља једна! — А како би сад добро дошло да имаш своја кола и коње! — вели гђа Сида. — Хе, то сам ти, Сидо, и сам више пута помислио, хе... ал’ шта ћеш!!...
А има и добре арњеве. Купио и’ баш ту скоро кад се продав о неки штајерваген, па скин’о и метнуо на своја лака лепа кола. Њега, њега најбоље... — Е, врло добро. Па иди, па се цењкај. Ил’ како би било да ја сам одем?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
само он могао до клисарнице, у једном заклону од стреје и прућа, да у тој, као некој соби, само он спава и довлачи та своја пустињска одела. — Жене давав, Таја бута! — гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела.
Тешко је да се биле види, нађе и узбере. — И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Добро је реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла. Ја радим на машини и лепо, да видите, зарађујем.
и понудила ми своје пиће То је случај да сам њу срео могао сам срести другу И пред том другом, онако исто, отворити своја жедна уста да приме њезин напитак.
да пређе с оне стране, и да напусти последњу стопу земље, људство једне пољске батерије ћутећи је укопавало четири своја оруђа у обалу једне папратом и ниским жбуњем покривене падине.
два. Не чује се; не угиба се. Некад, знам, он се угибао под мојим ногама. Дакле: а не постојим. Значи: ја сам своја сенка. Пст! Мој рскавичави, коштуњави костур, кичмени стуб, лобања, цеванице све је ишчезло. Зуби? Где су моји зуби?
Африка
У своја кратка, широка весла удараху као у гитаре. То беше прави концерт, најлепше младежи у најлепшем пејзажу. Кад су завршили
Чим се дохватише брода растрчаше се на посао, не питајући где ће налазећи своја места већ традицијом утврђена. Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене,
Изглед са високог прозора био је величанствен. Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.
Њине две другарице, исто тако лепе, пристају да се сликају али најпре обавијају своја бедра. Где год сусретнемо ситну црначку стоку, са њених леђа дижу се испред нас танке беле птице, налик на мајушне
пута ми је рекао да у ствари презире црне; требало је да међ њима нађе једног наказног дерана па да му поклони сва своја осећања. Одео гајена најчуднији начин. Требало је бити искасапљен као Н.
могао на њу ставити своја уста. Црнац је имао крваве ожиљке од зуба. Очистио сам их алкохолом и јодом, у чему ми је сам Н. помагао.
Затим бих опет, савладан умором, заспао у носиљци; будио се нагло, узбудљиво, када би носачи измењали своја темена, или, ступивши погрешно у помрчини, сваки час скоро испуштали носиљку.
они пуштају да им расте она кратка четвртаста брадица; и они брију глатко лобању; а кад не иду савршено голи обавијају своја бедра укрштајући мараму као што су је укрштали и фараони.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш? Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо? Да си не макниш од твоја соба.
ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије. МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете.
ЈАЊА: Што имам, анатемата, што имам? Оћиш да кажиш нотариусу да седи, кад човеку има своја посла! Оћиш да му кажиш: „Мене је драго, мене је чест!“ Да дођи опет? Проклета! ЈУЦА: Забога, та то је учтивост.
ЈАЊА: Не игра биљар. МИШИЋ: Како ће да игра, кад је грбав? ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек. МИШИЋ: Забога, кир Јања, немојте тако строго поступати с вашом кћерју!
МИШИЋ: Како ће да игра, кад је грбав? ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек. МИШИЋ: Забога, кир Јања, немојте тако строго поступати с вашом кћерју!
Да чекаш крајцара, и не добииш, и да умреш од глада. Доћи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Нити да ушоре своја села. Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена,
Седајући у своја кола, он је наставио да виче, тако да га је сваки могао чути: „Они мисле да им још и платим што иду у Росију, е па
Кад је Гарсули седао поново у своја кола, нашао се, лицем у лице, још само са грофом Палавичинијем, који је, тог дана, вршио, крај њега, дужност ордонанса
пред јуриш, и урличу команду „обнажи сабљи“, овај Исакович, у таквој прилици, имао је обичај да само изјаше пред своја два реда коњаника, па да пређе у кас, затим у галоп, и да најзад ћутке полегне по коњу и јури по зеленој трави, све
Жене ти триба, није удовички живот срића.“ Међутим, кирасир је био свршио у стражари свој посао и изишао је у своја кола и чекао да се сврши фамилијарна сцена.
Начиниле би круг, два, па би затим одјахале и наставиле своја бескрајна торокања, о љубави, и љубавним паровима, у Темишвару, уз шољу такозваног млека од бадема.
Питао се само, да ли ће успети да провуче своја рамена, туда. Али, све се може, кад је опасност смртна. Везавши своје папире, апшит, из Темишвара, у своју кошуљу, а
Пре би тај свој живот положио, него што би дозволио да се нешто деси на путу човеку кога је у своја кола и своје друштво примио. „Само се ви држте à ла гранде! – молићу лепо.
Господин Георгије није о томе бринуо. Господин Георгије гледао је своја посла. Оно, што је Павла било опет растужило, то је било то, што је видео у пролазу. И у Будиму.
Као и сви плаховити, и охоли, људи, и Исакович је брзо мењао своја душевна расположења. Крај све жалости, коју је у себи осећао, он поче да се теши, при првим зрацима Сунца, да ће он,
Он јој не брани. У том манастиру, Христ, за време ноћне мисе, тако госпожа Монтенуово тврди, узима калуђерице на своја, прободена, ребра, па их мази. И Текла хоће то да види.
знао рећи ни једног њеног швалера, иако су официри зазирали од њеног мужа, за кога се јавно говорило да је убио два своја пријатеља, госпожа Евдокија била је врисак Будима, већ годинама, пре него што се са Павлом срела.
Теодосије - ЖИТИЈА
да ме ваша љубав отпусти, да крстоносно за СИНОМ пошавши стигнем у пустињу, где ћу, одрекавши се свега, тачно испитати своја зла дела и о њима се бринути.
Јер свима се сав налажаше. Јер никада не оскудеваше у њега ризница Христова, јер му и земља откриваше своја скровишта, као што испричасмо.
Онда најпре прот светим и благоуханим миром, образом крста помазујући знаменова сва своја чула. Тако и светога помазујући знаменова.
грлећи га целиваше, и многе своје сузе са миром његовим раствараше, приносећи срце и усне и очи, а уједно и мажући сва своја чула освештаваше.
Часну раку преподобнога свога оца целивајући окропи многим сузама, и тако сва своја чувства миром помаза, освештавајући се.
онима који се на ме подижу, да види непријатељ мој срамоту своју и да се постиди, и руку своју да положи на уста своја, да се ужасне и убоји, и од страха уши његове да оглухну.
епископи и благородни н сав народ сабрали, свети архиепископ седе са самодршцем братом, и отворивши богоречита света своја уста ка свима, рече: — Браћо и другови, и чеда у Богу, саслушајте реч моју с пажњом достојном ваше љубави, на вашу
Навуходоносору: „Савет мој нека ти дође на време, о царе, грехе своје очистићеш милостињом према убогима и безакоња своја милосрђем према ништима“.
оца Симеона, у коме мироточиве свете мошти његове леже, с љубављу И са сузама целовавши, светим његовим миром помаза своја чула и осећаше да се веома обогатио.
А он, указавши их где леже близу гроба светога и показавши своја колена, обвезана чојом и кожом, увери га да му истину говори.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати.
год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и
год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје
Имају много финоће и умешности. Духовити људи нису ретки. Они често на отмен начин исказују своја осећања и жеље. Углавном Старовласи показују велику моралну енергију и драгоцене интелектуалне способности.
Али Американи, они који се враћају из Америке, ипак уносе у своја предузећа више журбе и похлепности: они су већ смели и грамжљиви.
психолошко осећање: умеју да процене људе, њихове особине и страсти; али док људи динарског типа често исказују своја опажања, ови то чине само изузетно. Тешко је задобити њихово поверење.
Несумњиво је да су људи централног типа бистри и брзе схватљивости. Увек имају при себи сва своја чула и дух; готово су увек прибрани. Нема код њих духовно тромих, изузевши појединце у шопском варијетету.
Изгледа да су ове душевне особине различног порекла. Ови варошки Словени могу у тајности очувати своја дубока осећања кадшто до смрти.
Враћајући се доносе новине у своја села, која се услед тога почну мењати. Додир с Арбанасима није уопште код њих развио ратничке особине.
Готово сваког лета они долазе на краће време у своја села. У Београду имају посла са људима средњих друштвених редова и са својим многобројним земљацима, који су истих или
На њој је Милош Војиновић, сестрић цара Душана, напасао своја стада. По народној скасци у њој спава Краљевић Марко, који ће се пробудити када васкрсне српско царство.
У средњем веку су у њу продрли Словени и измешали се с овим старинцима, оснивајући по свој прилици своја села. Услед ове мешавине и додира настало је пословењавање Аромуна.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А овај је затегао свој
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама. И АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље по среди.
Тако тек: робија, као да другог занимања у животу нема, него робија. И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину? СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10.000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме!
АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање? СПАСОЈЕ: Можда! А можда и да наплати своја потраживања која нису наплаћена. РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Због своја два метра био сам готово незаменљив и то ме је обично доводило до усхићења. Сада ми се није ишло, иако сам знао да би
више могла да се распознају, а у малом квадрату земље, остављеном за цвеће, прецветавале су љубичице и у ноћ пружали своја мрка тела тамнозелени бокори шимшира, изједначени са сутоном.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет Кречар своја три, а за четврта узеће једног кириџију. За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду.
Бирташ врати се радостан и јави, а господар Софра сам пошље с бирташом своја кола по молера. Молер дође и понесе сав нужан материјал. Господар Софра позва га на доручак.
Сад седне па пише. Пише и Чамча, и Кречар. Господар Софра је описао своја страданија на чарди и како је продао „ауспрух”, и да је већ близу Кракове.
— Ах, то је „гумиласти!” Ја који сам у Венецији видио играти „Церітто”, да ја таково што играм! Шамика је имао два своја обична јака израза: „гумиласти” и „кабинетсштик”; „гумиласти” кад што презире, „кабинетсштик” кад му се што допада.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу. Била је провела ноћ са девером. У први мах реши се да то ни сама себи не верује.
Гладан увече и прозебао јутром, крај запаљених стогова, тек сад поче да увиђа шта је учинио. Оставив своја села, остављао је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет неразумљив и недокучив.
То беху, тек пробуђени, у гаћама, људи потполковника Арсенија Вуича, који са своја два пука беше стигао главнину. Учини им се као да су на дому и развеселише се.
Већ идућег дана, за тим уласком, дође порука и од потполковника Арсениа Вуича, који је са своја два пука био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека, јер ће Принцеза Мати доћи у
Кад Исакович дојаха, официри заузеше своја места пред пешацима. Исакович је био у новом новцатом оделу, од црвене чохе, сав поднадуо под натакнутим клобуком и
Одрастао уз оца који је још Савојском продавао стоку и који је сву своју децу, браћу, родбину, и сва своја кумства и познанства терао у аустријску војску која је потискивала Турке, имао је у младости чак и леп живот у тој
је пунио главу о повратку у попаљену и поклану, опустелу Сербиу, он је у војсци живео не само у миру, већ и у сва три своја рата, безбрижно и задовољно, очекујући једнако нешто пријатно што ће свима њима да се догоди.
Понижен, како му се чињаше хотимично, прешао је Рајну посматрајући своја дела као да их неко други чини, газећи међу лешинама кроз запаљену улицу, као у сну.
Туркиња и две сестре, Румунке, које пре није марила, а које су јој долазиле у кућу скоро сваки дан, да јој причају своја чуда која су чиниле са мушкарцима, имале право, јер су бар знале зашто су живеле.
Заставши код једне чесме, оставио је своја кола под неким шљивама, пошав низбрдо, праћен гомилом радозналих кроз прекопане винограде и трновито жбуње, до куће у
био највише изгинуо, било је већ ван сваке сумње, али вести, које су се чуле из села из којих беше Вуич покупио своја два полка, беху још страшније.
Бабе, излазећи ујутру више села, на брдо, до бунара, згражале су се, причајући своја чуда једна другој, крстећи се, при том, све брже. Гром је требао да удари у село, па да га спали.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
и овај поступак: кад се нека жена порађа, нероткиња треба прва да прихвати новорођенче и да га затим протури кроз своја недра. За разумевање језика магије плодности важно је знати време када се обављају ови обреди.
Дете је, дакле, анимал едуцандум, биће које своја генеричка својства стиче, односно осваја, задобија тек у процесу овладавања културом и, уједно, анимал сyмболицум, с
били прилично неповерљиви према „страним“ људима који долазе из њима „туђе“ средине и да су се уздржавали да изнесу своја интимна уверења и веровања (за која претпостављају да ће код људи из града бити оцењена као „сујеверје“,
Да би се испитаницима олакшало да искрено изнесу своја стварна уверења, која нису увек и социјално пожељна, у упитнику о обичајима и веровањима избегавала се формулација „Да
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
СЛУГУ ЈЕРНЕЈА Тражим помиловање за слугу Јернеја који откако расте трава и небо огроздом звезда роди узалудно тражи своја права.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Понекад би свирачи преварили младе лавове. Бубњар би узео палицу у руке и извео своја четири чувена ударца, на шта би момци јурнули ка партнеркама које су се лукаво играле равнодушношћу и свиленим
Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја презимена. ЂАВОЉИ КУРШУМ – А стари Митар? — упитах. — Како је он? – Како? Ђавоље! — рече старац.
Други продају у бесцење своја, до јуче, нова кола, само да се реше беде. Ко ће усред лета превозити олупину, тражити мајсторе, петљати се са
Сутрадан, баш као да одлазе на неки важан и одговоран посао, они поново заузимају своја места на зиду покрај невидљиве црне тачке, да чекају нове госте, од којих ће се само некима, оним ретким изабраницима,
На уобичајеном месту леже растворене новине. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опет се угојио и носи своја стара одела. Нико не спомиње ону девојку која је отишла ко зна куд?
—Свуци виндјаку! — наређује цариник. Свукао је ветровку и тада га крупни човек изненада стеже челичним мишицама на своја широка прса. Осетио је на лицу оштрину његове браде. — И тако, не познајеш више Жику? — викну.
—Пустите малу! — викну неко. — Нова година је! —Гледај своја посла! — пресече га ревизор. — Платите казну, молим! Али она није имала новаца. — Онда личну карту . . .
Пре подне вуче своја колица, гарав, никакав, а по подне — господин човек! А на колица закачио аутомобилску таблицу СД-24-З6-12.
— рекла је пркосно једна стара дама. Шесто грама млевеног! Он је још спавао. Онда си се вратила истим путем вукући своја ручна колица за пијацу. Онда си скувала кафу. Онда сте доручковали.
Заслепљени сунцем, стоје као опчињени, ошамућени и сапети у своја градска одела, у пределу где им је познат једино аутомобил, а та блистава лимена справа изгледа као да је пала с неке
рођена и одрасла, понела са собом и неку типично чубурску дрскост у ходу или држању главе, у начину на који је возила своја мала жута кола, »дијану«, оштро и мангупски обесно.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Никада од њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и једва чека да граја утоли, да почне.
— Метанише, синко, и богу се моли по сву ноћ! Данас је једноничио! Ништа у своја уста узео није, нâко у мрак здјелицу чаја. — А што је то чај, стрико?
глас крви брата твојега виче са земље к мени. И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега.
X Старац Ловћен, зими неприступачан ни најближој својој дјеци, љети их дочекује у своја њедра; зими пуст и студен, љети је пун живота и мириса.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата! Своја си госпођа и себи радиш. А овако код оца... ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
по виноградима, па се жали Имам дара За пудара, Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу; Ја им зујим око уха, Човек маше,
Поука тек сада почиње да делује: пародирањем се ствари доводе на своја права места. Као да је узор према којем је пародија грађена био карикатуралан, па је пародирањем карикатуре добијена
Због тога је и сматрам значајном. Осамосталити мишљење, имати потпуно поверење у своја чула и у своју главу, ослободити се стидљивих обзира и стега, веровати у чудо не очекујући од других да га потврде,
И када говори о свакодневним збивањима у животу и свету, песма је одвојена, слободна, своја, иронична, без посебних обавеза према том свету: Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне
цветова, зуј инсеката, проток годишњих доба, а у том извештају дете, и човек, и дете у човеку, радосно препознају своја најранија чулна искуства.
законе тих кретања; наставник матерњег језика — како да складно и тачно, лепим језиком, изрази своје доживљаје, а не своја политичка уверења.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Попови, необразовани, слабо писмени, каткада и неписмени, куповали су своја места од владика, и да би истерали свој трошак, отимали су од народа.
српских, врднички из 1764, пећки из истога доба, троношки из 1791, у којима је народна књжевност нашла материјала за своја развијања.
Када је писао своја дела био је »в старости глубоцеј«. Прешавши у Угарску он је донео велики број рукописа и старих штампаних књига,
показује како је руска теолошка књижевност почела да утиче на Србе, али он је нарочито значајан због језика којим је своја дела писао. Управо, он има два језика којима пише.
Он стално пише молбе и жалбе, тражи своја права, ступа у везу са представницима српскога народа, којима помаже у националним тражбинама и који у њему почињу
Бивао је и домаћи учитељ, налазио је уточиште и у фрушкогорским манастирима, одлазио је у Млетке, где је штампао своја дела и где је, изгледа, изучио сликарство и бакрорез, у чему се јако усавршио.
Он устаје против моћне католичке цркве и као владалац који брани своја права и моћ и као присталица модерних филозофских начела, ради остварења модерних идеја: световности државе и школе,
благодарећи родољубивој помоћи којега од имућних српских трговаца, али одзив је ипак био тако слаб да за извесна дела своја није могао да истера ни трошак око повезивања.
И прва своја дела Обрадовић ће писати према грчким делима. Буквице су изишле из одломака из Јована Златоустог и навода »елино-гречес
Од 1815. до 1830. Србија проширује своја права, а од 1830. стално проширује своје границе, присаједињујући једну по једну од српских области, постајући све
о позоришту мислио исто онако као она личност у једној његовој комедији која вели да је »театр школа где се људи уче«. Своја схватања драме изнео је у предговору Тврдици: »Моје је намереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на
је и не доћи на овај свет, који је »долина суза«, а када се човеку већ деси несрећа да буде рођен, најбоље је умртвити своја чула, ништа не видети и не осећати, чекати гроб у који леже све и који једини даје одмор и мир.
Милићевић, Вук - Беспуће
као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја мјеста, читају исте новине, и опет, у сталан час, крећу се, дижу и излазе.
- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш.
Помало је кадгод разговарао с њом на ходнику: обоје наслоњени на своја врата. У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело,
каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста!
срећа саломила, На ови је камен се врлетан Одонуда довукао сјетан, Па је овде крила обадвоја Близу неба излечио своја, Са неба и росом заливао, Муњом витом крила завијао, Повратио здравље и весеље, Па удрио у бојеве веље, — Ох
Ао селе, бриго моја, Дела покри недра своја, Да се јунак не помамим, Да се на те не намамим Кано јуче, Бело луче — За тобом ми срце пуче.
“ ИИИ ПЕСМА 1. Горе, песмо лакокрила! Ал' не вод' ме на небеса, Ниже пусти своја крила, Нису за ме та чудеса, Пут је тамо студен, ладан, Могâ би се смрзнут јадан. 2.
Тио свуда и све тише, Тице нашле своја гнезда, Сумрак веће, па све више, Већ подегде трепти звезда, Веће дође нојца тавна — Њена дошла већ одавна.
Све је мирно, и жбун и дрвеће, Ни се травка, ни се листак креће, А тичице муком замукоше, Своја гнезда тражити одоше. Све је мирно, ка у каком гробу, Све се нада неком страшном добу.
О, тако су дивна браћа била, Шта ће без њи овдје сеја мила? Мурто-бего, ђаво те излегô, Па у кола своја те упрегô, Нећеш видет дивотне хурије Да о врату пуста се савије; Ти загази у крвави брчак, Бићеш ђавлу диван
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава.
— Е, брат-Сава, тако ти сваке године, а ја тога твог Мађара још не виђех као ни своја леђа. — Раде, брате, немој бити злопамтило. Зар си ти спао на то да памтиш све оно што клепеће каква бенаста старчина?
на зачељу колоне, гњура се све више у непознате шикаре, гајеве и кланце, а Грмеч, рођена планина, тек ту и тамо покаже своја грбава леђа, већ увелико избрисана даљином, прозирно-плава, и јест и није — као сан. — Куме Перајице, јесмо ли оно ми?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
А могли би да кажу и да сам луд, и то с пуним правом. А ни Имотски није далеко, чуће се. Боље да ја гледам своја посла. Нико ме не вуче за језик. Мој Ахмеде, прави се ти луд, ако си паметан!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
гледа на све стране, тражи камен, грудву креча, изваљен колац или коју трулу греду, да то понесе, одвуче и убаци у своја дворишта.
Она би тада, кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала: — Ох, пусто остало! В После годину дана умре јој муж.
њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тада је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда мном, погибије, васкрсенија сва? „Добар вече!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
раскројити, па ће ји у тим опанцима послати у свет да му траже и доведу вереницу, за цара царицу, са којом ће обадва своја велика царства управљати.
Она се сад дигне, упрти њега и све што је он за њу приправио на своја леђа, па хајд горе. Кадгод је она зинула, он јој је бацио у кљун један крух, једног овна, н улио једно виједро вина.
Макар и тетка, опет је туђин, није јој од срца отпало, па да га жали кô своја мајка. Еле како му драго, не шћеде сестри ништа говорити, већ кад пође, поведе са собом и дијете.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Спасића налазе, а оваковим ће се начином најбоље видити: има ли г. Спасић право што своја књижевна дела брани и за беспогрешна издаје.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Мрак је био већи, А звезде ближе за меру горчине. (Х 1966 — Х 1968) ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР Зима је повукла хртове На своја јужна ловишта; Излазе боје из скровишта И насељавају вртове У ирпи древне мимикрије, Кад свака боја је зелена, Јер
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд вид: „Ма
“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту: „Београд“.
најбољих другара, правите будалу од њих, тражите да због оригиналности наглавачке скачу у фонтану баш онда када обуку своја најновија одела, а ако не буду хтели да скачу — прогласите их малограђанима, натерајте их да заједно с вама трче боси
одмах могу да предвидим читав заплет унапред, чак и то како тај блесавко поред мене на каучу почиње недељом да пере своја кола у дворишту, а то је више него могу да поднесем. То кад се недељом перу кола, мислим!
Било како било, фини свет таман заузе своја места кад неки одрпани Французи, равно с позорнице, почеше да шљагирају и пљују публику! Страшно зезање, на часну реч!
Волела сам га због тога што сте некако били сигурни да неће заборавити место на којем је паркирао своја кола, ма о чему се узбудљивом причало пре тога. Е, па једне ноћи изађосмо тако из Голфијане.
сам трчала кроз траву, да ћу једног дана обавезно враћати клинце и клинцезе без везе из старе Голфијане, ако немају своја кола. Упаркираћу се лепо негде са стране, у полумраку, и посматрати ко све седи унутра.
Као, знам ја да и они имају своја кола, али зашто да их троше кад су моја већ упаљена, као, чине ми услугу, у ствари, на часну реч, возићу их после све
Казала сам: Тенк јури велику мачку и пошла лево! Најзанимљивије је то што су Енглези углавном возили своја кола баш том, левом страном стрита. (А код њих невероватно, све улице се зову стреет!
— он баш месечарски буљи кроз прозор у бетонско двориште у коме најмање шездесет кретена упропаштава недељу лицкајући своја кола. — Малограђани! каже с презиром, али да је у том тренутку бацио погледа иза себе, не би то ни у сну извалио!
Он је, по тој теорији, једини поштен тип који живи од своја два прста. Зашто од два, а не од десет? — питаћете се. Због тога што мој матори не уме да куца на машини са свих десет
ни кинтаћа (чак ни за кофи), а дође време да се сређују формалности, они — ти лежерни типови, мртви-ладни, среде лепо своја пића, а кад им ја, мислећи да су стварно заборавни, одвојим лакат у плексус и кажем: „Па, добро,бре, а шта је са мојим
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
А лирски удес, мограњ лудила, чашкама заспе ружа Будима. СЕДМИЦА И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА (гледи): Може бити. Но кад је своја дела втори пут издавао, он је сигурно и то узео. О, то је виспрена глава! ЈЕЛИЦА: Читате л и ви радо књиге?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу имена своја повлаче. Два се бога о тела њихова отимљу и безброј риба. Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда?
На ту помисао долази одговор који каже: па ви и јесте неко други, погледајте своја лица у мраку, то уопште нисте више ви, ви себе не можете познати.
по земљи почињемо да отварамо поноре не знаш како је кад те понор ухвати за ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти
лађа сад ће се моје дете попети на небо да суди сопствене ватре ћеш добити натраг у крљушти лица кад подигнеш своја крила испод којих су убице 1000 година ће чедни бити на власти најтежа и најсуровија влада било би лакше с Оцем
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови
— Вешта вештина и брза брзина! — поче Танасије да разлаже, али га прекиде оштра команда: „На своја места!“ Војници се разиђоше. Још се неки искашљују, и онда батерија занеме...
— Видим да си ђаво... — На своја места! — зачу се команда, и батерија крете. — Не да ми се — вели очајно Александар. А знаш каква је!
— Е, е, та је добра... макар и коњосали! — Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. — На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну.
Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места... Али, непријатеља нигде... А војници се на оној обали даве и кидају мост, који Сава почиње да заноси низводно.
Онда људи запну још јачом жестином, као да би хтели да заглуше своја чула потмулим ударима пијука. Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас...
А кад пунилац Рајко искочи, онда хитро за њим поскакаше и остали и заузеше своја места. — На непријатељску батерију... плотун здесна!... Батерија је занемела.
Лагано подигосмо главе и погледасмо ка отвору. Станоје промоли главу. — Где удари? — Испред топа. — Послуга на своја места... — зачу се глас Танасија релеја. Војници су чекали целу команду.
А одаслана је и једна официрска патрола дуж Саве, у циљу осматрања. Капетан Јован нам том приликом изложи своја запажања и планове када би, на пример, он био неки командант: — Прво и прво, ја не бих артиљерију довлачио на саму
— одговори одлучно командир. Нама свима као да лакну. Топови су били приправни за дејство, осматрачи су заузели своја места. Дугачке сенке дрвета су неприметно клизиле по земљи.
Тишину прекиде глас десног осматрача: — У правцу села Шашинци види се неко кретање. — Послуга на своја места! — командова неко из батерије, а ми окретосмо дурбине на ту страну...
А из села журно беже старци, жене и деца. Усплахирена изгледа, претрнула од страха, напушта нејач своја огњишта и целокупну имовину, да би само сачувала голи живот. Зачу се команда: „Спрема за паљбу.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места. Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће.
А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири.
— Море махни се шале, него шта мислиш? — Хм... шта мислим ? Седи, ћути и гледај своја посла, то ти је засад, а после... видећемо. Засад, упамти добро, да ниси ни прстом мрднуо. Ћути и чини се невешт свему.
— Хе, соколе, нисам ја пророк. Ту се сад нешто крупно ломи... биће грмљавине и свега. А ти чувај своја леђа, јер сад могу најгоре страдати. Гојко га погледа плашљиво, а он ходаше по соби, мрштећи се и мислећи.
да је тај човек, који им је причинио толики бол, сада ту уз њих, да стоји као тешки кривац и очекује казну за своја недела. Љубица осећаше само гнушање и бол, али Гојко...
ћутећи корачати поред њега, а Гојко иђаше весео, задовољан, јер је данас добио потпуну освету за сва тешка страдања своја. Победио је и њега и њу, оборили су пред њим главу, али он ипак осећа неку празнину у веселу срцу своме..
ходите и станите овде уз ову велику и непроменљиву истину, прочитајте вечну реч на овом окамењеном лицу и умирите срца своја... »О, ала ми је добро !... О, ала ми је добро!«...
Она опет стаде, двоумећи: нешто је снажно вукло тамо у собу... Али што ће тамо ?... Да изнесе на видик и њој своја страдања, свој пораз... да јој да прилике да ликује над њом !... Не, не... Не тамо!... Али куд ће?...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
) ЈЕЛИСАВЕТА: Вештица, не престаје да се свађа! Како се само не умори! ВАСИЛИЈЕ: Гледај ти своја посла! ЈЕЛИСАВЕТА: Шта мислиш о овим крвавим траговима? ВАСИЛИЈЕ: Кажем ти, да гледаш своја посла!
ВАСИЛИЈЕ: Гледај ти своја посла! ЈЕЛИСАВЕТА: Шта мислиш о овим крвавим траговима? ВАСИЛИЈЕ: Кажем ти, да гледаш своја посла! ЈЕЛИСАВЕТА: Смем ли да питам шта мислиш куд ћемо сутра? ВАСИЛИЈЕ: Смеш. ЈЕЛИСАВЕТА: Па... шта мислиш?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја сам у Бечу имао своја пређашња друштва, већином студената, и студенткиња, са Универзитета. Коста је имао своја друштва, разних Бечлија, и
Ја сам у Бечу имао своја пређашња друштва, већином студената, и студенткиња, са Универзитета. Коста је имао своја друштва, разних Бечлија, и Бечлика, из свих класа, чак до ћерки хаусмајстора. Око поноћи, онда, почео би да нам прича.
чврстог уверења, у свом животу крџалије и аустријског мерценаиреа, да је најбољи лек за све недаће нашег народа једна своја држава. Отуда код мене то родољубље, тада, као нека врста лудила. Железнице су, у пречанским крајевима, биле прекинуте.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу. И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом. — Браћо! — поче један од сазивача. — Ви већ знате што смо се овде окупили.
— Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла. Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим лудима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и
Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе. Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.
Вечерао сам добро а по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
шећерлију или на краљицу, водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и — пурене зелењаке (бабице),
Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!... По ливадама бели се и шарени стока, а около сена скупила се гомила чобана.
Још путем, док се провлачисмо кроз гору и шибље, покушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и плашљивији суседи, од страха, ућуткиваху.
Према томе није ни чудо што се мој дух, нашав овако подесно земљиште за своја вежбања, одмах дао на посао. Не знам колико је трајала ова благородна гимнастика мојега ума, тек ја одједном опазих да
онда лепо сви уседну на кола са белим коњима и возе се у велику шуму коју зову Топчидер; ту Бора трчи по парку и вуче своја ручна колица... воде га к рибњаку где баца рибама кифле ... И одједном нестаде свега тога...
Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто вуче овамо... Истина, и тешко им је, није вајде.
Мора се то све расветлити, све дознати, па ако буде опасности, мора се бранити своја позиција. Дођоше кући. Чим угледа мајку, дете у себи говори: »Нећу јој казати... нећу! ... Заклела сам се! ...
— Стој. Не ваља се враћати! Поднеше јој помодрело, обезнањено, онакажено тугом дете. Ах, превелика своја срећа не допушта човеку да разуме туђ бол... Повраћено дете крете очима око себе...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.) ИИИ ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам
И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Шта ти се све није износило као узрок! Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста!
пробуђени и од реакционарског бунила освешћени народ устати као један човек, једна индивидуа; устати и потражити своја погажена права и подвикнути и Милисаву бирократи, и Јовици буржоазу, и Пурку, том јадном представнику милитаризма и
За оно мало ајлука, реко’, трујем своја плућа, а господа што ништа не раде носе штивлете и кркају пиво и бивтеке, а ја, ка’ један продуктиван и користан
га је поштовао и јако ценио због тога његовог смелог и одлучног корака, што је, то јест, своју грађанску слободу и своја грађанска права више свега ценио и изашао из те средњевековне и непроизводне класе, и на тај начин спасао и очувао
Штавише, гладни власници то и воле да се народ замаје тим а батали своја света грађанска права; па што веће благостање у народу, биће му већи и порез! А ја то не дам!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Савест је у Сартра, а код Жан-Пола свратио гост. Историчар свога времена: опет огрешење! Треба своја, пошто време не представља живо створење. Кад има најмање сумње: о, коза и оваца!
Доста си уживао у обиљу... Отуђио си се у тој туђини, Час је да се вратиш родном окриљу, И да родољубна своја чувства Обновиш на олтару нашег кумства!” Јер Срби поштују своје кумове Више него највеће светске умове!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Биолошка станица у Копенхагену имала је у то време за своја истраживања један мали парни брод »Тор«, опремљен и удешен за обична оцеанографска истраживања у близини морских обала.
ИВ. Двадесет и пет година крстарења по океанима Као што је поменуто, први брод са којим је Шмит почео своја истраживања био је »Тор«, парни бродић од свега 90 тона, који је припадао данској краљевској марини.
Вративши се са таквом надом у Данску, Шмиту је пошло за руком да за своја истраживања заинтересује дански краљевски дом и утицајне људе у држави, као и велике данске поморске компаније и
Изнуреност га је и спречила да доврши своја испитивања у Тихом Океану, где је на океанској пучини наишао на области са јегуљиним ларвама нешто другојачим од оних
лабораторији придат је 1936 године и један пловни музеј, у који је претворен брод »Дана« са којим је Шмит вршио своја океанска истраживања. Брод је нешто пре тога, 1935.
јегуље радије задржавају у доњем току и на ушћима река, док будуће женке у већем броју иду даље уз воду тражећи своја пребивалишта. Са тим се тврђењем не слажу сви природњаци.
на њих је наишла друга једна, опет француска експедиција, под вођством великога истраживача Димон-Д̓ирвила, која је са своја два брода »Ураніе« и »Пхyѕіціен«, са својим природњацима, а за време од три године, успешно вршила оцеанографска
фрегата »Боните« извршила је пут око света у циљу испитивања морских дубина. А идуће године опет је Димон-Д̓Ирвил са своја два брода »Аѕтролабе« и »Зéлéе« вршио оцеанографска испитивања у Тихом Океану и јужном поларном мору.
ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК: ДОПУНЕ РОМАНУ ЈЕГУЉЕ XВИ. Јегуље разних врста Јегуља има више врста, које имају своја пребивалишта у разним деловима света.
Аустралиска и нео-зеландска јегуља имају за своја плодишта једну океанску област симетричну са плодиштем јапанске јегуље према екватору.
На удице се меће чудан мамац: гужве од кукурузног лишћа; рибарски бродови, развивши своја једрила, плове по површини мора вукући за собом такве удице.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
из Скопља, из неке упола грчке фамилије, ипак он, једва издржавши неколико месеца брачнога живота, продужи тобож своја путовања по варошима, а у ствари свој стари распуснички живот са чочецима, Циганкама и другим јавним светом.
Наскоро жена умрла, брат у манастиру, Светом Оцу Прохору, | умоболан свршио. А он опет отишао на та своја путовања и лутања. Кћери, с помоћу стричева и родбине, место њега водиле кућу.
Брзо га довуче к себи и држећи га међ коленима и, не слушајући његове неприродне гласове од страха и радости, откри своја прса и на своју једну дојку силом положи његову руку придржавајући је, притискујући је... Осети само бол и ништа више.
Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја, ничија више.
Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја, ничија више. Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача,
И зато се очима, упртим у своја прса, колена и врхове ногу, с једном уздигнутом руком, пусти целу себе у игру. Прво као поклекну, одскочи и одмах
И да се не би овај досетио, Марко том подигнутом руком за нож на себе, на своја прса, срце, само што поче да брише чело.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
срцима свију неумитно буде, Код света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе, Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена, топла крв је пала По земљама што су сузом заливене.
На његове снажне и лиснате гране Пролећа сваког слетале су тице, Да опет оду у јесење дане. Пастири су своја догонили стада У жарко лето, да уморне прими Он, у свежину свог пространог хлада. И они су га напуштали зими.
Има своје ветре, мирисе и боју, Своје сунце, своје сенке од облака; Јер свака, најзад, има душу своју, И, к’о своја, биће и мртвима лака.
Само једна љубав не чили у пари Пролазности; само једна се не мења; Само своја земља не лежи у бари Досаде; и поред свију искушења, Све се више воли што се већма стари.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
У хитњи баци му из њедара као неки запис објешен о тракама. Он имаде још времена да цјелива тај запис и да га тури у своја њедра па се онесвијести... Кад се освијести нађе се у некаквом великом логору, под шатором.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе. — Свак’ је тузи и невољи дужан. — Гдје невоља руча, ту и туга вечера.
— Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља.
— Образ иде с главом О СРЕЋИ — Не бјежи од прве среће. — Није вук никоме срећу појео. — Сваком своја срећа. — Сваки је своје среће ковач. — Ко је срећан, и вране му јаје носе.
— Није коме је речено него коме је суђено. — Данас везир — сјутра резил. — Сваком ће своја доћ’. — Мука душе не води но суђен дан. — Што мора бити, бити ће. — Што ријека доноси, ријека односи.
и својему дому ишле играјући и пјевајући, мушка чеда грлећи, у наручју носећи, и на лијеп род ришћански гледајући, за своја чеда бога молећи, богу се умолиле, чеда одгојиле, с оружјем их саставиле, душе им мјеста уфатиле.
Изићи ће два бијесна јунака, мањи од ораха а повиши од љешника, и почну пред кнежином своја јунаштва приповиједати, и зва се један Мићун, а други Крцун.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује.
17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био.
Кад онај с бравима опет наљезе, и види још један опанак, онда му буде жао што онај први није узео, па свеже своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави.
је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене.
“ Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа.
Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
и духовна браћо моја и оци, уподобимо се прекрасним овим трговцима који купише себи предивну ову куповину, јер сва своја имања дадоше и купише једини бесцени бисер Христа. (Мт. 13, 45).
(Д. А. 14, 22, 21) Зато молим све вас, владајте се као што је достојно позиву вашем, (Еф. 4, 1) поставите телеса своја Господу, волите један другога, добро хитајте у предстојећем подвигу, што је добро, што је љубав према добру, на то
И помислих: када са вама у манастиру провођах желевши сабрати вас или послужити вам, и из љубави према вама заборављах своја преумножена прегрешења која беху према Богу, и промислих у себи да треба размислити и о својим сагрешењима.
буде овог премудрог и дивног мужа дело, благословивши свет свој, остави владавину њему од Бога дану и сва мноштва своја изванредна и различита, Христу Богу пошто се изволело тако и Пресветој Владичици Госпођи Богородици заситити му жељу
његов крст узев последова му, засађен у дому Господњем процвета као финик, као кедар ливански умножио си чеда своја, муж жеља духовних, јер се као чудотворац јави, Христа Бога моли непрестано за све нас!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ИКОНИЈА: Држи се ти мало даље од њега. Да л он неког цинкари, ил не цинкари, ја лично не знам, гледам ја своја посла! АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам? Кад сам пошо из оне самопослуге, сматеријалом, преда ме патрола!
ИКОНИЈА: То јоје, будали, фиксидеја! А, вала, и ти... Да, којом срећом, имаш породицу... АНЂЕЛКО: Гледај ти своја посла! СТАВРА: Замисли, да имаш велико имање, велику кућу, велику породицу!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ко год не види, не може управ ходити; а ко год не уме мислити и судити, не може ни своја дела како ваља управити. Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику,
Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен. | О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу;
Многа старост, труд и мука потребна је за от[х]ранити и до савршена возраста довести чада своја. А осим тога, коликим бедствованијам и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и [х]ранећи плод утробе своје,
ко многе сироте девојке као родитељ уда и удоми, светим брачним сојузом многе парове соједињавајући, и њи[х] као чада своја богаподобним гласом благосливљајући и говорећи: ˋРастите се, децо моја, и плодите се и напуњајте отечество с
потомков наших имена моји[х] љубимејши[х] пријатеља и благо|детеља које је преблаги божји промисал за оруђа своја употребио и мени у мојим странствованијам и претпријатијам чрез њих помогао.
учини ме сутрадан познати се с једним поштеним човеком [Х]ерцеговцем, именем Антонијем, који у граду имађаше два своја дућана, трговаше с[а] свакојаким воћем и зеленима и ту ожењен добро стајаше.
слободно могао у сви вишеречени мести прве и најлепше бечке госпође, колико сам год хотео, гледати, и нико за обадва своја у[х]а зато не би ми смео реч рећи; ал’ ово нек стоји. Само ћу још једно казати, пак ћу ови период закључити.
Овај господин прими нас с великом учтивостију. Прелат нађе лепо друштво Руса и Пољака за прећи „во своја.” И овде се с њим с великом љубовију растанем, ибо трећи дан пође збогом.
његовог ученика Јохана Еберхарда воображавати — замишљати вообразити — замислити, уобразити вооружен — наоружан Во своја — код куће воспети, воспоју — запевати, запевам воспетити — спречити воспитавати — васпитавати воспоминаније —
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. — Како, Јуре?
Потом, како је Исус сакрушија богољубну змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвећа, а проклети сотона просуја отров!
— Немамо кад, ћаћа, него само мало ричи! — И, ходећи, Бакоња му исприча све измјене које ће настати и своја надања. — Једино ми је за мисâ какав ће ми бити нови гвардијан, а биће цигурно Вртиреп, а он, знаш, не гледа нас липим
“ И он уведе Бакоњу у ћелију. Вра је јечао на кревету. Тетка се мало задржа, па их остави. Тада Брне поче своја нарицања: — Проклет бија дан у који сам се радија, кâ шта је рекâ праведни Јоб.
У повратку Бакоња видје гдје Вртиреп вири кроз своја врата. У стричевој соби чу разговор. Брне викаше: — Нема ту: „али“, ни „ово“, „оно“, него кад ниси донија јаспре,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац! — Ко је то видео и чуо да се отац и син посвађају због странке? — мирно рече Ђорђе.
— Ја сам. — Зашто си скупио народ? — Да бранимо своја уставна права и слободу. А питам ја тебе, официру, је ли ово турско село да водиш војску на њега?
Пушке на готовс! — Војници, синови наши, на кога пушке нишаните? Зар на сељаке, Србе, поштене грађане што бране своја права, зар на своју браћу и очеве? Чујеш ли ме, војско? — Аћимов глас се губи у вреви пушчаних окидача.
— Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек што је век на Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца живота.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Рогатих и репатих ће нестати и ти ћеш морати да бежиш. Али, не брини: и међу људима, као и међу ђаволима сваком је своја кожа најближа!
Ти! — удара Репати Рогатога, али ни овај не остаје дужан: — Добро је Поглавица рекао: сваком је своја кожа најближа! — насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе!
— Да ти помогнем, мајко? — Дечак скиде врећу с њених леђа и пребаци је на своја, зачуђен. Врећа је била лагана. Од чега се старица повијала? Дечак пође низ стазу, старица за њим.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
себе замишља у другима а друге у себи; забављало га је да, у мислима, мења своју кожу као што је, у стварности, мењао своја занимања. Умео је и да обрађује земљу, и да тргује, и да ратује, и да заповеда, и да, сјајно, говори на скупштинама.
Умножио је своја лица: раније, под Србима, био се клонио сваког истицања и марио је само за своју трговину; сада је, под Турцима,
говорило се како Филип Вишњић, слепи гуцлар, старац, једном годишње, у августу, кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда пева тужбалицу коју нико никада неће забележити. ДОДАТАК.
су излазили писма и прогласи, књиге и брошуре, привржених је бивало све више, концентрични кругови су се умножавали а своја унутарња задовољства, све гушћа, Рига је обележавао разгоревањем енергије, све већим.
је ваљало да се украси унутрашњост ондашње мале Саборне цркве, тамо на савској падини, једине у вароши, а започео је и своја настојања око оснивања Богословије.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака! Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада!
Мисли л' зар Грозовито откровеније то Сва чуда своја ређат' преда мном, Погибије, васкресенија сва? „Добар вече!“ авет ме поздрави.
Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја... Музо! Хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. В. Илић XЦВИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо
је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови, и када сви цветови отварају своја срца, отварало се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
пренесу горкоме; нека своју непостојност грдну са проклетством тамо оплакују у сузама и у риданију; нек тијела своја препитају са билијем и њиним сјеменом, водом хладном и са животнима.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“, додадоше неколико њих старијих. Питагора се осмехну. „Да, децо моја, што више година товарим на своја леђа, у толико радије мислим о својим младим годинама.
„Тада сам увидео шта бих све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања која су нама, Грцима, била дотле непозната; одлучих да пођем у Египат.
На то питање не могох одговорити догод не допуних и не проширих своја знања, донешена од куће, јер сам, као и сваки други Грк, био вичан да рачунам само са целим бројевима, а сада убрзо
Почео сам своја испитивања тиме да видим могу ли да пронађем таква три цела броја која, исто тако као бројеви 3, 4, 5, имају ту
„Да бих то могао доказати, морао сам још више проширити своја геометриска знања. Процуњах велику библиотеку која је стајала под управом Рехмозисовом, тражећи у њој математичке
У њену средину стави роба који је корпу, напуњену зељем и воћем, окачио на своја плећа, а ону другу на своје груди, лево и десно постројише се остала два роба, онај са телетом и онај са јагњетом, у
Слабуњав и ситан, али са осмехом пуним самопоуздања, изгледаше као орлић који затресе своја криоца да ускоро полети. Са тим осмејком на уснама, крочи младићким кораком до убавог храма Атене Нике, који се
У хладу његових дрвета, у том врту филозофа, држи Платон своја предавања. На главном његовом улазу стоје исписане ове речи: Нека не улази ко није упућен у геометрију!
У њој је написао своја дела о спознању света. Два различита пута водила су га напред: научно размишљање и искуство. Он пође спочетка првим
Он је, исто тако као и Еуклид, ставио на чело свом делу неколико дефиниција и три славна своја аксиома, и на том темељу сазидао је цело дело дедуктивним путем.
На оној здравој нози поигравао бих од весеља“, рече Зенодотос стењући и пипајући своја отечена колена. У дворани се појави један младић који носаше са собом велику дрвену таблу.
Он позва одмах к себи заповедника своје морнарице и управника своје ризнице, па им даде своја наређења. Онда даде позвати и Аристарха. Он га дочека пријатељски и рече му: „Слушај, синко!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А у току времена, затим, друштвено уређење развило се дотле да је појединац налазио своја права и на другом месту, изван онога где се родио и где су живели његови преци.
ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је бела кошуљица већ сва мокра од суза.
— рече он окренувши се упола — ви и не сањате о томе колико је несрећно створење човек кога сте љубазно пустили у своја кола, не сањате тако ми Бога.
Повраћам, господине, своја сопствена црева повраћам и с њима заједно фасцикулу по фасцикулу из архиве првостепеног алексиначког суда, коју сам ја
“ — „Е, јесам, вели, баш сам здрав здравцит извадила, али шта се тебе тиче, гледај ти своја посла.“ Уз Митра до самога прозора заузео је место старац један измученога лика.
Зар нисам имао права? Маните се ћораве политике, гледајте своја посла, оставите тај гурави народ нека сам трља главу.“ Ћути Илија Илић, ћути, али видим ја да се не слаже он са мном.
је тешки рањеник, не могавши говорити, савио палац своје гараве десне шаке, која је грчевито гребла земљу, и показао своја четири прста, Пацко је, растужен и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу
Вратио се чим, осим стражара одређеног код узетих топова, није више никог било и на своја уска плећа натоварио рањеника коме су се ноге вукле по изораној од граната земљи и однео га на превијалиште где га је
Она гомила војника и официра поче да се збија; коморџије приђоше својим колима; тобџије седоше на своја места, као да је неко командовао; официри оборили главе и покуњено ћуте.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке. ИИИ У приземљу се налазила дједова поморска агенција.
Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају.
их бар задрже на некој удаљености остали су потпуно безуспјешни: дјеца би само пренијела своје испитивачке погледе и своја отворена уста са жена на мушкарце, да их час затим, с одмореном радозналошћу, опет врате на жене.
У наткривеном тријему гости играју партију карата с баком и стрицем; тетке поред њих плету своја бесконачна плетива. У посјетама је и жупник из недалеког села.
Није конфекција. А то је свакако нека врста луксуза. Замисли само: имати своја знања фазонирана и обликована баш онако како твој мозак треба и како може да их прими!
Нешто шта сићушни духови никад неће разумјети. Човјек је често своја жртва. А ко то није, њему су често жртве други. Видио сам да се фра Анђело, сиромах, труди да изнађе како да ме
Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља.
Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља. Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу
— поче Ђурица. — Би оно што не ваља. Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.
А шта ли ће рећи Вујо ?... Ко му сме на очи изићи!...« Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...
Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... У вече Радован стиже први на ноћиште.
— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! — Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.
Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. — Ђуро, шта је ово? Ја ћу полудети!... Докле ће се овако ?
завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.
— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.
Ђурица плану. Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања. Своја кривица се обично заглађује љутњом. И он се наљути...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да
Она се сад дигне, упрти њега, и све ШТО је он за њу приправио, на своја леђа, па хајд̓ горе. Кад год је она зинула, он јој је бацио у кљун један крух, једног овна, и улио једно виједро вина.
ОЧИНА ЗАКЛЕТВА Био један старац, па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја три сина, па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био.
Изјутра, кад је изгонио своја говеда на пашу, бацао је свој топуз у висину, а дочекивао га у руке чак увече, кад су се говеда враћала кући.
Продужи колар да вуче своја кола, па и заборави на јунака у чакширама. Кад би вече, хтеде колар да седне, а поче јунак из чакшира да виче: —
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле...
И ту виде доба, она светла, ведра, Да их већ нестаје полако и тужно, Да пролазност своја отвара им недра, И да стварност свуда подиже се ружно. Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било.
Не знаш ни то, да сам све пребол'о, Да си сада прошлост моја сјајна. Моја љубав под животом спава, Откад мис'о рађа своја чеда: Тако мртви дају каткад јава, Моју љубав још сећање не да. ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако?
Можда спава са очима изван сваког зла. МИ ЧЕКАМО ЦАРА ВЕЛИКИ ДАНИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА Понели смо у рат своја срца мушка, Сузе седе косе, загрљај девојке, Осмех деце своје и сан што их љушка, И веру у Бога, пушке и тробојке.
Видело се како, сред највећег боја, Љубав неизмерна у срцима живи, И кол'ко се воли отаџбина своја, Земља вечне борбе и пропланак сиви.
Зар ничега нема? и зар живот преста, У визије своје разли се и плину. У облик пре свега, У постања своја, У пролазност трајну, У вечитост тајну Атавизмом неким 3а старим далеким — Дух човечји бега И на простор
Болесна ноћ је око њега била, Велика, црна, с поветарцем меким, Смрт по њој своја лупала је крила И лутала је сновима далеким.
Које ли је доба смрти и ужаса? Два прастара орла своја јата воде. И падају главе, лепе и без гласа, По путу што води престолу слободе. 1915.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Пази како ћу сада да га покренем у супротном смеру.“ Не могу да опишем своја осећања. Да је Пигмалион видео своју статуу како оживљава, не би могао бити потресенији.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца.
Само је љубав према слободи, правима и правди подстакла Србе из Војне границе да оставе своја стара огњишта у старој Србији и да дођу у Аустрију, где су радо прихватили да живе у земуницама и крећу се као кртице
Ови лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да неко говече тамо зађе, а онда би га одвели на своја оближња кукурузна поља, на другој страни њиховог села.
Нека га дух св. Саве води у земљу преко океана! Ја знам да ће он испунити своја обећања.“ На крају је моја туга сасвим попустила и вратило ми се самопоуздање.
Иако сам се трудио да прикријем своја осећања и мисли, одавало би ме руменило које би избило на мом лицу. Погађајући моје мисли, смешкала се задовољно, али
Погађајући моје мисли, смешкала се задовољно, али је избегавала да ми пружи прилику да јој поверим своја осећања. А ја бих то можда и учинио, иако сам био веома стидљив.
Зато су се моји другови устручавали да ме позову и укључе у своја разна удружења из бојазни да им нећу моћи изићи у сусрет и да ће ме то чинити несрећним.
Тамо, као у сну, видео сам дечаке како посматрају своја крда волова тачно онако како сам и ја то чинио, и играли су исте игре као и ми некада.
То је оно чиме они највише привлаче Али зашто ви, натурализовани Американци не гледате своја посла када нам дођете у посету? Кадаје ово рекао изгледао је много мање озбиљан и строг.
Тамо, као у сну, видео сам дечаке како посматрају своја крда волова тачно онако како сам и ја то чинио, и играли су исте игре као и ми некада.
То је оно чиме они највише привлаче Али зашто ви, натурализовани Американци не гледате своја посла када нам дођете у посету? Кадаје ово рекао изгледао је много мање озбиљан и строг.
” У духу ове мисли схватио сам да ме је Максвел кроз своја два мала класична дела ”Материја и кретање” и “Теорија топлоте”, довео у контакт са творцима науке о динамици, а да ми
Ћипико, Иво - Приповетке
Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и
Не љубе се нити здраве; као да се боје да тиме у овоме недостојноме мјесту оскврне своја врела осјећања. Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво?
Дјевојка се скањиваше: тешко јој наједном прекинути са својим дјевојачким навикама и заборавити на своја слободна познанства. Живјела би овако до смрти, и не би се ни с ким мијењала...
А Марко увијек за њом пристаје, сам је у кући, а и она је сама. Биће своја, неће требати да слуша господареву вољу... Па она увалица одмах испод куће...
! А како би лијепо било да је само своја и слободна, да може ићи гдје је воља! Пожурила би доље к њима, и сигурно међу њима нашла би некога с пријиним
Проповједник настави: —Света наша мати Црква милостива је: она је као квочка што, када олуја наслути, под своја мека крила сакупља своје пилиће да од олује не настрадају! Али, како је милостива, тако је и праведна!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Симболичке, међутим, остају такорећи код себе самих, задржавају своја сопствена, пластична својства и с њима се укључују у обликовање песме.
У оваквоме, вешто сређеноме поретку, слике и долазе до изражаја, слике саме по себи, слике као такве. Оне истичу своја пластична својства и окупљене су у јединствен призор објављене лепоте.
Његову пак функцију није одвећ тешко открити. Пажљивим посматрањем лако се запажа да је Матић своја испитивања постепено усредсређивао на однос између говорнога и стиховног низа, а тај се однос најјаче испољава на
Стих им даје извесно заједничко значење – утолико оне губе своја самостална; стих их уводи у известан заједнички ритам и чак темпо – утолико оне губе свој самостални ритам; стих им
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест!
ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доиста добро. ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета! ЧЕДА: А је 'л' те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи? ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом Мариком загризавши у
и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не повреди, своју врелу руку на њих и мислила о себи, мајци, оцу,
” Први пут сада она делује као да су у мозаику све коцкице враћене на своја права места. А складна је, уравнотежена и - по поступности именовања ликова од најдаљег ка најближем - прикладна баш
Укратко, судбина Аничина у овоме је. Зато што није могла сузбити своја јака чула и дубоке емоције, али је у исти мах и тешке моралне норме беспоговорно прихватала, она се на крају
лик), пук је прешао Рајну код Штукштата, ратовао у Лорени, и под Стразбуром, а након склопљеног примирја вратио се у своја села почетком лета 1745. године.
Средства описивања део су самог описа. Поготову у уметности. Приказани свет у роману своја књижевна својства добрим делом добија отуда што изражајна средства којима се писац служи истичу једне а запостављају
Промене су, очигледно, започеле у стиху, па одатле и треба поћи. У два своја пограмска текста - Објашњење „Суматре” (1920) и За слободни стих (1922) - Црњански традиционалноме, метричком стиху,
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Само једном руком беше поднимила слабину, стегла своја лепа старачка уста и из све снаге узмахнула да је не би страшан догађај поткосио.
— Код проте Дејана Поповића. — Шта?.. — узвикнух изненађено. — Још одмах после рата оставио је горе своја брда и сишао на Косово. Само да га видиш како се населио и изгра– дио!..
А сад, у слободи, тај човек напустио своја брда, своје чардаке и сељачко господство, па сишао у ову косовску шикару да поново скућава. Зашто?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Али стан’мо; то је доста, Ближе с’ тајни не сме прићи. Љубав му је кумовала. — Љубав има своја права Кâ и слава што ће да му Спомен вечно обасјава. — Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама?
»Стармали« 1889. ПОЛИТИКА Политика, она има За свак’ случај своја врата, Политика, она уме Различних заната. Политика уме куват’, Политика уме варит’, Политика уме гасит’,
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: А где је бурмутица? РУЖИЧИЋ: Отишла је во своја си. ЕВИЦА: Еј, тешко си га мени! (Отрчи.) РУЖИЧИЋ (сам): Њест ли сија боља од матере јеја?
САРА: Ха, ха, ха! Ма схèре, једва чека прстен. РУЖИЧИЋ: Гдје кћи своја дражести показует, Тамо матер вјенчање не чекает. ФЕМА: Шта, господин филозоф, шта ви говорите?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Потпоручник. Какав је то безобразлук? У — у, — командант се ухвати за главу, — ја говорим а ви пијете. У — у... На своја места... на своја места. Мршави ађутант брисао је са лица влажни, видљиви траг командантових речи.
У — у, — командант се ухвати за главу, — ја говорим а ви пијете. У — у... На своја места... на своја места. Мршави ађутант брисао је са лица влажни, видљиви траг командантових речи. Официри су хитали четама.
— Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. Сећао се и Мија.
Било их је свуда. Било је читавих блудних улица, које су мирисале на помије и сапуне. Жене су пред улазима излагале своја тела у кратким кошуљама. Па само би се по какав пијани матроз или стрелац из Сенегала одважио да унутра уђе.
Виле крај мора имале су своја купатила. Официри из штабова већином гојазни пуковници, и тумачи, купали се око места, где се купале љубазнице
Петровић, Растко - АФРИКА
У своја кратка, широка весла удараху као у гитаре. То беше прави концерт, најлепше младежи у најлепшем пејзажу. Кад су завршили
Чим се дохватише брода растрчаше се на посао, не питајући где ће налазећи своја места већ традицијом утврђена. Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене,
Изглед са високог прозора био је величанствен. Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.
Њине две другарице, исто тако лепе, пристају да се сликају али најпре обавијају своја бедра. Где год сусретнемо ситну црначку стоку, са њених леђа дижу се испред нас танке беле птице, налик на мајушне
пута ми је рекао да у ствари презире црне; требало је да међ њима нађе једног наказног дерана па да му поклони сва своја осећања. Одео гајена најчуднији начин. Требало је бити искасапљен као Н.
могао на њу ставити своја уста. Црнац је имао крваве ожиљке од зуба. Очистио сам их алкохолом и јодом, у чему ми је сам Н. помагао.
Затим бих опет, савладан умором, заспао у носиљци; будио се нагло, узбудљиво, када би носачи измењали своја темена, или, ступивши погрешно у помрчини, сваки час скоро испуштали носиљку.
они пуштају да им расте она кратка четвртаста брадица; и они брију глатко лобању; а кад не иду савршено голи обавијају своја бедра укрштајући мараму као што су је укрштали и фараони.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
на буимирском потоку, што су га наши покварили при повлачењу, а пред собом су упалили селашце Буимир да димом заклоне своја кретања. (Обична турска тактика.
наста свечан мир, после жарка дана тија, блага ноћ; прорешетани, изнурени и од дима поцрнели батаљони враћали су се на своја ноћишта, по логоришту се загореше огњеви, по болницама попалише фењери, бојно поље опусте, а болнице и лазарети
Што није хтело да савије свој врат под руски јарам — то је напустило своја попаљена огњишта и иселило се из своје постојбине. То је врло слична судба са судбом српскога народа.
логичних веза да их (начела) већ почиње усвајати, па у исти мах, кад их је потпуно разумео, он их је већ и усвојио као своја начела.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
мало, Не би л’ скоро санком ојачало, Да искочиш из колевке, сине, Да покупиш по свету врлине, Да се пустиш сам на своја крила, — Јер те мајка роду наменила.
Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Одмах! — он се окрете једноме војнику: — Реци потпоручнику Ћирићу да нареди покрет. Зачу се команда: — На своја места!... Јаши! Командиру приведоше његовог коња. — Је ли то „Витез“? — Стари и верни друг. — Командир појаха.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и дувати; судбина је свих писаца да се могу користити преимућствима само једног језика (а срећом, сваки од њих има своја, изузетна и особита).
Сад земљедјелец с одморними члени Плуг изгоњајет на своја њиви, После покоја труди пријемља, Зној с чела тарет. Всјаки художник в својему дјелу Занимајет сја, а пастири в
срећни, виде красно позориште, На час где вергше Марса љубимци мач, Минерви чисту жертву носе, Њој препоручују чеда своја.
Потом си надежда Оцена. Потом силна брига Њихова, умом и телом здрава Да будеш! Потом своја сокровишта Подашном руком радо отварају, Да вечну срећу теби, милој, Створе, и народној чести дигну Стуб!
Жедниш ли знати радо л’ госта прима И што замучи пријан док те прати: У своја недра озбиљски се хвати, Ти кључ имадеш груд’ма дволичнима. Сагревају сва срца исто семе!
Ти си послушао сузно створење, Дође и порази нам слободе убицу! Опет човек сад сме гордо погледати земљу, Сме своја права вечносвета искати! Опет ружа у градини цвета!
Па оде с оба своја верна друга У турски табор, како зора свану, На мамном дару Мурату се руга И зададе му одмах смртну рану.
Колико Фрушка има птичјих песама гора, Све, и дуже и краће, и наше одбијам и туђе, И тек само теби отворам врата своја.
Пуно срце никад не тражи речи, ове се Реком лију, кад груд чувства одгати своја. Тако и мени срце уснама улије живот, Нико не може други доћи до речи лако.
Оружија моја Злобње притупљајет, А окови своја На мја возлагајет: Чада удручаја Ногами топтаја Враг мој злоковарни. Исходишча водна Лијет око моје; Туга
Оружија своја Врагом полагајут Ишчушче покоја, Но не обрјетајут: Завист, мерзост, злоба Меж ими до гроба, Вожда не имушче.
од ових песникових примедаба које тако јасно упућују на могуће поетске изворе Горестног плача, па проширујући потом своја истраживања и на друге могуће књижевне обрасце, Бернард Џонсон је у своме раду Горестни плач и Плач Сербији Захарија
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране
— 'Ајде, роде, 'ајде! — мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Охоли, мада без рода и крова, Чекамо смели своја гробља нова. Кроз векове смо крв нештедно лили: Још ангорске су пољане румене И кланци Карста, што су крв нам
Господ у страшни дан суда, А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку И због њих починих своја дела луда.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Па онда! МИЛИСАВ: Онда морамо извршити напад. ЈЕРОТИЈЕ (препаде се): Какав напад? МИЛИСАВ: Кад стигнемо сви на своја места, ви ћете, господине капетане, да нам дате знак звиждањем. ЈЕРОТИЈЕ: Е, то не могу! МИЛИСАВ: Зашто?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Чак су и поједини српски аутори почели писати тадашњим руским књижевним језиком, намењујући своја дела и српским и руским читаоцима.
У аутобиографском казивању, јављајући се као сведок и учесник догађаја, Стефан опширно описује своја ратовања, у којима побеђује непријатеље Немањиним чудесним деловањем.
покушава да се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и племениту осећајност из сведочанства средњевековне епохе, сачуваних у књижницама старих
године, која је изашла у Бечу, у подлиску првих српских књижевних новина, прошириће своја размишљања: "Пјесме, загонетке и приповијести (пословице) то је готово народно књижество коме ништа више не треба него
Они су долазили из разних крајева носећи са собом своја регионална обележја. Глишић, Лазаревић и Веселиновић били су из западне Србије.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
умаче хлеб у јело, вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на
Ћипико, Иво - Пауци
— Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.
— Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати ... — Раде, опрости! Али не могу без тебе...
И срце му увијек заигра кад јутром погледа своја дозријела жита, што се у сунцу прелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне јарке до тамније ражене; и поље
— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући своја два залеђена прста. —Није... па пођох му на сусрет. —Са срећом! — зажели старјешина. —А бијасте ли заједно?
Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља, премишља и рачуна колико ће користи имати, и што продати и уштедети, да газдајовина част даде.
А година, по свему изгледа, понијеће добро, и гледајући на своја жита, поноси се њима: —Бог ће дати, па ће све добро бити! ...
— И згрози се, и трга га велика неисказана бол... — Драге воље подметнуо бих господару своја леђа, — помисли, пролазећи преко својих земаља, што леже у суморноме подзимњену дану пусте, — да, подметнуо би их, па
И, причврстивши у себи ту мисао, би му лакше. Али само замало. Док дође кући, угледавши жене и своја два сина гдје се играју око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђа да снага попушта; и привукавши себи синове,
обисени колачи, а многи ча је овамо доша каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит' своја запушћена поља и винограде, ча роду наша здрава и крипна вина. Сада вам пишем једну нову.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Да, свако ће носити своје властито бреме. А поучавани у науци нека дели сва своја добра са својим учитељем! Не варајте се: Бог се не да исмејавати.
То се поновило и данас. Кад сам пред Пипцем н Дадаром изнео своја страховања у вези с Јеленом, Дадара се окренуо, направио кисео израз на лицу и одмахнуо руком (као да га чујем: Богдан
Рекао бих неколико речи о Кирчи и Пипцу, не да бих их оговарао, него тако, да и сам утврдим нека своја мишљења о њима. Кирчу је Лауш узео у службу кад му је било двадесет година.
Макарије Долина је поново оживела. Меропси манастирски су се већ одавно вратили на своја разрушена огњишта и видим их одавде како ужурбано раде да би надокнадили изгубљено време.
томе могао наслутити шта мисли, пошто ми се учинило да је отишла ка прозору и да се окренула леђима не би ли сакрила своја узбуркана осећања. Али ништа. Она је и даље била мирна, као стуб, витка, красна, прелепа у својој уздржаности.
му изложио своје мисли како би требало бранити Кулу, Василије ми је одвратио да би најпаметније за мене било да гледам своја посла и да не турам нос онде где ми није место. Ми смо монаси, рекао је.
“ Морао сам да видим тог безобразника. Сударим се са четири исцерене меснате њушке. „Гледајте своја посла.“ Могао сам да будем оштрији. То „гледајте своја посла“ је два сам процедио кроз зубе.
Сударим се са четири исцерене меснате њушке. „Гледајте своја посла.“ Могао сам да будем оштрији. То „гледајте своја посла“ је два сам процедио кроз зубе. „Може те ухватити вртоглавица па ћеш залепршати доле као птић полетарац.
Матија навалио да ровишка по стени чисте сиге никако се није могла објаснити само журбом да што пре издуби за себе и своја два другара суву и пространу јазбину, нити неким изненадним буђењем градитељске жудње која га је нагонила да сместа
Гром се канџама закачио за кожну нараменицу на мојем рамену, раширио своја моћна крила и тако нас тројица летимо, летимо опијени не опажајући да нас лишће и гранчице шибају.
А зар ја то исто не намеравам? Имам тамо три своја човека. Кад дође тренутак, нећу слати копљанике — послаћу монахе. Богдан Средином јула почела је косидба ливада.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја... Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888.
Под њом је калифа нежни, уморан од дневна рада, Сањао завичај мили и своја времена млада: У једноликоме шуму широких палмових грана Он је слушао поздрав младости и цветних страна, Где плави
1890. (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) Досада, магла и тама... На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру, и својом уморном руком Додирнух сребрне жице.
где вале поточић броји, Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји, Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила.
Млади Нунец ишао је, Где га позва лепа срећа; Забацивши звучни гитар На широка своја плећа. Мамузе му ситно звече, А мач звони о степене... Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене.
Ту сам, у тавне ноћи, Мамила песмом њега, И тужна, у самоћи, Спустивши руке своје На своја бела крила, У твоје бистре вале Бисерне сузе лила.
дана Запроси је витез вредан, „Хоћу“, рече нежна пана, „Али имам услов један: Пре неголи хтеднем млада Оставити поља своја, Да тркамо испред града Стигнеш ли ме? Бићу твоја.
12. Једанпут тако у пролетње доба, Кад млади живот и свежина влада, Затечем старца поред тога гроба, Где пасе своја свилоруна стада: Стар и замишљен, у рујној вечери, Он је, ћутећи, гледô у даљину, И чинило се да погледом мери И даљне
Подобан смушеној мачки, сад ћата понова слета, И упре колена своја о трбух беднога кмета. Но кмет у овом часу већ беше у занос пао, Те ћата устаде с њега, јер ипак дође му жао.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету пратити, ширим своја духовна крила за далеке летове. Прелетећемо целу васиону и улетети дубоко у древну прошлост.
Дневна жега упућивала је имућније становнике да тек пред вече оставе своја склоништа и уживају у хладовитој ноћи. Они су, према томе, имали знатно више прилике да посматрају звездано небо него
Поред инструмената распоредили су се посматрачи, свештеници у таласастим одеждама, па врше своја посматрања уз неке церемонијалне обреде, којима не разумем смисао. Они су се поделили у три групе.
Аха! Оно је онде Ликејон, где он сваког јутра и вечера држи своја предавања, шетајући се по тој својој слушаоници са својим ђацима горе доле.
сем стражара на катаркама и на торњевима лађиним; и сами веслачи су задремали, па у полусну мичу лено и неправилно своја весла. Лађа се скоро не миче с места.
На крсту од белог емаља, исписаном златним грчким словима, раширила је позлаћена птица феникс трагичним замахом своја крила идући драговољно у смрт.
Онда тек схватих шта се све од мене очекује и како сам брзо и непромишљено примио на своја плећа одговорност за успех једне ствари у којој се, како рече и сам Министар, преплићу многе непознате тамне силе.
Пред том бујицом напустили су своја огњишта из прехомерског доба милиони малоазиских Грка, а страх и трепет обухватио је и цариградске Грке.
Из једне слушаонице у првом спрату покуљаше слушаоци. У њој је држао своја предавања познати перипатетичар Кремонини, који је из године у годину читао, преводио и тумачио јестаственичке списе
Тамо горе, одакле долазимо, предаје кларисимус Кремонини, који прима од Републике две хиљаде форината за своја предавања, а овај овде, којега тако жељно ишчекујете, радио је у Пизи за шездесет скуда.
Они, су у већим варошима тога царства имали своја трговачка стоваришта, базаре, ханове, цркве, па и своја купатила. Дубровачка република стајала је и са другим
Они, су у већим варошима тога царства имали своја трговачка стоваришта, базаре, ханове, цркве, па и своја купатила. Дубровачка република стајала је и са другим државама у јаким трговачким везама.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се
Зар за комшије и ристијани? Та стока неје за тај раћија. А ристијани, кад излегну на пазар, донесу оди свој дом своја раћија и леб, сал чанче фасуљот што земат од менеме.
Да, има самоће које су најстрашније. Бити сам, а не бити свој. Ето ја? Када сам ја била своја? САРОШ »Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући!
Да, има самоће које су најстрашније. Бити сам, а не бити свој. Ето ја? Када сам ја била своја? САРОШ »Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући! Опкољена фамилијом, родом, оцем, мајком и децом.
ТАШАНА (узрујано, бесно): Ох то, не то. Велика, чувена Ташана. Али то нисам ја. Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија. САРОШ (у чуду): Како »нечија«? ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И тако Ристана неочекивано постаде мајсторица и своја газдарица. Шор је одмах поделио улоге. С једне стране се расклиматала даска на плоту; с друге стране, једнако прелеће
Знала је поодавно да Бошко њу не види; да је Бошко од оних тихих незаситљивих љубавника који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час окрене згодну страну своје природе и свога говора.
Госпа Нола је први пут у животу изгледала срећна. Два своја мушкарчића она је волела на разне начине, из разних побуда, и то је њеном срцу доносило ширење и пуноћу.
Способности ваше су лепе , и, говори паланка , лепо и зарађујете. Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање.
— Седи, Лука, и причај ми шта радиш. — Он је причао о својим истраживањима, о успесима, о своја два последња семестра у Немачкој — што такође имам вама да захвалим, и више него за све остало, јер су ме у Немачкој
— Ето ти, Павле, парче усмене критике из овог нашег ситног градића! ... И ја тако, колико могу, у предавања своја уплећем мало свога дневника, мало дневника других људи...
У том би зазвонило звонце. Деца журе на своја места, у ставу су чекања да учитељ уђе; а Мија још не полази у свој разред.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Но со тим друге у већу јарост подигне. Тридесет њи, који буџу, који вилу подигну и немилостиво ова своја оружија, кад до Романа стигну, у движеније ставе, тако да овај витез, подобно оном из Манхе, у несвест падне.
Обично списатељи, под изговором мненија о своји дели добити, обичествују пре времена фалити се и сочиненија своја, док су јошт у рукопису, прочитавати, тако да кукавни слишатељи морају, ил’ им се оће или неће, тамо мисли управљати
Најпосле, гди ни помислио није, нађе драгу своју, која му приповеда своја удивленија достојна страданија. Ту нађу лађу, која ји баш чека да у отечество њиово иду; гди заиста нађу родитеље
Но наше жене тек онда уста своја чувају кад нужду виде од мужевљеве песнице сачувати ји. Сад опет ајдмо к повести. »Али баш ништа жене у месецу не
Њему падне сад агина кћи на памет, представи себи с каквим је пламеном она своја чувства изражавала, и за време колико би се човек комотно набелити могао, нађе се да је Роман у Јелену Девојку
Другим речма: »Ја ћу вас донде мојом љубовју мучити докле вас смрт у своја наручја не прими«. — Љубов која карактер или новце носи описана је мало више, гди смо о женидби и удадби гдикоји
« (Господична се мршти.) »Оће ли се Амор на мене смиловати да слаткопуна своја крила на нас обоје простре? О, небо, о, судбино!« — и проче. Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира.
) — троножац; говорити с трипода »пророчки, беспоговорно, ауторитативно«. (Пророчица Питија у Делфима казивала је своја пророчанства седећи на троношцу изнад пукотине из које су избијала нека испарења.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања. Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента.
Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла признање да је лепа
али су сва та мишљења живих људи, која они, додуше, кад умиру, подвргавају извесној контроли, само нам, на жалост, та своја контролисана мишљења не објављују.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Одступали смо без борбе са једног положаја на други. При мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и немилост непријатељу и своје породице и своју имовину.
И без моје команде, војници притрчаше топовима и заузеше своја места. Потрчим као без душе на осматрачницу и видим како пурња земља и лети камење изнад наших пешачких ровова.
у подножју планине, између питомих кестенова, чобани су напасали своја стада. А дубље по шумама, између четинара, кретале су се звери, вриштали шакали, гроктале дивље свиње, а над свима у
Жене плачу. Деца терају стоку И вичу за њом. Сви напуштају послушно своја огњишта, као да им нека бујица прети поплавом. И сав тај народ излази на главни пут. — Наредише ни ваши, да се селиме.
Око 1.30 по поноћи јавља се командир једне рововске батерије. Вели, сад је стигао и пита где ће наместити своја три рововска оруђа.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници, Браћо моја топографски радници. Чуновима да поверимо своја срца уморни А већ би нас зора соколила да орни Продужимо опет преко планина. Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
мостова гле, Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова, Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја. Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле!
на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим просторима, Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу Над Охридским језером и манастиром светог Наума.
Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег одсуства; Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.
довољно потврђен ни завршен, да би се о њему могло поставити правило: зато смо одагнали најзад релативност, и уперили своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови.
на поду, у бунилу, Толико је душа моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу душа је једрила.
На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења; И никад сувише није пекло на грудима. Отицало је опет зором, котрљало се по ливади, Гледах га једва разбуђен,
и хиљаде оваца, Клатећи вруће, набијене мешине млека За њима јагњад омађијана И овнови, у истом ритму, мужјаштва и своја звона. Очи им сјаје у вечери пламичцима, На ногама тако танким, тако неспретним, рекло би се да храмљу.
чије су косе забелеле сасвим у дану, Младићу, очију божанских из којих љубав свану, Тиха жено, која са анђелима мешаш своја сањања, Тешкога срца каткад у дну чудних смркавања, Не помишљајући да у рукама самим вашим цвета чврстина, Сви ви
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да покажу своја скривена блага. Да је хтео — младић је могао бити моћнији и богатији од сваког дара на земљи.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана! Клекла, ручицама ми стисла образе, да ми уста одскоче, а своја уста упила у моја... ах! СТАНА (улази брижно): Бато, зовеш? СТОЈАН (види је и заваљује се натраг): Ти?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја царска жезла. Својим челом само пред њихове скуте Падô сам, и цвећем осипô им путе, И клечô где њихов светли олтар
Већ чујем ђердана Звекет и видим трескају се њедра... Ево све дружбе! Овдје, испод грана, Своја гнијезда гдје косовац гради, Гдје с букве шуште бајке давних дана, Видим их. Ходе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Када своја питања завршава овако: Је ли Ђорђа цару оправио? Је л' Јакова на колац набио? Је ли Луку жива огулио? Је л' Цинцара
царе за сватове пита, нека купи колико му драго, по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два сестрића, два сестрића, два Војиновића, Вукашина и с њим Петрашина; у пићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте
“ Кад је царе разумео речи, он пошиље два своја чауша: „Отидите, два чауша млада, пак кажите Краљевићу Марку да га царе на диван зазива“. Отидоше два чауша млада.
Оде Раде преко горе чарне, Новак оста под јелом зеленом а са своја два нејака сина. Но да видиш дели-Радивоја! Кад изиђе друму на раскршће, лоша му је срећа прискочила: сусрете га
он ћера три товара блага, право иде друмом низ планину; доке паде у бусију тврду, ал̓ подвикну Старина Новаче а на своја два нејака сина, па опали лака џевердана, те погоди Мехмед-Арапина посред паса, укиде га с гласа, ни земља га жива не
Ал’ ето ти Петра Мркоњића а са своја до четири брата, до четири брата Мркоњића, и с њима су сва три Кулишића; они воде Ковачевић-Рама свезанијех руку
му књига каже, од ина се њему не могаше, већ он пусти сужња Милутина, и даде му три товара блага, те поврати до два своја сина. 78 ПРЕДРАГ И НЕНАД Рани мајка два нејака сина у зло доба, у гладне године, на преслицу и десницу руку.
А то гледа јунак Хасан-ага, пак дозивље до два сина своја: „Ход’те амо, сиротице моје, кад се неће смиловати на вас мајка ваша срца каменога!
“ Боже мили, на свему ти хвала! Тако ради јетрва Ковиљка: она храни оба своја сина, хранила их до седамн’ест лета. Кад настало лето осамн’есто, писат пође цареви везире, писат пође по земљици
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Међутим, није ни непријатељ спавао. Једног јутра бануше у село усташе и Талијани прије него су дјечаци и кренули на своја стражарска мјеста.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ Лисице своје јаме за боравак свој имаду и птице гњезда им своја; а ја, одкако бих син човечији, нејмам ни толико свога места где бих исто своју главу од зла времена заслонио.
Не спавај у несвести и у дубоком забуну своме! На опрезу се свакад држи, те од срдца уздахни, пак распружи своја ти летећа преко света умљива крила, и свуда, целопаметљиво пролетањем вилајетским свачији живот промотри, да прознаш
Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста! На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да и својом божеставном
ЗДРАВИЦА И Даваћу вам лепу кишу у свако њено доби, и земља ће вам издавати своја жита и све остале усеве ваше. И дрва питома и дивља свој ће вам пород воћни издавати и ваше вршење житно сустигнуће
ЗДРАВИЦА ИИ Даваћу вам лепу кишу у своје време и земља ће издавати своја жита и воће свој пород. И допрети ће ваша вршидба до истакања вашега вина, и точидба вам постигнуће пак сетву, и
Гледајући нас оскудних, Немој затворити од нас Срдца твога! Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У својој туги гинемо.
Допаде он на врата, искрха и изломи диреке, засовнице и катанце све здрузга рукама око поноћи. Узе градска врата на своја леђа, заслони се ш њима, да га не могу стрељајући за њим устрелити, измаче између њих, оде к планини, изађе на високу
те кад се је била запалила Тројада град, и ватра га је била опколила, он усука се кроз ватру, те га лати на рамена своја и ишика га на страну из палежа.
Имаше јоште два брата своја, Лазара и Гргура, и ови понајхубавији му син бијаше стасит, висок и врло красан лицем својим.
И своја ти уста пази од псовки, оговора, хуђења, зла приговора, опадања и ковлајисања. Нашто ли је пристао таки пост, не јести
Један што трпко једе, а другом зуби трну. Туђ трун свакога више боде у очи него своја глогова грана у трепавици забодена. Ако би штогод у срдце од речења ушло, то би и у мозгу здржало се.
И јести ћете сваке изобилности тако да свега будете сити. (Пророк Јоил) Расковати ће своје сабље на раонике а своја копја обрнуће на српове и неће више мећу собом се бити, нити ће језик на језик дигнути свога мача.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Освануло лепо јутро. Почињу оживљавати и чаршија и махале. Креће се свет на своја опредељења полако и постепено, онако, што рекли, по чину и господству.