Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
баснам наћи ћеш висока и општеполезна настављенија; успевај и расти в| мудрости и добродјетељи, на похвалу и чест рода својега, и на славу словесноју тварију создавшаго т ј а Творца.
Срамити се својега рода, то је права худост. Агатоклес, сиракуски краљ, будући лончарев син, но за велике заслуге отечеству учињене, на
себи добро чинећи, своју децу пристојно воспитавајући, сродним и ближњим својим помажући, а најпаче на општу отечества својега ползу употребљавајући га.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поп нестрпљиво махну руком: — Станите, не разумјесте ме! Немам ја својега имања, ни дај боже! Све је ваше и онога храма. Много би њојзи било да јој одредите и ово што ја досада држах.
Попа штрецну као да га неко ножем удари. — Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. — Е, — рече владика — ти си своме дјетету највише добру рад.
Пред кућом за концерт, иако је било већ четврт после седам, уставише се једна господска кола. Ћирица скочи са својега седишта и отвори врата од кола С друге стране искочи један млад човек у белим рукавицама, пређе на другу страну кола и
Теодосије - ЖИТИЈА
Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега, и гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио?
Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами од напора, са њиме пошли на пут.
и пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису могли видети Свуда по цркви и у манастиру тражећи га и узбунивши се, и не нашавши га, стадоше
и одмах дозва својега сина Стефана. Овога Стефана добродетељи и војничку храброст и богосазнање сада није могуће испричати.
А богомудри Сава узевши молитву од игумана и од преподобнога својега оца, скупи велику множину радника, јер је хтео за мало времена много да сврши.
“ И одмах дозва љубљенога сина својега, и рече му: — Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још
и као у својој вољи, дозва прота са осталим игуманима и старцима славним по делима, на дан успомене преподобнога својега оца.
Тада прот сетивши се речи које му рече свети: када Бог прослави својега угодника, ако ме зовете доћи ћу и ја — одмах заповеди да га брзо позову.
гледаше душу божаственог Саве плодну добродетељима, и видевши на њему дар пророштва — када их је позвао на спомен оца својега, јер је унапред знао за чуда изливања мира од његових светих моштију која ће Бог учинити, те је рекао њему: „Када
знао за чуда изливања мира од његових светих моштију која ће Бог учинити, те је рекао њему: „Када прослави Бог слугу својега, оца мојега, бићу позван од вас, и доћи ћу и ја“ — дивљаше се пророштву и вери и смелости мужа, и проричући будућу на
радосним задуго беше обузет, и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују.
Овај и тада беше подигао мржњу међу браћом. И велики кнез Вукан беше непријатељ брата својега самодршца Стефана због благослова очева.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“... „И овога часа то говори Господин Кајину!“ викну владика.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Боже, Боже, до неба ти фала! Ето амо иду деца мала, Тек што мајка од сисе одбила, И пустила из својега крила, Па већ, брате, таки соколићи, Већ се учи бити душманина, У рукама оштри им ножићи, Удри, боцкај мртвога
Оде Мусто, оде њезин бабо, Собом маче коње и јунаке, Пред својега од пријачину, Пред онога старог Мехмед-бега, Што му рекâ да ће данас доћи По шћер милу, по гиздаву Фату, Да је
Па ајд' напред, по дола, по гора, И стигасмо Раду близу двора. Ту му нађем брата најмлађега Де огледа коњица својега. Одма јунак онамо поита, Па га брзо овако запита: „Каж' за брата, ти момче крилато, Да л' узима Силићево злато?
Но да с' манем часа најгорега, Најгрђега живота својега, Плећи дадо зеки и дружини, Дођо пешке својој постојбини. Ја тек дома, ал' гле Рада амо: „Помагâ Бог!“...
петнајст година, Секо с оцем силнога Турчина; Он се рани и паде са коња, И та реч му беше најпотоња: „Чу ли, сине, својега бабајка, Де потражи Жеравицу Рајка, Кажи њему, све му прашта Раде.“ Ово рече, Богу душу даде.
Гле Милете, седи пред шатором, Погледује сунашце над гором, А сунашце погледује њега, Кâ брат брата што гледа својега, Смеје с' сунце, као да га кори, А корећи канда 'вако збори: „Де је слутња што ти стиште груди Штоно јутрос мозак
Милете, Пробио се кроз Турке до Цвете, Бије јунак, чини Турком муку, Проби, разби, па Цвету за руку И диже (је) на својега зека, Па одбија Турке од себека.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.
Дошавши кући врати вид господару, а овај кад прогледа загрли својега слугу па га обасу златом и свакојаким благом. Али му слуга рече да не тражи ништа друго до добра коња и јуначко оружје
нека нађе опет дванаест тикава па нека се храни мрвама, а њену кћер даде своме сину, који се тако врати на пријесто својега оца, као што и сваки божји суд мора најпослије да се збуде онако како је речен и како је и право и драго.
А они му одговоре: — Чини штету, па хоћемо да га убијемо. Онда он извади новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка.
Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов. Кад жена опази својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари, те га у једној соби затвори.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Море, знаш ли да ћеш за овај поступак у гвожђе доћи? СРЕТА: А знаш ли ти да жена треба да бојитсја својега мужа? СУЛТАНА: Ја сам ти сто пути казала да нисам твоја жена.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Бијесна се братства истурчила; Тек домаће нападнемо Турке, свој својега никад пуштат неће; разлучи се земља на племена, крвава се исклати племена, враг ђаволу доћи у сватове те свијећу
по грозд ухвати, принијеше бритве гроздовима; кад виђеше чудо невиђено: сваки себе за нос дохватио, догнâ бритву до својега носа! Докле трећи саврх зида викни: „Чуј, народе, не потопите се!
не метнусмо који ни се не кће покрстити; који ли се поклони Божићу, прекрсти се крстом христјанскијем, узесмо га за својега брата. Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Три Његуша полијегаше. Јанко започе поново да сипље из својега издашнога срца. У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тешко гладну у конаку празну, А јунаку у братству нејаку! Тешко дому у ком слоге нема! Тешко другу без својега друга И славују без зелена луга. Тешко земљи куда војска прође, И ђевојци која сама дође!
Тешко сваком ономе јунаку Што не слуша свога старијега! Тешко свуда своме без својега. Тешко томе ко памети нема, Самур капи на ћелавој глави, Мор-долами на грбава леђа, А чизмама на кривим ногама!
11 Питао раја Турчина: — Зашто ме, ага, дина ти, бијеш? — Зато да те боли. 12 Питао кнез својега агу: — Што бегенишеш, мој златни ага, да приправимо вечери?
ВИСОКИ СТЕФАН У народу се нашему приповиједа да је Високи Стефан по смрти оца својега побјегао у Московију, па послије неколико година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био —
брат домаћин у цркву ходио, праведно се Богу молио, да би задужбине дијелио, прилоге остављао што би јак био, све од својега труда, а од божјега дара, а вазда му бог на помоћ био!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне
” А они му одговоре: „Чини штету, па хоћемо да га убијемо.” Онда он извади онај новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка.
Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов. Кад жена опази | својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари те га у једној соби затвори.
Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.
ђевојка и рече му: „Ти, честити царе, залуду све трошиш около свога сина, и зафајду си обећавао половину царства својега ко ти га излијечи, моја ти га је мајка замађијала, него добави очи од змаја, срце од аждахе и змију крилатицу ухваћену
и једва чекаше, доклен му дан дође, али не нађе никога ко ће му све ово добавити, и ако је залуду обећавао по царства својега ко му све ово донесе. Најпослије је | дан младић обећа му се ако му да шћер за љубовцу, и цар му без одговора обећа.
“ Сељани се врате весели у исти брод, с којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих: „Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Овакови су били Јеротејеви ученици; и ласно је веровати да за 45 година својега учитељства много је добра учинио. А кад су Греци под љутим удрученијем то кадри исполнити, што се може од њих
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Д. Симић ЦXЛВИ РАСКЛАПА ЗОРА... Расклапа зора трепавице сене, И буди данак са својега крила: „Устани, драги, ноћ је веће била!“ И данак слуша, и покорно сване, И крвав исток свом силином плане.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
„О потчини мени војеводе, којено је славољубје сл'јепо и пламена слава брана дигла с согласијем мојим војевати на својега свемогућег творца, не дижите гласа против мене!
О, како му пламени погледи сијеваху с ужасном љутошћу! Пушти стр'јелу сјајну и крилату из својега алмазнога лука на Сатану, грдна отпадника, на његове мрске легионе; и крилата полеће стријела у огњеној великој
Једнога ће сунца зраке сјајне шар движими земни освјетљати: моћ ће људи са својега шара на узано своје поднебије виђет доста мојијех мировах; но погубне мраке Сатанине њихове ће заслијепит очи,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
С ЋАБЕ ЧУВА ПРАВЕ РАЈЕ 269 ЧИПЧИЈА И АГИНСКИ КОЊ 270 РАЈА И ТУРЦИ 271 ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ 273 РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) 274 ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА 275 НИЈЕСУ ТУРЦИ ВРАПЦИ 276 ЋЕРА
Она, кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне
ЦАРЕВ СИН И ОШТАР ДАН Био неки цар, па је имао сина јединца. Отац би био јако рад оженити својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби.
Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов. Кад жена опази својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари те га у једној соби затвори.
Једнога дана зими викне он својега најстаријег сина, па му рече: — А бе, синко, узми пет стотина брава оваца, па да их целу зиму чуваш, храниш, а на
— Не знам, мој златни ага, прије но што чујем. — Знади да у нашему ћитабу пише: кад право и вјерно раја служи својега агу седам година а ага га осме године посијече, отворен му је рај као да је прави Турчин; анаишеш ли?
ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ Вратише се једном Турци с боја, ђе је много Турака изгинуло, те кажују погинуо је та и та, па ови и ови, па они
МУДРИЈИ ЈЕ МОЈ МАГАРАЦ НО ВИ СВА ТРИ Састали се негђе на посијело љети три некаква велика господара и сваки је имао својега слугу уза се, који су им добар ручак приуготовили.
Пошто се добро наједу а још боље напију, почне сваки својега слугу фалити како му је вјеран и ваљан, а један од њих рече: — Да ја сад мојему речем: ајде скочи с ове камене литице
Трећи настави: — Вала, ако се ваша два сломе, и мој ће чисто. Зовне дакле најпрви својега и нареди му, а ови одма ни пет ни шест но с оне литице стрмоглавице баци се и сав у комаде; па тако и други.
Трећи господар, кад виђе, жао му би својега слугу, па га упита: — Би ли се и ти за мене онако самодавио? — Ја је ли, господару?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
“ Следи алегористичко тумачење које даје сам аутор Јован: „А он говораше за цркву тијела својега. А кад уста из мртвијег Штри дана после смртиЋ, опоменуше се ученици његови да ово говораше“ (Јован 2.19“22).
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Уколико се више спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто омаловажи са својега давнашњега порекла, утолико га је притискао стравичан нагон да буде охолији, помамнији и бешњи Турчин.
На своје страхотно запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака која је ишла по граду.
Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка Калудри. Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи.
Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ. Ни да коракне напред, ни да изрекне какву реч.
Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од крштеника било!...
И жена Арнаутка за црном срамотом својега мужа. Поткошена, као по срцу ударена, као да иде за истин– ским носилима. Па се љуто отимље и снагу јој као огањ обу–
Остао је да чува кућу, верујућу у обећања и освајачево хришћанство. Нарочито се поуздао у својега побратима Хаџића из Црколеза, који има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за
Повратак!.. Зар је то могућно? Арнаутин, мус– лиманин, да се поврати из својега царства? Додуше царства без султана, али опет својега, турскога? То је за свакога чудо, па и за њега.
Зар је то могућно? Арнаутин, мус– лиманин, да се поврати из својега царства? Додуше царства без султана, али опет својега, турскога? То је за свакога чудо, па и за њега. Знао је он ту ствар врло добро.
А ваистину Новица Преле– жанин би се мање зачудио кад би на његову месту видео Дервиш-бега који је до својега бекства толика зла починио!.. – Те то си ти, Селиме? – Баш ја главом, као што видиш!
заточник и крвник, од шале убојица и велики витез, увек на хату и с пушком преко крила, није доносио Турчина колико својега момка, којега је увек најмљивао између Арнаута.
— И овако сам? — Сам. Горе сам оставио керове, распасао оружје и обесио га о клин. „Сад отпусти слугу својега, Господе!..
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ко би рек'о? Радо чита и из наших књига, Да пригари, у чем може, знак својега жига; Тражи навлаш у свачему најружнију страну, Да је чисто као сунце, нашла би му ману. Све нек' иде!
заљубљене просипа кад они, чаром љубве опојени, по красном пределу најпростије природе шетати еја будут и блажени час својега првога састанка уживајући, поред жуборећих тихих поточића, цвркутања птиц и других селних природних красот, до
Ћипико, Иво - Пауци
Прођоше јесен и зима; густи зимски вео не застираше му погледа; у њеним плавим, непрегледним очицама гледаше одраз својега жића. Њему се чињаше да је излишна свака изјава, да би свака формалност вријеђала његове осјећаје.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега представника. Нушић се може сматрати као заостали представник наше генерације на земљи, управо као наш консуо на земљи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Такви су, на пример, ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.
и надјуначимо Латине), па је у другом реду химна крвном сродству (што наглашава и завршни стих: „Тешко свуда своме без својега!
Цар отиде у земљу латинску, а јунака са собом не има ниједнога од рода својега, који би му био у невољи, ако би му било за невољу; Латини су старе варалице, ујака ће нашег погубити, а незвани ићи
Волим дати коња на размјену, јер не могу пјешке путовати“, Па устави својега кулајша, пружи руку испод међедине; они мисле бакрачлију скида, ал' он скида златна шестоперца, те удара Ђаковицу
“ Па он оде у поље леђанско. Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!
Зашто ми се отприје не кажеш, него сам те путем намучио: и конаком, и глади, и жеђу?“ Тешко свуда своме без својега! 2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА Књигу пише жура Вукашине у бијелу Скадру на Бојани, те је шаље на Херцеговину бијеломе
Не да Турчин главу укинути, не да своје руке иштетити, но се брани с оном половином: половину на врат натураше, и својега врата заклоњаше, и банову сабљу оштрпкује, све откида по комат и комат.
Па он врати својега Шарина, оде право бијелу Прилипу. Кад ујутру јутро освануло, спрема царе седам товар' блага, а ђевојка седам
Намјера их нанијела била на зелено у гори језеро, по ком плове утве златокриле; пусти везир својега сокола да увати утву златокрилу, она му се не да ни гледати, већ се диже небу под облаке; соко паде на јелу зелену.
“ Вели њему Мурате везире: „Јесте тестир, зашто није, Марко!“ Пусти Марко својега сокола, он одлеће небу под облаке, и увати утву златокрилу, пак с њом паде под зелену јелу.
Стаде писка Маркова сокола, као љуте у камену гује; Марко узе својега сокола, пак му стаде завијати крило и с љутитим гласом говорити: „Тешко мене и тебе, соколе, лов ловећи с Турци без
40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ Подиже се господине краљу од прекрасне од Мађедоније из питома места Смедерева, од својега двора честитога, с собом води дванаест војвода; подиже се итар лов ловити.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Та ко има свест у глави, — могу се сетити да су они бољаром господари дајући им храну од својега труда. Еда се дукати и новци ка и камење могу јести, ако пољске с посла хране нејма?...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!... И чорбаџијски, бре брате, син отиде си, те је саг кантарџијски санким чиновник — сас двеста гроша
перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца својих“. И то није, да кажете, одскора — одвајкада је то.