Употреба речи својим у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ах!... „Благо оном ко се чему нада“, али ја не смем на њу ни помислити. Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.

Беше новембар, жалостан месец тужне четрдесетдевете године. Не звече сабље бритке, не — робовски ланци тупим својим јеком буде болом успавану својту оних што на мегдану бојном, светом страшћу занети, викаху: „Смрт или слобода!

заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне свечаности коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе, нађоше — окове, тешке, крваве. Земља је погорела и опустела.

И опет звекнуше ланци, а за џелатима својим мирно корачаше изабрани син народа, да врелом паром проливене крви окади најсветију реч свију векова и свију народа...

Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба. Видео сам јунакâ.

али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце... Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! .

али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце... Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! . . . . . . . . . .

Векови протекоше како по дубини срца нашега ријеш и сваки корен у њему, из којега би сјајнија будућност изнићи могла, својим оштрим зубима подгризаше!...

Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини! Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање...

„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!... Ох, боже! Хоће ли доћи дан?

“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...

Леп је то месец, тај мај!... И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

да вам добра буду, а навластито: „τοιούτος γίνου περί τους γονείς οίους αν εύξαιο έχειν πάιδας: Такав буди родитељем својим какву желиш сам имати децу”. — Право се орао на своје перје тужи.

подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу.

Ти учини све што надлежи, пак се уздај. 9 Лав и човек Лав и човек почну се инатити о својим преимуштествам. Човек хвали људе, говорећи да су вреднији и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но

Но лудо високоумије с луђим својим породом инатом свуда свој нос увлаче, дођу и к овом чистом и изобиљном извору, и заваде ова два звера ко ће пре пити.

” Помире се и напију се, један с једне стране, други с друге, и одy свак својим путем. Наравоученије Ништа није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним

Наравоученије Ништа није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и ползу причињавају. Неправда — адски пород!

није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и ползу причињавају. Неправда — адски пород!

” „Начаст ти твоја част; части се с ким си се и досад частио”, одговори паметни бик, пак оде својим путем. Наравоученије Све овој подобне басне уче нас предострожности и чувању.

Онда мајмун, толико је својим играњем, окретањем и скакањем све проче у удивљеније привео, да сви јединодушно реку да је он достојан примити жезал

” | Наравоученије Ликург, лакедемонски законодавац, хотећи својим грађаном да дâ познати какову силу воспитаније имаде не само над људма но и над скотови, узме два кучета од једне

Ко носи пречесно отеческо име на себи, нека показује љубов и попеченије отеческо о чадам својим. Кад се за малу плаћу пристојна изискује служба, за велику праведно је изискивати велику.

„Ја се толико мучим, воду и дрва носећи, пак једва толико ми дајy јести да од глади не погинем; а она поган мала са својим улагивањем толико добпа ужива! Нек' дер се и ја почнем улагивати, не би ли што боље било.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

саму зору Поље мокро од росе, скамењен пламен стења И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору Све то затварам својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени, И полумесец од снега, и брда зелени лук Који се у

Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем, сија Грачаница у облаку, изнад расула, окружени жетвама узлећу Сопоћани, лети Жича, лете Високи Дечани,

А да ли Доњи, гвозденим теговима, курварством и лоповлуком, повучен доле у најдоње таме и дубине, својим тасом дотакавши дно, тим силаском у понор и ад, подиже горе, у ону висину, високо изнад шарана и вина, тас на

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били

Његово име наћи ћете често у мојим рукописима. Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину. Ако ја пре умрем а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо

било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде.

Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио

обичаја ради, пак им заповеди те сви поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што је морао давати велику порезу од 15 до 18 гроша.

председава по неколико стари̓ Турака, ага, они тефтере виде и кад признаду да су тефтери упутни, онда кадија потврди својим муром.

Бего Новљанин и Ћурт-оглија, убилци кнеза Ранка, са својим друштвом затворе се у град. Крџлије почну из пушака и топова тући, и баш на наш Велики Четвртак [5. априла 1800.

) Тако су и кнез Никола Грбовић и Илија Бирчанин у својим кнежинама уредили. Опет видинска војска пође на Београд, једна удари на Пожаревац, а друга на Ћупри-Паланку.

Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим „Лепо се дрво на поле цепа” не може да заклони народ од велике глобе.

успети, зато обрате се на везира Хаџи-Муста-пашу, и они и Пазманџија, с молбом, да и̓ пусти у Београду живити мирно у својим кућама.

Алија и Аганлија постану и преко везира почну владати, и што годе они напишу и заповеде, то је везир Хаџи-Муста-паша својим муром морао потврдити.

) Њи̓ четворица поделе сав пашалук, свакоме по три нахије; они пак сва села у нахији поделе својим момцима, који су се звали мале аге. О томе, како је Београд узет, слушао сам где Муја, уровачки бег, прича мом оцу.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама. — Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега?

да си само видео, учитељу! — рече и погледа по свима гостима. — Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали?

Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани... И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком.

, шта већ иде у званичну дужност тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога.

тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога.

Платиће он то мени лепо... — попрети капетан. Утом већ и кола стигоше пред среску кућу, где се устави капетан са својим вредним Ђуком и богатом жетвом.

Све је опет пошло својим путем као и пре; дужност се вршила као и досад — само што је сад почела да стоји у соби Ђукиној пред канцеларијом и

— Одмах се ту поче свирка, игра, разговор. — Газда Никола, опет, одвојио се у побочну собу са својим људима па уз чашу лепа вина бистре политику, оглашујући да је сваки »бунтовник, издајица, изрод« итд...

Многе је планове казивао својим познаницима и пријатељима и питао их за савет. Али између многих скројио је један, који му се чинио најлепши и

између многих скројио је један, који му се чинио најлепши и најудеснији, а није га казивао свакоме осим најприснијим својим.

— Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?!... — Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у Београду на занату с њим друговао. — Па како, како?...

Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијинудне. Адвокат отпутовао својим послом чак у Чачак. Пупавац изишао да се шета мало по вароши и да прође који пут — оном улицом.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица. Одликовале су се својим високим крововима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена.

Та одлука, од тога часа, постала је закон свему селу. Домаћини се враћају кућама и према томе наређују својим млађима. И кад погледаш: сви у селу, почев од кмета до чобанина, знају закон!... Живели су сложно.

Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима. Звао се Суља. Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна.

То су били прваци међу сељацима. Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини у домовима својим. Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета.

грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... Све живо погледа у Маринка.

Сад, да ли му је баш толико нестало — не знам; али знам да је покраден, јер сам својим рођеним очима видео лопова... — Ко је? Ко је? — загрмеше са свију страна. — Чекајте, казаћу!... Ево како је то било!

Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то? — упита кмет промукло. — Јесте — рече Иван.

Оне су лиле потоком. Од њих једва је назирала његову белу кошуљу како замиче у луг... И широким рукавом својим брисаше очи... Срце је повуче за њим.

Онда Јовица поли Јовану и Станку, а Станко опет њему. Пошто се умише, убрисаше се својим дебелим рукама, па се окретоше истоку те се богу помолише. Напунише опет чобању, па се вратише дружини.

Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети! — Млад сам, снажан сам!... То ми неће бити тешко. — Али хајдук више нема породице.

То ми неће бити тешко. — Али хајдук више нема породице. Његова су браћа овде. Он више не сме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику са цурицама сељачким!... Станко одмахну главом. — Тога сам се морао одрећи!...

Станко приђе пању. Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. Пањ је био врло висок. — Заврзане, Заврзане! — заграјаше са свију страна.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Дођу градска деца са веселим плеском, Драже га, и јашу, и засипљу песком, И бију га својим пушкама од зова. Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много

Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете. А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом Кад јутрењи ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене,

Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две обале усхићења, Које плоди иста река. КОБ Срце са својим златним кључима Бије у браве тамне капије, Где ћути зла и недокучима Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести.

Мислим љубав, а оно је злоба!... А мени се чини тако једно исто... САПУТНИЦИ Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем!

А мени се чини тако једно исто... САПУТНИЦИ Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Али Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку. ИИ Ти који ни по чем ниси нама сличан, Ни својим образом, ни мишљу, ни делом, Који у покрету стојиш непомичан, И страшан и мрачан под сунчаним велом!

ИИИ Ти си одрицање Бога који има Свој извор у правди; и божанства чија Суштина је милост; својим законима Поричеш да има циљ и хармонија. Јер правда и милост, сав су појам Бога: Где је циљ ван добра?

С друштвом својим глумац Добросав из Хума Даде три представе: седам дана шума Прођоше у гозби светлијој од ишта. Кад далеко беше

Она је на својим широким мраморним терацама над морем, поред огромних ваза у којима су мирно умирале њезине кризантеме, плакала

Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату и

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем. Моја се мати мало и слабо шалила.

Ни жена Маринка магазације не хтеде сести у кола, већ пође са својим маленим друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила и то не из непристојности, већ просто због

Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну, правећи места другим путницима који се гураше заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне;

Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу. Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некаке капљице под нос.

На ђеди, ко уме да чита, могао би одмах познати да је он већ сасвим одлучио шта да ради и да је задовољан својим планом. То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи по старешинству, као и обично.

Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се! Не зна се да л' њему више дркћу руке, ил' Аноци срце. Обриса је својим убрусом. Обеси јој ђердан о врат: Све она сирота!

Њима двјема једну собу, а себи другу. Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу. Она је расла у кући код оца до своје осме године.

маже колена петролеумом, и кад год, сирота, јутром дође с трга, хуче и при том нама, својим питомцима, демонструје садржину котарице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Стресао сам прашину с мојих чашица, флашица, микроскопа, лампица. Својим жабама мењам уредно сваки дан воду, и питоме зечеве храни момак сваки дан у мом присуству. Распремио сам сто.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама.

Прича својим накарадним српским језиком, и уноси шале и смеха у суморно друштво. Па и господин попа би устајући рекао добру за покој

више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме!

неки дузтабанлија који се само шета по кафани, прегледа је ли све у реду, и сравњује и дотерује дуварски сахат са својим џепним, и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне једнако држи у рукама оно чим се убивају муве, па по

Тако се нови учитељ представио на вечерњи својим будућим суграђанима. Сам тај први корак његов у селу и први приказ његов допао се свима, запленио је све, кажем вам

Могли су се сити најести, па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима. Зато су дечји шешири у том селу и били изнутра као калајисани.

Тако је поп Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских

Тако је поп Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских кућа.

!« А деца се правдају и беде једно друго. — Ту и силне кокошке са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом

мало збуњени путник, па се саже да омилује једно кривоного гушче, али га матори гусак нападе и још више збуни сиктањем својим. И Јула се збунила још више и спусти на земљу оно гушче.

дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа, поп-Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и пратила својим лојаним очима Лацка кишбирова, најмлађег и по старости и по годинама службе кишбирова, видела је лепо кад је поп-Спира

Имали су и поп-Ћирини мачка. Али је поп Ћира несретан био са својим мачком. Јер исти иако је био од рâне младости код њега, иако је васпитаван цигло у том правцу да буде, такорећи један

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Пригрћујући ту поњаву, торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно, упадајући посред блата својим дугачким, босим ногама и гледајући у страну, упорно, натмурено. — Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га.

и, како се Вејки чинило, навлаш га додиривала својим страсним рукама. Вејка ју је, уздржавајући бол, одбивала. — Па има си...

Само се увијао својим крпама и дроњцима од одела... Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао...

Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве. — Лалê, лалê!

Браћа му, богата, од чије богаштине и силине цео град стрепео да их нико не види, затворени у својим кућама и собама, плакали су због њега... Чак, млађи му се брат са женом развео због њега.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Каква радост за њих! Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може.

Ту се сад о трговини почеше надметати. Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“.

Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају. Љуба пристане на то, и то да он њих на својим колима у Виноград воза. Упрегну и оду.

Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.

Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас. Љуба је њу својим јаким гласом потпомагао. Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се

Ако икоме, то је доиста госпођи Евици језик за то дат. Својим лицемерним начином у први мах сваког је задобити знала и не једног је жедног преко воде превела.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

на високој жени фига става и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.

И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна његову политику.

Над сунцем, на плавом небу, један дуги оловни облак, као огромно хоризонтално положено стабло, заклањао је једним својим крајем половину златног залазећег котура и тај облак, мутан и чудно хладан, мешао се нагло и губио у оном жарком

Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо. На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно

А после све узнемиреније и нервозније говорила о својим грозним мукама које постају све више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво

елегантни официри и равнодушна послуга ове батерије, чије су сјајне цеви остале неогарављена, јахали су и даље на својим снажним и лепим коњима, на којима су нова новцата жута седла и оковани камути, бљештали као да су истог часа извађени

И он их је својим рођеним очима гледао како оно ратно стање вешто искоришћују, а ни на чијем лицу никад није приметио какву год грижу

Истога оног вечера кад је примио оно злосрећно писмо из батерије, Христић за својим писаћим столом, зловољан и расејан, не знајући шта ће и куда ће а осећајући само да нека тамна будућност стоји пред

— Мислим да знам, и знам откуд то, А за време овог кратког разговора огреѕѕе је сваки час повиривала на врата и оним својим совинским погледом просто гутала жену.

И у овом часу, у овом тренутку кад ме својим слатким речима бацаш у најлепши занос, ја бих ти могао рећи да сам лудо срећан. Ето ја те сад волим безумно.

О јадна, мила моја мала, опрости ми, јер мало после она и теби неће веровати.“ А она га је својим влажним широко отвореним очима гледала покорно и радосно и у оној њеној замишљеној нежности питала: — О, чему мислиш?

И ја се свега тога добро сећам, па сам се онда гнушао јер је он то чинио и у старим својим годинама, а сад ево и ја сам пошао истим оним прљавим трагом.

Африка

чипкама, што све показује да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним одећама, још нису ту своју љубав напустиле.

Лађе се крећу по пристаништу, као огромне, мрачне планине, осветљене само по врховима, заклањајући при пролазу својим тамним масама озвездани град. Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала.

Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем. Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели.

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец.

најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим пратиоцима иза себе. И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан.

Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери. Играју својим телима као најлепшом играчком.

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају

Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и појављују каткад само својим црвеним крововима из густих врхова.

смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Он ни црнцу не допушта да на случај глуми европејство, већ га униформише елегантним одећама које изазивају поштовање својим савршеним кројем. Униформисани болничари, баштовани, полицајци, поштари итд.

Једино је урођеник у стању да својим чамцем погоди тренутак кад једним простим покретом може са леђа таласа, уместо да сиђе с њим у дубину, склизнути на и

Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим белим раменима насилност овакве природе.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Господару, време је већ да се једанпут и ја с вами као жена са својим мужем разговорим. ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?...

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он је био јако наклоњен тим својим војницима. А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села.

На лицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба. Енгелсхофен је становао сам самцит – са својим хусаром – на трећем спрату Команде, у једној уској одаји, окреченој бело, са алковом, у ком му је стајала постеља.

“ Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснила и он је почео да галами, као пред својим писарима. У један мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између себе и

Шта би тек рекао Грк, помисли, да зна да им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама. „Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи

Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и женама, има да иде у камералне територије. Ја то понављам: МОРА.

Сељачина.“ Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут уза зид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа. Био је као ношен, уз крупног Енгелсхофена, као нова млада, једва додирујући тле ногама.

Леп као Циганче. Ђурђе је био узео став „мирно“ пред тим Венецијаном, црвен као рак, притегнув сабљу уз бут. Својим белим зубима, као низом бисера, он се церио, не би ли се умилио том страшном човеку.

Они су били формирани у колону, заогрнути својим црвеним, сербским, гуњевима. Издалека, чинили су се једна права, црвена, линија.

Он је употребио много гору реч. А био је познат у војсци по својим, опсценим, шалама. Хтео је и сада да изазове код хусара и кирасира, који су пратили кола, што више смеха.

Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела – напротив, имала је мирис

кад се задовољство разли по војничким редовима, испод павиљона, као што се жито заталаса преко булки, старац размахну својим тророгим шеширом и раздера се немецки: „Серби! Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!

Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!“ И машући својим перушкама и сам се дерао, самом себи, одавајући почаст, као да је нека краљица.

Теодосије - ЖИТИЈА

А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божаственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху

Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!

из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш пламен родитеља твојих, чија си срца запалио својим одласком у туђину, а уједно и браће твоје и свих благородних.

с вечери почну јутарње песме и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио.

светским људима обичај, туговањем оплакаше младића, и сви који су под влашћу њихове државе носећи црнину саосећаху са својим владарем. И да плачем не дужим повест, сви знате да мати, отац и браћа такве до смрти жале.

жалећи да насити оне што по пустињи самотно живе, који су постили по три и пет дала, и недељу дана, и сваки је по својим могућностима држао пост, јер беху свети велики, пости четрдесетнице, а дан суботњи настајаше, па је журио да их насити

преподобни људи из пустиње са богоносним оцем протом, сви долажаху да виде преподобнога, јер им је од почетка са сином својим у многим потребама послужио, и добре оце сви су благосиљали, и напајали их души корисним речима.

И даде им Хиландар са целим насељем, утврдивши царским писмом и својим златним печатом. А богомудрога Саву многим почастима обдаривши, цар га тако отпусти и много злата на потребу

Пожуримо се да Богом послани савет у дело спроведемо! Блажени Сава, ушавши са оцем својим ка игуману, рече мисао. А игуман се посаветова са многима, и рекоше да је мисао противна и да није од Бога, и тако им

манастиру Хиландару, назвавши овај царским манастиром, и да њиме не влада ни прот нити ко други, царским писмом и својим златним печатом утврдивши, и даде му цар својом руком жезал, и заповеди да се овај чува у цркви, и када братија

Молимо твоју преподобност да се моли за нас Господу молитвама својим. А дошавши преподобни од цара у манастир пречисте Богородице Евергетиде, злато које је цар дао да однесе оцу — све

окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш оставити у светим.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Она се још више приближавала овим земљама својим етничким саставом, јер је обухватала српске групе које су у току турске епохе насељавале јужнословенске земље у

Требало је заиста да Србија постане богатија да би могла одржавати солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократским установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом

заиста да Србија постане богатија да би могла одржавати солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократским установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом снажне и оригиналне

да би могла одржавати солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократским установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом снажне и оригиналне књижевности.

Али чак источно од Искра, а нарочито у Средњој гори, јавља се овде-онде бугарско становништво, које се по својим типичним особинама приближује Србима.

У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда.

Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са својим обичајима међусобног економског помагања изазвала нове облике заједничког рада и узајамне наклоности.

које сам често запажао код становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље.

Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну

које је живело у особито развијеним задругама, образовао се нов психички тип који се својом, већ богатом, историјом и својим творевинама појављује као тип обдарен већом снагом и можда виши од чистог балканског типа.

За нас је довољно констатовати да се у народној маси развио разумнији дух. Сељак је успео да све више господари својим дивљим демократским инстинктима. Јавиле су се организаторске способности као и јака склоност за радом.

Ипак је било ступњева у манифестацијама ове веселости. У својим Мемоарима прота Матеја Ненадовић прича о сусрету сељака, које је водио у борбу, са сељацима Карађорђевим.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара. Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.

Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.

Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да Жућу вучем за реп. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптавају. Знам, причају о скорој киши.

куку мени, опет сам био у џаку! Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на својим леђима. Сад сам долијао! — Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Реци ми, молим те, како си могао на такву глупу мисао доћи? АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића?

Само о томе, само о томе; а уз то се још пренемаже и уздише. СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити; свако уздише за својим идеалима. ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал? СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне.

уверио да сам умро, и пошто ме је евентуално испратио до гроба, вратио задовољан са погреба и штампао је моје дело под својим именом. СПАСОЈЕ (затетура се од изненађења): Како... зар оно дело??!

има за то доказ да ти је дао на чување свој рукопис, а ти пошто си га отпратио до гробља, вратио се и штампао дело под својим именом. ЉУБОМИР (цинички): А шта сам требао да радим, да ли да и рукопис стрпам у гробницу и с њим сахраним?

Приказаће га као лажног научника. Молим вас, тај човек тврди да је он написао ово научно дело, а да га је мој зет под својим потписом штампао. ЂУРИЋ: Ох, то је тешка оптужба, и то у најгорем тренутку.

МИЛЕ: Трећу противу професора универзитета господина Љубомира Протића за крађу рукописа и објављивање истога под својим именом! СПАСОЈЕ: Ала је тај запео! А четврту тужбу? МИЛЕ: Противу некога Анте Милосављевића за кривоклетство.

је, уверићу вас да је има; уверићу вас колико само ми човечански и колико сам ја, у оваквом тренутку, водио рачуна о својим рођачким обавезама. (Вади из џепа Шварцов пасош.

Ви се по томе пасошу зовете Адолф Шварц, јер под својим имењом ви не би могли прећи границу. На пасошу је ваша слика. (Даје му га.) МАРИЋ: (згранут): Пасош?... Зашто пасош?..

СПАСОЈЕ: О, сад више но раније. Пре је емигрирао под својим сопственим именом, сада под туђим. Тиме је сам себе огласио за покојника. АНТА: Па јесте... али овај...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане

Клинке, уосталом, нису изгледале лоше с оним својим натапираним тиквицама, иако су им коленца и лактићи штрчали на све стране.

Дршћући читавим својим олињалим телом, сетерка повуче Бароницу према граду, ка оној кући од набоја ниже гробља, коју је пре читав један

од улице зракасто поређаних око трга који је неко из вица, чега ли, назвао Погача - видех Атамана како се приближава својим гегавим ходом вукући Миту Попару.

Са својим натапираним тиквицама и грудима шиљастим као сам враг, оне су нас увек гледале тако као да виде неког иза нас.

то колико је возова дочекао и испратио Рашидин отац, а да није отишао даље од Београда или Сарајева, и испричах јој о својим плановима за путовање на острва Јужнога мора. Очекивао сам да ће се зачудити, али она само упита када мислим да кренем.

Имале су венчиће на главама и представљале су Исусове веренице, шта ли? Затим су, косимице секући трг и лепршајући својим белим капама, прошле опатице и не осврћући се.

- Ми смо будале, ми смо две најпроклетије будале на свету! нагло се зауставила повукавши мој длан ка својим грудима и рекла: - Слушај!

седели у згуснутој тами испод насипа, али ми смо видели њихова лица како жваћу или дремају и нисмо могли да верујемо својим очима.

Мушкарац који се одмакао у страну и својим леђима заклонио жену био је мој отац. Ту није могло да буде сумње: и са сто километара удаљености препознајем његове

Чекао сам још да почне причу о својим сведочанствима пуним петица, али је овај пут није почео. Наставио је да говори о рату на начин којим је јуче говорио

Ево кључ! Треба га три пута обрнути у брави! - дотакла ми је својим прљавим и скореним прстима шаку тако да ми је језа прошла читавим телом.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

А ја сам био већ више пута у Кракову, све познајем у прсте. — Промислићу се. Тако се разговарају, и Чамча својим слаткоречијем бацио је господар-Софри црва у главу; неће дуго трајати, па ће се одважити.

— И за то, и за трговца, и за све, као што сам и сâм. — А шта мислиш доцније са Шамиком? — То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала. Кречар је имао већ сина јуристу. — Ког врага ће нам толики фишкали.

— Е добро, дакле како мислите са том Краковом? — Нека Чамча каже. Чамча је у младости више пута био као калфа са својим принципалом у Кракови, па је Пољску унакрст познавао. Чамча ће бити ђенералштаблер овог трговачког похода.

Госпођа Сока, мада је била лепа, ипак није била кокета никада, и била је са својим Софром сасвим задовољна; но и господар Софра би за њу живот дао.

Онда би се госпођа Сока намрштила, бацила би „презрителни” поглед на таквог делију, а господар Софра ућутао би, и својим ћутањем противника принудио да се удали, а после дао би му на знање да више његов праг не прекорачи.

— Пане добродзјејни, пане лешедицка, како смо? Армицијаш ухвати га за плећа, па готово својим носом такне нос Чамчин. — Ој, чертовски Чамчо, откел ти пришел? Љуби се с њим, стари су знанци.

Нешто и додаје, и све тако испада да је правио са својим друговима комедију, али, додуше, не на њихову штету. Годинама ће се приповедати шта су они на путу прекужили.

Та два човека још поткрепљују дух господара Софре: Кречар добротом и искреношћу, а Чамча својим електричним духом буди успаване живце Софриног живота.

Господар Софра напуни своју велику, сребром оковану стиву лулу, запали, пуши и хвали дуван. Њих двојица се о својим кућевним стварима разговарају. У сали се увелико игра, све сам „лендлер”.

После вечере пије се кафа, па опет вино. Чамча дође к столу где је господар Софра са својим гостима, и јасним гласом рекне, готово виче: „Изволите руског теја!”, да сви чују. — Хоћемо, — рекне господар Софра.

са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила. Укопали су је, по ње

Дуго јој чекати. Нађе се прилика: један касапин, по вољи Полачека. Добра партија. Лујза је тамо далеко са својим мужем много година провела; но сад скоро умре стари Полачек, и дошла је у Ш., да се с братом дели.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И као да је то прво, јасно сећање ума било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби.

било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби.

Ух, што се жене бусаху у груди, запеваху, витлаху својим белим платнима, повезима, обојцима! Иза обора, над стрмином, виде збиља непрегледне врбаке и ритине, у огромном,

који се вртео преплашен шаренилом, дотле су две слуге са друге стране притезале колане, да не откине узенгије, великим својим маљавим рукама, пењући се, стењући. Коњ се тресао под њим, као под буретом.

Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке

Четвороношке, по месечини, они су плашили псе својим скоковима и сенкама и застајали дуго тамо где је још горела светиљка, загледани, кроз пукотине дасака, у непозната

корацима прилазили би домаћима, премрлим од страха, па их миловали, умиривали и враћали пред огњиште, из кутова, својим шакама широким, као лопатама.

сказаљкама, који је непрекидно шкрипао, у ком се нешто, међу ужетима, непрестано кидало, задржао их је задивљене, својим несхватљивим, великим бројевима, нафарбаним у белом кругу, на зиду цркве.

Мудрост и спокојство, мир који је обузимао душу, полазио је отуда и стизао га, као да је, јашући ма куд, обилазио са својим хртовима све само та жита, из којих се, на брегу, тај гроб тако добро видео.

Надгледао је сваки упис у књиге, и косе, ноге, ножеве. Отпасавши сабљу, окренут својим официрима, понављао је чешће, све боље и боље воље: „Какви људи, какви космати људи...

крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру.

Над њиним главама спуштао се, од једног анђела, огроман паук, са велике мреже, али га они не приметише под својим црним надодољеним клобуцима.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако, и намени које ће јој казати ту тајну растом својим. Сутрадан, ако је то перо веће од онога другога — удаће се, а ако су једнака, остаће још да чека.

падају ограничења брачног живота узимају бакарне новчиће са очију мртваца, оперу их у вину или води и течност дају својим мужевима да попију.

²⁹ Ако се, пак, мисли да је каква зла душа својим чинима „везала“ младожењу те је он зато полно немоћан, постоје разни начини да се „одвеже“.

Свадбени сценарио као једну од обавезних улога предвиђа и чауша. Ова чудна фигура својим упадљивим понашањем, шалама, оделом и целокупним изгледом и понашањем привлачи пажњу свих на свадби.

⁴¹ Из разумљивих разлога, породиља такође може на разне начине својим магијским деловањем да јалову жену учини плодном.

на свет и тако, путем имитативне магије, помажу породиљи да се што безболније, једноставније и успешније раскрсти са својим „теретом“. Један од таквих магијских поступака јесте да се породиља провуче кроз обруч (од каце) који је сам пукао.

⁶⁰ Основни праелементи, ватра, вода, земља, такође су у неким својим видовима опасни, па је трудници забрањен додир с њима.

¹⁷ Посебно је значајно и занимљиво уочити како народ у својим веровањима и обичајима везује поједине дане у недељи за судбину деце рођене тих дана.

у прилог говори и податак да се верује да кошуљица има моћ да прекине свађу између до тада завађених људи, и то самим својим присуством.

Нека апотропајска имена која се дају онда када се не држе деца, самим својим значењем треба да учине да стане даље умирање деце у породици.

б) Исцелитељски (терапијски) поступци. Ако упркос свим овим мерама предострожности бабице ипак „заразе“ дете својим додиром, онда се предузимају одређени терапијски поступци да би се дете што пре и што потпуније „очистило“ од њиховог

“ Урећи некога или нешто значи, дакле, својим погледом, завишћу, речју или поступком магијски нанети, односно покварити нешто што је цело, напредно, лепо.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико

Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје.

вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма. Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.

на ногу као кривци, не знајући о чему да разговарамо, она нас је већ гледала из неке даљине, као да више није са нама, својим старим другарима, а онда се попела у вагон, али прозор није никако могао да се отвори, па смо зурили у њу као да је у

Видео сам је како, огрнута својим старим кишним мантилом, путује кроз ноћ у возу што савлађује огромно растојање, векове и километре између два тако

После нешто брзо причају на француском и енглеском са својим женама, а ја стојим и све се више смањујем. Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио.

које ћеш дотаћи док још буду нове, невине и неоскврњене, али чим их додирнеш и чим их добијеш, чим их разбудиш својим додиром, сви они које си једанпут додирнуо почињу да те јуре и трче за тобом желећи да те дохвате, присвоје.

Узан камени пут претвори се у стрму козју стазу кроз шикару. Омамљени августовском јаром, гуштери су их лењо гледали својим препотопски старим очима са врелог камења дуж пута. Стоњанин је вешто скакао с камена на камен.

– Сачекаћу напољу... — рече млада жена са досадом и оде на својим дугим бакарним ногама у сенку зида ка густијерни. Напила се воде из лимене шоње везане зарђалим ланцем.

Ту је и старо добро позориште са својим смешним, помпезним стубовима, а иза њега обасјана лица младих ишчезлих жена у тамним хаљинама, заборављене премијере и

кестена на угарцима дрвеног угља, по неуништивом даху прашњаве лобање града, чије смо име осуђени да носимо на својим путним исправама све док смо живи.

Оне се хватају за његов смешак лебдећи у висини усана. Птице стоје у ваздуху на оним својим местима, тачно на оним местима на којима су некада стајали њихови омиљени прозори, њихови димњаци, њихова антена

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ја сад не допуштам да се град раније отвори! Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима! Ви заборављате да смо ми представници ћесарског града Котора, а не робље, ни ваше слуге!

Кићуне, води и коња с мазгом, е ћу с дружином пјешке. Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи.

И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем својим јуначким браством! Домаћи бјеху се примакли и збили иза домаћина. Милица држаше братанића.

Оли да ти донесу један чибук? — Хвала, имам — рече Јанко, па извади из шпага своју лулицу и напуни је својим дуваном. Пошто припали, извади златан часовник и гледну на њ.

Јанко и Милица договорнијем погледом прекидоше игру; она му се маши руке, али он стиште њену и принесе је својим грудимâ, разумије се, то учини брзо и кришом. Женске се збише у гомилу, одвојено од мушкараца.

Стево му исприча како су Французи ушли у Дубровник и како је владика, по жељи Русије, пошао на њих са својим Црногорцима и Приморцима и са три компањије Руса, које руски адмирал Сењавин бјеше искрцао у Боку; како је први сукоб

“ Прије тога, прије него што пођоше на лијегање, сјети се љубљења с браственицима, са својим браственицима! Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души.

Војници и ђачићи и кувар пољубише руку владици; он се упути за свјећоношама, праћен духовницима, ђаконом и својим момком.

“ Седмога јутра након тога нађе баба пред својим вратима све своје и још три оке вуне!... — Једном се нађе у планини убијен човјек.

часа први пут му се истаче широка, невјеровна вјерска трпељивост Црногораца који су веома приљубљени својој вјери и својим обичајима. Та необична појава обрадоваће веома ујака Вацлава.

— Хоћете ли ме послушати, Доњокрајци! — викну онијема. — Хоћемо — одазва се глухо кнез Ивановић. — Опростите се са својим братом и идите у миру божијем.

Кад природа својим даровима одвоји тако своје створење, онда је оно тек ремек-дјело! Како њега заплијени љепота и у простоти необичне

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

могућностима примања; одрасли пишу дечје књиге, штампају их, увршћују у обавезна школска ткива, тумаче их сходно својим опредељењима, знању и усмерењу; сви спорови који се овде јављају јесу спорови између одраслих.

Наша опсесија разумљивошћу и разумевањем претерана је. У својим предивним успоменама из детињства Марина Цветајева (1892—1941) је, пишући о првим сусретима са Пушкиновом поезијом,

Гаетано Кало верује да је добра васпитна књига могућа : „Јасно је да уметничко дело тежи да напрема својим унутрашњим законима и у складу са естетским захтевима, без искривљавања или нарушавања разнородним предубеђењима и

Напомиње да су то, на неки начин, ствари вредне, изузетне. „Али ако он у својим песмама најчешће није прави песник, он је зато, у накнаду за оно што не пружа одраслима, песник за децу.

Уосталом, лакше је било показати зашто је Змај лош у неким својим озбиљним, него зашто је и како добар у дечјим песмама.

И у својим озбиљним песмама он је, скоро увек, у једном од та два положаја: или поучава, или је до тугаљивости једноставан.

По духу и по тону, по својим основним усмерењима, Змај је узорни дечји песник и у добром и у лошем смислу речи: роб педагогије и брижни поучавалац

упућен животом, родитељском несрећом, склоношћу ка поучавању, природом свога дара: он је поучан и детињаст и у многим својим песмама за одрасле.

је ишапутана крај заједничке колевке свих наших детињстава: дух народне песме, пре него што је згаснуо, надахнуо је, својим милозвучјем, првог дечјег песника. Дечји и народни песник разменили су искуства.

наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила себи пут (...) ИИ Али друштвени протест није ни сврха ни једини смисао поеме Пет петлића.

Ови су дечаци отеловљење слободе, самоодговорног делања које се не обазире на норме, или им је супротстављено. Својим подвигом они нас уверавају да је племенитост јача од услова у којима живимо, и да високи морални идеали могу поново да

одважног и одговорног човека, па и детета, отргнуте су од владајућих структура и предате јединки, да се за њих према својим потребама и мерилима бори. У дечју песму — и у њу! — увукли су се немир, сумња, неповерење.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У највећем броју случајева, са врло малим изузецима, ја сам се служио својим проучавањима, чињеним у школи, у науци и у књижевности од 1901. године до данас.

Најзад, захвалан сам породицама појединих писаца и својим пријатељима, који су ми давали и набављали фотографије и слике унете у ову књигу.

] Под утицајем илиризма професори »Илири из Србије« читали су, око 1838, својим ђацима у Крагујевцу Гундулића и Качића. Ђорђе Николајевић, у Србско-далматинскомъ магазину за 1838.

ИИИ, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског народа у Угарској: »Бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране

1751. и 1752. велики број Срба, са својим свештеницима и официрима, отишао је у јужну Русију на обале Дњепра, и тамо основао целе колоније, »Нову Сербију« и

Занатлије, у својим чврсто организованим еснафима, показују много економске снаге, вредноће и моралности. Српски трговци у Будиму,

Српски варошани у већим местима угарским добијају своју општинску самоуправу, свој одбор и суд (»танач«) и живе својим животом, врло моралним и националним.

И митрополити и народни сабори у свима својим молбама и представкама царској власти тражили су право да у својој средини дижу једну ћириловску штампарију.

века, разне српске књиге или су штампане у Римнику, или су на бакру резане, као што је радио Христифор Жефаровић са својим делима од 1741. до 1748. године.

Када долази у додир са простим народом, са својим »кметовима и кметовским синовима«, са коморанским шајкашима, он не говори »књишки скривено«, но »простим дијалектом«,

Он је постао трагични заточник народне мисли и мученик за српску народну ствар, човек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској.

Други ступањ у модернизовању српске књижевности представљају писци који својим радом испуњују доба од 1740. до 1780, али чији утицај се простире далеко и на XИX век.

Милићевић, Вук - Беспуће

Около, на својим сталним мјестима, стари гости каване, заваљени, заклоњени новинама које су прошаране празним, конфискованим ступцима;

сиједих и ћелавих пензионараца, запуштених, необријаних, зараслих у браде, с наочарима што падају ниско по носу, са својим свакидањим, лаганим навикама, који читаве сате читају новине и расправљају о политици сутра у раној шетњи око Цмрока у

И он слеже раменима. Свеједно. У том часу забрујаше звона са катедрале Здраву Марију и проламаху ваздух својим пуним и широким звуком.

Они су дизали галаму својим гласним разговором, вичући, дозивајући се, смијући се из свега гласа, понеки мало напити и загрљени, хитајући да

на кољенима, с једним големим завежљајем изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега.

Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало.

Синоћ он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено,

Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну, ледену, мртвачку кућу.

Он је утекао и сакрио се од живота и грчевито се ухватио за ову кућу; он се боји да га он не нађе са својим помамним, пламеним вјетром који улази у душе, диже их, креће их, буни их, са надама, жељама, амбицијама и свим оним

баловима и женама; изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним деколтованих дама, кафешантанима, са својим бијесним сатирањем живота и новца; женским

је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним деколтованих дама, кафешантанима, са својим бијесним сатирањем живота и новца; женским будоарима, пуним парфема и страсти.

се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим добрим и милим погледом.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим. Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!

његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су

Обилића, мученика цара Лазара и проклетога Вука Бранковића, а завршио је своју мало подужу изјаву тим: да ће и он својим слабим силама радити да се идеали Србинови што пре концу приведу, и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина

дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети отплаћивати тек о илијским

Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан. — Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога

Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником. Међу стотинама си га могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу, и клади се

— рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама. — А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје!

Сравнио бих их са бисером, или још боље са сузама; рекао бих да то ружа плаче за својим драганом славујем, који је, ваљда, отишао да »фруштукује« мравија јаја.

бих згодно прешао на Јулу, попину ћерку, која је малочас устала и онако дражесно чупава изашла и ради по авлији, па се својим сребрним девојачким гласом такмичи са славујем певајући: »Шкрипи ђерам«.

Шта? Јогуните се! Одмах! Деца се погледаше својим безазленим и мирољубивим очима. Чисто човек не би веровао да су то оне исте очи које су малочас онако крвнички једне у

дан страшнога суда (а Максим већ у то не верује), Рисантије ће тога дана отићи пред престо свевишњега да дâ рачуна о својим бировским злоупотребама у онаквом стању у каквом му је капетан целога свога службовања ишао по срезу, добивајући

Јест, децо моја, он рукама својим зарађује свој насушни хлеб, и руке су му пуне жуљева, а те жуљеве, бога ми, није добио од тесних господских штивлета

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти

Глете, браћо, кроз прозора само, Како месец дивно сјаје амо, Амо сјаје, на нас погледује, Познаницим' својим се радује, Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо, Јоште једном да га с' нагледамо.

Кад си звезда, селе моја, Да си међу звездицама, Међу својим, селе моја, Милим сестрицама. 1847. (НУТО ЈАДА ЗА МОМИЦЕ) Нуто јада за момице, Нуто чудне мреже: Око момка

А шта ради слатко чедо, Како у свет Бог још не дô? Као да је зора бела Под срдашцем својим нела, На свом крилу одњијала, Својом вером опасала, Којуно је сунцу дала, На груди му верна пала.

И дрктајући тужило је срце, Јер празно беше то. Он смотри њу — И таки оде ноћ, и сунце дође Са жарким својим благодатним зраком, На сусрет њему ширило се срце Пијући њег'ве благодатне даре.

Ал' ето ти, Србињо, помоћи! Глас несретни дошао Милети, Што почини Солимане клети, Својим четам' остави Миленка, Па обрну претила зеленка.

Те проклиње која га родила И својим га млеком одојила, Јера отров изашô из млека, — А нигде му, нигде нема лека... Што да чини, како да одане?

Ох мој Боже, где Радивој млади, Шта од Срба, шта од браће ради. Проклета му и душа и рука, Својим гвожђем допануо мука, На мукама руком се машао, Живо срце себи ишчупао!

Завијају ране рањенима, А јадују за својим мртвима, А највеће ту јадују јаде, Што им, брате, силни Бајко, паде: „Нема нама, ох, нема нам Бајка, Та никад га

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога ј

“ Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима.

Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била.

Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника.

касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?

) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи: — Дај се већ једном

Понесен, крилат, стрикан дуну напоље да растелали новост, а дјед остаде над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба, кад га мину прво чуђење, он сажаљиво промрмља: — Е, Раде, Раде.

Опробао дјед најприје да се посавјетује са својим рођаком Савом, познатим лоповом и згубиданом. Иако га је сматрао рођеном беном и ништавком, ипак је држао да је

— весело дочека самарџија. — Па, болан, људи — то ни попу казао не би! — толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу волова. Огранула пуста мјесечина баш као вечерас, а нас двојица . . .

Ех, Цазин! Име те вароши с краја свијета звекнуло је испред мене као сјајан сребрни талир-петача (од пет круна) и својим радосним циликом испунило ову ноћ, и без тога шашаву, некаквим великачким пијаним мјесецом, који је сваки час упадао у

Баба ми умрла, синови сваки за својим послом, па куд ће стари човјек нег да разговара ил са свецима или са мртвима. — Аха, види ти!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа. Мислиш да све држиш у својим рукама, чврсто и сигурно, а на крају испадне да си чинио онако како је хтео неко кога и не знаш.

За шес дана, ево нас овде. На кратко, колко да Хасанагиница дете погледа, пољуби, па ми идемо својим путем. Ма немо да се деранжираш, сам ћу ја! ХАСАНАГА: Ма ајде, испратићу те! (Бег излази, праћен Хасанагом.

Боже, да га само још једном видим! Да ми се очи њиме напуне, па да их склопим, да га капцима својим покријем... (Улазе Хасанага, Јусуф и Суљо) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Начекасмо се, аго! Ми дођосмо по договору!

Досад је могло да буде готово! Немо, бре, да си такав, изнеси то дете, шта те кошта, па да ми идемо даље! Свако својим путем! ХАСАНАГА: И ја сам се једном женио, и знам ко иде уз невесту. Знам распоред.

Тај коњ, да ли то значи да сам ја био магарац? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Да својим ушима не верујем! Каква ти је то смишљотина? Шта си то намислио? ХАСАНАГА: Шта сам ја намислио!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И то све певајући, клатећи се, полако, једнолико и смешећи се оним својим широким, отвореним и празним осмехом. И тако је проводио дане.

гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим сандуцима и долапима.

ИИИ Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима. Силом их задржавам да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако казати.

требаше да изиђе месец; а испред ње, по реци и путу, дизаху се високе тополе и густе врбе, те у овој тамној ноћи са својим шуштањем и нијањем изгледаху као жива, људска бића...

Свакад јој је поклањао понешто, давао — кријући од оца — жита, брашна и друго, да она однесе својим сиротим родитељима. Беше он благ, миран, тих и раден као нико. Ах, ти дани! Оду на њиву, да филизе1 дуван.

У оном мрком зеленилу чокота, згрчена, црна, с лулом иза врата, држећи ме за руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим, избразданим устима, тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку: — Говори!

А и Томча је то као осећао. Једнако се намештао, руком или лактом, да нико не види, покривао је коју крпу на својим чакширама или минтану.

без главе трчкарали по кући и, узневерени, преплашени, све више и више око њега искупљали, чували га, те као да су тим својим непрекидним присуством, надгледањем хтели да га од некога отргну, задрже...

А то је баш њима и годило, и зато су га слушали. Чим остасмо сами, Аритон, обзирући се, поче нешто да тражи по својим појасима. Затим брзо извуче стакло с ракијом и поднесе Мити. — Пиј! — понуди га.

да Аритон, и против његове молбе, и даље продужи, да прича ваљда како је у тим колима била она, баштованова кћи, и са својим другарицама ишла на сабор, па су, тобож не знајући да они јашу иза њих, певале песму, и то баш његову песму.

Он се, како изгледаше, беше занео у неко опасивање. Ваљда се био распасао, па се сад стезао оним својим дугачким појасевима. На наше: добро вече, како сте?... само одговори: — Ето...

Сусреће слуге и децу која носе месо, пиринач и друго што по њима шиљу из чаршије својим кућама мужеви, домаћини... Али када дође до чаршије и кад хоће да је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

саставио, различне књиге на свој језик превести дао и сад намерава Оксенстерна «Театар» плитически» и «Телемаха» с(а) својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити. Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама!

глас: кô поноћнога ветра пирук, кад иње стреса с врба надгробних; познајем глас, тако је предисô у часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

анти-вуковска, примала ју је намрштено; та приповетка је њој означавала св ојом формом посељачавање уметничке прозе, а својим садржајима светогрђе онога што су обожавали код М. Видаковића и његових европских узора.

Иза њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта одабрати.

овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, зато им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака, има

Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве. Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих. Они им брже баце две метле, а девојке се смире.

Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својим ногама, па им онда рече: Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова,

Мати му плачући одговори: — Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле, — па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи

сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке! На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим

Кад отидеш у друго царство под онај град а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду:

То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она види. Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је води све из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу све лепши и лепши, и све је

Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци а најпосле он, а цар намести џелата те како се помоли из галије, одсече му главу.

Тек што легне, али долете два гаврана, те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Оне што давно не чекају Месију, Помирени са својим благостањем, И насељавају депресију Коју су знањем створили имањем?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

иза ува, власница две леве ноге са штиклама које кривиш према унутра и још ти није сасвим јасно како ће се ноћас у својим досадним креветима превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији, најлукавији и најмоћнији

Тај госн Суле је једанпут извео максималну ствар. Кад је свима дојадило са својим пићем, одлуче да га излече у Швајцарској неком санаторијуму, где је главни штос да човека изненада баце у базен пун

и посматра друге Београђанке, док оне, несрећнице, пуне зелене паприке млевеним месом, а потресним истинама главе својим ћеркама — трећим Београђанкама, које ће се такође начисто прећи у животу. Али, вратимо се на почетак!

је измислио и састављање непознатих столова у „Два јелена“, када се бркати људи најпре вређају и туку, а затим цмачу својим масним брковима равно у уста, одушевљени што су живи и што нису у ћорци или у були.

Учини им се тако да су те мале фолиранткиние толико високо изнад њих, са оним својим бечењем и отезањем слогова, фол-лежерношћу и свачим, да их никада неће достићи у отмености, а овамо — систем ХЕЛП!

Молим, само се ви лепо забављајте, то је једино што ћете имати у својим једноипособним животићима, тога ћете се једино сећати док се будете неутешно гојиле, килограм по килограм, све од муке

— Мислио сам само, ако ти ... Објасних му да се не смејем због њега, већ због маман, која ме очекује у својим водама до деветке. — Значи, револуција је завршена? — рече Мишелино.

па лепо видим рођеним очима како им опада коса, како се дебљају, како хрчу после ручка, како се најљубазније јављају својим шефовима на улици, како купују политиран намештај, како се укокавају искључиво за државне празнике, никада у неки

Осећала сам да без њега не вреди чак ни успети у животу, кеве ми! И још сам осећала као да сам изгубила албум са својим најдражим фотографијама са мале матуре!

“ и спусти се унатрашке на тротоар у својим колицима за тешке инвалиде. ГЛАВА X И ветујте ми на реч, кад су се врата отворила пропустивши Мишелина, који се

да некако није у реду што само нас двоје шипчимо пешке натраг кући, док се сви остали из Голфијане лепо возе у својим аутима.

то фура, тачно у кинту, и где нема места за фолиранте његовог типа који се баве апстрактним хуманизмом, а спавају са својим несрећним секретарицама, једу преко оверених рачуна волећи народ у целини, а мрзећи сваког појединца понаособ.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

БОЖИЈЕ 171 КРСТ ВИДИКА 177 КОВИН, БИБЛИОТЕКА „ВУК КАРАЏИЋ“: ДВА РОНДА ЗА БУКЕТ ЛЕПИХ БИБЛИОТЕКАРКИ 178 С КРСТОМ СВОЈИМ ПО КРСТУ ВИДИКА 180 ШЉИВА СРПСКА 186 ИМА НЕКА ВАСИОНА 189 СОНЕТНИ КВИНТЕТ ЖУТИХ

С КРСТОМ СВОЈИМ ПО КРСТУ ВИДИКА І Септéмбар гризе августу свршетак. Планином жури трулежи зачеће. Четвртак рад би жар да проспе

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала! МАРКО: А шта је то швермовала? ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај.

Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса. МАРКО: Кажи ти мени

ЈЕЛИЦА: То је лепо, но ја опет не би пропустила такву партију. АЛЕКСА: Она је морала то соопштити и својим великашима; јер кад сам пошао, те почести што су ми чинили!

7. МАРКО, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Но, јесте ли претресли све ваше румане? АЛЕКСА: Ваша господична кћи својим дивним разумом и пространим вјежеством тако су ме обвезали да се отњуд растати не могу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Узалуд Жућу на путу дугом из трња сваког мамиле зеке. Ишȏ је вјерно за својим другом, газио горе, пливао ријеке. Често их моћне олује бише уз бљесак муња и вјетра хук, пекло их сунце, квасиле

Са гране цвјетне пјесма се дигла, до Врапца доброг убрзо стигла. И једне ноћи, док Жарко лута са својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело,

Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.“ Дивова група натисну трком кроз тмину густу за својим Брком, побјегли тако горућих пета у буџак неки на крају свијета.

Ишао Ћоса по мрклој тами читаве ноћи и није стао, и с празном торбом, у освит сами, пред својим прагом уморан пао. Чују се врапци, јавља се дан, а Ћосу хвата дубоки сан.

Вредан сам, радим, бавим се ловом и мирно живим под својим кровом. То само хуље, носи их враг, за ручак дају свој родни праг!

Чаробњак мудри, Сова. ОГЛАС МРАВА Пред кишом, јуче, под својим листом, сакри ме цветић плав. Зато му јавно одајем хвалу. Учтив Трудбеник Мрав.

У рату, опет, исти је био, ко да смо вечно основци ђаци, у тешком трену, пред митраљезом, својим се телом преда ме баци. Осећам и сад, што ћу вам крити, он ме, и мртав, вечито штити . . .

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу. — О, ја сам имао нарочито много среће.

Родитељи не воле децу као некада а деца чим проходају забораве на родитеље. — Али ви сте задовољни са својим синовима? — О, ја сам сасвим задовољан са њима. Али морам признати и пред Пипом да је то данас тако ретко.

Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом. — Верујте да ми вас је искрено жао!

Ви сте толико лепи. — Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама. — Желим најискреније да имате много среће.

Не видим шта је на њему живописност, већ шта је постојање и стварност. Свим својим бићем: да то није предео преда мном, већ део природе. Њени елементи, њени органи, живе заједнички и удружено.

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике.

У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама.

И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени а да он све

Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.

И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом. А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажан ваља дô...

ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе — А свежи јутарњи дах прелêће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и поља равна, И тавне, високе горе.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим. То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо, И ако то беше давно, у младим данима мојим. Хиљаду осамсто...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Победа тамни, а поразу нема краја и ти који волиш вечна дејства клечањем својим постаде звезда и узгред, одрубише ти круну насред раја. Сад је то прича у граду будала, тада су погинула цара два!

Јест, свјетодавче, је л да, сироти ће да преживе? Њима остављам златник са својим ликом док спавају на дну избе, милостиња одлучује о нашој судби.

трепере још мало па ће њиховог оца да посеку при крају жетве Јуноше високе усред рата и песме расту на брду својим сјајем и стакленим мирисом метве Има један мост који се покреће и диже изнад Златног Рога ту доспе Лазарев син после

светле као глас нечувен и незнан долази из даљине жељан да се са собом сретне као и ти што на свом длану и са својим прстима остајеш у већини међу многима сам из дана у дан дат тамо где се знаци скупе и збију твоја је соба

од глине таванице нема између четири зида једна птица лута онда наизглед неумесно на столицу седа и чини покрете својим кљуном ћутање се више пробити не да птица окреће листове књиге потом на лири твори звуке очи јој расту док у нас

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Ако ти се јави покојник, запитај га, тако ти бога: како му падају род овај Агатон и Симка? Овде ми се попеше са својим сродством.

МИЋА: Ја сам само желео... ДАНИЦА: Ако сте одиста желели да поправите своју некоректност и увреду, коју сте ми својим предлозима нанели, ви ћете то најбоље постићи ако узмете свој кофер и иселите се из ове куће. МИЋА: Како?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили...

— Где бих на друго место, него овде. — Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: — Да ниси ти случајно намигнуо својим земљацима? Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца...

“ Онда су шесторне запреге прилазиле својим возовима и настало је запрезање. Наједном се пољана зацрнела од топова н коња.

А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да је командант и својим чином паметнији од свих, а уз то сматрао је да је он на томе месту не да хвали, већ да критикује.

Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља.

Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали. Војници су их посматрали са пуно саучешћа...

Дивио сам им се... Задатак је њихов очајан: да се крећу све док их непријатељ не опази и не припуца на њих. Они треба својим грудима да открију непријатеља и да погину сада, кроз који минут. И опет иду сигурно и смело... Изгубише се иза врха.

Артиљерија у теснацу, опкољена са свију страна, представља гомилу гвожђурије. Командир нареди да послуга буде на својим местима. Напред је била велика узбрдица, а позади се пуцало.

Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише. Слика је била исто онаква као када вода после снажне буре избаци на обалу полупане ствари и смрвљену

крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама. Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа.

?... Стрељаћу воднике! — виче однекуд из кукуруза командант дивизиона. — Радомире, пали! — загрме својим гласом потпоручник Александар. А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже...

Застанак је био необично дуг. У неко доба командир јавља да возари сјашу и да су људи свакога момента на својим местима. Послужиоци поседали покрај топова, а возари стоје уз своје коње.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Учитељица нема стана у школској згради«, понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама.

Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком, издизаше мало у страну од сеоског пута..

Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи.

ИИ »А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!...

пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«... »Па он бар да је друкчији!«...

и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе. Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад?

Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима. Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима.

помисли Љубица. — Види се да је нису знали досад: ено још их учи како се то игра«. Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места.

— А већ младе учитељице и у својим кућама имају велике удобностил.... Ха-ха-ха.... насмеја се писар. Знамо се добро колико смо тешки.

После овог саопштења, писар се диже. Он нађе да је ово ва први мах као почетак, доста; а после већ, ићи ће све својим редом... С нарочитом намером он прекиде разговор баш на овом месту... — Камо вам онај колега, рече он, дижући се.

— Е доста. Изиђите сад мало напоље, рече Веља деци, па се упути к својим гостима. — Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено.

Стаде се хвалити својим другим разредом, јер то су само његови ђаци, и причати с каквим ће уживањем да ради ове године са њима.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Хајде, зликовче, усуди се да моје тело, заветовано твом честитом и оклеветаном брату, дотакнеш својим развратним рукама! Усуди се! Овај ће ти челик пробости блудне груди!

Кога би нам другог дозволили да играмо? И зато што наша публика, наш народ — са својим хајдучким, устаничким и слободарским традицијама, овако непокоран, непоткупљив, поносан, бунтован, — воли да гледа

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим. Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи.

И овде, реку једну видим, под својим телом, да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну. А, кад ми проспе трешње по духу оболелом, и, крај Месеца, и овде,

Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим, тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. Фиезоле, 1921.

И сад, у тој брдини тврдој, без смисла по крви расутој, не само да сенима својим не нађох мира, него ни за туге, што се родих да ублажим, не знам више шапата, погледа, ни додира!

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим, то пролеће, са својим биљкама и бубама? У земљи мог детињства, коју и не видим, невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.

Песме које су ушле у збирку Лирика Итаке песник је писао, и штампао, за време првог светског рата, са пуним својим потписом, у униформи аустријског војника, и официра.

Данте, Иго, Хајне, Мајаковски, да споменем неколико великих песника, још су интересантнији у својим политичким стиховима ако се зна нешто биографских података о њима.

Био је риђ, плах, строг. Био је сиромах и орао је и копао са сељацима, својим Иланчанима. Кад је његов патријарх, у револуцији године 1848, прешао на страну Беча, против Мађара, поп Мита је

Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син,

1876–77. Тада је, за ађутанта, имао сина тог Стефана Книћанина, који је био млади Паризлија и који се није слагао са својим командантом. Написао је читаву књигу памфлета против Паје Путника.

Био је у свечаном, црном оделу. Мени је, са својим брцима, личио на жандарма. КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ У она времена, буржујска деца, после испита такозване

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења, међу камењем; оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и љуљале се на тихом поветарцу.

А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем. Белих ружа није више било на свету.

Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година.

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.

Роде и чапље почеше да скачу и заплећу ногама; гуштери и жабе исправише се, начинише коло, почеше да цупкају својим стражњим ножицама, да скакућу и одскакују високо, лако, као да су од гуме.

Предвече, Исус, уморан, пође на Гору Маслинску, да се у самоћи помоли Богу и да преноћи тамо. Пролазећи улицом са својим ученицима и народом који га је пратио, огладни. Види на једном углу ћепенак с хлебовима и заиште од пекара хлеба.

народ великим порезима, пљачкао богате покрајине свога великог царства и довлачио благо са свих страна, гомилао га у својим дворовима и никад није могао да се блага насити.

нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском засенио очи. Народ заборави цара, као да га и нема. Цар се збуни и забрину.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.

Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом

— А он је историк? — прекидох га питањем. — Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници

Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа.

Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.

надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља.

Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.

Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! — рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.

споља, онда би се ваљда и министар спољних односа земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима.

Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за

ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу. По наредби министра итд.

Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају.

густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом... Мало даље чује се Вилин до.

Па заседнеш тако са својим другом: све приправно, намештено, чисто, удешено за негу и одмор — само те чека да уживаш...

— питају они Љубишу. — Тсс... тек онако... ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима.

Наступише дани тешког чекања. Умолисмо нашег телеграфиста да удеси са својим друговима у Београду, да му они јаве жицом, чим изиђу новине са исправком. Каже нам он да ће му бити јављено насигурно.

с једног лица на друго, а учитељ положи новине по столу тако, да и ми могасмо видети све оно што ће он читати, па поче својим танким и јасним гласом: »Господине уредниче!

Они имају још једно овако одељење за кујну и ручавање. Госпођин је муж наставник В ранга, али је већ заслужио, својим умешним и скромним држањем, повишицу, и њу ће скоро добити. Тада ће имати право на још једно одељење за свечане дане.

Тако треба и са децом чинити док су млада... — Чича Пери баш згодно беше да развезе са својим поукама, али Спасоје, нервозан и нестрпљив, прекиде га нагло: — Ама што ти не плевиш своју пшеницу него моју?

Умирише дете. Мајка га опет намести на јастук, покри га брижљиво па се опет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављивати... Прође читав час...

Погледавши у велики часовник и сравнивши његове показаљке са својим сребрним часовником, упути се к вратима, на којима беше исписано: шеф станице.

— Има, сад сам питао. — Е сервус!... прекиде га Живко, желећи пошто пото, да остане сам са својим мислима. — Знаш, ја имам још да наредим са шефом — рече он и удаљи се брзо.

А Марко се опет мрштио и мумлао својим загушеним гласом: : — Белаја!... узвикује он (у младости је волео узвикивати: »до ђавола!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА (весело отрчи). XВ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ ЈЕВРЕМ (шета забринуто и наставља ред мисли које је Даница својим доласком прекинула): А није да кажеш да не бих умео ништа рећи. Умем, а умем — ако треба — и да ћутим. СРЕТА: Умеш?

(Дру гим.) Ћутите ви, издајници! (Првим.) Ко је издајник? (Другим.) Ти! (Првим.) А ти си лопов и хуља! (Својим гласом.) Пљус! Пљус! (Шамара по ваздуху док и самог Јеврема не ошамари. 3атим звони силно.) Мир, мир, господо!

) ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима! ЈЕВРЕМ: Дабоме, лако је њему кад унапред зна да ће говорити. А откуд ти знаш да је диван говор?

Ми се, браћо, морамо упорно и одлучно борити противу данашње владе која није израз народа и која се својим делима далеко удаљила од народних жеља и народних потреба... СВИ: Тако је! Тако је!

ЈЕВРЕМ: Па то! Не можемо више заједно под истим кровом и отказујем ти квартир. Ето ти! Са душманином својим не могу под истим кровом! ИВКОВИЋ: Лепо, примам к знању!

ДАНИЦА: Не тражим ја да се удам у Београду, нити да идем у Београд. И ако одем, ићи ћу са својим мужем. СПИРИНИЦА: Ал' друго је то... СПИРА (прекине је): Друго је, дабоме, кад ти је отац посланик.

ДАНИЦА: Ја нисам говорила с туђим човеком, говорила сам са својим вереником. ПАВКА (Спириници): Чујеш ли је, молим те? СПИРИНИЦА: А што! Ако ћеш по чем, дете има право.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Е, добро. А ти спреми. Али не заборави пустити довољно свежа ваздуха! И Срета крену у механу да тамо нађе потврде својим слутњама.

цепа га Сретен у том допису, »твоје ће име црним словима и с гнушањем забележити културна историја на листовима својим (Срета је само културну историју уважавао, а о политичкој се врло рђаво изражавао) и предати потомству, нека оно види

би најзгодније било назвати оним већ готовим насловом из »Јадника« Виктора Хига — којим се и Срета тако често служи у својим дописима — а који гласи: »Бура у лобањи«. »Сваки је почетак тежак«, вели пословица.

речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов, веровао је Срета, оно што је он живим сувременицима својим био; биће што мајак морнарима, који траже безбедна пристанка лађама својим.

је Срета, оно што је он живим сувременицима својим био; биће што мајак морнарима, који траже безбедна пристанка лађама својим. То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ.

Који би онако, по твом мишљењу, био чврст и сталан у својим принципима, и не би га деморалисала власт? — А-ја! — вели Максим. — Ама, ти опет тераш своје!

срче кафу, приђе му ћир Ђорђе столу, рукује се с њим, па седе за сто да се разговара, мотрећи, наравно, у исто време својим живим немирним очима на све стране и контролишући да ли је сваки дошавши гост послужен, а још више да ли је платио

Ето тако је Срета мало помало али постојано разглављивао — да се послужим фигуром — општинска кола и кљуцао својим критичарским кесером стару и трошну општинску зграду, док није постигао оно што је хтео. И заиста!

И њега је макнуо неко из политичке мржње, макнуо га какав политички противник његовог госе. Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне диференције у политичким погледима свога госе и његова комшије. Шта је то наопако!

Сви су учествовали и силама својим допринели да то весеље што боље и што лепше испадне. И ћир Ђорђе и Љубица служе и надгледају да сваки буде послужен, а

бела дана, када се весели и задовољни гости једва отеше од заустављања дарежљива и гостољубива домаћина, и разиђоше се својим кућама у примерном и најлепшем реду, као што и приличи трезвеним грађанима.

Одмор му је потребан био од напора последњих дана, а после и стога што је дубоко у ноћ, управо до зоре, остао за својим писаћим столом извештавајући свет о догађајима и променама у селу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила. Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?

Дете које тату не може да заволи Треба да узме торбу и пође својим путем. ДЕДА Деда треба увек да се кочопери.

Урлају локомотиве сто километара и двеста; Машиновођа мисли о својим стварима, јер воз и сам зна пут. Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”.

Узме ли се у обзир речено стање, И само његово постојање Сумњиво је (у тренуцима неким својим И ја сâм сумњам да постојим).

Свети Сава им је пастир и учитељ у чудесима; Горде се својим поразима, патњама и удесима! Сви су народи детињасти и хвалише, Само се то код Срба запажа понајвише.

Вереницама бившим, изгледа Да утолико више прија! Смркнут, ко да над својим гробом Стоји, он гледа три алапаче, И, пун сажаљења над самим собом, Уздржава се да не заплаче.

Гледа Лаза, гледа, и скида Наочаре, да их мало уштима... Да га то не вара чуло вида? Како да поверује својим ушима: Неправду кад види, Лазар зарида И нарогуши се као орлушина!

И О ЧЕМУ ЈОШ РАЗМИШЉА ДЕДА И деда, у вези са својим примером, Види да се сва страдања не мере истом мером. Јер он је затвореник своје савести А о томе ништа не зна

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Тај роман, са својим за обичног посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вероватно још за дуги низ деценија неће моћи

посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вероватно још за дуги низ деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са

После његових открића роман јегуљиног живота, изузимајући његову завршну фазу, данас је бар у својим главним потезима познат природњацима.

у Копенхагену, публиковао је више запажених научних радова о пловним микроскопским алгама за које је, у сарадњи са својим другом и пријатељем професором Остенфелдом, саставио врло потпун каталог.

доби— ли су налог да свесрдно потпомажу та истраживања; скренута им је била пажња на оно на шта треба да пазе при својим путовањима и риболовима, а што је у вези са проблемом јегуље, па да све што буде од интереса саопштавају данској

Кад је брод стигао до једнор острва близу северног краја Нове Гвинеје, где је Шмит хтео да се са својим људима искрца да би добио обавештења о јегуљама којих има у масама по слатким водама на острву, затекао је ту једну

Али то није једини резултат његових истраживања. Шмит је на својим океанским крстарењима расветлио мноштво природњачких проблема у које се овде не може улазити и који су од важности

Ту се са пиететом чувају и одржавају богате збирке најразноврснијих морских организама које је прикупио Шмит на својим океанским крстарењима. Један велики део збирке садржи материјал о кретању јегуљиних ларви и о њеним метаморфозама.

Тај роман ће, тако реконструисан, бити у својим појединостима изложен у одељцима што следују. ДРУГИ ОДЕЉАК: РОМАН ЈЕГУЉЕ ВИ.

нагле промене температуре воде, пропаст сићушних организама у маси, јер се и једна и друга струја одликују нарочитим својим планктоном, који тражи нарочиту температуру као свој животни услов.

Познато је да је у мору веће изобиље живота но што је на копну, па се и мисли да су океани, са својим средствима за селекцију, развијање и миграције првих организама, били колевка живота на земљи.

), а нарочито невероватно прождрљива зелена краба, која прождире све органско што сретне, отима својим снажним пипцима плен другим животињама и одмах га прождире.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ваша браћа од оца и мајке; сви уједно, и доста работе. Крст носити вама је суђено страшне борбе с својим и с туђином! Тежак в'јенац, ал' је воће слатко! Воскресења не бива без смрти.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Све једнако, тада али данас; вријеме ће својим током ходит, а ово су стари уредили. ИГУМАН СТЕФАН Ко је да је, није угодио.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини звали, застрашивале и претиле им: — Хајде, хајде, знаш ти, доћи ће он.

чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је одрасла, својим очима видела. Већ за прамбабу јој, за чувену Цону, не само по вароши, него и по околним варошима знало се и причало.

Ослобођавај, Господе! ИИ Зато Софка никада није волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући

Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсте, како је шашоље око врата, по брадици и по гргуравој косици.

— са својим до скора слугама! Зато је од свега дигао руке. А могао је, само да је хтео, не признати ни једном своме чивчији да је

И не могући да издржи, док не оде и не изгуби се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и несреће,

кад год би њу видела, сажаљевајући је гледала, како о свему томе она ништа не зна и како сва срећна, уживајући у тим својим новим хаљинама, једнако се око себе окреће, да види да ли је сви гледају тако лепу.

Доцније, кад се још више обогатише, браћа сасвим им порастоше, ишле су на својим колима, И то лакованим, са федерима, а без оца, већ само са матером и којим братом.

не изјутра рано, да целога дана тамо седе, него после ручка, када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније.

донела од своје куће и што су њени целог поста брижљиво прибирали, само да би она могла што лепше и више овамо њима, својим газдама, да понесе. — Магдо! — понова је зовну мати. — Чујем, снашке!

и после ће му испричати о њима, својим газдама: Софки, матери јој, оцу, а највише о њихном деди, код кога је она служила.

И то не зато да би он од ње дознао за њих, јер по њој, цео је свет морао знати за њих, него како би толиким својим причањем она Арнаутину пала у очи, те да после он, кад однесе и испоручи поздрав од свију, узгред каже да је ту била и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.

Гле! очима им трепти роса немо... ЊЕН ОДЛАЗАК Оставила си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана.

Мој поглед јасан и чистоти предан! Мој узор свéтли што ме чини робом. Ја опет живим својим давним добом, Где сија живот безазлен и чедан, Победа нада за тренутак један, И тријумф духа над смрћу и гробом!

И не створимо л’ ништа сами собом, Завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води: Ако не часном миру оно рату, Ако не

Мада ти нико ништа не да, Ти рађаш својим лепим врењем И горду Мис’о што те гледа С осмехом и са сажаљењем. И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно,

) Да се борим, драги мој, за нешто боље. Посвећујем своје мисли сада Богу, И својим блиским, Природи што шаље Пролеће. Одлазим у шуму и поље. Поздравља те увек твој... и тако даље.

С вером у други живот изван зáла, Кад је, к’о дете, из свог места родног Кренуо путем непознатим, да се Нађе својим светим обманама близу, Да обуче црну калуђерску ризу, И да траје тешке, испосничке часе.

свести више, Која зјапи помрчином што схватања наша брише, Што и сама већ одвратно на ђубришту неком трули С целим својим дивним светом од обмана равним нули. Ћутиш?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

са власуљом на глави, са отегнутим бијелим чарапицама до кољена и загрнут табаром „а ла венезиана“, набадаше несигурно својим танким ножицама. Као одабранији кућић и кољеновић, он ођаше пред осталијема.

Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи.

Бленули од чуда, као да је конте са својим табаром и власуљом полетио у облаке. Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом. „Но, шта је сад?

“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу. Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је.

Тај џин раздрљио груди, објесио струку низ раме, у лијевој му дуга пушка а у десној чибучина као тољага будалине Тала. Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио.

Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.

За даницом пружаше се рујне траке зорине. Тада мјесец наже путем својим. У манастиру кокоти залепећаше крилима, па огласише прозорицу.

Тај великан не познаваше величину своју. Бијаше прост у својим потребама и навикама. Њему се истинито могу примијенити они стихови: „Не реси га ни сребро, ни злато, Него крјепост

не грабите се лудо око глава да не платите својим главама; ајте!“ нареди Оташ. Она два те их помену и ш њима Мишан и Јанко пријеђоше пут, па измакнувши се подаље,

Осим те вјерске несношљивости — с чеса бјеху управ немилосрдни према својим земљацима, особито према сељанима који би пристајали уз нову вјеру — Јанови преци у осталоме не бјеху зулумћари као

Дјеца се тргоше и поплашише, али умах умирише кад хрт стаде лискати по руци некога од дружине, машући својим танким репом. Одмах се из шуме помоли неки ванредно висок и сух, просјед човјек у властелинском одијелу онога доба.

Они су се само подоста попели на вис, гдје их је вјешти гроф извео и отоле на далеко гледали, према својим зеницама. Дјеца много више знаду, но што изгледа да знаду, јер не умију исказивати; и много више осјећају, но што се

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Лепо је дата његова борбена личност: обезоружан и обесправљен роб, оружјем свога духа супротставља се својим безобзирним господарима — готованима и поробљивачима, јачим али глупљим од њега.

Врло често у здравицама срећемо као захвалан елеменат благослове. Народно говорништво по оваквим својим квалитетима највиши је вид народног говорног усменог казивања са несумњивим акцентима правог беседништва, које не

Дабогда не умро, док не измерио небеске висине и морске дубине! Дабогда омастио својим вратом личину! Дабогда не умрла, док те муха са стôца не оборила!

Не би оћутио, да му сто узлова на језику свежеш. Не би га пољубио ни кроз девет поњава. Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче.

Тако смо и ми! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим! Шчим-ни шчим! — џивџуће врабац око зрна кукуруза које не може својим малим кљуном да прогута. ИИ ПОСЛОВИЦЕ А) ПРАВЕ ПОСЛОВИЦЕ (прозне) О СВЕТУ — Свету се не може угодити.

— Реци бобу: боб, а попу: поп! — Много ашова треба док се истина сахрани. — Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима. — Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи.

некаквог човека, запита га није ли онуд ђе путем виђео његова магарца; човек пак, који је однекуд гледао шта је он са својим магарцем урадио, одговори му: да је мало прије онуд прошао и однио кући товар дрва; онда Насрадин рече: „Да бог да!

Анђео стоји човеку на десном рамену, ђаво на левом. Кад човек чини добро, анђео се весели и крилом својим хлади човека по образу, а ђаво се тада жести и љути.

Он устаје ноћу из гроба, претвара се у разне животиње и чини свакојаке пакости својим суседима, па се опет враћа у гроб. Ако „гробник“ успе да оплоди своју жену, родиће се вампир.

Пре више година неки пастир из села Врановаче доспије са својим стадом прије сунца пред Мрсињград, и пред градом угледа бијело обучену дјевојку гдје плеше.

Свети Димитрије дознавши то, да коњма пуне зобнице песка место јечма, а људима закаже да сваки својим петловима поваде језике, да не би певањем објавили Тројану зору.

А када буду сви људи добри, онда ће и краљица изићи из пећине и владати својим добрим народом, а златно платно које отка, простријеће по својој земљи куда њен народ буде ишао.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу.

“ Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је.

цркни ту, кад немаш чим да платиш.“ па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи, па преко ћуприје: „Еј Турчине!

Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

” И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?

” А пси одговарају својим језиком: „Дођите да бисмо се и ми најели!” Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!” На то ће рећи најстарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је

” Мати му плачући одговори: „Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле,” па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје

сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века. 6.

После некога времена | чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новчић.

Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду:

То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она ви- | ди. Кад она дође са својим другарицама у 87 галију, ти је води све из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу све лепши и лепши, и све је

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт. 13, 46) спомињући у преподобним својим молитвама богопочившег оца нашег и наставника Симеона монаха, и моје недостојанство не заборављајући.

И малаксао, наћи ћеш тегобу вративши се својим ћелијама. Одмах ћеш се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије

“ То да не господари мојим оцима и братијом, него свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно и мудро и бодро, и свагда чинећи што је Богу мило.

Они који су обедовали и уобичајену молитву изрекли, када устану треба по закону службу да отпевају и по молитви оду својим ћелијама.

Ако ли га, пак, као неспособног и некорисног време обличи, као леног у служби и бесплодног, или својим рођацима да даје, или од манастира краде, или развраћа братију, осим онога уставом указаног, или игуманове православне

противни због разне гордости, јер се каже: „Тешко онима који се одричу и који нису смерни, јер ће их Господ гневом својим смирити.“ Да, овога ради изволите и сами у себи расуђивати смирујући се, противословља не дајући.

Ни ти, опет, игумане, рођацима и другима својим који не буду од потребе манастиру, немој раздавати, или пак сабирати и узимати себи говорећи: „Ако не будем затим

да вас буде колико је довољно да имате хране, и који побожност, љубав и јединство свему другом претпостављате, који се својим игуманима у сваком стрпљењу и смерности срца повинују, и њима заповедам да пожуре на богољубно испуњење, а они други

Трисвето, онај ко се поставља нека долично и смерно учини три метанија пред Светом Богородицом и кључеве нека узме својим рукама, затим игуману приклони свој врат и од њега речени благослов прими. А који немају кључеве, свету икону целивају.

његова лукавства и како их можете одагнати — нисте неразумни — о њима из божаствених списа и поука часних читања и у својим искушењима научисте се.

„Мир вам“ говорећи, као и Христос својим ученицима. (Лк. 24, 36) И помислих: када са вама у манастиру провођах желевши сабрати вас или послужити вам, и из

према вама заборављах своја преумножена прегрешења која беху према Богу, и промислих у себи да треба размислити и о својим сагрешењима. И изишавши створих себи пребивалиште које ће бити за двојицу или не више од тројице.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: А и ја, будала, верујем, па сипам! ИКОНИЈА: Научило то да људе обрлаћује, па више верујеш њему, него и својим рођеним очима! (Уморна, уплакана, неуредна, држећи у руци џемпер који се вуче по поду, улази Јагода.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СОФИЈА (придржи му коња да сиђе, сагиње му се руци, коју он отрже). ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

) највише ваља да се старају да добро воспитаније чадом својим даду, да и [х] не размажују, да и[х] не кваре, да и[х] од злих ћуди од колевке и од мајчине сисе одучавају.

Зато, како сам обештао, намах при овој прилици нећу изоставити родитељем напоменути да се старају сами са својим повотком деци својеј у време младости њи[х]ове добар приклад дати.

Родитељи су чадом својим | најљубезнији пријатељи, најсрдечнији доброжелатељи, највећи благодетељи и владетељи; они су им и први управитељи,

плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону. Било ми је тада девет или десет година.

Павел јавно учи да епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен и томе придодаје узрок, говорећи: „Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити вредан церквом и народом управљаш?

дете при сиси, споменем се моје милостиве и предраге матере, која ме је на исти начин при матерњим прсима држала и својим млеком [х]ранила, оживи жеља моја за њом, колико да је данас умрла, крв њезина која у мени тече, почне с већим

Како ме је погледао, предобио је све срце моје. Рекао би[х] као да сам га познавао пре млого година и као да ми је својим взором рекао: ја ћу бити твој благодетељ и отац.

Он има обичај рећи да богат човек без науке (ваља овде разумети такога богаца који с богоданим својим богатством никаква добра општеству и роду својему не чини, дар божији закопан и сакривен држећи) подобан је волу с

име, паче свију земљедржаца, који су пре њега на свету били, задобио; славу народа свога до сами[х] звезда узвисио и својим благополучним и високомогућим наследником, који буду по његовим богоуправљајемим стопам ходити, пут к бесмјертију

премудрога и богопросвештенога владетеља који ничим не дише разве љубовију и отеческоју милостију к поданим својим; ништа не жели нити иште разве опште благополучије народа свога.

мирски[х] свештеника који су познати за своје чесно владање, за добродетељ и за природни здрави разум, ту су не само у својим парохијам, но и у целој провинцији како год патријарси и епископи.

А ово је прекрасна мудрост! Природни разум с чистом љубовију к правди и к чесности соједињен! Они су мене називали својим младим учитељем зато што сам ја њи[х]ову дечицу обучавао читати, писати, некима сам предавао и толковао катихисис како

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим

поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме

Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св.

У родној години Кушмељ се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова дне намириваше кутње потребе продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и

Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.

Он је одметао каменом и старијима од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола коња, а имао је срца да се побије и с којим

Фране. Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу. Црква је својим обијељеним прочељем прилијепљена уза њ.

Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига. Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и

Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај поче својим вјечитим: „Је ли ја, је ли?“ — гледајући глупо. Одатле Бакоња оде ка ковачу, те узе клијешта.

Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама (осим Букара), него би их све радо у ријеку подавио, а најрадије Тртка и Бобана.

— Полако, ти мали! — осијече се на њ млинар. — Ниси ти још стâ да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом!... Затијем млинар искочи, вичући колико га грло служаше: — ноге!...

Љекар је најприје порицао потребу тога обавјештења, па онда чак и потребу вјеровања, али кад пристав преврши мјеру својим хвалама латинској цркви, тада и доктор поче хвалити своје православље, да, заиста, боље не хоћаше ни задарски владика.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Све више тамни моја соба. И шкрипе патос, плућа, ствари. И около се хаба роба. И док за својим столом седим, Осећам кичму, даску, јетру. И час се знојим, час се ледим На измишљеном сунцу, ветру.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни.

и ћутао а он му је говорио да сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи.

је ухватио како загледа девојке што кроз прозор истресају ћилиме, а онда, повучене испруженим рукама, као да падају за својим очима, озбиљне, а он је желео да му се осмехну и да га запамте. Постидео се због очевог прекора, опанака и гуња.

Натраг се не може. Неће. Обзири... Најлакше искушење које га чека у будућем животу. Неће бити ни правдања ни оптужби. Својим бродом сâм крмани. Дође ли до слома, и кривац и тужител биће он. Нека и пропадне. Свршено је с преровском идилом.

Под снегом, гуре се камени житељи Прерова, равнајући своју висину према величини њива и ливада што их оставише својим наследницима, и сви одреда јадно су безначајни, па Вукашин помисли: ипак, неће ме поред ових сахранити.

Замирисао је црни лук и својим дахом и сасушеном земљом у белој брадици жилица. Ту, у вечитом мраку, у каци пуној пшенице, мирно бораве његови дукати.

“ Није је гледао. Говорио је врло тихо. „Лези ту и скамени се.“ Није веровао својим ушима. Било му је толико жао себе да смалакса у покорном ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се

Корито се смањило, и она, у облачићу паре, на својим рукама виде дете, голо и дебељушкасто, с белим жиром међу ножицама пресавијеним у коленима, маше ручицама, миче

Тола полако пође за њом, тежак, руку опуштених од умора. „Срески батинаш са седам дугмета и својим керовима ено га у кафани једе вешалице, пије, и хоће лопужу кафеџијску Левића да нам постави за председника.

Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје, стидео. Када је сазнао да својим пословима одлазим из села, разговарао је са мном једне ноћи у воденици.“ „Је ли имао крупан глас?

„И теле, и прасе, и зец, и врана, и кукавица познају своју мајку. Кад год се сретну, љубе се. Својим очима сам То гледао.“ Морао је да каже да му верује.

Ту, за Томом Вучићем и њему сподобнима, извикасмо новог књаза, а ја исто остадох. Кад смо се враћали, свако је ишао својим правцем. Прескакали смо торове и крали сељацима овнове.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.

Чак ни у сну није престајала да јеца: — Не лажем. Видела сам их. Својим очима видела сам Татагину децу! Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући.

Уста су им била пуна шећерлема, од којих су им стомаци толико нарасли да су се једва котрљале на својим дебељушкастим ножицама. Сироте принцезе! Поданици су их у потаји звали Кнедлице, царицу Кнедла, а цара Њушкало!

Онда су једни почели да гунђају, а други да се крадомице враћају својим кућама. И Ферфелин, и Ферфелинка и принчеви Ферфелини једва су стајали на ногама, али нису престајали да следе

Боље се врати мени и буди што си била, а младић нека иде својим путем. Неће дуго. Једино су стене вечне, врати се... — поколеба је начас нежност у јајетовом гласу, а онда се сети

За тренутак му се учини да јој у оку види сузу, узе ледену коцку у руку и својим дахом поче скидати наслаге леда са заробљене животиње. Већ се и небо осипало звездама, а он никако да је ослободи.

— А где је? — Сам ћеш открити! Окрени се и врати у житно поле где си срео своју жену. Својим рукама подигни кућу у том пољу. Затим посади воћњак и чекај да никне орах с плодовима од сребра.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим. Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао.

“ Када се, после угушене буне, вратио у Београд окружен својим људима а са присталицама кнеза Милоша баченим у окове, већ је држао сву власт.

замаха јунака социјалистичког рада из касних четрдесетих година овог века, и да је уметност социјалистичког реализма својим једностраним виђењем обележила тог бронзаног Змаја од Авале.

знак, а трајало је, бедеми Стамбол-капије дуго су били спокојни, онда се огромна ноћ одједном, сва, нечујно искосила у својим безданима, занемели су дахови свих понора, као да се зачула она песма, Васа је полетео а његов узвик „За мномте, браћо!

га је још протресала а неки зној, брз, хватао и Васа није примећивао да већ пада, полако, док довикује, као у шали, својим змајевима: „Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се! Ено пева Чамџија!

Узун је завидео камилама које су дизале прашину и гледале, непроницљивим очима, у небо које је те зиме својим знамењем изазивало страх, нарочито после помрачења сунца, крајем јануара 1804. године.

Не подсећа толико на зграду која памти она страхотна турска доба колико на нахерене зградурке које је, у својим стриповима о мишевима и француској провинцији, цртао славни Машеро.

Догађало му се да, у својим улогама, смањује одстојање према себи а повећава га према другима; догађало му се, све чешће, да она претерана

Кад је, са својим голаћима, погинуо и Зека Буљукбаша, Стојан је, у црној тишини, препливао Засавицу и отиснуо се у изгнанство.

снег је засипао Србију, која је, у густим белинама, изгледала као да Турака више нема и неће их ни бити, никада, у својим домовинама устаници су, изненадно спокојни, можда и могли да поверују да су, најзад, освојили мир, снег је сипао а сви

ће, век касније, у јесен 1915, пред одбрану Београда, изговорити, према упутству Врховне команде, мајор Гавриловић својим војницима.

Онда се, по трећи пут, опоменуо: откуд му смелост да верује како је баш његово да проговори? Почео је опет да пева, својим сељанима, свуда по Срему. И по Банату. Никада се више није вратио у Србију и никада више није испевао добру песму.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Нити питај, млада, Да ли се роди одјек твоме гласу, И да л' га наше глухо доба сада В'јенцима својим ил' камењем засу.

Где на друга бројим, Ту крвника имам, Где ја ловор својим, Трнов венац примам. - Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ.

Познајем глас: Тако је предис'о У часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!“ - И испод покрова Коштаницу ми пружи у поздрав.

Но свану и дан жалости. У Тихи Коринтски Залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима, Са галијама својим. А кад се кретоше даље Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима!

Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле; Он је прстима својим, из њених сребрних жица, Извио чаробну песму у славу невине Хеле...

ИЗ „ПЈЕСАМА ЛЕИЛИ“ (1-7) 7 С робом и с дугим бамбусовим копљем, На чијем врху спава самрт лута, К'о с благом својим трговац из граца Прелажах пустош без стазе и пута. И бјежах с тобом, у облаку праха, Од страшне чете дивљих бедуина...

Но ако сад их спазиш у даљини Гдје јуре с мржњом и кликтањем својим Пусти да и ја прије спазим самрт Нег' туђи пољуб на уснама твојим! Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ...

На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... В.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим. То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо, И ако то беше давно у младим данима мојим. Хиљаду осам сто...

Она је на својим широким мраморним терацама над морем, поред огромних ваза у којима су мирно умирале њезине кризантеме, плакала

његове страсне и лепе очи, које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа, Усуд га је вратио поново у Јонију. Све је тамо било као и пре.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

неба пространога могу лећет ка огњене муње, могу ходит на ноге лагане, возити се, који хоће, могу на огњеним својим колесницам.

Дивни шатор бјеше преопширни са високим својим идејама вјешта рука творца украсила са блистањем сваке струке бојах играјућих на зрачном прозраку.

Бјеше света круна миродавца својим видом небо украсила, бјеху њеним пламом веселијем узиграла небесна свјетила и сребрне струје бесмртија.

Кад пламови зраках свијетлијех ноћне масе и њезино лице сажде огњем својим свијетлијем и расплачу у свијетле зраке, мрачне точке кад нигђе не буде до предјелах нити за предјеле, кад јој

воображам да су (нека число и умножим колах у највећи степен счисленија што бесмртно твоје твореније вообразит својим умом може), насијата кола са сунцима; свако сунце предводи мирове колика си коме обредио, а мир сваки своју сферу

ужасно, она даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвоји име свемогуће својом вољом, својим согласијем.

и његову зломе легиону спомен живи неба блаженога рад наказе веће оставио, тако данас лишавам Адама с бунтовнијем својим легионом блаженога жилишта спомена, да ни једна најмања частица у душе им од њег' не остане, ка да небо нијесу

Ја сам отац и свјетило правде! Када Адам с легионом својим осуђено изврше сужанство и пренесу чрез јудол плачевну смртни оков теготнога ропства, мог закона посљедоватељи

ће вопљи невиности код мојега уклети престола - њу ће огањ божествене правде у дан судњи у једно тренуће сажећ својим свештенијем пламом.

Попа, Васко - КОРА

питоми зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као

небу твојих речи Сунце не залази 16 Сијалицу добру палиш У тузи мојој смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу своме гасиш У грозду тамјанике На моје усне

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато ми поста још милији. Почех да размишљам не бих ли својим пером могао надопунити ону празнину Виландових „Абдерићана“ и одлучих да то покушам.

Зато се, чим сам довршио свој спис о Демокриту, запитах не бих ли, користећи се својом библиотеком и својим знањима, могао предузети какво научно и забавно путовање кроз царство тих наука и упознати се онда лично са њиховим

могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га упознао својим знањима и књигама.

Намеравао сам да га предочим личним доживљајима као што се у путописима саопштава оно што се видело и доживело, да својим путовањем постанем очевидац развитка науке и лично упознам њене неимаре.

Обично сам том главном јунаку драме стављао у уста реченице узете дословце из његових списа. Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног догађаја или доживљаја. Мој посао није био лак.

Проучив њихове биографије, дознадох да су се сви они окупљали у дому Лавоазијевом. Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници.

нам још дан данас говоре остаци њихових храмова, сазиданих у најкласичнијем дорском стилу; Елеа остаде овековечена својим филозофима Ксенофаном, Парменидом и Зеноном; Сиракуза и Тарент својим великим синовима Архимедом и Архитасом, Кротон

дорском стилу; Елеа остаде овековечена својим филозофима Ксенофаном, Парменидом и Зеноном; Сиракуза и Тарент својим великим синовима Архимедом и Архитасом, Кротон својим учитељем Питагором, а и сама Сибарис умаче забораву својим

филозофима Ксенофаном, Парменидом и Зеноном; Сиракуза и Тарент својим великим синовима Архимедом и Архитасом, Кротон својим учитељем Питагором, а и сама Сибарис умаче забораву својим живовањем које се, у пословици, сачува као недостижан

својим великим синовима Архимедом и Архитасом, Кротон својим учитељем Питагором, а и сама Сибарис умаче забораву својим живовањем које се, у пословици, сачува као недостижан пример готованства и раскалашности.

Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим личним примером моралне чистоте и телесне умерености, створио у њој други поредак но онај што је овладао у суседној

Међу безбројем жмиркавих некретница одвајале су се на зодијаку, својим мирним сјајем и јасно заобљеним обликом, две велике планете, Јупитер и Сатурн, и црвенкасти Марс.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима. Пре рата, памтим, није било овако.

Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима. Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је

Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брат од којих је првог опевао Ростан у стиху, а другог Анатол Франс, својим сјајним стилом, у прози. Бар мени се тако чини.

Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ. Сваки од њих загревао се својим личним планом. Један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети

Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом.

Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом.

Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића, наслоњеног на чакљу, пружи му га,

Ето на тај начин и из оних побуда једног ведрог мајског јутра, кад сва деца жураху у школе, ступи он у нов живот, са својим кривим ногама и новом кантом опточеном жутим месингом, који се сијао као еполете.

Тебе, сестра наша Енглескиња, велика добротворка, чију кошуљу (да споменемо само пристојно парче рубља) и сам носим на својим витешким грудима. Покушао сам да се учтиво извиним. „Аттендез“, узвикнуо сам као у „конгену“.

опет бескрајне тренове што су закрчили пут, и све на мени бриди, а народ се дао у трк и, нећете ми веровати, видео сам својим очима волове како касају. — Може, може да бидне. — И тако, браћо, све до Сланаца.

Попустио га је маларични напад, па се објашњава са својим старим другом што седи на војничком сандуку уз његов кревет, чупка бркове и смешка се својим подругљивим уснама.

напад, па се објашњава са својим старим другом што седи на војничком сандуку уз његов кревет, чупка бркове и смешка се својим подругљивим уснама. — Ево ти на: нико се не труди да разуме овог човека. Само онако тек да се каже: зашто си плакао?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

— Питам: гдје је тај пас или тај надвојвода који би повраћали из идејних разлога? Надвојвода је са својим ађутантом преноћио у нашој кући, и сутрадан, кад се вријеме нешто стишало, наставио свој пут.

Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио непрестану бол опомињући га стално на његов животни

Ала је крцата! Дуго је држао доглед на очима и ваљда у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко

У то златно доба човјечанства, све што се догађало, догађало се далеко. Људи су били поразмјештани на својим шаховским пољима, мирно су сједили у својим претинцима, преграцима, преградицама годишњих доба, чиновних разреда,

Људи су били поразмјештани на својим шаховским пољима, мирно су сједили у својим претинцима, преграцима, преградицама годишњих доба, чиновних разреда, дневних хорара, и није било те силе и тог

Он као да јој је, промуклим гласом од несвикнутости на пригушено говорење, нешто пребацивао; уносио јој се у лице, са својим ниским, подозривим челом, а ја сам трпио од тог претјераног приближавања, стрепећи да ми је не запахне.

Она се оправдавала, заклињала, увјеравала га, уздрхтала и ублиједјела дајући у то сву душу и хватајући својим влажним огњичавим длановима његове мрке и рутаве руке којима ју је од себе одгуривао.

У један такав залазак сунца — мајка је била негдје у посјетама, тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао сам сâм с дадиљом у кући по којој су већ поплутале модре млаке сутона.

Молио сам и молио дадиљу, док најзад није попустила и откључала. Кад униђосмо, на прстима, соба нас је запахнула својим хладом и лаким дахом плијесни; у зраку је лебдио изблиједјели мирис етера.

И живјет ће до конца, неопорециво и неуништиво. Бућко, дакле, поживје својим животом, проводећи дане како је знао и умио, са својим нагнућима, слабостима, особеностима, са својим несташлуцима, са

Бућко, дакле, поживје својим животом, проводећи дане како је знао и умио, са својим нагнућима, слабостима, особеностима, са својим несташлуцима, са својим стрепњама, и жељама, и тјескобама, са својим

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени

догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.

— Дакле, сигурно? — Сигурно! — Е, дај руку! Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. — Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена! А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.

По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.

— прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. — Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича.

А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима. Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.

Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: — Шта би? — Ништа.

Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша. Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство ;

Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем. Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.

сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом.

— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца,

Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости. Затим се окрене и пође својим путем даље. Идући тако, нађе на једној пољани троје деце где се међу собом свађају, па им приступи и запита их: — Што

Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.

И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају. Курјаци говоре својим језиком: — Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?

Курјаци говоре својим језиком: — Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама? А пси одговарају својим језиком: — Дођите, да бисмо се и ми најели.

Пошто је био јабанџија, а остале ашчије из мјеста, то су све ашчије ишле својим кућама на конак, а он сам остајао у ашчиници.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке? На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим

Ту се договоре да крену сваки својим путем. На томе мјесту да забоду три ножа, па, кад се врате, по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав:

Да сакате јабуке, боже! То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено, побратиме, види, под оном

и, тако ми свега на свијету, ако се и туј превариш, ради што год знаш, а ја ћу отићи бестрага, да ме нигдар више својим очима видјети нећеш. Он узјаши на њу, и обоје крену даље.

Док се цар, сиромах, чудом чудио, лисица је већ јурила за својим побратимом. Осврну се побратим кад видје лисицу, а она му још издалека виче: — Побратиме, стани, причекај ме, ево ме

Завукао се у собицу своју, па ћути и једнако кука. Лија пак трчи, па трчи за својим побратимом, док га једва једном стиже. Побратим се зачуди кад виђе лију иза себе наблизо, и би му врло мило и драго.

кад, на његово велико чудо, неста му из руке златне јабуке, а пред њим се створи лисица, која очас одскакута за својим побратимом. Кад га стиже, рећи ће му: — Е мој драги побратиме, ми смо сад готови. Боље си прошао него што си и мислио.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) Снев'о си о срећи коју човек нема, У мислима својим пратио си дане Изумрле давно, и време што спрема Да разастре покров свуда, на све стране.

цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом.

И та слика, та маглина сама Из заноса и у снима мојим, То обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему

О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса.

Ја окренух главу. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без икакве мане.

“Тако ми ноћи и природе ове!”... И крик загушљив задави му речи, Крик којим човек у љубави зове Сотону да га својим паклом лечи. И бесно пође све дубље и даље, Незнано куда за инстинктом грозним.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом, професором математике у познатој установи, стекао је војно образовање, а касније се приклонио позиву

Убрзо сам открио да је моја најбоља утеха била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све време, па сам тако почео да путујем, наравно - у својој машти.

Само у нади да ћу некога преобратити својим поукама и уверењима, подсетићу на једно или два од њих. Пре извесног времена сам се враћао у свој хотел.

Остали успеси, ма колико били велики, пашће у засенак, али ја осећам да могу мирно да се одмарам на својим ловорикама хиљаду година. ИИИ.

Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи.

пријатељима био је бивши градоначелник, господин Бозен (Баузин) кога сам ја већ донекле упознао са овим и осталим својим изумима и чију сам помоћ настојао да придобијем.

30 пре подне до 5 часова наредног јутра, без иједног дана паузе. Едисон ми је једном рекао: “ Међу својим асистентима имао сам много правих радника, али ви сте их све надмашили.

Најзад се пружила прилика да радим на своме мотору. Али, када сам о томе започео разговор са својим новим колегама, они су ми рекли: ”Не, нама је потребна лучна лампа.

Ово зависи од тога како гледате на ствари. Не мали број технички образованих људи, врло способних у својим специјализованим областима, људи којима је овладала педантерија и ускогрудост, рекли су да сам ја дао човечанству мало

физичких проводника и са истом једноставношћу и прецизношћу до раздаљина које немају других ограничења до оних које својим физичким димензијама намеће сама Земљина кугла.

Испричаћу једно своје необично искуство у вези са овим које може да буде интересантно студентима психологије. Својим уземљеним предајником сам произвео изненађујућу појаву и трудио сам се да утврдим њен значај у вези са струјама које

Могао сам да се сетим и најситнијих детаља и најмањих неважних запажања у вези са својим експериментима, могао сам чак да цитирам странице текста и сложене математичке формуле.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Скромни сељани из Идвора били су сиромашни у земаљском благу, али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама.

који омогућавају међусобно споразумевање човека са човеком, животиње са животињом, звезда са звездама и човека са својим Творцем, разумљиво је што сам много размишљао о природи звука и светлости.

Моји учитељи у Панчеву помогли су ми да решим неку од загонетки ове врсте на које сам наилазио у својим размишљањима. Много ми је помогао мој словеначки учитељ Кос, који ми је први испричао причу о Франклину и његовом

сам сву снагу и почео да се извињавам: - Ваше милостиво величанство, опростите ми што нисам указао дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако

Казали су ми да се раскомотим и скинем свој кожух и да не бринем о својим торбама којима овде не прети опасност. Немачки акцент мојих нових познаника имао је чудан нагласак, а њихово понашање

Уливали су ми поверење. Када сам осетио глад, извадио сам из торбе мој снежно-бели хлеб и својим чобанским ножем, са дугом дршком од дрвета, исекао сам два комада хлеба и понудио их мојим пријатељима.

могао лако испунити очекивања проте Живковића и мојих учитеља, ако бих више времена проводио над књигама, а мање са својим националистичким пријатељима. Замислио сам се над овим саветом и индиректним упозорењем.

Идвор, са својим сунчаним пољима, виноградима и воћњацима; са крдима; стоке и стадима оваца на паши; са прекрасним црквеним торњем и

Често сам уздисао за својим топлим кожухом и шубаром и, више него икада пре, ценио сам промућурност моје мајке која ми је за далеки пут припремила

Један исељеник се хвалио својим дугогодишњим искуством у столарском раду и уверавао је слушаоце да се такви радници много траже у Америци; други је

Био је веома побожан баптист и убрзо сам се уверио да је својим вечитим проповедањем о застрањивањима и преступима био гори од преобраћених пијанаца који су ме отерали из Бауери

Једне недељне вечери, после вечерње посете цркви, фармер Браун представио ме је неким својим пријатељима. Испричао им је да сам српски младић који још није осетио све могућности америчког верског васпитања, али

Ћипико, Иво - Приповетке

Натежу се и правдају ради задње партије; кад се изговорише, раскрсти се сваки својим путем. Већ је наступила пуна ноћ. Охладан ветар пропухује и завија између кућа.

„Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” . — Захвати је жива жеља за својим домом. И после тврде одлуке да ће сутра отпутовати, чисто се смири.

—На, узми; то је твоје! — и пружи јој нешто новаца. Цвета прихвати новац и стаде га пребројавати. Није веровала својим очима. Пребаци га преко руку неколико пута. —Мало је, господару! — и загледа у шаку. —Колико смо се погодили? —Је...

” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други, штедњом и својим животима теку новац, да прехране себе и своје.

Госпођица се забавља својим шиваћим послом, а уз то гледа на улицу, на свет што се по киши жури. Цвијета на први мах не може да се снађе.

А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз

Дува јужина. Путем из града шум их као успављује, и забављају се својим мислима, па ништа не говоре, но се журе као да хоће чим прво да изиду из тјескоте.

Док првих дана плове поред налучених мјеста, још је Цвијетина мисао везана са својим крајевима, али кад освануше на отвореној недогледној пучини, откле узалуд око тражи крај, дјевојка се топлим

промјену, и трепавице јој задрхташе кад између жена упозна ону што је видје на жељезничкој станици гдје очајава над својим замирућим чедом. . Примаче се к њој. Гледају се и заметнуше разговор.

Сједните, — понуди их, — ето мене одмах! — и пође са скленицом тамо куд га зовнуше. Њих двоје сједе, свако забављено својим утисцима.

— Лазо, сутра ћемо разговарати, вели њему и гаси поцрњеле, жмираве лампе. Узилазе уз високе стубе, свако окупљен својим мислима. — Сутра ћу ја за својим послом, — рече Лазо, бацивши се на постељу, очито тиме задовољан, и протаре руке.

Узилазе уз високе стубе, свако окупљен својим мислима. — Сутра ћу ја за својим послом, — рече Лазо, бацивши се на постељу, очито тиме задовољан, и протаре руке. —Пусти! — одговори Спасоје.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

руског формализма, несумњиви претеча данашњега структурализма и семиотичког изучавања књижевности које, у својим крајњим намерама, тежи да одреди место и улогу књижевности у датоме моделу културе.

И мало шта је, у међукултурноме комуницирању, по својим далекосежним последицама толико штетно као криво тумачење туђих културних конвенција.

Наиме, у својим засебним језичким системима словеначко вабити и македонско вика(ти) немају исто место као и истозвучни глаголи у

Након симболистичког настојања да јој се измени место и функција у људскоме свету, модерна поезија, бар једним својим током, испод облика канонизоване и формалне националне културе и језика – на које је усмерила своје обликовне поступке

Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених импровизација изабрао, особито у лирици.

наше досетке, која се најпре збунила и укочила, не више инстинктивно, него са пуном свешћy проходати служећи се свим својим многобројним ногама.

строфе или целе песме, дакле као поентирање, до чега је иначе Дучићу нарочито било стало, и о чему је и писао у својим огледима о српским песницима. На почетку века српски стих и поезија достигли су своју пуну уметничку зрелост.

Кратко речено, народни песник је слике из „Анђе капиџије“ понављао и по аналогији умножавао служећи се својим репертоаром из митолошких песама, али их је понекад и донекле и кварио, нарочито кад их је уклапао у дужи текст са

или 28. пре н. е. – 41. или 49. н. е.) и александријске школе. Филон је саобразно са својим учењем о односу између логоса и телесних појава израдио и посебну вештину тумачења било песничких (као што су Хомерови

Отприлике онако као што је он сам једном казао о својим утисцима са пустог, каменитог Херонејског поља, где је некад вођена можда најкрвавија битка у старој Хелади.

У целини гледано, Иво Андрић је у свим својим делима, и из различитих углова, приказивао човекову борбу са бесмислом, ентропијом.

Али та сенка, у крајњој линији, и нема другог задатка него да изложи и својим поступцима, својим животом потврди пишчеву поетику која се зове суматраизам.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

? ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô?

(Нервозно шета и крши прсте.) Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!

Још питаш. Ја сам роцпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства.) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти! ДАРА: Шта да вам кажем? ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свет да ме зове.

Е, па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш. Твој рођени муж налази се овога часа у соби код Анке наше и то у рђавој намери.

ДАРА: То није истина! ЧЕДА: Ама, читао сам својим очима љубавна писма. Па израдила му је класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

У важније разлике ваља убројати и то што су они својим настанком везани за два, као што је познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за два периода у

разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим посебним књижевним програмом. У роману свакако има и јаких одблесака натурализма, што је у критици такође истицано.

Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови крећу и живе.

настају као повремени прекиди, као осамостаљивање у самосвести рефлектоване слике тела насупрот самом телу које, са својим пренадраженим чулима, отима маха.

примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је мислио да је сам и смањио контролу над својим телесним реакцијама.

разуме се, и лик који је доведен у велику близину аутора, тако да им се видокрузи укрштају - у роману је присутан и својим телом, приповедање је посредовано његовим „телесно-егзистенцијалним положајем.

Бранко Радичевић са својим простим, ‘примитивним' песништвом, својим полу народним полу уметничким темама и дикцијом, почиње коло, наслањајући се

Бранко Радичевић са својим простим, ‘примитивним' песништвом, својим полу народним полу уметничким темама и дикцијом, почиње коло, наслањајући се на народно лирско песништво.

Обе реченице, према томе, у својим половинама носе по два описа; при томе први, на изглед објективан и дистанциран, служи као подлога на којој

Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир, пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу [. . . ]”. 112 Пешкир, наравно, није могао заклонити целу главу; то Магда не би смела

као скамењена”, а „још мртвија јој дође црква кад уђе у порту, а испред ње потрчаше попови црнећи се и шуштећи у својим мантијама),125 и отуда њено унутарње распињање, приказано као мучан напор да за време црквеног обреда некако задржи

] тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пета дугачким новим кошуљама, а опет свака са око паса обешеним ножићима, ланцима;

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Средина је дивнога планинскога лета, а сутра је Пантелејица. Чудан је Шар са својим гредама и огранцима. Крепак је његов не само дивљи чар, но и снага која још држи истрзане остатке старине наше.

Сточарска насеља с обе стране његова шарена хрбата имају своје обичаје, нарочите нагоне за одржане. Лутају са својим стадима од благих приморја до посурелих снежаника Бистре н Кораба.

Горе у новим конацима чета низама са заповедником, безброј заптија са својим чаушима, који после кроз нахије Треба да спроводе народ са сабора.

Причестио би се, видео кнезове и попове, упитао шта је у свету, па се опет враћао к својим овцама, горе на планину. И рођена деца била су га жељна.

НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по свршеној берби приредио гозбу својим работницима.

Једни су му читавих петнаест дана брали грожђе по многобројним виноградима и преносили у крбљама на својим јаким коњима, а други на челу са познатим качаром Сеном Дурутом оправљали више недеља укопане у виници огромне каце

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије,

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове обруче.

Још кад се први пут најмио у њега, покупио је од момака пиштоље па заједно са својим изнео на кулу и предао Вукашиновићу.

ређајући Женидбу Паше од Тирана, којега је мајка усаветовала да за стара свата позове Краљевића Марка, који је после својим чудним мегданом на Кунар-Планини учинио да стара пашиница дочека у дворима дивну снаху.

Али су и ти прости сељаци који овако наивно мишљаху брзо својим очима уверили се да је истина што су луди на тргу причали.

— Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ви велите: Свладај тугу За јединцем својим милим. Ох, ласно је мудар бити, Ласно ј’ тешит’, световати; Али људи, Бога ради, Зар не знате шта је мати!

Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

Паклене муке, отровне, љуте Сместе се у те. Време са благим мелемом својим Замаже зјâпе ранама твојим. Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај...

“ — Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!

— Хај, и ја бих с’ угледао На високу дугу Која с’ диже у висину Чистим својим сјајем, Да загрли цело друштво Једним загрљајем; Да окрепи што је пало, Што је малаксало Да подсети шта је небо

А ми ћемо одговорит’ Ведра лица (како није!): „Ми се нисмо одмарали — Свађасмо се најсвојскије. Душманима својим дасмо Радост нову пљуском сваким; Крстили смо један другог Именима свакојаким.

Христос ће помоћи, ал’ не чудом новим Већ примером својим који свету пружа. Веруј у ту помоћ и у снагу своју, Ова вера нек’ те божански оружа! »Стармали« 1884.

двобоја (из пиштоља празних), Земљи проневера, свакидањих крађа — Да, међ’ Црногорци, које грдњом беде Е злотвор’ма својим ни носа не штеде: У тој Црној Гори десило се нешто Што ће куса пера жидских новинара Пробележит’ једва словима

Ох, здружени гробе, сини зрȁком новом Обаспи нас топлим својим благословом; Причај старо доба да се ојачамо, Научи нас оном, оном — што не знамо! »Стармали« 1885.

Мирна срца стојим, крајње дане бројим Да се скинем с душе пријатељ’ма својим: Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’ С обећањем да се нећу повампирит’.

Омладино драга, и теби сам кадшто У брк нашто рекô, никада ти ласкô; Под барјаком својим на трњу сам стајô, — А и где би старац за младима каскô!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.

Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао.

Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао.

Биљке! Измишљам им имена да живе са мном поклањам им врт Приближавам их својим навикама и потребама Користим се њиховим заборавом В Ја знам твој корен Али из којег зрна сенка твоја ниче Биљна

Путуј док још има света и сазнања: бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај. Ослепи својим корачајући путем, ал знај: лажно је сунце, истинита је његова путања.

ПОРЕКЛО НАДЕ ОСЕЋАЊЕ СВЕТА ПРОШЛОСТ ВАТРЕ Она учи звезде да буду јетке Спава са својим мраком из загрижености Спанђала се са временом Мешајући свој пепео са свежином зоре Она светли: то светли њена

је згуснута празнина у бићу Које се удаљава од себе као у молитви И тако старимо ја и мој пламен И тако се опијамо својим животом и пепелом Мирис цвета је мирис његове будуће смрти То мирише његова сенка његово име Толико прослављено у

То доле је ли мржња? Или ја који својим пореклом учествујем у свим призорима? Ах, каква ужасна светлост пробуђена први пут над склопљеним очима.

налази своје законе у ветру Препустимо сав ризик поезије Поделимо овај мрак између себе Спава свет ал бдију смутљивци Својим миром својим златом својом чашћу Хоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника Не, ми ћемо се зауставити Пред њиховом

законе у ветру Препустимо сав ризик поезије Поделимо овај мрак између себе Спава свет ал бдију смутљивци Својим миром својим златом својом чашћу Хоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника Не, ми ћемо се зауставити Пред њиховом пишљивом ружом Ми

Још сам својим сећањем додиривао друге пределе али већ имах дан и љубав коју нисам тражио, 2 Ја чујем и видим њену истину њен шљунак

Краков, Станислав - КРИЛА

Карактера затвореног. Интелигенције слабе. Непоуздан. У служби му је потребан надзор. Не одговара на време својим обавезама. Препоруку не заслужује. 2. ЧЕТА. Командир рез. капетан ИИ класе Будимир Краиновић из Шапца.

Коза је мекнула. И ОДЛАЗАК Улазили су широким путем, који је текао као прљава река отуда од Микре. На својим нажуљеним плећима, сем тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких

Би готов да заплаче. — Матора луда. — Трже се и затресе незадовољно својим рашчупаним брком. Потом се окрете на страну, но још је дуго слушао испрекидани кашаљ једнога стражара.

За револуцију... видим ново сунце, једног новог бога... Много белих и црних богова... ја ћу све са својим батаљоном црвеним... Ма ћутите... Смели дечко шаком му је затворио уста.

Међу свима су комарци сејали маларију. Зато су Јевреји, солунски трговци, имали пред својим радњама извешане мреже за заштиту. Од белога тула.

— Глупости, ко зна ко ће први погинути. А мајор га је гледао својим благим, но тужним погледом, који као да је долазио издалека.

Ветар би кадикад захујао, повијао би пламене, прожигао тела, ледио их својим хладним дахом, и успали се будили и дрхтали. Потом једна за другом ватре би се гасиле, и ”Плоча” се обвијала мраком.

— Напред. Подупирући се кривим тисовим штапом, мајор Љуба пошао је и сам напред са својим малим штабом. Две збијене чете пошле су за њима. Ишло се хитро, све један за другим збијени и блиски.

Осети додир једне мале женске руке на својим плећима, и уздрхта лако целим измученим телом. Нека нова радост запали му побледело лице, и он беше срећан јер је

И Душко је одједном осетио тугу као да лежи крај нечијег мртвачкога одра. А пуковник је и даље говорио, а највише о својим болестима. Шта их је он само имао.

Одилазили су у ”Одеон”. После свршеног програма Митфорд је одвозио Душка својим аутом у његов стан. Био је у маломе хотелу иза Отоманске банке. Тада је Митфорд одводио Ивету са собом.

Рањеници су јаукали. XВИИ ВЕЧИТА РАДОСТ У Острву му је руски прапоршчик извиђач причао о својим ранама под Пшемислом и о Ђорђевским крстовима. У шатору је био још и улупљен самовар који је заморено врио.

Петровић, Растко - АФРИКА

чипкама, што све показује да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним одећама, још нису ту своју љубав напустиле.

Лађе се крећу по пристаништу, као огромне, мрачне планине, осветљене само по врховима, заклањајући при пролазу својим тамним масама озвездани град. Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала.

Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем. Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели.

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец.

најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим пратиоцима иза себе. И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан.

Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери. Играју својим телима као најлепшом играчком.

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају

Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и појављују каткад само својим црвеним крововима из густих врхова.

смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Он ни црнцу не допушта да на случај глуми европејство, већ га униформише елегантним одећама које изазивају поштовање својим савршеним кројем. Униформисани болничари, баштовани, полицајци, поштари итд.

Једино је урођеник у стању да својим чамцем погоди тренутак кад једним простим покретом може са леђа таласа, уместо да сиђе с њим у дубину, склизнути на и

Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим белим раменима насилност овакве природе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Доцније Главашеви момци. ИСАК: У ропству живот? Је л’ живот то: Тирану дворит, њему служити, С јадом се својим вечно дружити, И не мислити, и не кушати, Само слушати?... „Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?...

ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад! Вечери благе сутон сенасти На својим груд’ма спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне, ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног

О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног? Па немој штедет срце сестрино, Опиши верно муке његове, Да и Станоје живо осети

ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем! За сином својим тужим, несрећна; За њега једног тврде прагове Пашина двора чепам страшљиво, Уклањајући просту хаљину, Да ми

јато звезда репатих, Да азур плави свода небеског Унакрст рију, руше стубове, На којима се држе планине, Што биљем својим храни човека По урвинама света срушеног, ’Ваке би венце господ метао... То је страхота!...

(Узима једну троногу столицу и седа на њу.) Шта ми је сад?... Кô да ми поноћ паде на очи, На груди стена с својим теретом Дисање слабо гуши у груд’ма. (Баца пушку доле.) И ти си тешка кô од олова! Радаче!... Вуче!... Где сте сад?.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Српска војска на тимочкој линији била је тада раздељена углавном овако: у Зајечару цтојао је са својим кором (до 20.000 људи) Лешјанин, а на Грамади пред Књажевцем стајао је Хрватовић са својом војском од 6—7000 бораца.

мере да це положаји које заузима Хрватовићева и Лешјанинова војска што боље утврде и ставе у што поузданију свезу са својим базисима и наслонима.

Ко зна! тек он удара врло енергично и пук. Мил. Јовановић јавља да једва одолева турској навали и да се зорли држи у својим положајима.

Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један карактер: да команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се на њиној страни буде дешавало.

фишеке, како би сваки војник имао потпун број метака — 72; болничарским оделењима указано је где да се сместе са својим прибором итд. итд. Пошто је све тако наређено, више старешине разиђу се и штаб опусти.

) Иља климну главом у потврду и показа прстом на ђенерала. Младић тресну пушком о земљу и окрете се својим друговима: Ате, бе, ставајте, Блгари јунаци!

се брзо опреми, упаради се, стаде пред ђенерала; он јој рече да ће данас имати прилике да це погледа очи у очи са својим старим душманином, Турцима, стога нека буде храбра; сигурно сваки има да освети по неке старе јаде — нека свети

У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ће малочас

У овом непријатељском приближивању вароши има неке дивље поезије, нечега што је узвишено својим ужасом, што је свечано својом суморношћу и тежином.

Наши су гледали да концентришу ту што више војске. Из Великога Шиљеговца дозван је мајоп Стева Велимировић са својим оделењем од преко 3000 људи да помогне у борби. Одовуд из Алексинца послато је све што се могло одвојити.

Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу нозицију.

Пред овом незнатном силом стајао је Ахмет-Ејуб паша са својим корпусом од 30.000 бораца. Овакав је био размештај наше и непријатељске силе пред шуматовачку битку.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ ВИИ Сунце с’ роди, па завири У поноре мојих груди; Ужасне се, па ме мане, Пође даље путем својим. Ја останем с јадом мојим У ужасно вел’ком свету Сам; Сунце с’ диже, спушта, зађе, — То се зове дан.

Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине. И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А мени, знаш, смрче се. Ја трпим од жеђи покрај извора да бих својим примером послужио војницима, а сад још и нему да уступам место.

На положајима су припуцале пушке као по команди. Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру.

И заиста, тринаестог септембра, у седам и по часова, стигло је наређење команданту пука да са својим првим и трећим батаљоном, одмах крене, и стави се на расположење команданту Дринске дивизије. — Опа, ђоко!

У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом. — Јеси ли чуо за змију наочарку? — Чуо сам... То је нека отровна змија. — Врло опасна.

— обраћа се Радојчић Предрагу. — И ми смо тога дана остали у својим рововима — рече Предраг. — Било је додуше неко мало померање, колико да се изравњамо.

Али мучно је било гледати како се луди, свесна бића, како се тај човек, који је умом својим над свим живим... коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња... — А ко је томе крив? — пита Мишић.

који још иде на штакама: — Ах, прођоше они твоји лепи дани, кад сестра Жер-мен седне на кревет, па ти приноси својим лепим прстићима цигарету, а ти пушиш. Ама не умедоше они Бугари мене у руке да ране. — А шта би ти радио?

Јаој, мајко!“ Бојовић се довуче до мене и полако проговори. — Видиш онај ћувик лево. Чим падне мрак, иди са својим водом да га поседнеш, јер нам отуда могу заћи за леђа. Тај ћувик био је удаљен од нас око три, четири стотине метара.

И док су Французи и Енглези радосно журили својим кућама на „пермисион“, долазећи да се поздраве са нама, ми смо остајали још увек на истоме месту, неми и тужни.

Чули сте, и квит! Ја ћу својим примером претходити. Сад можете бити вољно. Кад смо се одмакли, пита Пера „Ђеврек“ Брану „Махера“: — Је ли богати,

Но, братја Руси оставили своју роднују земљу по својеј воље... чтоби помоћ нам Сјербам... својим братјам... Да здравств... — он штуцну. — На здравље! — упаде Брана „Махер“. — Није кинуо... — Что ето такоје?

— Наравно. И смрт лебди над земљом од праисконскога почетка — наставља Љубисав. — Мале и првобитне амебе својим љигавим наставцима уништавају плодне ћелије многих других бића. Амебе бивају уништаване од других организама.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

По својим друштвеним погледима и по своме схватању државнога и националнога живота средина из које је та поезија никла била је ду

Дух спокојне артистичке надмоћи Мушицкога, са оним својим уверењем о неопходности растојања од популарнога, пристајао је да се прилагоди насртљивијим свежијим обрасцима тек у

Епоха о којој је реч није као ма која друга: то је детињство наше књижевности, нарочито у својим почецима. Одиста, у њој су се наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали.

“) Гете је, својим познатим неустручавањем, отворено писао да су за њега говорни и писани језик одувек били два неспојива феномена, иако

Тај наш чудни славеносербски језик, својим структуралним постанком и студеном конвенционалношћу, највише подсећа на оне вештачке језичке творевине какве су

Волтер се није прославио својим енглеским; Монтењ је свој путнички дневник по Италији, баш као и Стендал, писао више шале ради делимично и на

Он би, самим својим присуством, немилосрдно разбио јединство стила ове књиге: говори језиком друкчијим (и у дословном и у пренесеном

Гриф си крила раскриљава, гласом својим восклицава: О златоје пролеће! Козе скачут по брдини, играју се весело; овци пасут по долини са јагањци ту смјело.

О златоје пролеће! Рајншвалб летит по воздуху прерадостан до зјела, голубица гучет к слуху, с голубом својим смела. Пјетел рано кукуриче, громогласно весел виче: О златоје пролеће!

Живо, браћо, живо, подвикујте хаја-хуј! Михаљ-бачи хегедуш, серпска кола хегедуј!“ Милош често замиче својим црним брком, А ножица за ногом поскакује трком; Перјанице све лете момком око главе, Момке оком стрељају лепотице

испод гора, Њива око пастирскога разботјева двора; Долина ми нову љупкост јутром даје росна, Нову сладост с хладом својим дрена плодоносна; Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари Рекао бих да су дужни чувствам мојим дари.

У Белом Граду, новом позоришту Мишица серпских, куд га нам приведе Из Треста љубав топла к својим, Камен га с натписом краснопростим Покрива дично: Серпске му његове Здје кости леже: род је свој љубио.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУКСАН (за себе): Е, баш сам знао Да тако многоречив разговор Телал тек бива већег грдила, Што крајем својим пјано поводећ За собом вуче тешку мрцину — Баш кô на репу, негде, вуковом Што је лисица санте лепила.

Ви, јуде безбожне! ВЛ. ВАВИЛА: Ја ти опраштам, — Али увреде тако немиле И неправедне не мож’ гледати Онај што својим крати законом: „...Не вређај и не опадај!...“ РАДОШ: Е подла глумца, попа лажљива? Ал’ нека, иди, лажи вечито!

Капетан обећава кнегињи да ће, заједно са својим перјаницима, брзо угушити буну. Марта, Ђурашкова жена, опомиње међутим заверенике да беже из Црне Горе.

Змијо, идоле!... Куда ме зане, куд ли поведе? Како ли ужди огањ паклени Што сажаљења сваку капљицу Са својим пламом жељно испије!

СТАНОЈЛО: Зар да насиље срамно трпимо? СТАНИША: Зар да чекамо, безазленици, Да од нас прави својим ћудима По обичају том венецијанскоме — Прстима меким шарен-луткове, Што ће се на миг ока њезиног Вешто окретат — и

Ал’ давно памти, па много зна. Није једанпут љута Крајина Бленула чудом у јуначину Што копљем својим бесно продире У густу маглу дима пушчаног. Ал’ сад је стар... (Један крајишник улази и ћути.

Или су ово двоје близанци, Што блудна жена, срце човечје, С јараном својим — црним ђаволом — Незакониту љубав проводећ Изневереном мужу изроди?... А човек луда!... Храни копилад!

до једнога све истребити, Да нема више таке невере Од којих ће се земља стидети, Што их на црним груд’ма понесе Да својим лицем трују зенице Човеку правом кад их погледа. (Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.

ЈЕЛИСАВЕТА: И сад се тресем — Црну сам Гору, кнеже, уснила, Ал’ не онако као што јој је Природа својим горостасима Кô неки ремек свог величанства На дивље чело стења храпавог Метнула круну, облак мргодан, Да јој

А скуп је, знам? КАП. ЂУРАШКО: Скуп — У злато да се Ловћен претвори, Вредности ове ни половину Металом својим не би платио... Ал’ поглед твој! осмех!... (Погледавши је застане.) Светлости!... Јаох, господе!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито

шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.

Заспао је, да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом. И прва се носила кренуше из Рељине куће. Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље.

Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и лепоте моје!...

вукова, мијешајући се са урликом и ломњавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове, и разбацујући их ражљућено на све стране...

Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови...

А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?... Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом!

— обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: — Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти — уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру.

Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе' знам како ти је име. 'Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Мремо без свести, тонемо све дубље. Раскрстили смо са прошлошћу гњилом, У ноћ зала је погребосмо целу, Будућност својим љуљушка нас крилом. Сами у своме грцамо опелу, А чини нам се то је песма дана, Песма спасења и живота млада.

Стани, да ти се исповедим, стани, Али ти идеш немо својим током Следећи једном промислу дубоком. Ти не разумеш реч ни поглед сани.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

При отварању сцене г. Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г. Жика седи за својим столом, без крагне, раскопчана прслука, и држи хладну крпу на глави.

) Прочитај му, господине Вићо, како сам телеграфирао господину министру, да би се могао у својим исказима држати тога! (Ђоки.) А ти слушај, па тако од речи до речи да ми кажеш на саслушању!

ВИЋА (бесан): Ја протестујем у име државног морала и ја, у име државе, изјављујем да ово не могу да гледам својим очима.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

ударио је темељ новом типу књижевног језика, чије је полазиште сељачки говор, а не градски. У својим каснијим радовима Караџић је одредио нов став према црквенословенском језичком наслеђу.

и привредна средишта оновременог Српства: цела Војводина и највећи део дотад ослобођене Србије, док је Караџић писао својим родним ијекавским говором, раширеним у западној Србији, у Босни и Херцеговини, у Црној Гори и међу Србима у Хрватској,

Теодосије је растварао Доментијанов згуснути сплет сва три књижевна жанра. Поред ових наративних дела, Теодосије је својим јунацима посветио бројна дела црквене поезије и једну реторичку похвалу, поштујући канонски модел обредних књижевних

Од краја 15. до 19. века појављују се руковети песама, прича и других умотворина које у неким својим примерима достижу врхунце уметничке усавршености.

Различити страни путописци који пролазе јужнословенским земљама, махом од Беча ка Цариграду, у својим драгоценим записима о животу и обичајима становништва, управо се задржавају на том феномену.

"Витез Јанко, познат целом свету по својим славним делима у Далмацији", како га карактерише њему савремени немачки историчар, заиста је био у цариградској

Овај велики, плаховити усамљеник својим ликом повезује разне периоде српске историје. У оквиру немањићког доба, Марко се појављује као заштитник легитимитета

") Макро у народној традицији другује са свим важнијим епским јунацима разних времена или им се супротставља и својим присуством постаје мерило важности и тих јунака и тих догађаја, све до ослободилачких ратова.

У њој је дата читава концепција устанка, неумољиво реална, са својим суровим али и светлим сликама. Досегнувши оно што је за епску поезију најтеже, Вишњић је обликовао панораму догађаја,

и друштву основна функција, при чему само постојање појаве служи као доказ "истинитости" казивања, такође се једним својим делом наслањају на историјска предања.

Од њих је највећи утицај имао роман с Милованом Видаковићем (1780-1841), као главним представником, који је својим моралним и сентименталним повестима и својим "слатким стилом" постао омиљен код широке читалачке публике.

с Милованом Видаковићем (1780-1841), као главним представником, који је својим моралним и сентименталним повестима и својим "слатким стилом" постао омиљен код широке читалачке публике.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ту отров израсти; Где ја певат мнијем, Ту ћу у плач пасти; Где на друга бројим, Ту крвника имам; Где ја лавор својим, Трнов венац примам... Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Иза баждарнице могла су да се назру Два Брата, Чуке, Чуково са својим по падинама раштрканим и ишараним селима. Одозго, са стране, видела се цела горња варош.

Чисто сасвим одвојена од кујне, готовљења, спремања, као неки гост у кући а опет држећи све у својим рукама. Све кључеве од подрума и од оног њеног сопчета, од сандука, ковчега у којима су стајале нове, стајаће хаљине,

ословљавању, изједначавању у старешинству оца са њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини,

мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим. И зато Младен, као да је то знао, осећао, увек је био према матери озбиљан. Строг.

озбиљан да је, те, као у дућану, тако и код куће, он да је први, он да наређује, он заповеда, распоређује, све у својим рукама држи, већ све то једнако баба.

Чак је Младену то годило што је такав, не леп, витак, здрав. Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом, сувим, бабу јаче убедити да он неће бити као други: бесан, луд!

То је очево место. Он, отац, још увек као да је ту, иза њих, позади у соби, у ћошку. Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним, старим прстима умаче хлеб у јело, вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад

И заиста, ч̓а Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар, немајући шта да ради, изишао у чаршију да до ручка

А у томе његовом »тако, тако« било је као неке освете, задовољства према осталима у чаршији. Као да Младен својим напредовањем и њега свети, показује свету како није истина да кад старе куће остану без оцева, морају од синова који

Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује. Увек према њој трезвен, миран, као брат јој.

Да се сад, тако увече, уз пут кући, с виђенијим, првим људима који су ту, у својим трговинама, поразговара, припита. Ако је какав намет, порез, кулук, па ако има да се откаже, како да се одговори паши.

с њене стране, да после и он, као отац му за пиће, и он од ње не може да се отргне, те би и њега због те мане имала у својим рукама...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

босанску песму у Даницу, 9, 1868, 65), а невесте га у јелу »зачаравају« својим мужевима (народна песма, Врчевић, Помање, 32).

Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б.

Ако девојци никне н., увенуће за својим драганом (у народној песми, Вук, 1, 644). У једној босанској народној песми девојка пркосећи каже свом драгом да му је

Некаква Циганка, за опкладу, од 50 плугова који су на некој њиви орали зауставила је својим басмама 49, а један није могла, јер је у роговима волова било уврћено помало тисовине (и због тога »такав плуг не би

за свето дрво, и о томе причају једну етиолошку легенду: Кад је Нимрод са својим људима хтео да спали Аврама, јасика је дала своје дрво, а зелембаћ је ватру потпиривао.

л. (ГЕМ, 39—40, 1976, 281); код Поповаца »бивало је случајева да су се вјенчавали и у својим кућама«, око синије, пошто би на главу ставили венце »на колут (округ) од лозова прућа«, обавијене црвеном свилом

, 285). Нана и коњски босиљак. К. б., као и чубар или бели лук, ставља се око болесника, или се њиме баје, да својим мирисом измами или отера болест (СЕЗ, 58, 1948, 353). Овас.

објашњава податак из околине Бјеловара: »око 1860. године сматрало се да дјевојке морају садити трандовиље у својим вртовима јер ће се прије и боље удати, а неће их ни оставити момак којег су већ изабрале« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 142).

Ћипико, Иво - Пауци

— Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очима некамо устрану. Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу” и вели Војкану: — Све

— 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар. —Јеси ми ти паметан!

Претече га, а занесен својим снажним мислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину гдје љети са стоком пландује, а гдје

Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана

А што би сада од блага, да није вас? Илија приђе господару, рукује се с њиме. Господар подсмјехива се на њ својим намјештеним осмијехом који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана на одређеном мјесту.

Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога

Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује.

Залуду се цура сваке ноћи трудила да својим гурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах... да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре,

Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме. —Оженио се и ти, Раде? .....

Пребирући нађе нацрт. — Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда

Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче... — и опет се насмија својим умјереним осмјехом. — Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да се безбрижним причини.

Газда се насмеја: —Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу. Надстојник дође из дућана с обичним својим лицем, с којега, рекао би, овога часа нестаде веселога детињега, подушенога смијеха, а остао му је траг око углова

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу.

Не знам шта им је било толико смешно. Димитрије је скакутао и крештао својим пискавим гласом. Макарије се заценуо, онда је захрипао, закашљао и једва се, после тога, повратио.

Али, одговорио је Прохор, то је он чинио да бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада

пронађу јарца без белеге, да се брину о њему до ивањске ноћи, да га хране дуњицом и једино њоме, а Дадара је морао са својим копљаницима пронаћи негде у жупи моравичкој ту девицу којој је намењена главна улога у скидању чини са господара.

једно тако згодно створење, таква једна реткост да је човек морао веровати како је Дадара у ствари опколио са својим људима неко вилинско коло о којем је Јевђеније онако живописно причао, и да је отуд отео најлепшу међу вилама.

Чим је Лауш одјахао са својим људима против Брзана и његових усорских разбојника, Јелена ју је отерала. Јевђеније је потом отишао од нас.

им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није савршен, значи човек као и сваки други, могли су у мислима својим сада с њим да другују, постао им је близак упркос несамерљиво већег места које је заузимао у овом разједињеном и

Хвалили смо се својом истрајношћу у окршајима с њом, претеривали наравно у својим приповестима, гргољали смо, прдели, хрипали од смеха, причајући згоде са тих састанака, али никад се није догодило да

Хтео је да се дичи са мном пред својим пријатељима. Показаћу, говорио је, свој српској властели ћу показати ко сам ја.

„Лепа је“, рекао је поново, много касније. Прохор Сви сумњају да ћу издржати. Али како Христос рече својим ученицима: „Заиста, кажем вам, ако будете имали вере колико горушичино зрно те рекнете овом брду: „Пређи одавде онамо,

Димитрије Поразила ме је Прохорова смрт. Располутила су ме питања на која не знам одговор. Зар нисам и ја својим исмејавањем натерао тога човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав излаз?

Да, свако ће носити своје властито бреме. А поучавани у науци нека дели сва своја добра са својим учитељем! Не варајте се: Бог се не да исмејавати.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Е, тако и ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882. ДУХ ПРОШЛОСТИ Са старих руина, кад поноћ царује свуди, Диже се прошлости дух.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи, јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... 1884.

ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над. 1885.

По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из

Сунце се у магли гаси. А ветар звижди и тоне, И мразним крилима својим лелуја седу влас, И тихо дотиче струне, и струне суморно звоне, Кô умирући глас.

у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажни вала дô...

3. Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. 4. Ни црни кипарис, ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом, Дојчине-витеже!

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим. То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо, Иако то беше давно, у младим данима мојим. Хиљаду осам сто...

1892. (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град, И поља, и доле, горе; кад лахор ћарлија слађе Кроз опустели сâд Ја сиђем усамљен у ноћ.

И тако чува Ментор луд, Теолог с важним видом, Талије српске ведру ћуд Развратним својим зидом. И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете.

Згода ми се дала да те, путем овим, Као дивљу зверку или зеца ловим. Бадава се молиш... са песмама својим... Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим. 2.

Дон Нунец је млад хидалго С мамузама и гитаром; А волô је нежну дону Свим млађаним својим жаром. И на дану и у ноћи, Он о њојзи само снива; Он је зове тако нежно, Ал' она се не одзива.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се и догодило — или ми се бар тако причинило. Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и тмурне садашњице одведоше у бесконачност

Ја сам каткад, на крилима своје уобразиље предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у древну прошлост да бих својим рођеним очима сагледао изблиза оно што је наука опазила издалека.

и виси сигурно још, скромна фотографија бесмртнога математичара Бољаија са власторучном, немачки исписаном посветом својим милим родитељима.

Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава. Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на американску савану, а ускоро, када се Дунав разлије, потсетиће ме на Блатно

и међу храбријим природама и ја упирући мој доглед на Саву и Дунав, видим како се велики део српског народа, вођен својим патријархом Чарнојевићем, сели у нову отаџбину.

Тим својим послом, положили су они, не хотећи и не слутећи, темеље наше астрономске науке.“ Желимо ли, драга пријатељице, да у

На један километар од нас, горе уз обалу реке, поносно се уздиже, над замагљеном вароши, царска палата са својим висећим баштама, осветљеним безбројем буктиња.

Остали део вароши, нејасна гомила кућа, одаје се само жмиркавим светиљкама, својим брујањем и лавежом паса. На небу трепере звезде; Месец, који се већ уздигао изнад влажних ваздушних слојева, добио је

Они свештеници које смо затекли на врху Вавилонског торња како посматрају Месец, Јупитер и Марс, скупили су тим својим послом драгоцених знања, из којих се развила астрономска наука Прва од небеских појава коју су они уочили, била је та

Свакоме посматрачу неба упада у очи јато Великога Медведа, јер су његове звезде подједнако јасне и надкриљују својим сјајем ову своју околину.

Стари су и Месец убрајали у планете, и водили рачуна о његовом изгледу и положају при својим враџбинама. Ко прати тога небеског вагабунда и превртљивца из ноћи у ноћ, тај ће лако увидети да се он, учествујући у

благо, опустео: пелопонески рат и македонска најезда добро су га испразнили, али се жртвеници још пуше и живот тече својим током. Иако је пала ноћ, има овде још доста побожног света.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

и 19. века која су наменски настајала за децу и младе или су својим стилско-тематским особеностима одговарала књижевности за децу: књижевни текстови у којима се тематизује детињство,

Стога се „целином свога израза и схватања“ Орфелин „обраћа свету детињства“ те својим особеностима песма припада дечјој књижевности.

Треба поменути и неке од Змајевих савременика који су својим педагошким радом и издањима (оригинални текстови, прераде, преводи и антологијски избори) допринели развоју српске

И рано преминули „фрушкогорски славуј“, песник Јован Грчић Миленко (1846–1875), у својим песмама је обрађивао мотиве по којима се убраја у песнике за децу.

Његове песме је Стеван Поповић промовисао у својим антологијама, али су тек деценијама после његове смрти (1923), заслугом Милана Шевића, сабране у збирку поезије за

Грчића Миленка. Српска књижевност за децу у својим зачецима неодвојива је од просветитељских идеја књижевника, педагога и школских управитеља који су заслужни за њен

Гриф се крила раскриљава, гласом својим восклицава. О златоје пролеће! Козе скачут по брдини, играју се весело; овци пасут по долини са јагањци ту смјело.

О златоје пролеће! Рејншвалб летит по воздуху прерадостан до зјела, голубица гучет к слуху, с голубом својим смела. Пјетел рано кукуриче, громогласно весел виче: О златоје пролеће!

Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! У младости ко се мучи, У старости ужива, Добар ковач ковом својим, Себи срећу сакива. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

моје млађе, да упућујем како треба своје парохијане, паству, чувати у вери и чистим животом живети, повучено, у својим кућама, дане проводити...

ХАЏИ РИСТА Бре, бре! Сада ће наша срамота по Куманову, Скопљу, Велесу. Нећемо смети ни по трговину, ни по својим родовима и фамилијама ићи. ТАШАНА (разрогачено, пренеражено): Побегао, оставио ме! (Пружа руку оцу): Дај отров!

Од свега само што на старој чешми тече вода и до ње види се како се скоро засађена и негована младица јабука, са својим правим прућем и сочним лишћем, свеже лелуја. Цела позорница, иза капије, баште и куће, сва је пресечена новим зидом.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ристана, наравно, без икакве либљивости, пристаде одмах на све. Газда Спаса је брже-боље испричао неколико лажи о својим предвиђањима, и обећао девојци скромну спрему, коју је, о свадби, лично и донео.

” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила.

— Имаш право. И својим очима сам некада гледао чудног младожењу Тошу, и чудну његову „младу”, велику и јаку као добар момак...

Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш, својим колима, на коњу, или фијакером. Некада с револвером у џепу, некада и без џепног ножића.

Вратио се гос-Тоша својим друштвеним функцијама као да ништа није било, ни смрт, ни деоба имања. Имало је на тим врашким салашима неког

— посматра господин Јоксим. После погреба, одмах се вратили својим кућама, и то на најбољим коњима. Говор протин је био кратак, опрезан, с једном једином, и то некако мимонесеном

Затим, жене официрске се с мужевима својим пребацивале од турске Босне и Херцеговине до аустриске Пољске, од Мостара до Беча и Кракова, оне су дакле биле нека

— Смејао се господин Јоксим, само за неки свој рачун, исецканим својим смејом, који му је грчио лице и куцкао зубе о зубе.

Баш волим да не говориш швапски целога века. Настала је сад сцена дирљива и топла. Са својим Швапчетом госпа Нола је прошла кроз један тренутак какав се у њеном животу више поновити неће. Сирота госпа Нола!

Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем? Тачно ону цуру која буде салаш наш у својим рукама имала, па била која била. Не могу ја, Нано без доста белога хлеба и без добрих коња!” Па се смеје као луд.

— Седи, Лука, и причај ми шта радиш. — Он је причао о својим истраживањима, о успесима, о своја два последња семестра у Немачкој — што такође имам вама да захвалим, и више него за

А увече је пред својим Јовом, на слабом српском језику, извела биланс. — И по други пут ће Роза платити диференцију. Али трећи пут неће, јер

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим сувим речма већу важност придаду. Но, по срећи или несрећи — оћемо л’ својски да се искажемо?

Наш Роман сад тек нађе елемент свога живота. »Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже мyѕтеріум своји аљина, начини и њима таке исте, поправи им сабље, и

остављам филозофима на дистинкцију), пођу шумом, али се Роман није овим оладнити дао; с јуначким кораком следоваше он својим непријатељма, као младић у мазуру пркосећој девојки, и намисли од претпријатија не одустати, докле год лавром своје

Мидер као гадну и вредоносну ствар презираше, и смејаше се кад се која фрајлица пред њом са својим суптилним струком поносила.

и представљаше себи слатко оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли намеру у дејству видити, будући да јој не би отац ни под којим начином допустио страном руку

и да јој никакве надежде да ће се икад вратити не даје, остави место жалости и печали своје, не могући га више мачијим својим очима гледати, и у очајанију пође шумом, нимало не мотрећи на судбину бедне сукње своје, која у непрестаном са трњем

Тко неће веровати да је горе описани сан на њега особито дејствовао? Он две науке отуда извуче; — прво, да треба са својим стањем задовољан бити, друго, да човек никада за оним не тежи на што није од природе одарен.

« »Шта ће ти лек? Зар си ти доктор? Господин списатељ, немојте му казивати; тако ме непрестано мучи са својим лекарним књигама; све оће да се плеће у оно што му није посао.

« Средство, дакле, којим се тајне откривају није жабији језик, као што је Демокрит својим благоразумним Абдеритима препоручивао, но нека трава која у месецу расте и сваке седме године на земљу пада.

Роман са задовољством које само онај који је на фаро-банки све сопернике своје победио осећати може, пође сад својим путем, и само га то једно мучаше што овај храбри његов поступак није никакав одаџија видио, који би прилику имао оду

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му бради Засутој липовим

сиву војску мишева Одвеже вериге сред олује И земљу од старе храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ

сунца Када се пробуди ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ Светозару Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Лирски песник Н. Н. једно јутро, трештен пијан, срео се са својим будућим биографом. Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио,

Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и

у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем

пошао својим путем у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет. Путеви су нам били различити.

Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео.

за „искрени суд“, претпостављајући, разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о својим успесима; денди, који се себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му

“ Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну репутацију, коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће

плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад суседни плован није био међу својим пловкама.

склоности да је то морало доводити у забуну како родитеље тако и све оне који су хтели да се унесу у то питање својим саветом.

Уосталом, морао сам попуштати већ и стога што су се професори у борби са мном, као својим противником, увек служили једним, у њих омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на

Иако сва његова радња припада најновијем веку, ипак он својим рођењем завршава нови век и његов је дар. Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично

иако није волео да дели мегдан са професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцем, као својим домаћим дијалектом: Мало бјеше такијех јунака Кô што бјеше Лазаревић Луко.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант. Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима. Наши су сви пешаци били мртви.

Наши су сви пешаци били мртви. Из неких шљивика јурили су у трку предњаци својим топовима. Запрегнути топови и каре бежали су у нереду на све стране, послуга је трчећи пешице замицала у кукурузе.

Полази! Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет.

На место ових врба, што предлаже наредник сада, у провалију су легали луди један изнад другог, док је телима својим нису испунили. Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови.

Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан. Ни до сутра увече не бисмо могли да насечемо дрва да попунимо речно корито.

Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима. Било је нешто нераздвојно, неизбежно, што је можда и судбином опредељено.

А и он то говори гласом као да препричава неки безначајан догађај. Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске.

жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима својим. Саосећао сам са њим, те нисам ни покушавао да га тешим. — Где се то догодило? — Код Лесковца.

Ми смо на прагу наше отаџбине. Ако нас ви напустите, нећемо ићи ни корака дале, већ ћемо се вратити својим кућама. А ако останете са нама, ићи ћемо докле нам ви наредите.

Коморе се увелико осипају. Изван Митровице почела је и пешадија, док су артиљерци још увек везани својим осећањима за оруђа. Котрљају се топови и људи гамижу за њима, или се држе за штитове топова и одмичу све даље.

полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима. — Тунгатјета! — ослови неког Ђуро.

Они верују своме команданту и својим официрима. Ићи ће са њима, али невољно и тужно. Просто по навици и слепом поверењу у старешине своје.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Клокоће извор у Тами. Ескимоски чамци, који клизе низ воду, Отпрате ме својим током до болова - небесима; Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима, На длану му енглеска флотила њише

главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И

РЕПЕРТОАР Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у виолини Целе зиме остаће без звука и без птица Та топла кућа селица.

Од све чистијих обиља начиних план Проширивања живота - из данас у сутра Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија) То: Постоји револверски пуцањ изнутра Што убија.

НАЛИЧЈЕ: Опкољен са свих страна својим самоубиством; Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима; Пролеће носи пуне џепове пиштоља; Разбијањем чаша раскрчити

Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима. Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање.

Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе. Тиме би отпала сувишна фризирања и разводњавања тзв. - погрешно - лирска.

Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао и довољно. И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот!

се дух, чак и један део само мог живота, сад много више буни на помисао: да је мој однос религиозности бачен једним својим краком у напред у ништавило, и да никакав принцип није с оне његове стране.

Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим? То је опет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима?

Мати ме није као вучица језиком умила Ни допузих до њене дојке пијан од светлости Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу

скривен, загледан у његово моћно Огњиште Све што разазнавах тада беше да сам усамљен Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште Но често заражен Сунцем јурах запламљен Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма Осећах у себи грозно

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити

Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање.

Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече: — Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови.

Тако је од туђег смеха и своје туге почео да живи Дрвосеча, надајући се, ипак, да ће се једнога јутра пробудити са својим старим лицем, ружним, истрошеним, али својим. Је ли чудо што су му буђења била најмучнија?

да живи Дрвосеча, надајући се, ипак, да ће се једнога јутра пробудити са својим старим лицем, ружним, истрошеним, али својим. Је ли чудо што су му буђења била најмучнија? Није имао храбрости да пође својима са лицем циркуске луде.

Нема кућицу, ништа нема, прави просјак! Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем! Пужић залупи врата и утону у сан. Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало.

Нека га остави и крене својим путем! Пужић залупи врата и утону у сан. Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама.

Како су само запињали! Како журили! Али, успело им је да пре зиме подзидају мравињак и обезбеде храну и себи и својим будућим потомцима. Као да су знали да ће зима бити жестока скупљали су свако зрно, сваку влат.

У Царству јелена и зечева није било, а поданици у небо нису гледали. А и што би? Нека лете птице својим путем: њихов Цар највећи је, најмоћнији на свету!

Одакле стиже? Стресе се Старац, подиже руку: — Ипак си се вратио? — рече. — Шта сам могао, стари? Дозвао си ме својим мислима. Родио бостан ове године, видим, а и жито већ руди. Давно нисам видео такво!

Испуштају диње своје слатке мирисе, брује зрикавци, а у нежној струји месечине плове звезде и свици са својим бисерним лелујањим. Али, шта се то тамо, насред бостаништа збива? Је ли могуће да је Софроније к њему кренуо?

»Куда?« помисли Старац. »И, ко је она?« »На кога ли га сећа?« врти се Старац у својим сећањима као миш у клопки, никако да се сети. Можда и зато што, се Софроније лукаво, из прикрајка, смешка.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Кроз њих се види балкон са својим у бојама и резбаријама дрвеним стубовима. Око балкона и прозора пужа се лоза и дивља ружа.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...

О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи! И тамо, гдје се водопади диме, Љубићу тебе својим срцем здравим. И твоје слатко говорити име Небу и сунцу и горама плавим! 1903. ЧЕЖЊА Гдје сте?...

'' ''Не карај ме, не љути се на ме, Пуце, мајко, попуцале саме...'' 1907. ПРЕД МОДЕЛОМ Хоћу ли тебе својим скромним кистом, О дивна жено, насликати моћи? Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом.

лета овдје опет стојим; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И Високо шуми врховима својим. Гдје си?

Она сада мирно Почива на дну... У тиху покоју Гранама својим љубе је и грле Корали руди... Њезин се гроб свагда Прелива сјајем чистога смарагда, И шуми гласом чежње неумрле.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу, Са дубоким болом скрушени и свели; И сви ову бледу сељанку у гуњу Сузама би својим утешити хтели.

Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја царска жезла. Својим челом само пред њихове скуте Падô сам, и цвећем осипô им путе, И клечô где њихов светли олтар стоји.

11 У реци, у лепој Рајни, У валâ кристалу самом, Келн се огледа сјајни Са својим огромним храмом. У храму икона стоји На златном сликана платну; У пустош лета моји' Светлост је сипала златну.

Ја знам, ти често из окна Гледаш где ја, са својим Чежњама, на месечини, Као стуб један стојим. 39 Момак девојку љуби, Но ова другом је склона; Тај други воли

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ

Индивидуа је још нераздвојно уједињена са својим народом, и ово јединство представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну

старешина, племић, него човек из народа, чобанин не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом.

оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом.

кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом.

Многим својим поступцима он подсећа на хајдуке и ускоке. Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до

Многим својим поступцима он подсећа на хајдуке и ускоке. Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз

Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд. Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него

Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“. Својим немарним ставом према непријатељу он подсећа на Михаила Глувца, који је „чекајући на мегдану да га противник нападне“,

Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Смотривши силну савезничку војску, Момчило навали да уђе у град, али му грађани

). Преко области Константина Дејановића,1 који се и сам са својим одредом морао прикључити Турцима, избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића“.

Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама. А беше неки веома одличан племић (Милош) којега су завидљивци били опали господару као да ће неверу учинити.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

нежним бубамарама У цветним гардеробама Лептири са лепим ћудима Лете ваздушним пругама Са неким лаким тугама У својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним очима: зар умјесто њихове Лане да дође овај овдје? — Не, не, то није истина!

није казала само се скромно повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим прецрним очима. Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска.

— Видио би је гдје сједи и буљи у кума јазу оним својим гаравим очурдама. Није зато ни чудо што је Стриц, при помену Луњина имена, почео да виче и да се забринуто рогуши.

— Напријед, Сивче! Магарац само у неприлици маче својим хималајским увом изнад бихаћке равнице као да далеким звијездама над собом даје знак да и оне погледају овај

Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче. — Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим кућама. Слажеш ли се, Николица?

— Ево, Жуја, вечерај, па на спавање. Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор! Иако је из „разговора“са својим Николицом схватила да јој ваља остати у логору, Жуја ипак стаде жалосно да цвили кад је видјела да малишан заиста

— Овакве немају ни ћумураши у планини — рече Јованче који је са својим ујаком одлазио љети у гору, до угљарских колиба. — Права хајдучка! — шапутао је Стриц.

— Шта радиш ту? — строго поче Јованче. — Дошла да вас видим — тихо рече Луња и погледа га тако добродушно својим великим тамним очима да Јованче, већ спреман да викне, само гргутну као млад пјетлић и настави много мекше: — А зашто

су најзад сва имена била прочитана и запамћена, Лијан забаци на леђа кожни торбак, мину крчму и упути се кроза село на својим кривим ходаљкама. — Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане!

— Ехе, док само уловим онога дјечака који је обрао попове крушке, ноге ћу му пребити! И журио је друмом на својим кривим ходаљкама да „пребије ноге“ономе који је покрао воће, али умјесто тога, те исте ноге однијеле би га поново на

На челу заробљеника ко ће други бити, него главом дугачки Стриц са својим страшним картонско-сламнатим шеширом „ништа нема да те брине, од овога пацов гине.

Међутим, лукави пољар Лијан чуо је од Јованчета куд су жандарми окренули, па је са својим новим штапом одвеслао на сасвим супротну страну, у раките поред потока, ставио торбак под главу, покрио лице шеширом,

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПУТОВИ А да тко ли би тај у садање доби бистроуман и хитлен био, да се о том може увавестити и дознати се својим путинам! Ко би претекао тога брза хрта, и ухватио би небеснога високолетуштога орла?

Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу претилу с твојим радењем утириши! Лепо семе у њој засеј.

женом на Христову прилику коме год свештенику или путнику, из далека госту, опрати ногу ни водом, а камоли сузами својим, и меште својих коса, бар крпом да отрем.

Бојим се с мојим плећима вежући ми тешке товаре несносне и товарећи на људска леђа, а сам ни својим једним прстом не ктедох им потпомоћи и ни уздигнути.

одевајући, а ето сад војаци преотимљу се о твом овом земљанском руху, и за твој хитон бацају коцку, когано сам ја са својим ручицами сама опрела и изаткала, јаох, моје туге! То ли ти је царска столица твога оца Давида, Исусе мој!...

три наша света краља: Симеона првога, Владисава и Стефана Дечанскога с Урошем Последњим кано оцем деце добре и синовом својим српским.

МОЛИМО Непобеђеном својом силом нас обснажи, да би тако и распланћене стреле вражије, што је он на нас запео са својим лукавством, могли би их изломити му и потрнути их.

Сунцу је ход опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и прибива, а ово отходи: свиден

ли лепогласовите с веровањем мојим, и с лебдењем безазлено с чиста срдца, неповодне нахеро с милокрвством к Богу и к својим ближњим, без кога ми душевног у себи зазора, — круто затегнуте смишљиване дроте!

ИЗ ДАВИДА Кад гледне одзгор на земљу, со тим учини је да се сва стресе; ако ли се дотакне к планинами, задиме се; својим тек назором заколебље толиком и таквом големом земљом, те сву поднебесну из темеља покрене, — и ступови јој остају

ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА Нек се промењују дани и године својим завичајем, како је Господ изволио, — а не ми... Како од искре ватру ложећи у божјој вољи плантите, од звезде у

Језик му је Кано перо скорописца књижевна — Не пише ни с пером, Него са својим прстом Без мастила. ФИНИК »Финици проналикују јуначком окрету на бранику; одољивању и надбијању...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Калфа Коте остави рад па га само погледа. А Поте се занео као тетреб па продужи оним својим танким сребрним гласом: Где се премењуваш, леле, Зоне, у нова градина. Ој, хој-хој, леле, Зо...

— Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама

Кад он прође сокаком са својим врсним побратимом, апотекарским или фармацајтским помоћником Пајицом, кад овај има свој „аузганг“, — само чујеш како

Па се одмах показао и стваралачким даром својим: одмах је компоновао једну нову игру, „Апотекарско коло“, које је посветио своме земљаку пану Цицули, апотекару тога

не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!...

Похватале се девојке испод руке у дуг ред, а иза њих други ред загрљене момчадије, и идући тако кућама својим, певају сложно оба реда...

С вршњацима својим се слабо дружио; зато је најрадије седео с оцем и с очевим друштвом и слушао њихове разговоре пуне мудрости и искуства.

доксату и, отуривши ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.

ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.

на томболама извежбао се и знао је из искуства да су цифре увек некако сувопарне, па је умео то викање цифара својим хумором и зачинити.

Други су, опет тврдили да је својевољно побегла, а то су поткрепили тиме што се није отимала, и што су својим рођеним очима видели на колима не само њу него и понете ствари, као: креветске хаљине, колевку, коританце — и дубак!...

Кренуо се к самом извору, тако рећи, позорници догађаја, да својим очима види, својим ушима да чује и својим пером да опише.