Употреба речи своје у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје уништи и упропасти.

Маџари! Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

Ако се врате Срби, с пламеном освете у грудима, а тврдим челиком у десници, они ће их лепо дочекати, а у знак своје верности и пријатељства имаће доказа: — Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и имање!...

У руци је држао јоште отворено писмо. Ћутећи је сео на обично своје место. После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто

преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона

собу и радовао сам се тим сиротим гостима што ће, можда још сутра, доћи да у мојој топлој собици забораве зиму несреће своје... Ох, кад би се то заборавити дало!...

— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали. И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно

занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке! Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед.

— То је тужно! Она је јецала од бола. А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине!

ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке. А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: — Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.

него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. Ја сам га послушала.

Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: ,Ох, Обраде!... Марко, а где је мој брат?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Езоп, изобретатељ и отец баснах, посветио је своје лидијском цару; Лафонтен своје краљевском принцу. Платон у својеј „Республики” претпочтео је Езопове басне самим

Езоп, изобретатељ и отец баснах, посветио је своје лидијском цару; Лафонтен своје краљевском принцу. Платон у својеј „Республики” претпочтео је Езопове басне самим Омировим списанијам.

Лисица, при корену у шупљини истога древа, начини себи од лишћа постељу, и, трудна будући, ту окоти лисичиће своје. Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи

— Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати?

то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити. А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава.

курјак и лисац Лав, први и најстарији од свију лавова и цар свију животиња, находећи се слаба здравља, не излажаше из своје пештере.

Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне

и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што И њега крађе своје учасником бити не удостојава.

једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу.

уступити оно исто што су од христјана силом похитили, а не мисле да бог и правда хоће да с временом опет сваком своје буде. Ко је | пре неколико времена икада чуо даје Бошњак или Арбанас икада Турчин био?

Чувствованије ове добро|дјетељи учи мало детешце да се умиљава на прсима родитељнице своје, и грлећи је с слабима рукама благодари хранитељници својеј.

Покаже лаву своје рогове, пак се врати и без „Остај збогом”. „Та причекај, пријатељу, 'оди, поседи мало, сад ће част бити готова!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

поповима и калуђерима да се сваки свои послова ману и тако трговци да се ману трговине сваке Мајстори мајсторије своје да оставе а земљоделци своје све работе да оставе и пољска дела и воденице Пада киша на добоше о да нам вреди

сваки свои послова ману и тако трговци да се ману трговине сваке Мајстори мајсторије своје да оставе а земљоделци своје све работе да оставе и пољска дела и воденице Пада киша на добоше о да нам вреди из пушчане цеви цветом из

4. Онај који нема ништа, бос прогнаник из пепела, из пепела своје жетве, из пепела своје земље, измучену И крваву, спушта главу на праг Београда!

4. Онај који нема ништа, бос прогнаник из пепела, из пепела своје жетве, из пепела своје земље, измучену И крваву, спушта главу на праг Београда!

Је ли јелен и у кавезу јелен? Може ли лав бити лав без саване, у којој, кроз поветарац и пелен, прати кретање своје живе хране? Зар је ова сита ленштина лав? Зар је слон овде увеличан миш? Зар се вук овде изражава са „ав“?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?

— ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима.

Ми куће попалисмо, робље и стоку отерасмо. Златарићско пак робље и овце повратисмо сваком своје, а турско робље пошљемо у Немачку” (И ја сам ово робље турско видио, кад су и дотерали на Врану, где је логор био, и

сељацима по 200—300 гроша, па каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и

читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче.

аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје, кажите раји да се не противи царској заповести.

себи и рекне им : „Зашто не одлазите ви да народ советујете, да се когод не би противио царском ферману, него да приме своје аге?

То је било око 1794. године. Међутим, отишле аге и субаше по селима своје обичајне данке и десетке купити. У Београду пак био је неки Кара-Смаил, који је свуда, куд је год ходио, по 30-40

Кнезове држао је као своје синове; кад су год дошли к њему, по обичном поклонењу постоје мало турског обичаја ради, пак им заповеди те сви

Тако исто и све оне нахије од Мораве које су се с Турцима завадиле своје фамилије спреме у Ћесарију, а мушкарци остану у војсци.

С мером и у своје време много се којешта чини без штете, што пред судом здравога разума не би се могло оправдати сасвим.

Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије! У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!

слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.

— Е, је ли ти стало срце на меру, газда-Рако? — упита га Сима заједљиво. — Ја, брате, ничије нећу, а своје. не дам... Што си пуштао стоку у штету? — Нека, нека, газда-Рако!... Платићеш ти то мени! — рече Сима као претећи.

— Па то сте њему купили главу шећера? — Јес̓ — њему. — Е, е, ви̓те, то је лепо — кад сељани воле тако своје старешине. — Лепо је. — А купили сте за ваше паре? — Није. Он је дао. — Да, да, за његове паре купили сте.

— Је ли то Узловићу? — упита онај што је бацао попа. — А њему скоту — ја! — Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале! — Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега?

Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи. — Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани.

Упути скромне Вучевчане да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их да се добро чувају »републиканаца«

својој дужности »штедећи и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље.

који је с Трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире, те може данас уљудно дочекати одабране госте своје.

Утом поп Перо с учитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставише своје. — Дела ти, Дашо, да ми њему баш дрекнемо, најбоље ће бити.

сметлишта, у коме се беху безбрижно разлепршале и закокоташе поплашено, а пилићи се само прибише уза њих па изврљивши своје још голуждраве главице само тек учинише: »ћрррр!...« И сама живеж већ види да се некака чудевенија збивају.

Њега на испит, па после суду, суд га осуди на робију, и ето, сиромах, још није издржао. Капетан тера опет своје. Виноград је добио. Сад, ваљда, има опет неког те му помаже да тргује с главом шећера...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

живота и ведро чекао час кад ће оставити своју кућу, пуну као кошницу, свој пород очуван и недирнут болешћу ни смрћу, своје пријатеља и другове, и отићи у вечност поштован и уважен... Поп Милоје беше поп на своме месту.

— Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. — Хоћу - вели он. Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне. Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: —

Радили су с планом. То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово име почеше управљати нахијама (окрузима). Те окружне старешине назваше „кабадахије”.

Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина... Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео. Да си му ма шта заискао, дао би. Да си кога грдио — он би га бранио.

Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом... И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже...

И у овим плаветникастим колу тима он виде дивне и красне слике, виде своје лепе наде остварене... Чибук му испаде из руке, а у одаји се зачу лако хркање... 8.

Он це вуче од дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; онда наједаред претрча преко не, дође до ара и стаде нешто по ђубрету чепркати... па се диже колу...

Станко стиже. Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене своје родитеље, па се и сам промени у лицу... — Је ли, море? — упита кмет. — Чујем, чича Јово. — Познајеш ли ти ову кесу?

који је намеравао да му отме прву, младићку радост; па не само то, него најпре да му узме живот; који, да би постигао своје намере, хтеде осрамотити и њега и породицу његову... То је Лазар. Па шта је он? Душманин...

— Знам, Лазар. — И ко још? — Више нико. — Ето, видиш да не знаш! Сем Лазара још је неко умешао своје нокте. Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита. — Е, мој синко!... Ђаво је ту своје нокте умешао!...

Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита. — Е, мој синко!... Ђаво је ту своје нокте умешао!... То је мајсторски смишљено, а још смишљеније изведено!... — Ама ко је, тако ти бога?

Хајде! И кренуше се. 13. ПРВИ МЕГДАН Харамбаша даде Станку своју торбу. Ишли су ћутећи. Сваки је своје мисли премишљао. — На Жураву, дакле — рече Јовица. — Да неће бити каког окршаја данас? — Па... може бити.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време

Кô немирна савест што први пут спава, Тако спава море у немом блистању. Чемпресова шума бдије; месец на њу Сипа своје хладно сребро; одсијава Модро летње иње са високих трава. Затим крик. То крикну буљина на пању.

дух мој сада напије За првим јутром тим без помена, За чистим прагом прве капије. Прођох све своје страшне путање Звезде и мрава; с тобом ходећи, Сав круг обиђох; познах ћутање Ствари у њиној сјајној одећи.

Где непроходне шумске пагоде Држе у небу звучне сводове; Где дају, као светле јагоде, Све тајне сунца своје плодове.

Биће се данас као лави У ноћи туђег мравињака. Учиниће га општим гробом, Свуд оставивши смрт и сенке; Понеће своје мртве собом, И ново благо, и све женке.

Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви. Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи.

И крај друге жене ја ћу да се надам, И да своје срце расипам и губим: И опет мислећи да први пут страдам, И први пут желим, и први пут љубим.

РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије — Без наде и среће; вај! да ми је моћи Испунити опет целе своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није.

И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, Кô што беше дошла, тужно и полако.

Свагда, као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне.

ГНЕЗДО Плетем своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, кô цвет џиновски,

Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Причала ми је много. Пола кроз сузе, пола, опет, намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима. Своје је приче зачињавала својом филозофијом о животу, образу, о срећи, о суду и тако даље, а све се то, опет, свршавало

” Паде ми, дакле, на памет да сам ја „био у Паризу” и да сам „светски човек”, па изгњечим своје срце као цхапеау цлаqуе и слободно корачим напред. Поклоним се њој, па пружим руку Ћорђу: — Добро јутро, чича-Ђорђе!

А у мој се посао не плећи! Покуњи се мати па ћути. Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне по коју.

Капетан га мирно слушаше, као ону шеталицу на сахату. Ни она, ни Благоје нимало му не сметаше да даље настави своје мисли. Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине...

Понека се кокош отисне с дуда, и лепршајући се поново се гнезди међу своје друге. По која реч јасно зазвони кроз вечерњу тишину.

Она коми грах. Ђеда задовољно гледа како она коми. Обоје ћуте, ништа не говоре, само срце чини своје и дан осваја. — Хајд сад овамо! Она пође за њим у коњушницу и положи како јој он казиваше свима коњима.

Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.

Оно добра што су имали, као што рекох, нијесу рачунали у своје, већ у народно. Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце

Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе! Пазићу га као своје! — Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро — рече кмет. — Нека је с божјим благословом!

Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.

остављам вама на аманет... Бог вам, а душа вам! Кум Нинко испружи врат, хракну мало, па рече: — Гледаћемо га као своје!

— Све то само би развлачило приповијетку, и све то само би онај разумио који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морао оставити свој завичај.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет. Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове

после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све, не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око

А, обешењаци једни!... Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе!

А обојица су имали још и своје надимке; поп Ћира се звао и Поп Хала, а поп Спира: Поп Кеса. Зашто су оног првог прозвали поп Хала, чули сте, а зашто

Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате. И поседаше сви.

— Непоправим је! — вели поп Ћира. — Не да се поправити, он тера своје: »Тера Јела што је започела«, — вели госпођа Перса. — Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак!

ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице, и пола »штогла«, — и опет му ништа не помаже, он тера своје.

! Та није ме у три вармеђе било!« Но како свака ствар на овом божјем свету има своје две стране, добру и рђаву, то поред свих ових тугаљивих страна писмености, свет је ипак увидео да се треба

А да не би до тога дошло, није жалила труда, него је учинила од своје стране и последњи покушај за који се надала да ће спасти живот њеном вредном и полезном штићенику.

му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње.

Шта више, сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак? Поред гусака било је ту и гушчића.

Она вам не мари баш да чита и да пише, али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много.

Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове. А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу,

Нарочито је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и

Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се. Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако.

Али кад он Нази од лењости не би ни одговорио, тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје, ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се подгуркивају.

А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му

и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна? И гегајући, блатњав, продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље. ИВ ТАЈА Од свих просјака он је био најлепше обучен.

— гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела. А остало, што не би могао да обуче, крио би по угловима те своје колибе или земљом затрпавао бојећи се да му ко не узме или украде.

Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку, иза гробља. И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса.

Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то!

И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо.

И онако пијан, плачући нуди пролазнике: — Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове. Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Дете има свој грунт, а тата му је тутор, па нека троши. — Верујте, није вредно трошити! Доктори само своје терају. Боље би било кућевни лек употребљавати. — Та кад се има, нека се троши.

— Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете. — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд. — Немојте одма’ с дететом почињати.

Господар Белкић је частан трговац и грађанин; није сиромах, ал’ има много деце, па ипак ће дати што поред своје кћери. Најпре отиде Парковић с чика-Гавром Белкићу. Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати.

— И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара. Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога!

Ал’ кад будете старији онда ћете се друкчије разговарати. Нећете се кајати ако и он своје саизвољење да. — Ал’ ако он не усхте?

Шушнуо му је чика-Гавра да у вароши М. живи једна удовица, зјело богата, а држи под своје једну девојку, коју је дала лепо васпитати, и даће је за трговца. Даје поред ње осам хиљада шајна.

— рече Пинтерић. Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред госпође Макре сести.

Та је богата. Да видиш само како је шмукирана! У Ш. седи господин Гледић који има под своје једну рођаку, фрајлу—Марту. Она је прилична девојка, радна и паметна, да се ма с ким разговарати може.

Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли сакрије своје. Ако икоме, то је доиста госпођи Евици језик за то дат.

Хајд’ што сте лепи, ал’ кад певате — е, онда ми све срце игра! — То ми је баш мило кад могу своје миле госте веселити. Кад је Чекмеџијић видео како је добра госпођа, почне и сам из срца певати, као да је код куће.

Чика-Гавра је његовом примеру следовао. Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком доће у О., на радост своје матере, која већ није ни веровала да ће се њен Љуба икад оженити.

Не зла коју да узме. Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз. Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Њега је вест о ултиматуму, доле у његовом ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је мислио да ревносно продужи читање за

И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје најтеже испите и веридба је недавно била обављена. А сад је било све на путу да пропадне.

Завршујући оно своје писмо са фаталном вешћу која је мало час узбунила сву престоницу, Јуришић је устао са стола па је некако механички

потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве радости очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад шта?

посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно парче своје суре официрске униформе.

И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране. Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим?

Онда узе са стола слику своје мајке и пољуби је нежно, па то исто учини и са оном сликом веренице, а затим обе спусти у сандук.

Још једном, последњи пут, баци поглед по соби, на своје грађанске рите, на књиге, на фотогоафије, на плакате и на табаке.

у чистом белом рубљу, што пливају у благостању и што у земљи крију чаше са сликама краљевих синова да их изнесу у своје време, баш су дивне душе.

линије жене са којом је толико пута посматрао сличне сунчеве заласке и коју је волео свом душом и свим насиљем своје крви и меса.

Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се!

“ Али, у место тога, Христић се заплака љубећи своје старе родитеље, и онај стид порасте још више кад у сузним очима жене опази понос и радост што стоји поред рањеног И

Африка

једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје име, различито деформирано, саставио збирке преисторијског оружја, накита и драгог афричког камења из свих доба.

Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности. Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо.

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Искрцавамо се. Жандари црни, врло елегантни, поносити на своје униформе, благи и услужни. Варош европска, мање лепа од Казабланке. Прашина.

Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Свима је заједничко само да своје зубе не престају зашиљавати дрвеним прутом. Њине компликоване фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им пуни

Млади Марабути, Тенерилом и Ибраим, и трговци, читају поваздан, левајући своје коране. Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и

пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу своје матере: Кардиате, жене Волов.

комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

оне који су у призрјенију начина живота с друге стране обезбјеђени — искључително на књигописаније отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами

Црњански, Милош - Сеобе 2

На то мало места фратарски ред капуцина и исусоваца био је подигао своје цркве, са барокним фасадама, а војска, Команду места.

се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља. Нити да ушоре своја села.

Био је насмејан и чинио се весео. Врх својих раскошних, венецијанских, ципела и своје дустабане дизао је са земље као са чавала.

Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна. Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда? Он би им то дозволио, и на парадама.

Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча.

А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија.

„Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа. Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком љубазношћу указа Грку врата. Пропустио га је да изиђе, мрмљајући учтиво: „Изволите, битте сехр.

Затим би друштво имало да поседа уоколо, око троношца. У рупу, где је био кабао, имали су сад играчи да спусте своје удове, а на уд да привежу конац, или неку врпцу. Те врпце би висиле, под троношцем, који би се тада покрио.

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да промени царством.

Дисао је као тихи поветарац и пућио усне. Запаливши свеће на великом канделабру, крај своје постеље, његова жена седе на постељу у дугој, свиленој, спаваћици, и дуго га је посматрала. Морала је да га буди.

Светлост која му је сијала у очи, пробудила је и сама Петра и он је почео да се мешкољи. Тргао се, кад чу своје име. Затим се окрете потрбушке и хтео је да настави.

Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не пригуши. Терала га је из кревета, а он би се онда,

Теодосије - ЖИТИЈА

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможајма, и да се с благородним младићима весели.

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, ридање к ридању додаваше. А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма Богy и Огњу божаственом који

И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узиђе па велики

А ово рекавши сврже са куле ризу своју и младићке чисте власи главе своје, а уз то написа и писмо родитељима, да их утеши, молећи: „Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као

А овај одморивши се, дође ка игуману, и исповеди болезан срца, не тајећи узрок своје измене, припаде и замоли да га благослови, да га отпусти да са оним пустињацима самотни живот проводи.

Ни по времену ни по узрасту теби не приличи да нешто такво сада иштеш, јер све треба у своје време. О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима — чији си син; твој долазак нама није непознат онима који сада

А старац, чувши за чудо са божаственим младићем, и омивши своје преподобно лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат,

Ватопеда, рече: — Ако Бог који гледа на ме погледа и да ми да видим овде господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије. И много друго у манастиру учини што није могуће набројити, због чега га зваху другим ктитором.

А овај, док су посланице обилазиле, богатство своје добро распореди, убогима и немоћнима, хромима и слепима, сиротама и удовицама, прокаженима и свима ништима раздаваше.

Ту, пред светим дверима светога олтара, поклонивши се, предаде Господу своје обете. За време службе и молитве, био је руком истога епископа Калиника крстоносно украшен анђелским образом, у ком је

А многи од благородних, оставивши своје куће, ишли су са преподобним путем смерности, и стигавши у Свету Гору Атон уђоше у манастир звани Ватопед.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја. Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док

Све балканско становништво досељено у АустроУгарску није никада заборавило своје сународнике, заостале у „земљи матици“: интересовало се за све догађаје на Балкану; многи су се досељеници надали, да

Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине. Динарски су људи живог духа и танане интелигенције.

Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна.

Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама).

) и ослобођене су тежих радова. Девојке се нарочито баве израдом своје спреме за удају. Живело се угодно и у сразмерном благостању.

Овде су најчистији и најбоље очувани динарски обичаји. Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав.

Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на

— Као што су међу собом везани љубављу, динарски су људи исто тако одани прецима; нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима.

Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.

Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака

Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Неко зачуђено повика: — Пази, пази, бијели миш пророк сакрио се међу своје срећке! Уплашио се лава. — Тако је, тако! — потврди скитница.

Чувајте се! Сироти Брко, са џаком на леђима, све на прстима одшуња се до своје њиве под планином и ту га опрезно спусти у кукурузе.

срећу нашег Шарова, Крушкотрес га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе, јер те траже двије страшне делије!

Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје рупе, али баш у томе тренутку с гране преда њ стресну мачак Тошо.

Желим ти други пут бољу срећу! Кад угледа своје пријатеље, Шаров од радости узе цичати и ваљати се. И њему Миш пророк прегризе уже око врата и тако му даде пуну

И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са собом своје вјерне сјенке, обадвије једнако немирне и тамне.

Ујутру, видећи своје капуте потпуно мокре, стали су да их бију вичући: — Хеј, зашто сте пијанчили воду?! Идите сад на сунце да се добро

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим

буду ветрове кћери Неки ружокрадице Ружокрадице се привуку ружином дрвету Један од њих украде ружу У срце је своје сакрије Ветрове се кћери појаве Угледају обрану лепоту И појуре ружокрадице Отварају им груди једном по једном У

груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не одмара Овај стално премешта своје очи Стави их на леђа И хтео не хтео пође натрашке Стави их на табане И опет хтео не хтео врати се наглавце А овај се

из моје главе што се распрскава Напоље само напоље 5 Теби дођу лутке А ја их у крви својој купам У крпице своје коже одевам Љуљашке им од своје косе правим Колица од својих пршљенова Крилатице од својих обрва Стварам им лептире

распрскава Напоље само напоље 5 Теби дођу лутке А ја их у крви својој купам У крпице своје коже одевам Љуљашке им од своје косе правим Колица од својих пршљенова Крилатице од својих обрва Стварам им лептире од својих осмеха И дивљач од

моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти сенку са своје сенке Изравнао брегове у теби Равнице ти у брегове претворио Завадио ти годишња доба Одбио све стране света од

пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби квариигро у теби безвезнице Не повратила

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) Па идите, идите у „Руску лиру”, „Казбек” или... шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и...

РИНА (долази из своје собе обучена за излаз, упућује се излазним вратима и не осврћући се ни једним погледом на Павла).

Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.) Читајте, молим вас, даље!

АНТА: Можда је човек хтео да обиђе своје имање? СПАСОЈЕ: Можда! А можда и да наплати своја потраживања која нису наплаћена.

То је господин Бурић. Шта ће тек рећи на све то господин Ђурић? НОВАКОВИЋ: Но! СПАСОЈЕ: Човек који је уложио све своје искуство, сав свој углед и везе у огромно предузеће у које смо ми уложили капитал и знање, шта ће тек рећи?

Да, господине, а то није изабран зато што је мој зет, већ као стручњак. Мој зет је пре две године штампао своје велико научно дело „Мелиорација теризације”. То је дело направило огромну сензацију.

ПАВЛЕ: Врло сам вам захвалан. СПАСОЈЕ: Е, па шта би дакле још? Ми смо са своје стране учинили све што смо могли. Шта хоћете још?

Што се није удала кад је требала? СПАСОЈЕ: Не знам, али она је богата. Додуше, она се носи мишљу да све своје имање остави некој хуманој установи; све маторе девојке, знаш, болују од хуманизма, али ја мислим да ће она водити

АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи. Уђем у радњу и упутим се најстаријем помоћнику: Господине, ја бих желела да ми покажете материјал за венчану

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ!

Ти стави газдаСпасоју у службу твоју логику, а он ће теби ставити у службу своје паре. СПАСОЈЕ: Како: ставити у службу своје паре?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

упадати у туђу својину, али нисам имао времена дуго да се питам: Атаман је, такође, већ био у чамцу и прекрстивши своје мајмунске ноге почињао да преде. Перунике су биле златне, хладне и мирисале на муљ и воду.

Часак или два осећао сам своје тело некако нарочито, а онда рекох да сам написао то идиотско писмо. — Почиње са „једина моја”, а завршава се са

Очекивао сам да ће се зачудити, али она само упита када мислим да кренем. - Потребно је да претходно средим неке своје ствари овде! - рече, а ја се насмејах. - До тих острва путује се нека два месеца, отприлике.

- Ти, верујем, не мислиш тако? - подиже према мени своје модре очи и насмеши се. У том осмеху било је сакупљено све оно што је Караново причало о Црвенку професора Галца, који

Кад сам дошао до тога, Весна претворена у музичарку открила је своје карте: она није од оних који се убијају само зато што се то једном писцу тако хоће. Убио сам је, ипак.

” итд. Гласови су им били пискави и неодређени, а кроз стаклена врата видело се како једна према другој нагињу своје златокосе главе. Читава та кућа, са баштом пуном младих биљки, деловала је чисто и свеже.

- Зар имаш очуха? - подигла је према мени своје прозрачне очи и покушала да се насмеши, само што јој то није богзна како полазило за руком.

Ушавши у град, покушао сам да се мрачнијим улицама некако довучем до своје куће. Кад сам дошао до Шареног сокака, православна црква је избијала једанаест и четврт, али је морало бити више, јер

Доле је још било мирно, иако је сада и очев кревет био празан. Осећао сам свако своје цревце понаособ и кренуо на доручак као што непријатељ полази у извиђање непријатељске територије.

Пузале су уза зидове његове собе, спавале му на раменима и трљале му своје олињале хрптењаче уз колена. Прилог времена прошлог!

- Лудирали смо се ових дана - рекао сам. - Само то? - подигао је своје тешке очне капке и мени се учинило да га опет видим обријаног темена како у широким гаћама јаше вранца уз пуцање

- Доћи ћемо други пут! - рекао сам. - Рибе сад спавају. - Мислите? - подигла је на нас своје засењене очи. - Како на то нисам помислила? Боже мој! Емилијан!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Размишља. — Е, па добро, нек буде фишкал; ако баш и не буде терао процесе, он ће бар своје бранити. Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“.

новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој после вратила. Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам.

без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој после вратила. Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам.

— Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.

Господар Софра имао је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати

Па је и то уздизало што, после смрти Угљешине, госпођа Татијана, још доста млада и угледна удовица, за љубав своје деце, није се хтела удати, жртвовала се за своју децу.

— Тај ће наш бити — Тај ће мој бити! Тако се разговарају, па све улазе, излазе, мере, рачунају своје и непријатељске силе. Сад је већ доста било господару Софри и дружини, морају се за бој приправити. Већ је дубока ноћ.

остали лопови, видећи да они у соби ништа не извршују, а четврти рањен ужасно јауче, почну бежати, и разбегоше се, а своје нису могли однети, јер сад тек господар Софра излете с пиштољем, па пуца за лоповима. Сад су спасени.

Сад армицијаш понуди Чамчу да остане преко ноћи, с колима заједно, и да друштво позове к њему. Чамча не дâ, опише му своје другове, па ће с њима да изреди комедију. Предложи му да их одма не пусти, већ да ће најпре да извиди бурад.

— Ни кнез Сапијеха не пије бољег од овог, — рече одушевљено армицијаш и, покрај све своје званичне дужности, наспе сам себи из чутуре, и по други пут испије; не може да се уздржи, хвали вино и већ насипа

Тако господар Софра са породицом проводи своје време, од дана до дана, од месеца до месеца, од године до године. Перу једнако поучава, кара, али се ништа не хвата.

На ручку се лепо понаша. Фрајла Ленка учтиво га послужује, али је озбиљна. Профит баца око на њу, али она не да своје зенице, не да свог погледа ухватити. Схвата шта Профит мисли.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Оставивши две своје ћерчице у селу, дошла је била да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води,

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила.

Настаде мала гунгула у чамцима, и људи поскакаше да још једном погледају своје. Док су шајкаши дрешили конопе и газећи до паса воду, вичући, отискивали чамце од обале, дотле су неки промрзли

Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке. Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што

Печуј, где је имао да издржи преглед пре него што га упуте да стигне логоре Карла Лотариншкога, који је био истурио своје претходнице на Рајну, до Штукштата, под командом генерала фелдмаршала барона Јохана Леополда Беренклау.

где је још горела светиљка, загледани, кроз пукотине дасака, у непозната лица, да после, постојавши, уморно наставе своје тумарање. Одоше, и не остаде за њима ништа. Ништа. Понеки међутим упадали су и у куће.

јаукањем, рикањем и рзањем, каламбурима, састављеним од свакојаких гласова што су их чули по дану и по ноћи, код своје куће. Понављали су фијук ветра, кас коња, а особито пој петлова.

Убијеним, поднадулим ногама, и угушеном вољом и свешћу, потпуно заборавив своје на дому, без разговора и смеха, почеше да скачу, ређајући се један за другим, путем куд пројахаше официри, са штапом у

Жене су биле повеле децу уплакану, а људи своје старце да говоре. По целој се кући већ знало за крађе, паљевине, туче и једно силовање.

Исакович је стајао дуго пред великим огледалом и гледао широк ожиљак ране, на десном рамену, исто тако пажљиво, као и своје дебеле, опуштене образе.

Навлачећи своје црвене чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен,

Покушао је да оде из војске, али зар онда није ишао исто тако за житом? Населио се у Галцу, терао своје шлепове до Беча, па ипак изгубио све. Земља и његова стока, болест дечија, плач, све је било узалуд.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

он посеже за магијским поступцима и бираним говорним формулама (басмама) како би ток појава окренуо у своју корист, на своје добро.

Чак и девојка која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је постала мајка.

Бољевца, за време свадбеног ручка „бака доноси зету печеног петла и он мора од тога да једе“ зато „да би зет вршио своје брачне дужности као што их петао врши“.

Неке нероткиње у околини Шапца оду на гроб труднице и тамо гризући траву зову умрлу по имену, молећи је да им поклони своје бреме. Затим узму мало земље с тог гроба и носе га под појасом.

У Херцеговини мајка у сандук са девојачком спремом своје кћери стави шипак, изговарајући следећу басму: „Колико је ћерце у овоме шипку зрна, онолико од твојега срца било

У црногорским приморским насељима вереник уочи венчања пошаље вереници подвезу са своје десне ноге, да она њоме подвеже своју десну ногу, па ће имати мушку дјецу.

⁷⁴ За носећу жену опасно је чак и да остави своје рубље напољу да преноћи. За „круту“ жену не ваља се да гледа помрачење (сунца или месеца), јер ће јој дете бити

У тесној вези са свим овим табуисаним емоцијама јесте и забрана ометања труднице да испуни своје жеље, будући да осујећење и доводи до љутње, жалости или страха.

⁷¹ Део пупчане врпце који је отпао чува се као и постељица и користи се због своје магијске моћи као заштита од пушке и грома.

Срба и других балканских народа обичај је да дете први пут не подоји његова мајка, већ нека друга жена која већ доји своје дете. Ово ритуално прво дојење назива се задојавање или задајање.

Као доказ може послужити сведочење о обредном чишћењу мајке пре првог дојења. Да би мајка своје дете после три дана задојила, она је морала прво да се умије „молитвом“ а затим да се окупа водом донетом „са три

При уласку у кућу свака повојничарка назове бога и пожели срећу принови. Затим пред новорођенчетом подигне своје дарове увис, према тавану и каже: „Да Бог да дâ бећар (или девојка) оволики порастао!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје. У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама.

невољени, очајници и срећници, разбијачи и хазардери, лажови и сањалице, победници и увређени, разневши једном заувек своје успехе и поразе. Деца победе.

Могла је олуја срушити мотке, могле су на жицу слетети птице прекидајући начас своје небеско путовање, могао се овлажити кристал — истога часа у слушалицама би завладала тишина.

Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш! Свлаче те у своје блато. Провинцијалци! Али знао сам добро да ће се Одри Хепберн кад-тад појавити.

младим лавовима, који су знали шта хоће и трудили да то и постигну, личили смо на шачицу сомнамбула што се саплићу о своје маштарије. Рашчлањивали смо све што бисмо стигли, ништа не предузимајући да се извучемо положаја.

Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна. Све теже да закорачите у нови дан.

ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач »Добро дошли драги гости« ланцем, јесте ли понели своје таблете без којих више не можете, коме сте оставили кључ од кутије за писма, да ли је новац у новчанику — без њега

ми, ко зна кад, једнога дана затребати и добро доћи — у оним јутрима, можда, када приликом бријања угледате у огледалу своје лице, а под прстима осетите нечију туђу оштру браду. Све те куће које су израњале из измаглице.

Те ноћи спустисмо се на реку. На месту испод моста званом Јалија, Андреа је свукла своје лаковане сандале од црне коже, беле доколенице и најзад своју шкотску сукњу.

пуној сивила какво сам доцније налазио на платнима Маркса, њена порцуланска фигура клизнула је у воду и растопила своје обрисе у тами испод моста. Нисам знао треба ли да се узбуђујем, јер још нисам био одрастао.

Амију се у то време дешавало оно што се пре или касније догађа свим ученицима седмог разреда гимназије када презиру своје године, желећи да што пре буду примљени у клан одраслих људи.

На крају тог вртоглавог тобогана, прошавши кроз гужву гардеробе и мирис сиротињских капута, који су своје власнике напречац враћали у периферијске улице из којих су покушали побећи, њих двоје се нађоше на улици засути

Матавуљ, Симо - УСКОК

Конте Пјеро, видјевши да се Нијемац збунио, ослободи се и започе: — Котор, господине, има своје повластице од најдавнијих времена, од почетка славнога владања Млетачке републике... — Но, доста с вашим орацијама!

Мимо то, Крцун, због своје необичне памети, љепоте и веселости, бјеше омиљен не само у браству, него у цијелом племену.

је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине. Ја сам сад добјеглица и ништа више, а стараћу се да у новом животу стечем права која има сваки Црногорац.

се стиђаше непозната човјека, те га кришом погледаше; како сваки пут среташе крупне, плаве очи, сваки час обараше своје. Ваљда је случај био да се тијех тренутака то исто дешавало и тети.

Кажи томе човјеку! Драгић их гледаше редом, па тек на бабине ријечи уприје слободно своје очице на извањца и повјери му: — Оцу се зенит! Захори се смијех. — А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику!

да је благословен и због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње.

“ Њих двоје то осјећаху и своје задовољство исказиваху говором складнијех лијепијех покрета. У томе уђе гомила браственица, те загушише и проглушише

Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као

— Па од чега живи владика? — А манастир има своје земље, шуме и стоке. Од тога би било владици на претек да није навикао помагати сиротињи и да не треба куповати џебану.

— Али ако је останем код владике? — Па што? Нећеш се, ваљда, закалуђерити? Ти можеш служити владику, а имати своје огњиште, своју стопаницу и дјечицу као и други људи.

На своје велико чудо Јанко ту дознаде да је и Милица кнежева тако вјерена с једнијем Цуцом, али да се о томе живо ради да се вје

Њен је човјек осредњег стања, осим своје плате има мало имање. — Које би у нашој земљи било велико, ја мним — дода Крцун.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу. ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти. МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете? ОТАЦ: Него ти мариш. МАТИ: Али кад је човек проси? ОТАЦ: Је л’ био овде?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Самоук, неписмен до своје петнаесте године, и Андерсен (Х. К. Андерсен , 1805—1875) се надовезао на народну причу. Код нас се за родоначелника

и да обухвата веома разнолика дела, васпитно усмерена у грубом или тананијем смислу, окренута деци час по сили неке своје унутрашње нужности, час у смислу спољашњег, површног опредељења; на једној страни проналазаштво, машта и чудесности,

о њиховим интересовањима у уметности, могло би се говорити у случају кад би она имала слободу избора и кад би знала да своје склоности образлажу и бране.

за одрасле сумњиве вредности инсистира на поделама, ограђује се од „нижих” родова, настојећи тако да сачува своје устаљено, озакоњено првенство.

озбиљна књижевност пуна је крша и претенциозних недомашаја; у дечјој се може наћи грумење злата којим она искупљује своје бекство са попришта.

не поштује многе захтеве „праве” књижевности, недаровити педагошки писци су се понадали да ће преко ње моћи да протуре своје важне поуке и поруке, и у том су настојању редовно испадали смешни.

Песницима: поједини ствараоци су у њој нашли могућност остваривања своје вокације. Деци: све масовније школовање и општи напредак истакли су децу као друштвену чињеницу о којој се озбиљно

Педагогији: од самог почетка, она је показала живу заинтересованост за дечју песму, и понудила јој своје посредовање.

Дечја песма, у значењу које овде сматрам битним , не дугује своје име толико деци , колико детињству у опште , и детињству поезије напосе.

Модерни песник истовремено је и критичар, и то један од продорнијих, упућенијих у тајне изворе своје страсти. Укратко, модерна поезија као да гине у безмерју којем се приближила.

Јесењин се, на пример, узалуд упињао да своје боемско схватање света уздигне до великог става; оно је остајало банално.

понаособ, њихови резултати у неким тачкама могу додиривати, препоручљиво је, и за поезију и за педагогију, да своје тежње остварују независно једна од друге.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд. у свој истоветности нађу.

погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

ЖУТИЛОВ: Аруло, издајица отечества! ГАВРИЛОВИЋ: Идите ви с богом! Ја издајица отечества, што кажем да једем за своје новце лебац! ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац.

патријарх Чарнојевић под окриље аустријско, народ добије лепе привилегије; имао је свога војводу, свога патријарха, своје магистрате; сад нема ништа. Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо.

ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској. Кад су наши преци овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и изгубило што је год народно.

Кад су наши преци овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и изгубило што је год народно.

Та ми смо и тако Србљи; а Маџари кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе. ЛЕПРШИЋ: То иде мало даље, али родољубије све допушта.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила, само не треба ни ми да спавамо.

ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка тако је велика ствар за нас, да сваки мора све послове своје на страну оставити. Дакле, даље. Сад су Маџари стајали овде, овде су се простирали коњаници, а одавде су јуришили.

ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо-овамо! ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи побједити своје непријатеље. ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају!

ЖУТИЛОВ: Ја сам задржао за се спаиска добра. НАНЧИКА: Само да ти одбор не стане на пут. ЖУТИЛОВ: Сваки од њи има своје, а Гавриловића, који једнако режи, ми ћемо напоље. НАНЧИКА: И тако је мађарон!... Послао ти је шнајдер конту.

ЛЕПРШИЋ: Ето тако! Народ се тукао и крв проливао, па зашто? — Ни своје власти да не може имати. СМРДИЋ: Али како то сме бити? ЛЕПРШИЋ: И ја се чудим. Србље увредити — увредити змије љуте!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Владика Василије Петровић, у писању своје Историе о Черной Горы, 1754, служио се нешто мало старијим рукописима, родословима и причама о боју косовском, и

у Хилендару, наишао је на »наших древности рукописе«, из неких од њих начинио је изводе и послужио се њима у писању своје велике историје. 1794.

Ђулинац, и Јован Мушкатировић, па и Јован Рајић, врло мало знају о историјским споменицима старе српске књижевности, и своје историје српскога народа раде по страним писцима.

које су Срби населили јесу стечени оружјем царских трупа и да су то земље царске куће; Мађари, ослањајући се на своје историјско државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да признају Србима никакве

Срба, »рацких шизматика«, »присталица ђавола«: Срби су нагоњени да празнују, католичке празнике, сметано им да дижу своје цркве и врше своје обреде; православно свештенство излагано је кињењима и гоњењима; српске цркве се руше, а манастири

»присталица ђавола«: Срби су нагоњени да празнују, католичке празнике, сметано им да дижу своје цркве и врше своје обреде; православно свештенство излагано је кињењима и гоњењима; српске цркве се руше, а манастири су војном силом

1741. године православни се стављају изван закона, државна власт узима у своје руке унутрашње послове православне цркве, православни се искључују из свију државних служби.

Стевана Стратимировића, Србима ништа друго није преостало »него да са сузама очекују блиску потпуну пропаст своје вере«. Природно је да се у таквим тешким приликама Срби нису добро осећали у својој новој домовини.

Као и остали некатолици у Аустрији, и Срби су добили слободу вероисповести, право да могу слободно зидати своје цркве, да не морају празновати католичке празнике, да се званично не зову »шизматици« но »греко-несоједињени« (граеці

На знаменитом Темишварском сабору Срби траже, ради сачувања своје народне особености, засебну територију, српску Војводину. Угарски сабор од 1791.

Још у почетку XВИИИ века она има своју црквену организацију, своје школе, своје еснафе и руфете, своје сталеже. у световњачком реду прво место заузимају грађани, трговци и занатлије,

Још у почетку XВИИИ века она има своју црквену организацију, своје школе, своје еснафе и руфете, своје сталеже. у световњачком реду прво место заузимају грађани, трговци и занатлије, растурени по

Милићевић, Вук - Беспуће

Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог.

збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на кољенима, с једним големим завежљајем изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега.

друм лагано обавијао гору и очајно дугачке биле драге; пењали се уз влажне и пријатне шуме ,са дрвећем које показује своје дебеле снажне, чворновате жиле, испреплетане, грчевито обавијене око камења поред којега се забадају у земљу.

држећи у руци мали, позелењели, бакрени свијећњак са накривљеном свијећом која је капала, и отворио нагло врата од своје собе. Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана.

И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја. Напосљетку се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим добрим и милим погледом.

ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га

на зиму; на саможивост једног ситног човјека који не воли да се узнемирује у невријеме; да оставља топлу собу, кавану, своје друштво с којим пријатно, уз бермет, проводи зимске вечери код Матковића, у једном угодном, малом „пајзлу“ у Гајевој

јечмом, ниском и ријетком пшеницом и зеленом бујном зоби, вијуга преко поља, с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене, погнуте гране у води, шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве и

на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад сувог, мршавог круха за се и за дјецу; у ту земљу он сахрањује своје мисли, наде, бриге и стрепње, и он је не да, јер је воли себичном, грубом љубављу, што је његова.

ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре.

се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли

и храни, земљи на којој су одрасли њихови дједови, вјечно радећи и бранећи је с пушком у руци, сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и зноје, земљи из које су се родили генерали који су заборављали и своје куће и свој језик и своју

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим.

слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он

Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио.

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је

Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао. Тако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.

четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме.

Тек четвртога дана, а то је на бадњи дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа, а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и уопште уреди прасе, па зато су се о њега отимали виши чиновници као г.

« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући.

побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником.

Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно. Јова прича своје подвиге у касарни и ван ње док је још »јегером« био, а домаћица прави куглице од хлеба, па тек понекад баци и лупи г.

Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје. Узео је све месо од закланог вепра и послао га Максиму, правоме саибији, себи је задржао једну плећку и мало ребара,

овог случаја, добио је Максим надимак »Главосек«, и сад га у селу и околини сваки тако зове, мада у шематизму има своје красно име и презиме. Ето тако код овога света пролазе данас људи који се посвете науци.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло,

Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско благо задобила.

„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.

Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.

Ала јадан чупа косе, Грува своје младе груди, Ветри вапај његов носе, Оће скоро да полуди. Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки

рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце

Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине, Весео је, Бог га не убио!

Па заурла, још ми пиште уши: „Амо гледај, амо, свете луди, Кôно данак теби јадну буди, Гледај мене, гле сунашце своје, Гле јерове, дивне зраке моје!

Из камена стоји сове хука, С гране суве кукавица кука, Кукај, али према своје главе И још главе сеје бућоглаве! Ал' ето ти онога човека, Де се лати шуме и литица, Како дође, на њ'га ука,

Али видим ево тужан сада Њену главу насред Београда, Она с' диже, па гледа да нађе Оно своје смрскано комађе, Да с' напије једа и отрова, Да започне јаде вам изнова, Да замагли ваше беле дане, Да позледи те

“ Ал' скочити у Дунаво ладно, Ту поврнут своје здравље јадно, Заметнути шетану на плећи Па у гору у ловак потећи, Ту вас грдна спопаде љутина, Па лајасте кô на

к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе се боје, Јер си самац оставио своје — Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори, Збогом сада, ал' кад отле пођеш, Немој наших двора да

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ТИ СИ КОЊ У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте. Стрицу Ниџи долазили су српски добровољци, амерички рудари и некакви досадни глагољивци који су „гањали

И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да

као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства: — Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

Била је то плећата момчина, окретна и подузетна. Без много причања, он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и кашњење, за недоба и свако вријеме.

Старац у трену заборавља све своје бриге и мртвоузлице, пипка јесам ли добро покривен и гунђа удобровољено, са злурадим пркосом: — Баш је нас брига и за

Дјед је разњежено пратио погледом своје духовно „чедо“ и мрмљао: — Е, Раде, Раде ... Сљедеће недјеље, ујутру, поћи ће ти дјед у своју собу да из кофера

— А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости? — Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице.

— Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје

— Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја лугаруша па да је види бог: увијек пуна боца уз кревет, а у

— Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог Илије. — Зар Ниџина будалаштина да се раном назива?

Ако стриц отпутује у Банат, да прими наполицу са своје добровољачке „парцеле“, или ако га спапоњају у „ћузу“ због политике, то се већ брзо прочује и прозна међу дједовим

се богзна како жури, зајашио преко плота, гдје и није лијепо вид јети старијег човјека ако већ не јури туђа говеда из своје љетине.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Не може, госпа, од своје силне госпоштине! ЈУСУФ: Молим те, чекај да седнем! Ноге су ми се пресекле! Седи сад и ти, још мало па ћемо

Ту може и да се повраћа! Где ће ту она своје беговске ноздрве! Да је због неког, па и да покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо

(Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага? А због чега је тако рекао?

Да те је кучка родила, па не би без мајчинога млека остало... Толико немоћна, да се немоћи своје стидим... у дете не смем да погледам од стида... Зар да те живог мајка оплакује...

Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут?

Фино, бога ми! Заиста лепо васпитање! А шта сам за њу учинио! Запустио своје рођене послове... (Застане, ослушкује, видно узнемирен) Ево кадије! Шта сте се ушепртљале? Дошо кадија!

Ајде, зрело размисли: зар није могло и горе да се заврши? Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео. Руку на срце, јесте. И то прилично. На крају крајева, не можеш ни да му замериш.

МУСА: Ћути-де! Као да чујем таламбасе! Богами, јесу таламбаси! Ево сватова! Ајде, свако на своје место! Брзо! Суљо, по агу! (Суљо утрча у кућу. На сцену улазе Хасанагиница и бег Пинторовић.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

видим!... — промуца он. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела. Димитрија устрепта и зажмури.

Шта је о томе она знала. Она само сањаше некадашње богаство, зидаше своје куле на мени и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. Даде ме у школу. Учио сам се прилично.

И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и

(твој, из комшилука, најдрскији удварач а у исто време и највећи опадач). Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи.

Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао он. И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича, већ толико пута казиван, свој живот.

Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. Мало по мало преклопи му имање. И давај, давај, исплаћуј, али, ко ће алу да засити.

Док стрина ћуташе, ништа; али кад је стриц ухвати за косе и, обвив их око своје руке, отпоче да је вуче и дрмуса кô луд по кући, стрина тихо, угушено, писну; Станоја кад чу стринин писак, ослушну,

Окренух се, а она се сагла чак до земље и ногама клеца. Једва се држи. Осећам како у мом скуту отима, чупа своје руке од његове; али он не пушта.

До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из куће ради ње.) Учас се све променило. А и у ваздуху као да струји нека голицава раскошност и

Улази ч’а Јован; љубим га у руку, он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе прекрстив ноге. — Свири, бре! — заповеда Циганима, који су се збили уза зид.

Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач. Дође и поп.

— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Српске кћери младе на удају, Цвеће беру, венце сплетавају: Са ружицом прси своје красе И веселе узвишују гласе; На похвалу РИМСКОГА ЦЕСАРА, Аустријског двора господара.

А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена! Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске

веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који

Москаљи све своје најбоље књиге на свом дијалекту с гражданским словам штампају, Само простота и глупост задовољава се все[г]да при

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Спроведимо му само бисаге до мале оне лађе земљане! Непомична је лађа мала та, непомична, ал' своје путнике најстрашнијом брзином одвози. Спроведимо му пртљаг, браћо, тај. а дома је већ отпутовô сам.

Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам? Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то није Вук.

Паклених страсти рајски царе ти, разреди страсти голем комешај у народу што малом овом ври: с висине своје мирне, самотне, навада ниских сломи раздешај, разметљивих шпрљоћудника крик!

позајми ми од — гост ме прекине. „Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности општег ускрса?

Нијеси л' зар свог праха био сит опростивши се земне трпије, но, попут праха оца Србије, у душе своје уплете га нит? Зар праху да се душа поклони у самртни, у час напокони, те да га дигне собом узгори да опроштају час не

Сећа се тужан кале у несвести, сећа се своје ропске заповести, осећа грижу у грудима гује, ох, ала једе, ох, ала трује! Једе му срце, плућу и кости, „ох, боже!

Журите момци, нека се сија! и мени је зима! грејô б'ж се и ја!” Намигну паша на своје луде, и што рече, тако се збуде.

” „Израиљке? — Некад беше, док ме славе не понеше, не знајући своје сеше, просио сам једну ја. Имала је једног чика, филишћанског најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на

Имала је једног чика, филишћанског најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на преваре међу своје господаре — сад им ноћу уз пехаре место жишка лицем сја. Јест, ал' сада, боже свети!

окупи косу војну, ножицама по њој кројну, стаде сећи прам по прам; па подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће мали храм; и већ узе ређат бреме од љубави преголеме по свом телу и оделу, по покућству женску целу, стриз по

те поднô рад, да није једне што му пије крв: да није народ Фулишћаном стрв; ту тамницу, тај оков да је стрест, кривице своје немилосну свест!

кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, — сву вечност за те, дивни тренуте! — Ѕанта Мариа делла Ѕалуте. Зар мени јадном сва та дивота?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Тако је српска народна поезија од саме своје појаве у књижевности па све до данас, читав век и по, имала атмосферу погодну за опстанак и довољан број добрих вртара

Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.

Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре.

и одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше.

Послије неког времена ови тројица, царски синови, тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се

Кад то механџија чује, брже потрчи п цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.

добре дворе саградити“, но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.

најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.

обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао никако мицати.

сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за

Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им какав је сан уснио, па им рече: — Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да

— Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да бог те је нађете, то бих волео него све царство своје.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Ја сам човек, али ти си моја злосрећа. СОФИЈА (плаче): Кад муж не уважава чест своје супруге, како ће тражити да ју други почитује. (Одлази.) МАКСИМ: Плаче ли и твоја, куме, кад не може да ти доскочи?

То сад тек видим. СОФИЈА: Утолико, да млађи буду задовољни и да не чине штету, а међутим да охотно раде своје послове. МАКСИМ: Јесте, јесте. Ја видим како сам процветао, од кад сам тебе узео.

Дакле, молим за сведочанство. МАКСИМ: Какво сведочанство? СВЕТОЗАР: Сваки муж треба да дâ од своје стране написмено, каква му је жена; јер ју он најбоље познаје. МАКСИМ: Но, то је лепо.

(Јасно.) Дакле напишите. (Светозар узме хартију и почне писати.) МАКСИМ: Ето, куме, човек мора и преко своје воље да фали своје чудо. КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао.

) Дакле напишите. (Светозар узме хартију и почне писати.) МАКСИМ: Ето, куме, човек мора и преко своје воље да фали своје чудо. КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао. СОФИЈА: Пак зашто дајете?

СВЕТОЗАР: Јесте. МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати? СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге. МАКСИМ: И јошт да се не смем никоме ни потужити?

се налази ово напечатано: „Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне силе и моћ пита, срјети и развија, тако и разум потребује поткрепљивање.

Спасић, уместо да би се усоветовао, и увидио своје погрешке, други одговор даде од 4 листа; у ком једва 24 реда има о ствари, а друго су све личне грдње и насртања.

МАНОЈЛО: О, да лепи речи! Кад би само смисао њиов знао. ДОКТОР: Знаћеш, драги мој, јер свашта има своје клипе које треба прећи. Како ти је име? МАНОЈЛО: Манојло.

МАНОЈЛО: А каква је то душевна рана? Оно што обично једемо, не пушта тако јако корен. ДОКТОР: Као што тјело своје тјелесне силе и моћ хрјепи, тако се разум бори у прибављању умне и душевне ране.

Ја видим, ви и без разума говорите, па добро. ДОКТОР (у восхишшенију узме своје Земљеописаније): Јест, док је овога, ја ћу остати бесмртан! (Ода величествено.) МАНОЈЛО: Г. доктор!

) ДОКТОР (Манојлу): Ту ћеш и ти остати, јер си ђак, да штогод научиш. (Шаљивцу) А ви узмите ову књигу (даде му своје Земљеописаније) и судите коме може чаша припасти. (Путнику) Па, гди сте путовали? ПУТНИК: А куда нисам тумарао.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје покрива, то је други опет вопрос).

Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

мача; Ана, кнегиња ограде балкона Над језером, у чипки пузавице, Ана у пени чипке свог жипона, Брбљавој прози своје реченице — Случајности се у сећање слежу Ко шећер на дно неопране чаше; Ситнице само чине равнотежу Том убрзању

обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко,

Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој

сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи — (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

ја, мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете код своје куће?

Мислим, открили сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара

за вас је важније да се извучете, ако баш желите да знате шта сам тела да вам кажем! ГЛАВА ИИ Ана открива своје тајно скровиште. Сава се гиба — то је због риба!

Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по континентима. У то време, наравно, ја још уопште нисам рођена.

Писала бих о свему томе и још о неким фазонима, када бих се само одлучила да издам своје мемоаре. Било би то страшно зезање, на часну реч! Све под звучним насловом живот на брзака или нешто слично.

— јер је грешком упао у буре с младим вином, па кад је кренуо кући у своје шупље дрво б. б. (без броја), мало је као певао и свашта, а претерано би било тврдити да је ишао скроз-наскроз право,

— О зецу који се нацирисао... — шапну млади лингвиста. — Ах, да! И тако зец заспи потпуно пијан, тачно испред своје куће, кад наиђу два вука. Ни један од њих није био Вук Караџић.

— Wхат хаппенед латер? — упита Џорџ ударајући непрестано у тамбуру, док је своје ноге, дугачке најмање два и по километра, држао сасвим горе, на ормару. Пушили смо као луди његове дуване.

се око себе и има шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право на његово оригинално крзно. Знате ли шта је тада казао зец? Не знате? Па и откуд бисте знали!

драга господо и драги гости, допустите ми да ову најотворенију изложбу у граду прогласим отвореном, а да истовремено своје будуће критичаре затворим (у лудницу)!“. . Растали смо се као највећи френдови.

Ко зна ко ли је само плаћа за то праћење? Све ми се чини да ту ЦИА има своје прсте! ГЛАВА В У којој Ана нашироко распреда о рођеним Београђанкама. Шта је још све измислио град Београд осим њих?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

“ Изнад црквишта пламте облаци: тако као да жале иконе. Умиру пчеле - туже просјаци. Не чују воде своје изворе. Јагњетов лелек преко гудуре, што нагон буди звјерки, морији, жалости биле, сјени уснуле тај болак древни,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује!

АЛЕКСА (поклони се): То ја за велико шчастије примам. Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој.

АЛЕКСА: Ништа, ништа. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ја ћу плакати. АЛЕКСА: Ништа је то, не брините се. МАРКО: Сваки своје зна. 12. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Господин барон, никако неће да ми вовјери векслу. АЛЕКСА: Како то?

ЈЕЛИЦА: То је цела истина. Но ја сам у Бечу слушала гди млоге даме зову своје мужеве „ви“. Нисам распитала да л’ је то баш у моди.

МИТА: Моје би мњеније било да господин Батић узме ову девицу. Прилика може добра бити, а господин барон чиниће своје. АЛЕКСА: Како ми вексла из Америке стигне, нећу пропустити младенцима сјајни презент учинити. МАРИЈА: О, лазљивицо!

Само ми допустите да нам овај господин своје баронство осведочи. МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи.

Господин барон! БАТИЋ: Леп барон! МАРКО (пљесне се по челу): О, луде моје главе! У какве сам руке хотео себе и своје добро предати! МАРИЈА: Господична, сад сте довољно извештени. БАТИЋ: Сад ће господин барон моћи ваљда у полицију.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Још увијек тако, вечером, зими, сучући своје бркове сиједе, старина Мачак уз лулу дими и чудне приче преде ли, преде.

“ Вјечно су врапци скитнице голе, па доброг Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у сваког увијек отворен кљун, ал никад пун.

Око тог млина проскитах давно детињство своје незаборавно . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

У томе друштву проскитах давно детињство своје незаборавно . . . ГВОЗДЕНИ САВЕЗ Муња над Јапром облаке шиба, ватрене рибе блесак, камџија врела небом се сплела,

Надам се, браћо, да моја грипа нема вируса азијског типа.“ „Зар нећеш друже, лекове своје, та све се бабе око њих роје и теби паре у шешир броје?“ зачу се шапат нечији мекан.

Врти ми се кад их гледам. Све пристиже друга друг, начинили сјајан круг. Марс бојовник, то се чује, своје сабље да не кује, већ тугује.

!“ „Код чика-Миће крушке сам брао.“ „Шта ћемо сада, мезимче моје, видиш ли ове другове своје Кажи ми сада: најбољи ко је?“ А Паја чита писмо по писмо и мирно каже: Једнаки сви смо па ником зато завидни нисмо.

У школу идем, ово је прва јесен, прекрасно цртам, разред је сав занесен. Шаљем ти на дар цртеже прве своје, цветова збирку, има их разне боје.

Цртеже гледам и тугом око влажим, у сваком цвету детињство своје тражим. Пиши ми опет, унуко мила моја, обрадуј старца цвећем дугиних боја, на задње дане проспи зачаран сјај.

НА ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гнијездо свио, у кошници ђачког интерната, кад сам своје село оставио. Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. А сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу.

Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.

не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт. — Откуда онда ратови?

није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме

Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор. — Мислим да ћу још који пут, ма једанпут, доћи код вас. Све је необично лепо.

Или да их састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај.

— Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село? — О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца,

И то није први пут. Кад се сетим док су још били мали! Питајте Лоњу шта би све она учинила за своје девојчице. — Поздравите Пипа сутра. — Били су се забринули где сте.

Преда мном се шири језеро осветљено месецом и његове су границе тамо где је ноћ спустила своје завесе, а не где почиње земља. Само ја не видим пре свега пред собом воду над којом влада ноћ, ни светиљке језера.

Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе.

Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дака.

Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дака.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје. „Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

Весели се царски граде, Престоницо Лазарева! Скини знаке туге твоје, Да јуначки запевамо Најмилије песме своје: Отаџбино, мајко мила! Буди светла и виђена, К'о и некад што си била Још у царска у времена.

Ах, каква срећа! Рад и труд, Што дух и разум крепе, Богатом руком шаљу свуд Награде своје лепе. И ново лето, нови год, Са трон а рујних ружа, Љубећи мирни људски род, Просвете мач му пружа.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено

О његовом врату Само крст трепери у сувоме злату. То бејаше Растко. Син Немањин то је, Што је царске дворе оставио своје — Јер га љубав гони, јер га жеља слама, Да постане слугом Божијега храма.

НА ДНУ РЕКЕ Реко, бистра реко, лепоте ти твоје! Разгрни ми часом чисте груди своје, Да сагледам чуда, да угледам рај; Да прегазим поља рујнога корала, Да походим дворе од чиста кристала, Па да причам

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ни сада не устајем кад ме бýде – страшни суд ли је, шта ли је – кроз прогризене уши ми вичу: Устани некрсте и тело своје покупи! А где да га нађем, питам ја, зар је лако сетити се телесне грађе у буци која руши лагуме лобање.

А где да га нађем, питам ја, зар је лако сетити се телесне грађе у буци која руши лагуме лобање. Отклоните своје трубе анђели, мамузама не газите по хумци Ја остајем где сам у земљи језика мог, нећу да ми се на вашим саборима

Носите ме кириџије самилосне високо у ветрове горске да ране своје хладим, или ме продајте на обронке мора у земље друге и вртове богате где дивови у пучину загледани неће стопалом

И без речи моје притужбе он треба да је презрен а блажен ја, ипак храмове дижу где он покаже и душе му своје у шаке предају, он је тај. А мене пред црквом држе да смирујем божјаке.

Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате! Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану судбином стабала.

Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу имена

по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу имена своја повлаче.

подземља живим: куле су овде високе и војске многе и драго камење зелено и деца белозуба жарко у прса мајке своје љубе. Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем.

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги су векови чекања.

Са свећом по ноћи крстарим кроз своје корење, коме ли ће тамо у даљини, на излазу пећине јутро моје крви да сване и када, и на коме језику?

У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви, битка је још јуче свршена и само једно срце од камена са заспалих руку диже се у вис.

се с дрвеним рукама светаца огрезлим у крв и млеко, гледај у сводовима џамија дрхтање белих змија, подеси своје време по кућним сатовима вечности, сагни се под поноћним звоњавама бистрим и тешким као да ти звезде падају на

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Нека Агатон извуче из сандука стари, црни капут, нека истресе нафталин и нека га испегла; нека Танасије обуче своје црно одело, оно што га је правио за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми

(Разилазе се свако у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе). ДАНИЦА (долази истовремено са средине). МИЋА: Какво пријатно изненађење?

АГАТОН: Не хвалим се ја, него сам одиста ја важио као највештији иследник. Е, ал' ја сам имао за то нарочите своје методе. Питам окривљенога људски, и што кажу човечански, он неће да призна. Неће, добро!

Шта може друго него да призна? Кажем ти, имао сам своје методе и био сам врло вешт иследник, ал' оно је друго, а ово је друго.

ТАНАСИЈЕ: Јест, јест, да се разиђемо! (Сви се разилазе у своје собе.) ПОЈАВА XИ ДАНИЦА, АДВОКАТ АДВОКАТ (долазећи споља с Даницом): Где су, дакле, ти насељеници?

Довиђења, дакле! (Полази.) ДАНИЦА (пратећи га): Довиђења! ПОЈАВА XИВ АГАТОН, СИМКА, затим САРКА АГАТОН (долази из своје собе, за њим Симка): Треба их све сабрати. СИМКА: Па да зађемо по собама.

Кад нам сутра старатељски судија прочита: остављам све своје имање својој породици с тим да га она по међусобном споразуму подели, ми морамо одмах одговорити: ми смо се

СИМКА: Није, него је тебе гледао, Видо! ПРОКА: Не пристајемо на споразум! ТАНАСИЈЕ: Сваки ће да брани своје! АГАТОН: Е, онда вам не дам ништа! СВИ (гневно): Ко не да? Ко си ти? АГАТОН (шчепа столицу): Не приближуј се!

ТРИФУН: Па добро, Проко, а стабло, а гране? ПРОКА: Оно је, знаш, цртао неки Рус, цртач у Катастру; цртао је своје стабло, јер је праунук кнеза Бељајева, па је узео његово стабло, избрисао сам кнеза Бељајева па метнуо покојног Мату;

боме, ето не могу крај с крајем да саставим”, а ти га казниш за преношење узнемиравајућих гласова; пљуне пред вратима своје радње, а ти га казниш за прављење ђубрета на јавном месту.

ДАНИЦА: То је моја молба. МИЋА: Испунићу вам је. Ја сам и без те ваше молбе пошао баш овога часа да узмем своје ствари, утолико пре сада. Само, једно бих вас молио: можемо ли и кад можемо наставити овај разговор?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету. Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу

Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно питање.

— рече неко. Њихове очи синуше горштачком дивљином... Браниће се, браниће, до последње капи. Потоварише чобани своје торбе, заокупише стадо и лагано, готово невољно пођоше низ планину. А планине и појате остале су пусте...

— жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб. — Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш...

Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања. — А ти? — обрати се капетан мени. Рекох му своје име и презиме и занимање у грађанству. — Не питам те то, него какву си службу вршио у батерији, имаш ли чин?

А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво, са ауторитетом. Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто уверен да ради за опште добро...

Већ су запамтили и своје место. Команда паде и звецнуше мамузе. Тајац. Стотине очију упише се у мене, пратећи нетремице сваки мој покрет.

А било их је које нико није испраћао. Седели су они тужно пред шатором, посматрали чеЖЊИВО ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај... Седели би дуго тако, али труба засвира „збор“, потом за „вечеру“... „повечерје“...

Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом негде у даљину, И мислио на жену и своје село. А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу.

И запамтите: још за видела да преслишате свакога возара да ли зна где му је прибор. Јесте ли разумели?... На своје место! Овде смо преданили. Био је четврти август.

Жене и старци стоје испред вочића, а дечица, пуна их кола, наслонила се на лотре и машу ручицама. Сви напуштају своје домове пред најездом непријатеља, и жене, полазећи у бежанију, наричу. Ни сами не знају куда ће.

Некима скидају обућу... Позади ровова сакупљају се наши војници и гурају нешто у своје торбе. Сигурно су наишли на магацин хране. На томе простору су они суверени господари. Али за кратко време.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана, опустиле крила, отвориле

« »Рекоше да је много лепа и млада... Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком,

Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место. Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу,

Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу.

Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо

— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ? — Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају и први разред...

Беше поцрвенео од срамоте, па не зна куд ће очи. Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори : — Школски одбор има свога деловођу, а ви у

И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се: — Шта... не иде вам све као подмазано? — Ман’те се... Кад бих знала да ће овако ићи

Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај!...

Ова му се мисао, поред своје смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите манире, за

— Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште. — Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Пуштићу те твојој мајци.“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође. Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје.

Питао је голуб Своје голубице: “Ој тако ти Бога, Моја голубице! Што ја с тобом гучем, А ти са мном не ћеш?“ Говори голубу Своме

“ 56. Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!

“ 56. Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!

Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове сестре своје, Да јој скрињу сребром поспу. 66. “Обазри се, лепа Цвето, мајка те зове.

68. Одби се грана од јергована, И лепа Смиља од своје мајке, Од своје мајке, и од свег рода. Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка те зове, кошуљу даје.

68. Одби се грана од јергована, И лепа Смиља од своје мајке, Од своје мајке, и од свег рода. Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка те зове, кошуљу даје.

ми чува виту јелу, А не прође ни годину Мени Ленка поручује: “Ходи мени, моје драго, Јела ти се разгранала, Гране своје разбацала, Хладовину оставила, Ленка ти је већ одрасла: У Ленке је бело лице, У Ленке су мрке веђе, У Ленке су

мајко, на сам дан Велигдан, Болест боловала три недеље дана, Богу душу дала на сам дан Ђурђевдан, Аманет оставља своје старе мајке: “Да ми зовнеш, мајко, јерменског мајстора, Да направи, мајко, санд’к од биљура, и на санд’к, мајко,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

) ЈЕЛИСАВЕТА: Да ли ће чедна и несрећна Амалија одбранити своје девичанство и част? Или ће груби Франц, који је преварио оца и оклеветао брата, успети у својој блудној намери?

ЈЕЛИСАВЕТА: Али Филип је говорио текст из улоге! (Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао?

) СИМКА: Има ли ичега што би ову животињу могло да уљуди? ТОМАНИЈА: Свуда је оставио своје крваве трагове! ДАРА: Шта је, глумци? Гледате наше крваво позориште?

И у цркву не долазе да виде Христа и Богородицу, него да виде своје свете краљеве, и свете ратнике! (Прекине га Симка, која се појави у вратима своје куће) СИМКА: Да ли би неко могао

(Прекине га Симка, која се појави у вратима своје куће) СИМКА: Да ли би неко могао да ми помогне? ВАСИЛИЈЕ: Наравно, само кажите! Шта треба?

Ко милијарде пупољака одједном! Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она пригрлила мене на своје расцветале груди! ГИНА: Кад си пре и њега стигла да пригрлиш? СИМКА: Њега?

И та твоја цвећка од глумице! Моћи ће да те привија! Да те привија на своје живе ране! Да те привија, ко ракијаву облогу! ДАРА: Докле мислите да се свађате? Док Дробац не измакне?

(Долази Јелисавета. Узнемирена је.) ЈЕЛИСАВЕТА: Шта се то овде догађа? ДРУГА ГРАЂАНКА: Ништа, дошао ђаво по своје! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Чекамо да изнесу лешеве! ЈЕЛИСАВЕТА: Зар се то овде десило? ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Овде!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо.

Све што сам волео умрло је вичући име моје, а ја му не могах помоћи. Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом. Све нам допушта туга. СЛАВА . . . . . . .

У прозору се сјаше као запети лук, као Месецу води, млад и жут, Риалто. Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.

У биљу, или нечем другом, моћном, над пропланком једне шуме младе, наћи ћемо опет своје наде. У мирисном небу ноћном. Наде свих који се болно смеше.

Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем. И груди своје, у грожђу, криком, раскидао, наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, место своје судбе, са ужасима новим, сусрећем давни живот, болан, и прозрачан. А, кроз ову земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено

И, место сребрних пруга, забрежја и река, сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје. А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири, у животу пред нама, где се страст, полако,

При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на ону грану своје породице која је, у Србији, од Путника, направила име Путниковић.

Онда немамо шта да разговарамо!“ Он је био усвојио, усинио, као нежења, сина своје сестре, Душана, и надао се да ће тај млади официр сачувати име Путника.

да се оперише у Темишвару, и, кад је одустао од тога, рекао ми је да зна да ће умрети, али да то треба да кријем од своје матере. Да она не дозна. Вели, неће да је узнемирава. Треба умети умрети.

Упознао сам свет у Приморју и осећам се, као код своје куће, тамо, сад, у сећању. Тај свет и ти играчи имали су врло једноставну политику.

Његове разроке очи покушавају да ме гостољубиво приме, мада му је живот мрзак. Недељама не виде своје жене. Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и

Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“ И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек.

Сунце, међутим, зађе па понесе и онај златни сноп зрака, а мушице распустише своје коло и разиђоше се. Једна мушица долете и стаде облетати око старчеве главе па му час улети у уво, час у око, или га

Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта? Не верујеш? Ево чуј!

Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао

Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву. — Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!...

Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два

Старац се покори вољи Божјој, с тугом се растане од своје пустиње и дође у Рим за епископа. Али је у Риму старац живео као и у пустињи.

Старац дође. Цар га уведе у своје ризнице и показа му благо. Тешки гвоздени сандуци беху препуни, натрпани златом и сребром, бисером и драгим камењем.

И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти. МУДРИ СЛУГА Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу.

Исус — дете шири Своје ручице, за јатом их пружа И мисли да су то рајски лептири — А привиђење дубље к небу оде... И докле мати на груди

Ал и камен му беше ложе меко... Једанпут простре тело своје голо На џбун некакви јалов, трње неко Што га је пекло, ко иглице боло.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ево како он даље прича. Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом.

великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме!

потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари.

Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти. — Ви сте странац? — Странац.

Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за

Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну,

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је

Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.

текст: „Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!” „Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!

Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама: — Одмах ћу да вам се

И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на своје одређено место где ће држати збор.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и — пурене зелењаке (бабице), што сваком, по два-три, из недара вире...

Лепше је и милије му је видети сређену летину, што је није ни кап кише такнула. Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!... По ливадама бели се и шарени стока, а около сена скупила се гомила чобана.

— Ко то дирка ћасу? викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.... Неколико њих стадоше се смејати.

Наступила је поноћ. Петли су своје учинили, па се опет шћућурили на грани, уз какву коку, а поноћ је отпочела да царује...

месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом... Мало даље чује се Вилин до.

« И ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу.

да ће га тај синтетични поглед на његову прошлост одвести само за годину-две назад, али се он одједном нађе у доба своје бујне младости.... Ко би могао тада помислити, да ће он до овога доба остати овако усамљен, као стари грм међу шибљем?.

А због чега?... Да ли је тај прекор стога, што он намишља да прекине све везе с друговима своје тихе самоће, или му те неме зидине чине прекоре у име оне добре душе, у име мајке његове, која му је тако много добра

Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада. Али Љубиша — не знам.

Одузимао је самовољно живот и имање појединцима, па сад цело друштво узима у заштиту своје чланове... Али зар овај мој сусед мисли тако? — Не.

Он је сад желео да сав свет буде срећан, као што је и он срећан. Потрчао би од радости, да час пре угледа своје другове, јер зна да ће се међу њима још више расејати и развеселити... »Јустинијан!... зелени и плави!...

Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу. — Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са испитом. Мушкарци се само утајаше.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити! ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану?

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка... ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам.

А што? Зар није и други имао кућу за продају? Не кажем да сам ја имао, али, ето, да поставимо сваку ствар на своје место па да се упитамо: шта ће теби, на пример, оволика кућерина? ЈЕВРЕМ: Па видиш да половину дајем под кирију.

СРЕТА: Па како да ти кажем, брате мој! Ако ћемо сваку ствар да поставимо на своје место: он једини што је онако мало отресит, сви остали су некако мало завезани и глупи...

(Удара језиком о непце.) Сад, дакле, можемо да поставимо сваку ствар на своје место. ЈЕВРЕМ: Ја велим... а то што кажеш... ако сам баш и завезан мало... то онако...

СРЕТА (који је за све то време мислио): Е, чекај сад ти, брате си ми мој, да ми најпре поставимо сваку ствар на своје место... Кажи ти мени најпре, како ти стојиш са начелником? ЈЕВРЕМ (трља два кажипрста један о други): Овако!...

народно поверење... почаст, и онако као... СРЕТА: Добро, сад смо начисто и сад можемо да поставимо сваку ствар на своје место. Ти знаш, Јевреме, да сам ја вешт за те ствари. ЈЕВРЕМ (хтео би нешто да каже).

Е, добро, онда брате мој, да ти мени одговориш на фарбу, ако хоћеш да ја тебе поставим на своје место. ЈЕВРЕМ: Да одговорим, зашто да не одговорим, само... Не разумем те како? СРЕТА: И то ћу ти рећи.

Има и других послова сем државне службе, само кад се свака ствар постави на своје место. ЈЕВРЕМ: Па јес', право кажеш!

Па онда, брате мој рођени, не можеш ти у овој земљи посећи ниједно дрво на своје име, ал' на моје можеш оборити читаве планине. Па онда помиловања!

СРЕТА: Сасвим, сваку ствар треба поставити на своје место. ПАВКА: Ама, човече божји, па шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ (расејано): Зар ја знам... ето... на пример...

на пример... ако је она бацила краља, онда ти баци кеца... (Збуни се.) Није то... већ сваку ствар постави на своје месТо, па ето ти! ПАВКА (крсти се): Човече божји, говориш као да није реч о твоме детету.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

писма, познат много боље под разним псевдонимима као: Геџо, Геја, Сељо, Раденик, Пролетер, а најрадије је узимао за своје псевдониме имена оних великих раденика из француске револуције.

месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и револуционара, као: Прудона, Роберта Овена,

Прудона, Роберта Овена, Бакунина, Карла Маркса, Пугачева, Стјенка Разина, Кибаљчића, а није се устручавао узимати за своје псевдониме и чувена женска имена као: Лујзе Мишел, Вјере Засулићеве, Софије Перовске и још многих других, јер ко би их

Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде. Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде,

Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде. Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова

Стојичком мирноћом пакује он своју сиротињу, своје хаљине и силне политичке брошуре (и допуштене и забрањене) у свој шарени дрвени сандук, увезује креветске хаљине у

ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати драгоцено своје и дечје здравље. Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад!

У цивилизованој Европи! Овако није ни међу Хотентотима и Зулукафрима! — рече Срета лижући грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека

Пита их шта ће да пију. Поручи и плати пиво за све за столом, а они му опет од своје стране обећају да ће скорим штампати нешто од његових »радова«.

Волео је да дискутује, да мења с другим мисли и да расправља питања из социологије, да изрекне своје мишљење и свој суд о сваком појаву у нашем животу, па питао га ко о томе или не.

на понекога који никако нити мари нити разуме та пискарања, коме је тугаљиво кад нађе и само просто споменуто име своје у штампи, а камоли кад је предмет напада. И тада је бивало свашта. Једном је накаљао с једним таквим.

ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном стану.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има дућан препун седларске коже, Своје синове мази и никада их не бије. Живот Крсте Пепе зато је препун бола...

” Све јој је објаснила, по реду. Добро памти своје речи јутрос изговорене. Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене...

— Стари чистачи мрзе више од свега Да очисте своје ципеле. Ипак, пензионисани трубач, иначе тих, Мрзи највише од свих њих.

Сиромашан би богатом све своје изгледе На небу поклонио, да га богат изведе Из беде, па макар, после, са богатима, Морао годинама џоњати пред

Један се богаташ као мајчица натреско, И рекао: „Сиромаштву свака част и поштовање, А ја ћу, до даљег, да чувам своје имање!

КАКО ТРЕБА С ОЦЕМ Хтели не хтели, оца морате волети. Са своје стране, тата је дужан да буде добар тата, Да се нађе детету у болести, Да му купује ципеле и шал за око врата...

Свакога јутра, у освит, кад се Звезде повуку и Месец згасне, Акса обиђе своје имање, Прошета, спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и лисице, људи и пси — И то су часови кад

Погледа ме одоздо, искоса: — Кад већ немаш паметнија посла, И пошто смо сами, и удвоје, Рећи ћу ти осећање своје...

Онде, где у пањ туче секира, Ни звер не залази, да не рескира Живот, већ бежи лудо, насумице, Водећ за собом своје младунце!

У дане претпролећне, ничије, благе, Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род... Лежи, у трави, као насукан брод.

Посечена, дишући све тање и тање Шљива довршава своје листање У смрти, предајући душу пречисту Небу, блиставом аметисту.

ХРАСТ КРАЈ ПОТОКА Од ране зоре по води се Храст шуња, тражећ своје обрисе: Покрети су му хитри, крти. А светлост, што се у небу роди, Најпре у крошњи, потом у води, Пресијава се,

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје друге послове, сав предао проблему јегуље.

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је значајну улогу у решењу проблема јегуље; њему је било суђено да наиђе на место које се тражило

тај начин је и за Индиски Океан потврђено оно што је раније већ било утврђено за Атлантски Океан, а то је да јегуља за своје мрестење и расплођавање тражи велике морске дубине.

и субвенције за научна истраживања и мисије; тако је дошло до тога да добије поменуту помоћ од три милиона франака за своје велико путовање око света у циљу решења проблема јегуље.

Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција Свака јегуља, у ма којој европској слаткој води она живела, води своје порекло са светског плодишта јегуља у Атлантском океану.

Голфска Струја има у Атлантском Океану разне своје огранке, који теку поред обала Енглеске, Норвешке, Шпицберга, Лабрадора итд.

Да би то постале, оне имају да издрже још једну, другу метаморфозу, која ће се извршити кад стигну у своје од тада стално пребивалиште и која се састоји у овоме што следује.

Она је дотле обавила само једну половину своје одисеје; друга ће половина доћи кад јегуља достигне доба пубертета. Брзо рашћење захтева обилну храну, коју јегуља

Други део, онај што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад какав командант распоређује своје

своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад какав командант распоређује своје трупе по коначиштима и пребивалиштима.

Милиони ситних јегуљица испуњавају тако слатке воде острва и континената у којима траже своје од тада стално пребивалиште.

Али је мање познато да то није искључива њена употреба. Њена кожа, због своје мекости, јачине, еластичности и издржљивости има нарочиту вредност.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Кресни, И обасјај таму где песници живе, Мајушности своје нека буду свесни. Сруши, ко од шале, њихове олтаре И идоле многе којима се диве! Разбиј предрасуде и калупе старе!

О, како ће се згранути од чуда! Бедници једни што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, каплари и ћате! Бедници једни што нам љубав крате! И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ.

У таку ноћ је пожудну и страсну, Носећи собом лествице од свиле, Старински витез, пун вере и наде, Хитао замку своје верне Виле, И певао јој страсне серенаде. Старински витез, пун вере и наде! Шуми, о ноћи прохујалог доба!

старе, Што у светом храму на довратку стоје, Где пролазник сваки спушта скромне даре За смирене свеце и за ближње своје.

Како сам много обећав̓о, А колико сам мало дао, И, чекајући своје право, Дочек̓о општи удес зао! Ах, крепки пркос где је сада Да презирањем живот шине, Где млада снага борбе рада, И

МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ Тај огромни месец лимунове боје Што ко авет лута над горама нашим, Сипајући мирно хладне зраке своје, Зашто га се клоним и што га се плашим?

Но ако и прошлост изневери мене, Буде ли и она варка пуна рана, — Заклопићу очи своје намучене С ужасом што икад видех светлост дана...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала? Мала ли је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега?

И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се надмашају и сјечењем у опкладу плећах; да слушају божју

Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће

се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!

Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!

Је ли инстинкт ал' духовни вођа? Овде људско запире познање. Вук на овцу своје право има кâ тирјанин на слаба човјека.

Видије ли суда од два пића, али капе за по двије главе? Мањи поток у виши увире, код увора своје име губи, а на бријег морски обојица. Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће.

чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре. Што спомињеш Косово, Милоша?

спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је предугачко, да одлијем ђе је препунано; да прегледам у младежи зубе да се

КОЛО Нови Граде, сједиш накрај мора, и валове бројиш низ пучину како старац, на камен сједећи, што набраје своје бројанице. Дивна санка што си онда снио!

КНЕЗ БАЈКО Хоћу, кнеже, све ми једно бива. Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате. Без зла ми се обићи не може и без неке братске погибије, јер кад год сам такви сан гледао, приправљâ сам

Фатиму ће Суљо држати како очи своје у глави. Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробове. Гробови све од мрамора а једнако, и дању и ноћу са запаљеним кандилима.

Доле, до капије, утврдио бињиш од мрамора, са кога је узјахивао на своје чувене коње. А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом, пиштољима и јатаганима и у

да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини звали, застрашивале и претиле им: — Хајде, хајде, знаш

Сама Софка увек се са језом и страхом сећала тога што је, или још као и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће чути, још

Чувена је била са своје раскоши и „салтанатлука“. Пошто је остала удовица, никако се није удавала. Пола вароши нежењено остало, надајући се да

Али много, синко, световно, много силан и чудан глас! Али исто онако како је умела да сачува од света те своје везе са њим, ту љубав, готово задоцнелу за њене године, али не и за њену лепоту и свежину, исто је тако знала, када се

Узео истина мало старију, заосталу, али чувену са своје раскошне лепоте. И она опет била нека Гркиња, из грчке фамилије, која је била у самој вароши, одмах испод цркве.

Чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе и дочеке, али који су луксузношћу и нарочитим

Чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе и дочеке, али који су луксузношћу и нарочитим реткостима морали

видео, одмах, знајући у какву ће се лепотицу доцније развити, на изненађење и чудо свима, а највише на уштрб дотадање своје гордости и господства, узео је за жену. И заиста, није се преварио.

Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће, од родбине, па чак и од своје жене, у кући се ипак живело исто онако раскошно и у изобиљу.

А на његову ту вечиту одвојеност, усамљеност од свих па и од саме ње, своје жене, никада она чак ни изразом лица, покретом, а камо ли речју, да штогод показа.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

„Ал’ ја сам ипак задовољна, када У вече, све кад сном мртвачким спава, Извадит’ могу с болом срце своје Из кога липти крв (пуно је јада); На њему твој је урезан лик.

тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи

Ти си оставила своју кућу целу, Своје књиге, игре и саксије цвећа, И девојачку постељу ти белу, И успомене свих раних пролећа.

у срцу и звездом у оку, Ту, миловани поветарцем чедним, Снивали дуго сваку ноћ дубоку; И били срећни због љубави своје, Поносни трајно због свога рођења; Нити је икад мислило нас двоје Да штогод љубав руши или мења.

буду ишли људи, жене, С негодовањем, у старом капуту, И с изнурењем ноћи пробдевене, К’о ноћна привиђења у замкове своје, Ићи, уморан, у свој празан стан, Да легнем, с драгим споменом на твоје Лице, — да опет сâм преспавам дан.

Нек њин нагон има И сад у нама своје старе жреце; Недостојно макар, уживајмо с њима, К’о жалосни оци немогуће деце.

У мени се страсти свих векова боре. Пролазе јунаци с Господњега гроба У замкове своје где кандила горе, С мачевима тешким, у поноћно доба.

Хајде, срце моје! Обићи ћемо све гробове своје, Хумке првих снова, радости и јâда, Колевку детињства, места драга, света Где и сада, можда, у самоћи цвета

БЕОГРАД У РОПСТВУ Откада те нисам видео, мој Граде На ставама мирним Дунава и Саве, Где сам своје дане проводио младе, Дане првих снова, љубави и наде.

СУДБИНА Због дубоког немира моје душе Ја нисам своје уживао дане У младости, к’о ни сад, кад се гране Мог живота полако, тихо суше.

Имајући руку свемоћнога Цара И отмену душу своје тужне мајке, Он је био јунак легенде и бајке, Богодани витез без мане и страха.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој. Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе.

“ рече тихо Ивана, сердарева жена. Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и

Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет

Није ли ти накнадио овијем дјететом?“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!

“ „Нити ће, стрина, док се под овијем шљеменом нешто не измијени!“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!

“ рече Пејо, прекрстив се још једном, „справите пушке, момци!“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!

Небескијем сводом шеташе пун мјесец, расипљући кроза тишину своје блиједе зраке. Као дјечица кад умакну домаћем запту и оку старијих, па се на осами гдје разасну и маха дају своме

Старац наслони главу на длан и остаде тако. Мјесец окупљајући своје зраке млазну с њима по зиду, а кад допријеше до старца, мјесец их устави, сложи их у сноп, на тијем златнијем снопом

Сви застадоше мало, гледајући испод струкâ, пут истока. Сунце се помаљаше у ведрини, разасипљући своје зраке по големом сњежном простору. Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву.

а ни војвода Вуксан ни Шуњо не могоше се одржати — тако је смијешно ђакон изговори он „равнијех“ а изговарајући одигао своје обручасте обрве. Смијешан је тај придјев и по себи кад се примијени на Цуце и Бјелице који су сами — гребен.

нема јој другога имена. Све што подносите и трпите, накнађује вам се поносом што вам кроз очи сијева. Браните своје огњиште; светите и мртве и живе што их је варварство угњечило.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Поређења за боје наш је народ узео из своје непосредне околине, и то путем асоцијације. Она могу бити статичка, као: бео као овца, млеко, сир, јаје, дан и снег;

Праотачка искуства и сазнања изложена у пословицама налазе и данас своје потврде у разним сличним пригодама стварног живота као емпиричко умовање (Туђа рана не боли; Дубља рана од братовље

“ Озбиљне „цупаљке“ могу да буду и праве песмице о животињама. Успаванке заслужују посебну пажњу због своје поетске каквоће.

заједничке особине са молитвама, само са том разликом што овде појединац изриче на молитвен начин, у свечаној прилици своје обраћање вишој сили да подари здравље, имање и напредак.

Крај све своје патријархалне каквоће и уз појаву честих општих места, народно говорништво има не ретко узлета и снаге, развибриран

Оне могу, с друге стране, да буду и праве песмице. Поред своје основне намене да буду забава, и то не само деце него и одраслих, — што важи и за загонетке, — брзалице могу да имају

Због своје каквоће: да их је тешко без пажње и напора изговорити, оне су погодно средство да се и нормално дете кроз забаву учи

У њима је наш народ остварио своју тежњу да разговара у сликама и симболима своје фантазије, и то само у нарочито време У Приморју, Црној Гори и Херцеговини „само уз месојеђе“, у Србији „уз белу

импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и опходне) и профане сценске импровизације; и не само да је имао разне видове покладних маски,

У вези са њима он је створио своје култове и веровања, обреде и обичаје, радове и игре, забаву и поуку, песму и причу.

Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе). Свака сила проклета, а та благословена!

— Више ум замисли него море понесе. — Кад би се све памети изнеле на пазар, свак би се своје машио. — Људи се не мере пеђу но памећу. — Памет је старија од књиге. — Памет — сермије.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио.

стрижено! стрижено!“ Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне.

Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!“ — „Ту сам“. „Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили,

Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац

коме Србину Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „„Не завидим, на част сваком своје;”” а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски већ измислио.

Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда мо- | гло.

”” И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с кόњâ своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг.

Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град.

благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века. 6. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ.

Кад су били насред воде, узме мајстор дете за врат па с њим у воду на дно. То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет.

времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.

По том он остави ону земљу и царицу а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје. 11. КОМЕ БОГ ПОМАЖЕ, НИКО МУ НАУДИТИ НЕ МОЖЕ. Био човек и жена, па имали три сина.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку. Због тога писах и потписах ово своје рукописаније 6707. (1199) године од Христа. † Од свих последњи Сава грешни.

од предања Светога Духа навикавши иноковати и благодаћу Божијом отуда просвећени бивши, и Христа уселивши у прекрасне своје душе, због чистог живота свог, против ђавола победу показаше, и његовим многим искушењима распаљивани, и одолевши му,

страдају њега ради и многе муке трпе како би савршене венце примили на небесима, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету, говорећи један другом:

(Мт. 13, 45). Угледајте се на мудре девојке које напунише светиљке своје милошћу и спремне изиђоше женику свом на радост. (Мт.

Јер ко послуша речи, а не чини заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави какав беше.

И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде. Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене

Они који иду у своје ћелије, треба да заврше сву службу после уобичајених молитава и коленопоклоњења по вишереченом закону, то јест шест

“ А потом уставши треба да му одате поклон. У ћелије своје пођите да бисте по закону завршили вашу ноћну службу. И тако сви са похвалом и у веселу духовном сну предајте се, све

(Пс. 5, 6) Не исповедати се лукаво, него уклањати своје мисли од сваког сведочења, сваке нечистоте, невоље и смутње.

Све ово има своје време, а сада је време исповести, исцељења душевних страсти. Те ако хоћете да говорите о некој срџби, све поруге и

фелагедена, која је погибељна жива рана, коју треба далеко од вас одгурнути, да и другима од вас не би предао ране своје. Јер много лакше је примити зло него добро, (Пс. 51, З) као што рече неки мудрац.

“ А потом, давши целов у Господу, на одговарајуће место своје да стане. А онда да га целивају сви. По целову слава Богу да узноси се и отпуст после обичајене јерејске молитве.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Ти на сваком ветру рашириш репић! МИЛЕ: Примиш га у своје редове, укажеш му поверење, ко човеку, а он из цуга почне да ти ровари! С таквима нема компромиса, то да знате!

Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место! Ко да сам пред Вукосаву стао, исту истацку! И сине мени да није било онако како сам ја упамтио и причао!

Он је згрануто погледа, а затим, као да прати двојицу невидљивих војника, прилази столу и смешта своје „госте”.) ИКОНИЈА: Шта би, лудаји? ЦМИЉА: Само сам је питала ди је бразлетна, чула си!

ТАНАСКО: Госкапетане, немоте да се кидате толико! МАНОЈЛО: Немаш оно зашта си страдао, ал се тешиш, бар имаш своје страдање! Мислиш да људи пате онако, без разлога?

Докази! Сами не можете да издржите своје доказе! А што се нисте бунили кад вас је болело? ТАНАСКО (споља): Секунд, госкапетане, заборавих ову пушчетину!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога. Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она,

А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине. И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било.

И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера!

Готово шапатом): »Не даш је другом!« ВАСКА (излази из своје собе, унезверена; кад види Јовчу пође брже к њему с болним осмехом): Ох, тато, где си?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сад познајем да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!

Лашње је живити с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него проводити све своје живљење с људма који[х] својства, нараве и ћуди не познајемо.

ученија осијати и просветити, да на свој језик прево|де, састављају и на штампу што издају; да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им избране књиге учени[х] народа, дајући им на ови начин благопотребну забаву,

љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче, ако би се свак са своје стране старао за познати своје недостатке и за исправљати се, много би мање погрешавали, и следоватељно много би

презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче, ако би се свак са своје стране старао за познати своје недостатке и за исправљати се, много би мање погрешавали, и следоватељно много би мирнији и веселији наш општедружески

О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и живећи накриво!

Да нису се Европејци усудили мисли своје поправљати и ум науком просвештавати, остали би до данас у првој глупости и варварству и били би подобни бедним

И тако годину и по плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону.

Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не

Црковни илити мирски, ко мисли с људма и међу народом живити, ваља да се стара како ће и он са своје стране другима на ползу а не на теготу бити.

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као изгубљене!

пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне, него да ме најлепша српска кћи у своје незлобиве, чисте девојачке наруч[ј]и загрли! Ја похудити себе и другим грешним људ’ ма уподобити? Нипошто и никако!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико вриме!... — Хм! Та-а-ко!

Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ. Осињача рече дјеци: — Ајте’ пољубите руку стрицу и реците: Вала наш липи дујо.

Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: — А шта је трибало да се до овога долази?

“ доведи га посли к меника. Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари.

Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке.

Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише!

Бакоња би наврх прстâ отишао да га пољуби у руку, па би отишао на своје мјесто, у трећу клупу. У проласку морао се поклонити ђаконима Чимавици и Шкоранци, који сједијаху на столицама, између

је крив био добродушни ђакон Ловрић, који је Бакоњу од првог дана заволио, али који га је слабо могао поучавати, због своје болести. Ако је коме то на души било, било је фра-Брни.

Фра-Тетка, једини усталац од све браће, излазио је ноћу два-три пута из своје ћелије, те обилазио тријем, бојећи се да вјетар не понесе откле жеравак и не нанесе га на трулину.

Свако се препаде своје грјешне работе, па да покаје, поче сваки умиљато појати. Послије службе фратри одоше у трпезарију.

Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен! Ђакон га поново пољуби у руку, па то исто учини свакоме, понављајући исту честитку.

Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење. Вртиреп се опкладио са Наћваром да ће њешто наћи у њекој књизи, па је стога ходио у манастирску књижницу и

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ОПЕТ ПОД НЕБОМ Остадох да радим своје јело, пиће. Опет под небом, а сâм: зује пчеле. Из стајског ђубришта: перунике беле.

Шта да радим с руком и у њој са слободом? Заточени: ора је — прхните из тела! Не лече песме никог (творце своје трују): Гле песника у мраку усред дана бела Где му гавранови кришом мозак кљују.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

Ђорђе уздахну „ја знам колико пута“, зари прсте у чекињасту браду и замисли се. Од своје шеснаесте потуца се он по путевима, далеким варошима, механама, гложи се око сваког марјаша, душа му на свиње смрди.

Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од друге и надимале кошуљу. Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.

Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе. Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину.

Служба... (Не, вечерас се мора све свршити.) — Служба? — подиже се Аћим. — Па човек је државни чиновник. Чува своје парче хлеба — мирно рече Ђорђе. — Путуј, сине, путуј ноћас. Одмах путуј! — корача сенком.

Нека само што пре буде. — Жене напоље! — Милунку и Симку пратио је очима Док за њима не лупише врата, а онда седе на своје место за ниском софром претрпаном јелом.

— Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве странке да улазим. Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво.

Сутра, на празник, биће ти очи као ољуштене шљиве. Што плачеш кад си лепа, и млада. Ја ћу да тугујем за тебе. Своје ћу очи подметнути под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра.

Вукашину дрхти рука. Једва се потписа. Гадно му је и неиздржљиво жалосно, остави признаницу на столу, брзо узе своје ствари, стрпа кесу у џеп и без поздрава побеже напоље. Мијат полако упреже коње. — Пожури!

волео више и зато што је држао бунтовничке говоре по Београду, а он, Ђорђе, помисли на њиве и ливаде које је купио од своје зараде и би убеђен више но икад да Морава неће однети оно што је на кантару стечено. Сама рука извуче хартију из џепа.

прича, и она га љуби по црној косици што је прекрила чело, љуби га по грудима, стомачићу и табанима, љуби га свуда, своје дете, сина! А паром, кроз благи осмех, текле су јој мисли...

И како су све те њене желе и мисли чудне и друкчије него оне од пре неколико дана? Гледала је у своје снажне, пуне ноге, руменкасте од вреле воде.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету. »Куда ли иду? Шта траже?

Оно што девојчицу посебно изненади била су лица луткица и лутана, сва различита. На једном од њих опази црте своје сестре. Друго је личило на лице њене најбоље другарице. Треће је било слично лицу њенога брата.

Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео. Има он и руке и ноге, зашто би просио?

— дечак се замисли. — Не постоји плава трава, ни плави јелен! — А Сребрна ружа? Постоји ли? — Изнад саме своје главе дечак чу нечији кикот и трже се. Осим јелена на ливади никога није било. Само је кроз ретке облаке лутао месец.

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину

Мишеви, птице и пужеви не иду у школу, па живе. Кад бисмо бар били пужеви! — узвикну Плачко затреперивши од своје страшне жеље. — А? Смејачко и не стиже да размисли шта би тада било кад осети како почиње да се смањује.

А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

Мучило га је то толико да заборави да спасава заробљене ракове и рибе, заборави своје чудесне приче. Кад би га дечаци заокупили да прича, само би збуњено слегао раменима.

Одбачена и сама, Бела жаба поче проводити дане огледајући се у води, несрећна због своје боје. Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах.

Није могла да заборави ни њих, ни прохладни дах планинског цвећа, ни своје крилате воде. Њене пешчане обале биле су равне.

— И бићу боли летач од свих вас! Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене. — Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена.

КАМЕНО ЈАЈЕ »Гле, нешто се миче у мени!« —помисли стена израсла на самом врху планине. »Нешто се буни.« Са своје површине она одбаци танку кожицу земље и ретке чуперке траве, али то није било довољно. Немир је у њој растао.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И тако, невидљив јаше Господар Јеврем поред Бајракли-џамије. Дуго стоји на углу своје и Улице Седмог јула: аутомобили лете низ падину, ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар

купио његов по европски уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање?

Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело. Памти своје задовољство када је Милош Обреновић, кнез Србије (истина вазалне), поставио њега, Јеврема Обреновића, генералмајора,

је то знао сам велики Кнез, који је ту ноћ, у којој се бал, при силним светиљкама, одржавао, искористио да обезбеди своје бекство из Србије: било му је стало да то бекство изгледа као добровољни одлазак, у достојанству. Успео је, и у томе.

Успео је, и у томе. Кад је отишао, била је 1839. година. Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да призна, и сад склон истини, да је његово, Јевремово,

Господар-Јеврем, себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке. Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке.

Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке. Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим.

Стиснуо је усне, шчепао своје недоумице и гурнуо их дубоко, најдубље што се може. Кад су стигли на Врачар и пошли Вучићу, Аврам Петронијевић и руски

Турцима, и језа му се пењала уз кичму: свирепост је махнитала, Срби су натицали српске главе на кочеве и носили их уз своје чете, као украс.

Када га је пре три године, у мају 1839, за време своје прве буне, Вучић домамио у Крагујевац, оптужио пред народом а онда бацио у окове, Господар Јован је схватио да долази

Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са променама у био-ритму),

однети, можда му има спаса; низами ће с њима, у српску полицију и пред српски суд, а српски житељи ваља да сачувају своје достојанство. Готово у исти мах, каже низамима, на турском, да се не опиру.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела. Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје!

Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје! - Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали!

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с

Позајми ми од“... - Гост ме прекине: „Опет позајми море, докле ћеш? У Преходнице новци су ми сви!“ ...„Позајми ми од своје науке; Освести мене, шта да верујем О јамачности општег ускрса?

У таку ноћ је пожудну и страсну, Носећи собом лествице од свиле, Старински витез, пун вере и наде, Хитао замку своје верне Виле, И певао јој страсне серенаде; Старински витез пун вере и наде! Шуми, о ноћи прохујалог доба!

О, како ће се згранути од чуда Бедници једни што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе, Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, каплари, и ћате! Бедници једни што нам љубав крате!

А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне, И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне Веселе око моје.

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле к'о капи морске, а нежне к'о слатки уздах Што га Психеја драга са

И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ' своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, К'о што беше дошла, тужно и полако. Ј.

И ценећ' значење својих светих мука, Без лире, без гласа, исповести твоје, Зашто ниси срце прогутала своје, Као Белерофон, гордо, без јаука! Ј.

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију, Што своје душе на звјездама грију, Света смо жива породица теби!

Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. Ј. Дучић ЛXXXВИИИ САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

тајном руком смјелога случаја, сиромашан, без надзиратеља, под влијањем тајнога промисла, он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство; ал' његови снови и сјећања крију му се јако од погледа, бјеже хитро у

соком из ње сисе голе и прелесне, матер штедру запитивâ смјело рад чеса је творац сатворио: ради л' ђеце своје многобројне? али ђецу за ње удовољства? ал' обоје једно рад другога?

велику му књигу отворио, да твар слави творца и блаженство ал' да човјек на ње листу чита ништавило прекомјерно своје?

Човјек орган доста слаби има да изрази своје чувствовање, зато знаке различите дава, различита тјелодвиженија, умна чувства да објелодани; но сви наши слаби

Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа и полети небу како муња; ал' га смртни ланац заустеже докле рочно одстоји

кристалну круну Чамалара, тако трену бесамртни ангел на свијетла и огњена крила к небу сјајну и трону вишњега међу своје блажене ликове: мене узе под зефирна крила и унесе у предјел небесни.

постић величество, ада име би вјечно остало ништожношћу нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао и на жертву себе преда с њима ужасима, смртним насљеднима!

Ту лећаше вјечност окруњена, вјешто своје полете сноваше на крилима тамо и овамо, часом у врх, часом у низину, таинственом покрита завјесом.

За њом време са великом хуком на зефирна сљедоваше крила у широке своје коловрате, неће ли је како ухватити. Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може;

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

“ То изрече и хитро полеће у свијетле своје легионе, ка звијезда с запада к истоку. Одлазак ме мога хранитеља у плачевну тугу повргао, ка сироче кад се оца

Два војводе небесног воинства одлећеше к престолу вишњега на огњене своје колеснице, спровођени с много легионах и с грмљавом небесне музике.

Попа, Васко - КОРА

ексера силују Њиве су нестале Са поља Невидљиве усне Збрисале су поље Простор ликује Загледан У дланове своје глатке Глатке и сиве НА СТОЛУ Столњак се шири У недоглед Сабласна Сенка чачкалице следи Крваве трагове чаша Сунце

неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима

снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних језера Што над њом круже Одскочи Од своје крваве главе Која је у ноћ гњура Одскочи На легало да узлети МАСЛАЧАК На ивици плочника На крају света Жуто око

изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде зида Усправила се насред трга У

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе?

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу.

о Демокритовом учењу су, заиста, доста непотпуна, а то је било још у већој мери пре 170 година, када је Виланд писао своје дело. Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино.

Када прочитах то своје сачињеније, видех да ми је пошло за руком да кратким, живо описаним, догађајем изложим и главне црте Демокритове

„Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији. То неће умањити научну вредност књиге, а она ће носити жиг своје бурне историје!“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба.

Но то ме није чинило нестрпљивим: ја сам свој посао завршио, а дело ће, ако вреди, наћи само себи своје место у науци.

Ето, у таквим приликама, када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га упознао својим знањима и књигама.

да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

Зато сам га предочио као предавача своје науке у том, мени добро познатом кругу научника. Да бих то предавање оживео драматичном радњом увео сам у тај круг

Моје занимање стварало ми је илузију да путујем, иако се нисам удаљавао из своје собе за рад. Књиге прикупљене у њој предочавале су ми царство наука у току времена.

Стечена знања из историје тих наука применио сам, са пером у руци, а себи самом за пријатну разоноду, када сам писао своје дело „Кроз васиону и векове“ које је нашло лепа пријема у нашој и страној читалачкој публици.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда...

Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник. Дугачка фигура мога старог школског друга, који

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући

Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди. — О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. Плакали смо обојица. — Зашто се ниси надао?

Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт?

целом фронту, где сви протестују али сви и даље, као и пре тога, са пуно савести и самопожртвовања врше службу, носе своје крстове. Он одмахну руком И дубоко уздахну. — Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука!

сазнам: да ли и колико разуме о лицима и стварима око себе, она је знала сасвим мало, познавала своју маму и тражила своје следовање онда кад је осећала глад. Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена.

су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије.

Живили наши ослободиоци.“ Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се.

По Сентомашу (ох, најпијанијем Сентомашу!), по Бечеју и Кањижи погубио сам редом све своје болове прошлости. Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли“?

ђида. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља.

„Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено. Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке. ИИИ У приземљу се налазила дједова поморска агенција.

Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас.

Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас.

Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети?

Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им

Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају.

му се све друго порече, ускрати, одузме — доли тај голи и оглодани факат: ја сам преживио бродолом, ја сам одсједио своје!

све то наклапам тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на своје бољке, на своје рањавости. Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!

тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на своје бољке, на своје рањавости. Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!

озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се међу буцмастим друговима блажено смјеши под помазањем своје скупе врлине. Запажао сам како би се тад на бакином лицу упалио осмијех тихог ликовања.

И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери. Често сам, у прољеће, у малом но густом, сјеновитом врту изнад куће дуго лежао у њеном крилу.

) Склониле су се у неки самостан и завјештале му своје неупотребљене миразе, који су, узалудни и дјевичански нетакнути, надживјели обитељски слом.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело. Као сиромах није се могао

Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело. Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто

Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете. Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у

Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.

Чудна беху та два ока. Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.

И он се сам чудио нарави своје кћери. Једаред наиђоше на село курјаци. Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој

Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком! А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: — Прођи се, чича,

Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу. Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.

— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема...

из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће. Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.

Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света.

Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане. Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било.

Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде. Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види

Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у рај, па сједе на своје лаће.

њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у рај, па сједе на своје лаће.

Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији. Не прође много времена — е, шта ћеш, свашто на своје вријеме — када цар некако за то сазнаде, и би му велика мука: није шала така брука у царском двору.

Кад цар видје то чудо, завика му: — Устави ти твоје џелате, а ја ћy своје, па да се мало поразговарамо. Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је.

времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.

Потом он остави ону земљу и царицу, а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост дође вријеме да умре.

Кад га већ старост дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.

Кад га већ старост дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре.

И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше.

Послије неког времена ови тројица царски синови, тражећи сестре своје, дођу у једну од тијех механа да заноће, те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору с њима стане

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга

После јесен дошла на сарану маја. На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

И одело, што у ноћи плаве. Скидале су весело и спретно, Остављале испод своје главе, И спавале немирно и сретно. И спавале.

И спавале. Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и

Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог

Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада. И та слика, та маглина

Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким. Рођење своје заволећу гробом. С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом.

Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша.

Посматрам, гледам; моје време тече. Не жалим себе, и не жудим доле; Не жалим себе, чекам своје вече, Миран, без жеља и нада на боље. Моја је душа сада суво поље.

Ја и сад сваку мисао ти дајем И своје грехе; само сневам о том Кад ћу сав живот испити похотом: Ја те још волим, али загрљајем.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

То сам непрестано радио до своје седамнаесте године, када су ми се мисли изненада озбиљно окренуле ка изумитељству. Тада сам схватио на своје велико

Тада сам схватио на своје велико задовољство да могу да замислим ствари у машти, нису ми били потребни модели, цртежи или експерименти.

Ускоро сам, на своје изненађење, постао свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском. Не само то, већ је све што сам радио било

Било ми је дванаестак година када сам успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које сам већ скренуо пажњу.

Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа. У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно.

Отад сам према свакој коцки равнодушан, као према чачкању зуба. Касније сам претерано пушио и довео своје здравље у опасност.

стимулуси да бисмо најбоље радили под садашњим животним условима, као и то да морамо да будемо умерени и контролишемо своје апетите и склоности у сваком погледу.

Мислећи да сам сигурно преронио сплав, изронио сам на површину али - на своје разочарање - ударио сам у дебло. Наравно, одмах сам заронио напред брзим замасима, док нисам почео да губим дах.

Имао сам обичај да проведем сате косећи своје непријатеље у облику стабљика кукуруза, што је упропашћавало летину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке.

сате косећи своје непријатеље у облику стабљика кукуруза, што је упропашћавало летину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке. Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве.

Исто тако, не могу да прећутим своје играрије с праћком, са којом сам запањивао гледаоце на хиподрому. Ево, споменућу једно од мојих јуначких дела с тим

Од тада сам сваког дана изводио своје ваздушне узлете у удобном и раскошном возилу какво би доликовало цару Соломону (Соломон).

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био сам сведок овог поступног развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који о овом може с правом да говори.

су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости. У Идвору ниједна нација, осим српске, није никада живела.

Мој отац је био кнез неколико пута. Попови и народ бирали су своје духовне и световне старешине, патријарха и војводу. Ми смо били слободни, независни власници земље.

Као мајчином љубимцу мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи, а понекад и из уста средовечних или младих, ако би им то

шта се збивало у Аустрији и Русији у време Наполеонових ратова, у којима је и сам учествовао, него је очаравао своје слушаоце причама о аустријским походима против Фридриха Великог о којима му је причао његов отац по повратку са

Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара. Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

полагала на читање и писање па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и другом, макар и по цену да занемарим своје другове. Ускоро сам се могао похвалити својој мајци да знам да читам и пишем, бар тако добро као и сваки други дечак.

Тешко је било чувати волове да не оду ноћу у кукурузе и зато је искусни вођа говедара тренирао своје момке преко дана за посао ноћних чувара.

Осећао је исто усхићење које је Давид осетио и које је кроз своје псалме пренео на мене оних мојих будних ноћи пре педесет година.

Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним? - промрмљао је он обраћајући ми се. Спустио сам своје шарене торбе, скинуо кожух и покрио њиме торбе, скинуо шубару и онда сам га поздравио на типичан граничарски начин.

- Што се плашиш за своје торбе? - рекао је овај високи чиновник. Ниси на дивљем Балкану, земљи лопова. У Бечу си, у престоници његовог

да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за један дан док не нађем своје пријатеље. Са задовољством сам прихватио њихову понуду и са њима провео једно дивно вече.

Ћипико, Иво - Приповетке

Неко је дете задоцнило; са скленицом у руци поскакује и жури се кући; сигурно га домаћи ишчекују, па заборавио на своје. И дућани се затворише. Напокон и из читаонице изиђе их неколико. Надигли су оковратнике од капута све до ушију.

Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили. Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа.

Они су оставили своје огњиште у Арбанији и са старим родитељима пребјегли у Црну Гору, откуд су им се пређи иселили. Собом поведоше крупну и

Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне. Путем бесвјесно стиска стари џевердар и прсти му грчевито по њему играју; хтио би да се умири, но не може.

главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је лепше од освете?!” Најпослије и отац се диже, и породица опет крене.

Па ако власти нађу да су право радили, у одбрани образа и живота, нека их приме међу осталу браћу, као своје поданике.

Другога дана, задовољни, с дарованим пушкама о рамену, што је знак да их је господар међу своје примио повратише се куму.

Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други, штедњом и својим животима теку новац, да прехране себе и своје.

своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други, штедњом и својим животима теку новац, да прехране себе и своје.

—Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје. Није вајде своје послове другоме казивати. —Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што?

навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је лепше било и онда када су у страху од своје куће бјежали у црногорске кршеве, него овде, у овоме скученоме и мрачноме простору.

у тмици старачко лице, зачас заборављају своју невољу: гледају један у другога, а не могу да нађу ријечи да изразе своје осјећаје. Не љубе се нити здраве; као да се боје да тиме у овоме недостојноме мјесту оскврне своја врела осјећања.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

су песници почели да напуштају стилску периферију у језику и да на елементарне језгрене језичке елементе примењују своје обликовне поступке.

симболизације и двострано пројектовање: сребрни путири су пројектовани у биље, у божуре, а божури су пројектовани са своје стране, у причесне чаше управо зато што је у предању и обликовању које култура доноси ово биље, овај део околне

са њим желео песнички да се понесе, да га реартикулише у његовоме људском основу као исконски човеков подухват да своје постојање под бескрајним звезданим небом осмисли тако што у својој култури преуређује и симболима испуњава природу, а

култури преуређује и симболима испуњава природу, а у природним збивањима проналази обрасце и оријентире за путеве своје имагинације.

она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло облаче као у живо сребро.

Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна

бар једним својим током, испод облика канонизоване и формалне националне културе и језика – на које је усмерила своје обликовне поступке – не престаје да открива општа човекова духовна искуства.

У ствари, ја сам овде изложио своје виђење и разумевање путева којима је један вид модерне, савремене поезије кренуо исцрпљујући и реактивирајући дуж

Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио

Песма почиње стиховима: Зујкале су пчеле уљаником Око трмке, око своје цркве, Кâ да зборе тајне разговоре, Слушао их протопоп Недјељко.

Скривено и потенцијално, оно – попут пупољка – развија своје метафоричке латице у конкретном сусрету са читаоцем. И сваки пут унеколико другачије.

Композициони поступак који је Андрић применио на крају новеле има, разуме се, своје име – то је епилог. Али је то епилог који би, ако се придржавамо обичног временског и логичког следа, требало да буде

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре. Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија!

Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.

ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана.

УЧИТЕЉИЦА (буни се): Ах, немогуће је радити с тим човеком. ЖИВКА: Ама, дођите ви само, а тај ће човек већ добити своје. УЧИТЕЉИЦА: 'Адје! Службеница! (Одлази.) ВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (оде левим вратима): Даро! (Јаче.) Даро!

ПЕРА: Хвала лепо, љубим руке госпођи министарки. Уосталом, није ни потребно да губи своје драгоцено време због мене. Будите само добри па реците госпођи министарки да сам је хтео умолити само то да ме не

Он мисли да ће му се само на грдњи проћи. Чекај само!... (Одјури.) Х АНКА, ЧЕДА ЧЕДА (на вратима своје собе): Анка, јесте ли сами? АНКА (кокетно): Јесам! ЧЕДА (излази.

Него велим, сад ако ми мало сване док си ти на власти. Рачунам, знаш, збринућеш своје и подржати. ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће? ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо?

) ДАЦА: Па дабоме, кад човек има у фамилији и такве! СОЈА: Бриши најпре испред своје куће, па онда лај за другог. ВАСА: Ама, мир, кад вам кажем!

Овамо окупили ме: „Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!” А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. 'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (Ове одлазе и седају.

Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем. Радије бих овде погинуо но што бих се своје фамилије одрекао. ВАСА: Ама, де, није ствар за гињење, него... ЖИВКА: Па кад човек каже...

Као што видите, тетка Живка нас је лепо примила, као што је и ред да прими фамилију. И ми ћемо сад да јој кажемо своје жеље и да је молимо да се заузме за нас. Ја сам уверен да ће се тетка Живка заузети.

САВКА: Ништа ја уз нос, ја хоћу само своје. ЖИВКА: Е, па добићеш твоје. Запиши, Васо, да јој се да. Ето ти! ВАСА (пошто је записао): А ти, Дацо, имаш ли ти

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Истина, синтакса Борисава Станковића и, знатно више, синтакса Милоша Црњанског природно су се због своје особености наметнуле као нешто што ваља најпре расветлити да би се анализа могла продужити на вишим равнима књижевне

а строгих колективних забрана и ограничења; зависи од способности, од спремности да управо са тим забранама саобразе своје чулне нагоне и емоционалне побуде, своје жеље и одлуке.

зависи од способности, од спремности да управо са тим забранама саобразе своје чулне нагоне и емоционалне побуде, своје жеље и одлуке.

Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја,

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је туђе, осећала „двогубом”.

се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у своје име.

А не уводи нас нико други него дечак Миле. Окружен члановима своје породице, која је очигледно и Станковићева породица, он одлази у течину кућу, на крсну славу.

приповеда о животу остареле Софке, све до тренутка кад се она први пут, након очевога одласка, почиње присећати своје прошлости; помоћу тог присећања аутор нас ретроспективно премешта у давни предускршњи дан; приповедање затим тече у

мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди. Преци су, дакле, механички али с правом одвојени од еротике.

некултивисаном и недисциплинованом духу”; „Стил је, углавном, његова главна мана; а он је, да кажем једно своје скорашње уверење, најглавнији елеменат једнога књижевног дела”.

- како би рекли руски формалисти - да је јунакиња добила улогу лика у чијој се свести прелама опис који аутор у своје име даје. Значи да је постала лик који се -у данашњој теорији романа зове рефлектор.

Као што ми, истина, видимо своје лице у огледалу, али га видимо као да је одвојено од нас, помало чак и као туђе, при чему промена места леве и десне

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сточарска насеља с обе стране његова шарена хрбата имају своје обичаје, нарочите нагоне за одржане. Лутају са својим стадима од благих приморја до посурелих снежаника Бистре н

Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје срећне изабранике. Јер тако потурчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор.

Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у Београд на школе.

Врана врани очи не вади: арнаутске буљугбаше не окрећу пушке на своје, турске власти као да желе да се тако продужује. Пропашће се.

Кад би смео?... Ето јунак је да Арнаути дрхте од њега, богат је и бездетан. Да се одвоји Од своје задруге, начини засебну кулу и задужи веру православну — да се потурчи, а он ће после лако удесити да постане

На спољње турковање и господовање расипно је трошио своје иначе велико богатство. Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда

Пољаци су остављали своје сламне колибе н нико није имао право да се пожали на потру или крађу ни преко пушке ни преко суда...

Пиће је драгало све одреда, да се није знало ко је веселији. Лаутари су ређали своје песме уз гусле и тамбуру, час удвоје, час мале и кратке конге, час опет дуге десетерске јуначке песме о Мују н Алилу

истински, како су иноверци надуго н нашироко причали, отишао код кадије, дао пред сведоцима изјаву да се одриче од своје слабе и хоће јаку турску веру, па се у петак пре подне уз бубњеве и зурле, уз велико турско весеље и радовање,

На своје страхотно запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака која је ишла по граду.

Цвилили и дрво и камен. А прве недеље, помислила на своје дете, узела га за руку и сишла у Дубоки Поток. Тамо се у старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за

вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Било му довољане За слаба тела глад, — Ал’ већ му ваља ићи, Пало му на ум сад Да голубове своје Није нахранио. * * * Не прође дуго, много, Ал’ ево гробу гост: Четири млада ђака Донеше мален лȅс.

“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна. Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети!

“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући.

Узе платно, меша боје разне, Засукује вешту десну руку Нит’ је коме своје мисли казô, Нит’ је с киме био у дослуку.

— Ако имаш крила Жено, што бледиш? — Где је дете моје? У цркву хрли! — Срушила се већем. Болници беже са постеље своје... То нису муке, кима си се надô, То није душман, с ким се можеш борит’! „Хоћемо л’, децо, дочекати зору?

како им год драго. »Стармали« 1883. НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљке кâ и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И оквире црне скидоше слагачи Са листова разних,

И кад су свечани хорови умукли, Одежде, стихире пратиоци свукли И одали цару што се мртвом даје И стишали своје прве уздисаје; Кад већ скоро трава да на гробу никне (На гроб и на траву свет се брзо свикне): Тад’ долази песник,

А ми да нисмо пасторак света: Данас би овде кô плачни друзи Стајали Немци, Англи, Французи, И Арпад послô б’ унуке своје Уз све Словене ту да постоје.

Голу те нагу остави, И другу драгу обима, Пољупце своје расипа Гдегод међ’ антиподима. О, земљо, лепа грешнице, У белој кóши пòкâја, Сад кȁвиш грехе-негрехе Очара

Мислила је: шума ј’ свача Кâ и јарко сунце што је, Па накупи мало грања За огрева деце своје. На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!“ И књижицу своју вади И бележи име њено.

“ »Невен« 1881. РОДИО СЕ ХРИСТОС! Родио се Христос, али не за маме Који ’но се плаше и од своје сенке, Којима се вије по свакоме ветру Кукавичје перо врх срамне челенке.

Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку? Он свлађује своје боле, Сакрива их у прсима; Диже горе очи своје — Тешко ј’ добром међу злима.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(Отиде.) РУЖИЧИЋ (сам): Нек се наше лепотице беле, Картаџије нека карте деле; Нек ћир Јања коти своје новце, Заљубљене нек окрећу лонце. Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче.

Нека гајде поред свирца јече, Пуне чаше при весељу звече. Не завидим, на част сваком своје, Моја је сва слава стихотворство моје. ПОЗОРИЈЕ 4. ФЕМА и САРА доведу Евицу лепо накићену.

ЕВИЦА: Није вам зима тамо? РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет. ЕВИЦА: А кад огладните? РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти јошт не знаш с ким говориш!

РУЖИЧИЋ: Дође мило време, Да волшебница бреме Са Хекубе свуче И у грацију обуче. Тада ће (хм) сунце Сјајно своје лице, У Хелене оку У виспреном скоку С радостију гледат 3адовољсатв’ осећат. ПОЗОРИЈЕ 8.

РУЖИЧИЋ: Мараму? (Пипа се.) Жени, гени треба ли да се с оним занима којима ви прости робујете? Дух оставља своје блатно тело, пак се у облаке диже да се наслаждава. САРА: Мон фрер, у облаку нема овако лепог сата и бурмутице.

ФЕМА: Заповедајте, алабунар. (Отиду.) ПОЗОРИЈЕ 9. РУЖИЧИЋ (сам) РУЖИЧИЋ: Клечи преда мном? Клечи, Ледо, тако муза своје љубимце дижет, тако их славом увјенчава.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

причам о томе шта сам видео и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна топла обала брег зеленила и једна беатрича али су три чељусти три маказе три

сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема

О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи

сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први заточеник одбегле тајне и своје крви.

сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је

О, у слепоочнице се своје настанити. Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће.

то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу

оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки сунцокрети ЈУГОСЛАВИЈА Ево како је почела у дан своје нужности Све што нема ватре у себи сагори Што сагори постаје ноћ Што не изгори рађа дан Треба запалити све што може да

која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето тако је почела у дан своје нужности Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Саветује плодовима љубав и разум У

1957. АРИЉСКИ АНЂЕО О АНЂЕЛУ НА ЗИДУ И Заузме своје место између седам звезда када престаје ватра и збивање и почиње чиста кристализација подарена у смиривању.

је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења. Нисам први који се плашим да не ослепим забринут

Краков, Станислав - КРИЛА

Тада су ови, пробадани звуцима и погледима, прсили своје теретом увијене груди, и бесно ударали по камењу поткованим цокулама. Први су били високи И снажни.

Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао. Голи је погледао стидљиво своје мршаво тело, и загазио у хладну воду. Стресао се.

Под провидном туником њене власи сијале се као златно руно из Колхиде. Била је горда на своје две румене брадавице. У кући је грозно дречао гласовир сав разглављен као жене после војничких оргија. Фиве—о—цлоцк.

За уста се то већ није могло рећи. Волео је због њених загрљаја. Умела је да у тренуцима сплете своје бесрамне ножице на голим леђима. Стискала је као полип у пожуди. Причао јој је.

Онда је прихватио дрхтавом руком чутурицу, и Тужно климнуо главом: — За покој своје душе пијем! Као да је правдао своје сувишно пијење. И тако је прошао цео дан.

Онда је прихватио дрхтавом руком чутурицу, и Тужно климнуо главом: — За покој своје душе пијем! Као да је правдао своје сувишно пијење. И тако је прошао цео дан.

баш зато, када се појавила крај постеље, носећи под тесном болничком кецељом мирис похотљивог меса, Мија је осетио своје тело, дотле костур, како живи.

Мерио је пакосним очима официре, и тражио међу њима своје супарнике. Бора сав румен, нагињао се ка Ивони, хватао јој руку, и шапутао неке тако луде речи, да је она заваљене

— Разумем, разумем. Спустио је слушалицу. Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе. — Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта.

— Ура—а—а, — ори се ту пред њиме и крај њега. Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сен ке промичу крај њега, и како нешто страшно трешти и пишти.

Извукли су га из жица, превили у некоме дубокоме рову, где је нешто страшно заударало, али се он тада сећао само једне своје ципеле пуне усирене крви и свог исцепаног, крвавог одела што га виде на светлости мале електричне лампе.

Под људима је шкрипао шљунак алеје. Лежали су сви мирни и чекали. Понеко је ипак плашљиво стењао. Ширили су своје потамнеле очи, јер је ово било необично. И овде се дизала около њих дрвета, па ипак није ништа грмело ни праскало.

Петровић, Растко - АФРИКА

једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје име, различито деформирано, саставио збирке преисторијског оружја, накита и драгог афричког камења из свих доба.

Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности. Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо.

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Искрцавамо се. Жандари црни, врло елегантни, поносити на своје униформе, благи и услужни. Варош европска, мање лепа од Казабланке. Прашина.

Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Свима је заједничко само да своје зубе не престају зашиљавати дрвеним прутом. Њине компликоване фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им пуни

Млади Марабути, Тенерилом и Ибраим, и трговци, читају поваздан, левајући своје коране. Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и

пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу своје матере: Кардиате, жене Волов.

комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости, Можда ће бедном дати одмора?... (Вук и Радак долазе.) РАДАК: Хеј, пријатељу!

застане, А крвав слуга паше свирепог На бледу мајку упре зеницу: „Ил’ подај ћерку паши честитом, Ил’ гледај тело своје утробе Како га гладни вуку керови!...“ О, ту је мален израз „несрећа!

СТАНА: Грозан си! ГЛАВАШ: Од грознице си много грознија! Или те стара памет издаде, Те се не сећаш своје удаје, Своје младости, своје радости — Та гозбе славне, сватова дивних?...

СТАНА: Грозан си! ГЛАВАШ: Од грознице си много грознија! Или те стара памет издаде, Те се не сећаш своје удаје, Своје младости, своје радости — Та гозбе славне, сватова дивних?...

ГЛАВАШ: Од грознице си много грознија! Или те стара памет издаде, Те се не сећаш своје удаје, Своје младости, своје радости — Та гозбе славне, сватова дивних?...

Сећам се данас своје несреће. ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила, Дивотно дете косе гараве. Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива

Па онда љубав паше свемоћног? А више свега влажна тамница У којој своје дане проклиње И залуд чека лажну замену Сиромах Бошко?...

да је онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку хране тражила, Прегорела би дојке обадве, На своје груди злобно сипајућ Отровног биља горке сокове, На таки начин да те умори, Да викне после тугом лажљивом: „Ох,

А белог стада мирни чопори По ливадама мојим пландују, Да своје руно вама поклоне!... Није ли доста... о, бунтовници? Бунтовне крви гадан породе, Шта хоћеш више?...

Да и ја могнем везиру казати... СТАНА: Јединац ми је овде доведен... ПРВИ ТУРЧИН: Баш од своје воље слабо ко у град доходи... СТАНА: Па ту је бачен на дно тамнице...

да сам родила, А свака да је много дивнија Од саме кћери бога великог Што свако јутро рађа зорица, Па да топлином своје љубави Ледене груди свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли да се радују — Све бих ти дала, све без

Слушај ме, бабо! И ти отвори уши, Ћериме!... Тај Главаш, вид’те, што се подигô И турске власти силу наследну У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после хајдуке, Који на друму Турке чекају, А и на самог цара кидишу, У своме

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ми смо се спремали на одбрану, а Турци су довлачили поткрепљења из дубине своје велике царевине и прибирали се да јаком силом упадну у Србију. Та почивка трајала је више од половине месеца јула.

Зауставивши се у овом згодном положају Хрватовић истави своје предстраже до села Читлука и Церовице, па у томе положају стоји и данас, ишчекујући напад Турака од Књажевца.

се на далеко дуж обала реке Тимока отвори пушчана ватра, а под заклоном њеним Турци почну све ближе и ближе примицати своје батерије вароши.

Напустивши Зајечар Лешјанин се повуче са већим делом своје војске (мањи део одступио је западно Крајини) и заустави се на линији Бољевац — Луково (око 30 километара од

Беницки са једним батаљоном) — па онда да удруже своје силе и слошки нагрну на Алексинац. Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један

по који завезак брашна, поњаве, јастуци, а на врх тога пртљага седе чопорићи мале дечице, шћућурили једно уз друго своје мале главице па радознало гледе шта се то око њих све, збива, не појимајући зашто је цве то, зашто их је престрављена

цве то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кола, па сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су се још јуче весело играли! О, мали сиротани моји!

је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кола, па сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су се још јуче весело играли! О, мали сиротани моји!

Ови су људи изгледали изнурени, уморни, неиспавани, многи су дрхтали од зиме и увијали се у своје подеране џоке и гуњце. (Сваки је пошао у оном, у чему се код куће затекао).

После врло узнемирено дозва једнога рускога официра из своје пратње, пође с с њим упоредо уз друм и нешто му је живо говорио и показивао руком на косу.

од свуда зину на варош страшне, гараве чељусти оног ужасног чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што носи смрт и развалине, што се зове — крупов топ.

Турци јако напиру да пробају на левој обали Мораве; но наши су углавном данас очували своје положаје на тој страни. После подне Турци су се почели кретати и на десној обали Мораве спрам Алексинца.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати. Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

су — ти их златиш, Теби лете — ти их вратиш, Дивље ти се птице чине, Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?

Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим. Виш, ја нисам никад плакô,

Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си...

Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси.

ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати? Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје.

ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио. Гаси се жагор, тишма, Ни птица не полета; — Још мало пак ће за нас Нестати цела света.

Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет. Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ.

Буји, паји, моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред

Занела га дивна песма, Занеле га сласти њене, И он мисли: „Певај, птицо, Певај, певај и за мене!“ Тако и ја своје песме, Осећаје срца свога, Певам за те, певам за се, — А можда и за другога.

Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све своје јунаштво; А пресуда биће брза: На њему је царство. Какво царство!? Јок!

Тражим лица своје деце, Што су рано у гроб пала, — Спојила се, —- а кроза њих Смеши с’ сестра моја мала. Кликнем: Оче, мајко, љубо,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Крајеви се изгубише у ноћи. — Крећи! Полази! Напред! — чули се пригушени гла-сови. Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше.

Оне прилике се узмуваше. Многи падоше. Остали нагрнуше у страну, а затим се сломаташе у своје ровове. „Ах, братко... леле, мајко... санитет!

— О, брате, ти поче као песник — дира га Светислав, нестрпљив већ да он настави своје причање. — Хоћу да објасним овим људима како изгледа тамо. А сад, да запитам тебе нешто, о чему сигурно појма немаш.

— Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим. „Комисија“ је стекла своје убеђење, и на крају ће донети свој суд. Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана.

Ми смо први на које они треба да налете. А сцене од прошлог дана ковитлају по мојој свести, па ми не дају мира. Ово своје расположење крио сам од војника.

На положају је било сијасет мртвих Бугара. Али је чудновато колико ти људи мало полажу на своје пале другове. Сећам се једнога примера. Почели су да их закопавају, па су их напослетку оставили полуоткривене.

Тек је једанаест... На мом одсеку је мирно. Наравно... Бугари су иза мојих леђа, а ја сам поставио своје војнике тако као да су они испред нас. Измешали смо се у овој ноћи, те не знамо где је ко.

Али се овај до мрака није појавио. Капетан Петровић покупио је тада своје војнике, и прешао реку без иједног губитка. При поласку рече ми да ће у току ноћи прећи цео наш пук.

Драгиша, омален, плав, шиљатог носа и стиснутих усница, сањарио је стално и размишљао, писао и често нам читао своје саставе. Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли.

„Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго, вели: — Господине потпоручниче, бићу принуђен, да вас путем милости своје вежем... — Ко, је л’ ја?

Сергије и Фјодор ударали су корбачима своје коње да би престигли јахаче те нису ни мислили на циљ. И тако су налетели на прву улицу.

„Фикус“ прекрстио ноге на кревету, пали цигарету и весело добацује. — Браћо, даље од жице не можемо. — На своје смо паре увек — додаје Сима „Јаребица“. Рапорт је био кратак: под суд, или у команду. — На фронт!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ЈЕЗИК 278 ТВРДИЦА 280 ТЕРПСИХОРИ 282 ЧУДНОВАТИ ЉУДИ 285 ОБИЛНИ 287 НЕМАРНОМ ЧОВЕКУ 295 КАРНЕВАЛ 297 БАЛ 299 РЕЧ У СВОЈЕ ВРЕМЕ 302 ПОКЛАДНИЦА 304 ПИТОМИЦА 308 НИКАНОР ГРУЈИЋ 312 ПРСТЕН 313 ИДЕАЛУ 315 ВАРАЛИЦИ НАДИ 317 СИВА МАГЛО...

Њихова је и чар и недостатак истовремено што своје време редовно упрошћавају и улепшавају јер им прећуткују баш заблуде и слабости, а не само разноврсност непотпуно

Оне дакле своје време не приказују сасвим истинито. Лажу антологије. Ни ова овде није без тих недостатака. Зато, ко би само по њој

срце зрака подиже небесна, Да Срба брани, врага му прогони, И стуб утврди славе роду — — — — — Па ипак, и поред све своје аморфности, „расутости“ и непоуздане повезаности у лабавим оквирима Митрополије, то друштво је било српска предстража

Али, погледајте следеће Пачићеве стихове: Сви Петрархе, Шулци, Чоконаи Пјен'јам своје љубе славише, Спомињају јошт ји своји краји, Памјатнике гди њим ставише.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?

Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испуштана своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде. Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на

Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жалио срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне.

Рибе в' водах играју се, сви за весну радују се. О златоје полеће! Риболовци ран' устају не боје се хладности, мреже своје сакупљају, полни јесу радости; на корабљах они плове, по бистрини рибу лове. О златоје пролеће!

Љубица о љубви неће ни да чује, Милоснике своје непрестано псује, Благосиља само свога господара, Нит се с другим рада она разговара.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле мора власници седи Свемоћи своје вољу челичну Јављаху земљам’ и владарима... Не преваристе ме, не, знам вас ја!

ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог. Дошô је, жељан своје снахице, По обичају црногорскоме — Деверским даром да те дарује. СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар!

“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике...

силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ онај ивер људске ништине Што се на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ судбину Задрктао сам често за тобом...

собом створеним Светове ствара, нове милости — Над громовима бди и муњама; А народима и владарима У доброј вољи своје свемоћи Блаженог мира пружа гранчицу.

А каткад копљем гнева небеског Неизбројене парне светове И бацив пламен своје мрзости, Природу пуни духом пакленим; Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти

гора слободних, Крвавијем сам срцем гледао На Херцегову земљу згажену, На тужну Босну — на те робове Што име своје турством каљају Клањајући се полумесецу, Одричући се вере Христове; Па не тек вере, већ и имена, И прадедовске

ВЛ. ВАВИЛА: Добар је бог — И ми ћемо се њему молити Да слабе силе дужда млетачког Крепости своје тврдим оклопом У свакој беди верно заклони. РАДОШ: То можемо, Ал’ више?... Оче!

ДРУГИ СЕРДАР: Варвари! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, у тај дух Што по слободи ових кршева, Кô неку светлост своје свемоћи, Широка крила вољно простире, — Поуздавах се, браћо главари!

земљу Иван-бегову, Да је обори, да је разори — И силан паша рикну ужасно Храпавим грлом шесет тисућа, Да мачем своје зверске јарости Колевку тврду српске слободе Са блатом ропства браће несрећне Изравна, сруши, згази, измрви, — Па

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нису зликовци — Само их силна љубав заноси За старим другом своје младости; Ал’ сада збогом! Са митрополитом Данас се јоште морам видети.

Он један може ову бујицу, Што се кô силан вихор подиже Због прогнанога старца војводе, Своје ријечи силом чудесном Утишат часом и умирити... (Кнез Ђурђе одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Радош прогоњен.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје.

Тако би, преко лета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али он је сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и

— Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу!

— Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину!

Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô.

— Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?!

Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи! Болан, болан, ја би' крви своје уточио овом суду и нашој премилостивој Земљаној Влади, па зато вам ово и кажем.

Болан, болан, ја би' крви своје, иако је снажна отровна кô змиски ијед, уточио нашој премилостивој 3емљаној Влади... Судац: Како, како?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. То вран један крикну. Јато за њим грну. А он је кликтао, свестан своје моћи, И водио циљу браћу своју црну. Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ја сам задрхтао.

'' (1910) ТИ, ЦРВЕНА ЖЕНО, С ОЧИМА ОД ВАТРЕ ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а жена бјеше лијепа на очи.

Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси.

ВАСКРС Свуд јесен мрка разапела нити, Камење плаче и прозебле гране, А Покољење Суза болом кити Гробове своје још непокајане.

И алге се ноћас љубе сред оргија И окреци поје своје мадригале, Само за нас тренут славља не избија И ноћ нам не поји љубавне кимвале.

ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје.

Стварајмо собом видике и боје, Светове нове, но светове своје! Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао.

Што мене за свог кумира је хтела. И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје. И тад утекох сав стидом обливен.

Пољана је иста И ведра и млада, а небеса чиста. Но твој поглед лута, јер он Прошло жели. Изван душе своје ти се срећи надаш; Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш. Ја, довољан себи, не знам песму јада.

у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем.

Јер све беше исто: дрвета и сени И небо и земља и лептири њени. А кад сутра зора расу своје чари, Ја поздравих сунце и небеса плава Кô мртваца старог који васкрсава.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш. Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао. Као што видиш, поступио сам у свему како си ти желела. Грли те твој Ђока.

” јер си ти, брате, за полић ракије кадар да иструћаш сваку државну тајну. А то не ваља. Једна обична жена па крије своје тајне, а једна држава па да није кадра сакрити своје. И то због једног полића ракије.

А то не ваља. Једна обична жена па крије своје тајне, а једна држава па да није кадра сакрити своје. И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији.

Уређује опет фасцикулу, увезује је и пење се на сто па је ставља на своје место, а скида другу те њу развија на столу и тражи). МИЛАДИН: Па то, знаш, ја и мислим. ЖИКА: Шта мислиш?

МИЛИСАВ (попео се на сто те оставља фасцикулу на своје место): Да не буде Каја Јанковић? ЖИКА (загледа): Бога ми, тако ће бити... јест, тако је, Каја Јанковић. Јесте!

МИЛИСАВ: Ја ћу, разуме се! XВ ПРЕЂАШЊИ, МИЛАДИН, затим СПАСА МИЛАДИН (улази, прилази господин-Жики и (почиње своје казивање): Па тај Јосиф из Трбушнице, увраћа тако чешће као човек у мој дућан...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

је пред смрт, примајући монашки чин променио име у Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали своје преводе. Тај алфабет, познат данас под именом глагољице, садржао је близу четрдесет слова.

То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца. Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15.

века он постао идол романтичарске омладине, која је у народној поезији налазила инспирацију за своје ватрено родољубље.

Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки

Унео је у своје дело разне облике реторичке природе, као што су молитве, беседе, похвале, цитати и паралеле из Светог писма, и тиме

Веома учен, Стефан је своје складно компоновано дело обогатио префињеном реторичношћу и закључио га свечаном похвалом, која на поетски начин

књижевним делима светог Саве и Стефана Првовенчаног, као поетизација савремене историје и њен идеолошки тумач, своје најпотпуније остварење добија у Животу светог Саве од хиландарског јеромонаха Доментијана (1243).

догађаја које описује, те може да поступа умногоме као објективан историчар који трага за документом и на њему гради своје обимно дело.

Сава је још пре рођења предодређен за подвиг служења отаџбини. Уздижући себе, он уздиже и своје отачаство на виши степен духовности: сврха његовог постојања јесте отачаствољубље.

тако грандиозну историју Немањиног, Стефановог и Савиног доба, Доментијан је Немањину идеју о божанском пореклу своје лозе проширио на цео српски народ, уздижући га на ниво изабраног Божјег народа, Нови Израиљ.

српске цркве, Доментијан је, такође по жељи двора, саставио нову верзију Живота светог Симеона (1264), компилирајући своје претходно дело и Стефана Првовенчаног, и развијајући реторичне елементе позајмицама из Похвале кнезу Владимиру од

краљ Драгутин, иако је преступом према оцу оскрнавио српски престо, није негативан јунак; он се искрено каје и снагом своје воље стиче поштовање (1317).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује?

Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни призовете, Лицемерни, лицемерне! Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом

Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни призовете, Лицемерни, лицемерне! Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 1 Амбисе прекорачим, стукне на равном тлу нога. Дневи своје замрачим, блесне видело Бога. 2 У тишину се облачим, тајном проговара твар. Пепео ветри ме веју, остане жар.

Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје! ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама!

Ко бујица хтеде да ме потопи, Стопут ми смрт своје замке запела, И сваки дан опасност нова, Водила ме хладноме гробу на руб.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко одело прешла границу, отишла у своје родно место тамо око Пећи и Вучитрна и сва имања распрода, донесе новац и плати. Остатак новаца закопала у подруму.

Остатак новаца закопала у подруму. И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи.

само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале своје дарове. Оне излазиле и стајале на капији, оне се виђале по славама, свадбама, док она једнако била унутра, у кући.

то: што отац, мада је у чаршији, међу трговцима био доста уважен, поштован, на своме месту, као што треба, ипак од те своје уважености покаткада попуштао. Заборављао се. Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом.

И Младен би осетио чак и овамо, испод материне главе, па чак и испод своје, очеве прсте од испружене руке, како и њега заједно са матером грли.

— зар би онда он из такве једне радње узимао еспап на позајмицу, уносио га у дућан и продавајући га давао му име, глас своје радње, трговине која је била не само прва и чувена код њих него у целој Турској, Бугарској, па и Босни...

бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, готови, спрема, с млађим братом се забавља, похађа своје сестре, а оне да јој долазе.

Одавно му већ простиру очев душек, чаршав. И онда се легне. Баба се повуче у своје сопче над подрумом, међу сандуке стајаћих хаљина, пошто још једном обиђе двориште, капију, да види да ли је све у

Ето, зато, највише ради те своје мирноће, утишаности, ради тога да, кад тако остане сам, у постељи, може ако не заспи, мирно да мисли на сутрашњицу,

Младен већ сасвим »стао на своје ноге«, узео радњу и почео сигурно да је води. Чак је и увећао. Али, требало је дуго времена док је престало оно

сад више него отац му поче да зарађује, проширује, учвршћава радњу, него кад сасвим одскочи, подиже се, и узе све у своје руке и постаде оно што је у реду, како треба да је син на коме остане кућа, радња...

Чак, кад би јој казао да се ноћу из своје куће, преко високог зида, попне и дође к њему, ту, у башту, да до њега седи, лежи, и да јој он — не љуби, већ само да

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«... Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390 идд. Упор.

Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

као што су черкески досељеници код нас метали око мртваца некакву јако ароматичну траву коју су у џаковима донели из своје домовине, упор. ТРЂ, ННЖ, 8, 87).

У народним песмама спомиње се в. л. која је сама поникнула из гроба (»Те [цар] сарани двоје деце своје. На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица: Савила се лоза око бора, К̓о сестрина око брата рука, Вук,

Ћоровић, Свети Сава у нар. пр., 187, упор. и БВ, 16, 1901, 212). Свети Андрија на крају свог првог живота (пре своје палингенесије) спалио је сам себе на л. (СЕЗ, 41, № 166). В. л. има у бајањима и народној медицини важну улогу.

, јер је прикрила ђавола (СЕЗ, 41 № 167). Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116).

Ту и данас сваке младе недеље (особито лети) долазе болесници (ЗНЖОЈС, 14, 132). В. има и своје празнике. То је општи биљни празник, Биљани петак (цф. нпр.

Софрић, 73. Црква је томе обичају дала своје објашњење (у вези са Јеванђељем по Јовану, 12, 13), и локализовала га на Цвети. В. има везе и са култом мртвих.

Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в.

трном (ЖСС, 284). Када се појави каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне, и докле дођу, на том

Од њега је узето дрво за Исусов ДУД . ДУД Маулбеербаум ‹моруѕ›. Дуд; мурва. Дуд има извесно своје место у религији, нарочито у оним крајевима где се гаји свилена буба; то донекле и објашњава његову улогу, јер се

Жалосна врба; јадика; јадиковина (Шулек). О ж. в. постоје супротна веровања. Према једној скаски, она је спустила своје гране да би заштитила Богородицу када је бежала са Исусом, јер се »сажалила«: отуда су јој гране оборене, и отуда се

Ћипико, Иво - Пауци

да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати,

Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.

—Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру ријеч.

Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио, на молбе Радине, да се пресели к њима.

Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.

Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.

купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да тетоши Раде око ње као дијете око своје мајке.

Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га...

Маша се чуди што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи, оивичене тамним обрвама, у његове граорасте, дугих трепавица, што дрхте гледајући у њу.

Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву. Часом ћуте, као да сабиру своје мисли, и кришом, у двоумици, загледају се. Раде осјећа се јачим и слободнијим него игда.

Их, слатка ли је туђа жена! ... Да се милујемо, Машо! — Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама његове бијеле, чисте зубе.

Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.

Као и на Доротеја, Прохор је на мене устремио своје канџе. У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао

тврд и дубок сан, да би могао кришом изаћи напоље да се ратосиља беде па да се опет врати и жестином молитве надокнади своје кратко одсуство. На жалост, те ноћи, као за инат, никоме се није журило да спава.

Његово огорчење је расло. Био је исмејан и поражен. Привијао је мелем на своје отворене ране, говорећи како та прљава светина ништа боље и не заслужује него да је чаролијама и ђавољим вештинама

Лаушеви преци су наџоџерили своју зубату кулу на оштрој литици, да би своје непријатеље обесхрабрили и одвратили од напада.

Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима. То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу.

Не кријем од тебе. Господе, да ми је душа пуна опачине, срце ми је тако често натопљено чемером! Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене?

Има ли начина да исцедим своје проклето срце, од жучи да га разлучим, куд мржњу своју опаку да денем када ме инат и пакост покрећу да гмижем по земљи?

Чим би негде намирисао неку невољу, створио би се одмах онде и нудио своје услуге. Не знам како је нањушио за несрећу нашег властелина.

Ако мени није дато да уживам у ономе у чему може уживати најбеднији себар, могу макар да напојим своје жедне очи на једном таквом призору и да пошламим отуд некакво јадно, штуро задовољство.

Попила ју је жедна земља, истопила је месечина, склониле је од нас виле небеске. Данима смо уз вино препричавали своје згоде.

каткад, можда је то та искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих шаље своје тајне поруке, можда је њима дато да докуче тајне земље и неба. Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје?

Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле, уз уздисај клет... Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет!

Нит поток тече туда, нит славуј песмице поје, Природа дивља суморна крила шири; А лепи цветак не свија лисје своје, Већ диже стабло и цвета, и слатко мири.

Весело, друзи! Наша ћуд Весеље нама гради. Безбрижни Бахус, жив и луд, Где грожђе своје сади, Наравствен нектар, прекор строг, С досадом нек се баце; Уклон'те дакле с места тог И воду и мудраце!

Хладном кишом овлажене Ћуте равнице И ја склопих уморене Своје зенице. Сневао сам премалеће, Снове шарене, Бистар поток, шарно цвеће, Руже румене.

Светови доле блуде... Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див.

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен страшном буром зла, А мислећ на вас, мило дете, Из даљине вам пишем ја.

не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.

1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје.

Ах, баратом Бићемо се, знам. 1888. (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) Плашљиво и мило лане, остави играчке своје За жртву свештених пената... О, ја разумем огањ, што груди загрева твоје, И страх, који те хвата.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

За кратко време доживело је оно и друго своје, данас већ растурено, немачко издање. Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго српско издање.

Под ведрим небом, које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она изгледају скоро безначајна.

Река савија у десно, градић се губи у даљини и тами; и моје мисли беже у недоглед. Ја сам каткад, на крилима своје уобразиље предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у древну прошлост да бих својим рођеним очима сагледао

Један од њих је огромна већ јако омекшана наслоњача, у којој се може двоструко утонути: у њу саму, и у своје мисли. Ту, заштићен двоструким бедемима од осталог света, осећам се неописано добро; ту читам, размишљам, сањам,

Широка ћуприја премошћава реку. Прелазимо преко ње. При том бројим своје кораке. Сто седамдесет. Тачно толико, колико по плану Вавилона који сам понео са собом треба да буде.

недеља, када их је било довољно на окупу, оне су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште, библиотеку, док ова није била крцата пуна. Векови су пролазили један за другим.

Ко се родио при доброј констелацији, тај ће бити срећан целога живота, особито ако и у њему буде подешавао своје подухвате по констелацији звезда и буде слушао савете астролога.

Краљеви, војсковође, па и саме римске папе, имали су своје астрологе. Када је супруга Луја ХИИИ, Ана Аустријска, рађала свог сина, каснијег Луја ХИВ, онда се у соби породиље

Мало доцније разрогачио сам своје очи па их добро протрљао. То не беше сан већ јава: видео сам у даљини силуету Акрополе.

Тек трећег дана мога боравка успео сам да предмету своје жудње учиним прву посету. При таквим састанцима не желим пратиоца; зато сам морао Грке да преварим да имам у

- Изненађени, гледамо око себе. Разбацано камење је, као метлом, почишћено; сваки се камен вратио на своје право место, зданија Акрополе блеште у својој првој младости.

Огромни кип Атене Промахос надвисује их све редом, позлаћено копље богиње блиста на месечини. Ерехтејон је добио своје позлаћене прозоре и врата Партенон своје дивне скулптуре, Фидијине руке; оне су долетеле овамо из Лондона у тренутку

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

), као и басне Езопа, Ла Фонтена и других аутора погодне због своје алегоријске, поучне димензије. Не треба заборавити и на бајке које и у претходним епохама, између осталог, служе као

Обраћајући се „малој српској дечици“ у предговору збирке аутор наглашава етички смисао своје поезије (да песме „душу најљепшим врлинама украсе“) и велику љубав према деци.

Блискошћу своје теме песма из ове збирке „На дан св. Саве Србског“ представља својеврсну најаву песме „Свети Сава“ Војислава Илића

кујунџије и танкопреље да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то чедо неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“).

за децу поштујући наслеђе просветитељске поетике: у алманаху Шумадинче, проистеклом из часописа Шумадинка, објављује своје басне у стиху („Гавран и лисица“, „Лав и миш“ и друге).

Есме, међутим, задржавају своје „дупло дно“ и њихово право значење млађи читаоци могу тек интуитивно да наслуте, али у потпуности разумеју тек са

Рибе в' водах играју се, сви за весну радују се. О златоје пролеће! Риболовци ран' устају не боје се хладности, мреже своје сакупљају, полни јесу радости; на кораљах они плове, по бистрини рибу лове. О златоје пролеће!

ПОЗДРАВ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ој сунашце, што разгониш, Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо, што но рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо, што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна росе и травице- Доло,

Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Туским шарам' поноситим Китим Српско своје плеће: Турска пушка Туре била Турско благо задобила.

ЈАКШИЋ Зелен-лисје гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила! Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила.

Па када је у самоћи Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче!

Покретач је листа Шумадинка који уређује од 1850. до 1857. и алманаха Шумадинче у коме је објавио своје басне у стиху.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Иде, али услед те своје набрекле снаге не сме чврсто да стаје. Зато иде брижно, малаксало. ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и

Дошао у сну неко па те грлио, љубио?... ТАШАНА (прекида је црвенећи): Хајд’ хајд’! СТАНА (гордо, поносна на своје знање): Али зато, због тих трава, због тог купања, види како си лепа! ТАШАНА (у смеху): Та престани једном с тим.

Јер што потпомажете своје ближње, ви постајете добри људи, и онда, као добри људи постајете и срећни. дакле, да би ви, живи, што више поживели...

тако жалио, тако волео, тако чувао; да ми је неког коме бих уморан могао доћи, могао узети му руку и метнути је на своје чело, да ми се охлади, умири.

Кад год хоћеш, у свако доба, само дођи и кажи: »Ташана, тешко ми је, дај ми твоју руку да метнем на своје чело«. И узми је, дедо, држи је колико хоћеш. МИРОН (потресено, посрће држећи се за чело): Не то!

Да, да, баш зато што сам знала да ниси ничији, да немаш никога свога, зато сам те онолико жалила, онолико као нешто своје, као брата имала.

Чује се лупа на кафанском улазу. Из своје собе иза келнераја истрчи кафеџија бунован, чеше се, зева, протежући се. КАФЕЏИЈА (обучен упола грчки упола

Склоњена, у махали, а није као у чаршији, па сваки ко прође да завирује. Овде сам као код своје куће. СВИ БЕГОВИ Тако је! ЈУСУФ БЕГ (седајући до Сароша): Сароше, бре, још од кад ти глас и песму нисам чуо!

А за ту веру толике главе падоше, толики људи на кочевима душе испустише, па и сада толике комите и хајдуци своје животе жртвују! А ти, Мироне, уместо да их учвршћујеш у вери и чистоти, ти их гураш у наручје невери!

И сад куда? У цркву не, пред распеће не, са амвона придике не! Зар свештенике, моје млађе, да упућујем како треба своје парохијане, паству, чувати у вери и чистим животом живети, повучено, у својим кућама, дане проводити...

Какви су то образи? Какве »невере«? Па у цркви сваки дан слушамо како се говори: »Љубите своје ближње, као самога себе.

« Шта ти знаш? Можда се за севап, за спас душе своје, заветовала, да не би он умро негде на друму, у пољу или од глади?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто се здравља тако брзо поткопавају? зашто родитељи не жртвују своје страсти, сујете и себичности, место да жртвују своју децу?

Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете. Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук.

Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је био и слава мајстор Костина, позове он неке своје муштерије из околине, с породицама.

Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ. А мајстор Коста брани децу и своје уживање: „Нека их, није ово саборна црква?

Мало срећа, мало читаоница, човеку се машта потхранила. Једном, кад је опет с одушевљењем говорио о живости своје деце, рече: „Шта граја, шта тутањ! кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!

У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа. Помисли на своје рођење и детињство, на младост, на наглу одлуку да се жени непознатом девојком.

Коста је осећао да је баш те вечери необично лепо доказивао, па се лецну и разочаран и љут: „Да нисам можда запустио своје бриге? Је ли ти чега мало?” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.

нешто да уради, а ако се увече све смири, запали у својој собици петролејку, чита наглас песмарице и песме из старе своје читанке.

После сахране — не пре — да адвокат пише Ристи, а ако Риста не може доћи, онда Секи. Адресе деце своје само је отприлике могао дати. Кућа да се прода, новац подели унуцима.

Нико не зна и не види откуда долазе сенке, али оне долазе. Причало се у своје време дуго по паланци како је госпа Нола усвојила Тотицу Паулу.

У шталу да је привежеш!... Морам говорити с њеном мајком, узећу је на бригу као своје дете, не могу пустити да добра и лепа девојка остане луда, и вуче батине од мужа целог века.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но, по срећи или несрећи — оћемо л’ својски да се искажемо? — свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр.

находи, и свађају се је л’ царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури, или не, а воспитаније своје деце слушкињама остављају. Но шта је то инвокација?

фигура у стихотворству, гди се какова сила призивље, која ће слабост ума сочинитељевог поткрепити и помоћи да дело своје лепше него што уме доврши.

пример, кад младић који је десет година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне?

Пошто се торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио.

Она почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете

Желити би међутим било да сваки сочинитељ, или преводитељ, или подражатељ, или макар писмокрадец дело своје барем пет година у рукопису држи, и сваке године свој рукопис најмање четири пута прочита.

Тако може се догодити да ће сочинитељ своје дело за сувопарно издати, преводитељ своју у том неспособност увидити, подражатељ истоветне речи онога коме је

одведе га мати свештенику о ком је горе реч била, и препоручи са сузама да би о њему бригу водио, представљајући му своје стање и недоскудицу, и свештеник, добра срца и тако, а особито не имајући мушке деце, узме га под своје.

му своје стање и недоскудицу, и свештеник, добра срца и тако, а особито не имајући мушке деце, узме га под своје. Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити.

Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи.

је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је дању и ноћу мислио како би со тим своје увеселеније нашао.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

врху Изабраног троугла у пламену Пркосиш и сунцосеку И житоскврнитељу Из два царска угла под тобом Корачаш у правцу своје висине И високе љубави У једино могућем правцу Корачај љубим ти кораке Црвена госпођо Жичо СОПОЋАНИ Румени мир

за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ Гладан и жедан светости Напустио је земљу И своје и себе Ступио је у службу Крилате господе Чувао им златоруне облаке И тимарио громове и муње Сапете у

је у службу Крилате господе Чувао им златоруне облаке И тимарио громове и муње Сапете у књижуринама Потрошио је све своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без

у књижуринама Потрошио је све своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи

мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани ћивот Препун зрелих сисатих крушака Види своју вучју главу И на

гвожђа Река наше крви извире Тече увис и увире у сунце Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на

гвожђем Претопљеним у честито злато Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна

својих стихова Спајаш преживеле слогове Руда биља и звериња У прво слово љубави И градиш Последњи неосвојиви бедем Своје тврђаве у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и

ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв белога града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне постеље Узјаши највећег шарана Проби оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом

града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне постеље Узјаши највећег шарана Проби оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом граду Рајске воћке птице и цвеће Донеси и камен који се може јести И мало

ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики господине Дунаве БЕОГРАД Бела си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те чува У златном своме ћивоту Високо над

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном

Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе и још пуно других афоризама о животу, а све

Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот

би ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет. Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место.

У погледу тога питања ја не могу да се ослоним на своје сећање, али сам у породици сазнао за извесне околности које ствар објашњавају.

Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам своје презиме заборавио и под каквим је околностима он то могао учинити.

Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала.

Добро, то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични мој предак заборавио своје презиме.

носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф.

браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће.

Но важније него то је да сам ја, после првих зуба, на крају прве године, већ стао на своје ноге и проходао. Морам признати да сам у први мах ишао четвороношке.

Ја не знам одиста није ли то пужење којим човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек у доба кад

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Прођох поред једног топа, који ме подсети на неку згрчену животињу, спремну да свакога часа зарије своје зубе. Поред топа су стајале непомичне и тамне прилике војника. Нашао сам командира.

У два маха су Немци истеривали артиљеријом наше пешаке из ровова, и два пута су наши на јуриш освајали своје ровове. Цео дан су пролазили рањеници, па ме баш пита наредник Стојић: „Да ли остаде још ко од наших?

„ДАНАС ЈЕ ТЕШКО ПРОНАЋИ РЕДОВЕ“ У земљи је горело. Натчовечанском снагом бранио је народ сваки педаљ своје земље од много надмоћнијег непријатеља.

мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и немилост непријатељу и своје породице и своју имовину.

Трагедија је општа. 3емља је изгубљена. Многе су радне затворене, да би лихвари сачували богатство своје. Свеједно што је војска измучена. Наићи ће друга, која боље плаћа.

Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере. Ја сам војник и немам права да критикујем. Али дозвољавам себи да констатујем чињеницу: ми смо

Још се нисам ни повратио од изненађења, а они ускочише у своје ровове. Настаде борба на бајонет. Бугари нагоше у бекство. Да видиш само!

Није ми било мило. Ја сам тако испао из састава своје команде и био сам деташиран. А из искуства знам, да команданти увек мање обзира имају према додељеној јединици, и у

Наравно, сваки ће радије жртвовати оно што је туђе, него своје. Јавио сам се новом команданту, и он ми је одредио положај.

пешадије, артиљерије, коморе и избеглица, гамизала је лагано преко Косова, носећи собом тугу и очај поробљене земље своје. Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице. Стоје на путу, распитују се за своје команде.

Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице. Стоје на путу, распитују се за своје команде. Сматрају да им је команда њихова, у општем метежу и хаосу, једино уточиште, те да се тамо свију, немоћни и

Даље немамо куд! — додаде капетан Душан. — Баш зато! — брани своје гледиште Живадин. — Нека то буде на витешки начин, а не као неке бабе. — А теби је мило да погинеш на Пољу Косову!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

овако, топографски, нека сте само здраво По суморним просторијама својих болова Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте, Где над никад невиђеним манастирима Стављате сићушне крсте.

Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са гора.

Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле, Њихове су луле огромни топови. Тамо нека је моја снага са вама Да испунимо целу једну фабрику

Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори.

паланке пролетњим ехом И доћи ће на домак једном детету, Које бледо Као васкрснути херој јак, Узеће је у беле руке своје па спустити у пас; А један једини воз Одхуктаће свим правцима у исти час.

Као да то и ми нисмо! Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте Недирнуто? За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере. Тако тесно обвијен као да сања о простору, О дубинама: о, да сна кошмарске размере И дрхтања!

Ко дићи котве, Ко прекинути ланце, за велике полазе? Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе, Зато смо бритвама кидали ужад живу за крви; Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад

загадив пучину, из прошлости очима, Одео си бескрај са подеротином у бесмртност; То није као кад си плаве чакшире своје Крпио сатима: Неће сварити нико ту кост!

један мишић за Марту (Марта је девојче и дуња у орману); У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану, Свуда зима дође у своје време, Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.

Има оних који проклињу! А ја сам у стању да пођем за пуком Из собе своје која нема прозора, Треба мишљу и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака

И зато ја на морал не мислим, нити мислим на то, шта природа хоће од мене, већ је задовољавам много, и тиме своје потребе; а ако ми падне на памет да размишљам - и то размишљање је једно задовољење - смислим да и потребе те саме

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Олујић СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ Садржај СЕДЕФНА РУЖА 2 МАСЛАЧАК 5 МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ 9 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 14 О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 17 ЦРВЕНИ МАКОВИ 21 ОГЛЕДАЛО 25 КРИЛАТИ БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И

Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.

Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске. Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце.

Али, звуци и боје ноћи терале су му сан с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне поноре неба.

А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем. Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање. Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом? Шта га се тичу звезде на небу?

— Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа? Малишана је све јаче обухватала туга.

Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода.

— Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго!

— Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...

Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак дрва.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар зафијука, луде и облаке ускомеша, донесе пред Дрвосечу

И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе. Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну: — Шта је овим људима, жено? Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи. — Шта ти је, жено?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.

Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела... Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје.

Од дрвета ситан пепел, Од пепела мирис сапун, Па с’с њега да си мијеш, Дуде, мори, бело Дуде, своје лице! МИТКА (Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се луди и бесни Стојан загледа у Стамену, од

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.

Један вијенац од њега ћу свити, И с молитвом га на гроб положити Свог мртвог љета и младости своје. 1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио Пун злата зориног. Славуј!

На теби сада виси црни вео... Муке те ломе кô рапаве спиле, И ти ме гледаш суморан и свео. О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну црне драче... У њој су снаге, у њој твоје силе.

Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ орô вије, и са вихорима бије се и туче... Моји су очеви бунтовници свети, Са душом олуја што хрли и лети,

Испред воденице, што наслања на њу Своје рачве сиве један орах свео, Божи је и зове млинар, и на пању Са дечаком седи, сав од млива бео.

Ту горе златна слова стоје. И у првом реду, на Мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје. Полагано сриче уклесана слова: ''Ратко, Ђорђе, Дејан'', па грца и стане, Срце стиска, затим сриче, сриче снова,

Вече на раздрљене њихове груди И голе руке и лице врано, Све кречом поштрапано, Просипа црвене руже своје... И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око...

Међу нама сасвим разлика је слаба, Само то толико: док он своје ствари Продаје за новце и поштено ћари, Ја стихове своје вазда дајем џаба...

нама сасвим разлика је слаба, Само то толико: док он своје ствари Продаје за новце и поштено ћари, Ја стихове своје вазда дајем џаба... Мој сусједе мирни, нек благослов Духа Увијек те прати да си добре воље.

1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду! Судба је моја кô судба ратара: Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара.

Као ријека кроз отпорну спилу, Својом сам снагом своје нашô путе, И гордо гледô свих препона силу Вјерујућ, Боже, у љубав и у те.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

епохи, добијајући различне подстицаје, испуњавајући се различном садржином, узимајући различне видове, али не губећи своје основно обележје — обележје народне поезије.

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као

При том уопштавању народ је обилно уносио и своје револуционарне тежње покаткад изражене у фантастичним одликама. Понека личност добила је горостасну фигуру, нека

лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе.

Ти људи вису умели да уреде како треба ни своје односе у породици и ван ње. Има, додуше дирљивих примера међусобне љубави, али има и примера тешког неразумевања и

А ако би јој умро муж, она би с великом муком подизала децу, „на преслицу и десницу руку“, или би се преудавала против своје воље и умирала од жалости за остављеним породом.

И поред предрасуда о женској злоћи, таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма, ма колико се у њој измишљало, мора да наслика саму стварност.

кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“.

Касније је постао деспот и севастократор, и своје хајдуке прометнуо је у најамнике. Био је велики јунак; „добит није тражио за се, него за своју дружину“.

Тако и Момчило са своје стране прими борбу. И кад су се војници примакли једни другима, судар је био страховит. Момчило не могаше одолети;

чак има крилатог коња и сабљу са очима, али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих првобратучеда и четрдесет од града левера.

И у песми он је окружен љубављу, али не љубављу хајдука, него љубављу своје браће и сестре Јевросиме, о којој историја ништа не зна.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад Вукола крене да лови Поведе и своје керове Љута паника хвата Велике и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума осиромаши Јер Вукола само пуца А

за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је авионе Бомбоне и луфтбалоне Примадоне и салоне Па и своје панталоне Низа се Имао је Петар стила Ципеле од крокодила Кошуљу од розе тила Са флекама од мастила Уза се

те као тесто Мада шериф има значку Пребићу те као мачку Лаје којот иза глога Убићу у теби бога Обавести своје знанце Сецкаћу те у резанце Ту где ти је глава глупа Направићу осам рупа Нем разлога да те лажем Ко питу ћу да

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хоћу своју радионицу с тавана да преселим овамо. Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана. — Довешћу своје магаре. Могу још ноћас. Идем с њим у млин па кад се будем враћао.

кују чак у друго село, али се дјечак од туге одмах разболио, легао у кревет и смркнуто изјавио да ће да умре без своје вјерне пратилице. — Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене!

— Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје. Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.

Иако мали, они су ипак били дјеца своје земље. Због тога се, док су стајали око хајдукова гроба, нашем Јованчету наресила суза у оку.

Како ли је све то друкчије било него у селу. Код своје куће неко се на јело дурио, други се свађао с браћом и сестрама, трећи је гледао да здипи већи комад, а овдје у

Камен звекну о саму ивицу стијене и распрсну се као бомба. — Ехеј, дрекавче, држи се! — повика он охрабрен праском своје „бомбе“. У истом тренутку испод стијене се зачу љутит глас: — Чедо ти је дрекавац! Еј, ко се то баца?

— Боље је да не говоримо — предложи Мачак. — Ја бих овдје сакрио главни дио своје радионице, оно што ми баш не треба у логору, а буде ли много дјеце знало за пећину, брзо ће се чути и у селу.

Најраније, читав сат прије осталих, стигне Лазар Мачак и пренесе у пећину понешто од најважнијих алатки из своје радионице.

— узе да гунђа чича. — Сигурно неки бапски запис против мишева или ... можда овај дјечак све своје противнике назива пацовима, па и мене, пољара? Хм, хм, баш сам радознао.

Ко је то био? Нико га није видио, нико пратио, али кад сутрадан дјечаци стигоше у своје тајно скровиште, затекоше изнад самих врата колибе прикуцану повелику цедуљу на којој је било нашкрабано нечијим

XXИВ Као да су омађијани, дјечаци су зурили у тајанствену цедуљу прикуцану над вратима своје колибе. Ко ли је то писао, ко ли се то шуљао по њихову логору? — Шта да радимо, откривени смо?

— накостријеши се Николетина и набра своје густе обрве. — Имаш право, не дам свог унука, свог Стрикана! — сад се побуни и дјед Алекса.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

си пак процветала и повратила си се ка увенут цвет угледно, јер дотакла си се исподмукла Христова скута страга, и своје ти крвотечење со том преваром зауставила си себи!

пак не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему милој многопут га подкрадати!

СЕЈАЧИ Слишатељу возљубљени, и ми сами, сви, сваки по себи, — излази на сејање сејати своје семе! И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије.

И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије. Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало га, развијало се

ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА Истерај човече, напоље из своје куће робињу уједно и са сином њејзиним; не може, знај, у твоме миразу домоосталац бити робиње син, уједно с

ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ Лисице своје јаме за боравак свој имаду и птице гњезда им своја; а ја, одкако бих син човечији, нејмам ни толико свога места где

крила, и свуда, целопаметљиво пролетањем вилајетским свачији живот промотри, да прознаш послове човечаске, своје им воље овдашње.

Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету растеглио своје руке. Скупити уједно к себи хоћеш све језичнике, разлики народ...

Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ...

Боже, који шиљеш слово своје земљи, пошљи у моја земљана уста слово да у кротости тече слово твоје у уши слушатељима мојим.

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«... — исуши те крваве потоке да би у тој реки сухима прошли ногами.

ПРОТИВ ТУРАКА У ових садањих злих времена сметеници у вери и у закону досађујући христјанској цркви, и варвари Турци, своје безумно господство печате знаком Месеца.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави.

Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди своје чудо и господство. А за ситније ствари утолико му је лакше било.

на неки зулум: на разуздан аскер, на неправедан суд, на насртање на образ и веру, и каже да је донео кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека помогне влашћу својом.

суд, на насртање на образ и веру, и каже да је донео кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека помогне влашћу својом.

Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године. Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда,

нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира.

“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету

и познатије, оне матроне што носе лагиране папуче и свилене чарапе са црвеним петама, оне што кажу да га воле као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да

А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све чешће и све крупнијих бивало.

Редовно се тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити!

— Што, што? Што, бре? — запитао би тада чорбаџи-Замфир дигавши своје густе обрве чак под фес. — Ешексене! Куде се је женско, аџамија, ем девојченце, ете, давало на науке?!...

и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели: „Гено, мори, ја се нећу удам!...