Употреба речи својом у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Два-три добра дана, две-три пријатне вечери, зар могу читав низ простраданих година својом благотворном слашћу разблажити?... О, никад, никад, пријатељу!

— Христос, спаситељ људи, народа и векова, ове је страсне седмице испио горку чашу да својом крвљу у крв свију народа и свију векова улије аманет: једнакости, братства и слободе. — Идите, гините за слободу!

јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и душманском крвљу ороси... Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт.

али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце... Ал’ доћи ће дан...

Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије. То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем

Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ.

На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. — А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа.

Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде,

— Ја, пријатељу, до Београда. — Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо! Сваки од нас иде за својом срећом, нико не зна где га шта чека...

Вратим се натраг и видим још поиздаље где се и Стана са својом мајком враћа у село... Замишљено сам гледао за њима, после оседлам и ја коња, па се упутим моме несрећноме побратиму.

— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику,

Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

надао јоште после три или четири године сопственим пристарањем и иждивенијем учинити, то исто у време ове једне године својом милошћу и даром о н ме је у состојаније исполнити поставио.

| 3 Лав и лисица Лав дуго живећи, оматори и врло остари, и не могаше нити брзином ни спагом својом, као у младо доба, другу животињу надјачавајући прождирати.

| 5 Лав и Магарац Лав и магарац пођу у лов. Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу.

без закона месту мора човек за љуту невољу овога лекара совјет слушати, мора онога истога који га дави и мучи с својом крвљу хранити.

Треће, он је здра|в, добро се плоди, са својом зечицом у крајњеј љубави и согласију живи, зиму и мраз не токмо ласно сноси, него и по снегу скаче као помаман.

А кад и ово не би помогло, онда би друг друга с пуним тиквицама воде о главу, и тако би се растали свак задовољан са својом светом ревностију, благодарећи обојица богу што их је укрепио да учине своју дужност, да изобличе нечестије и посраме

Дође, вели, змија, и облести Еву, а ова са свом неисказаном својом љубовију к мужу свому, прелаштена будући, препасти и њега.

од незнања, да нас је извео из таме у свет, да нам је дао право бога познанство, и да нам је показао не само с својом науком него и с својим примером п у т к совершеној правди и добродјетељи, тојест к царству небесному.

Откупио нас својом пречесном крвљу, како иначе разве ако познајемо ону истину и ако сљедујемо онима добродетељма за које је он не само

Но топола ми је крива, и на ови ме разговор навукла с своји милиони које с кором својом храни; но ово| ће свак наћи у вишереченој књижици кад се преведе, а ми сад хајдемо к басни.

за неко време гди нађе који владика или сасвим неучен или недовољно за једнога епископа учен, а он нека се стара да својом отменом добротом то што му у науци недостаје надокнади: на ученије и добродјетељније од себе нека не наскакује и нека

с добрим коњем, а кад оспане далеко страг и почне му се сва присуствујућа живошиња смејати и ругати, онда он, с својом магарећом памећу и безобразијем, одговори: „Е, да се ја нисам ономадне убо, и да ме нога не боли, вид'ли би ви!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

преко Колубаре био је љишки кнез; а Подгорци, којима је кнез био умро, дођу молити мог оца да сједини Подгорје са својом кнежином, и да обадве кнежине држи, или да им он даде каквога из своје кнежине кнеза.

Аганлија удари преко ваљевске нахије са својом војском, мој отац предусретне га са својом војском, и оду на Дрину у Азбуковицу, где се слегну и од свију касаба Турци.

Аганлија удари преко ваљевске нахије са својом војском, мој отац предусретне га са својом војском, и оду на Дрину у Азбуковицу, где се слегну и од свију касаба Турци.

У име Бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за

) Преберемо софру, оде Протић са својом бундом у каруце и леже, Теодор и Чардаклија по клупама, а ја, простревши нешто ћилимчића, баш покрај фурунски̓ врата.

прођемо ја и Протић Јово. Истога дана Василије Карамазин донесе ми ово мало у кадифи евангелије, који изнутра својом руком на корица̓ написа овако: „Високопочтеному господину протоиерею Матвею Ненадовичу въ знакъ искренняго своего

Ови су терали донде, докле и̓ нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом војском сусрели; пак ови уморни вратили се, а Кедић отера до соколске нахије, док Гача и поп Мића из Скадра и̓

Сви команданти, војводе и старешине стајали су сваки међу својом војском и храбрили, ја сам стајао код оба топа, помагао са момцима топове пунити, јербо нисмо имали до само мало вешта

Видиш шта смо започели, и знај, ти и други, да Црни Ђорђе није подигао оружје да над својом браћом пизму и освету чини, веће је подигао и позвао све вас и свакога Србина на оружје, да на Турцима освету чинимо,

Тако су се били возгордили са оном малом својом искром случајне среће, да ниједнога императора у Европи себи сравњали нису.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

Сутрадан поранио газда Милун, па седи на доксату пред својом кућом, а кућа му је од најугледнијих у свем селу. Пије кафу, пуши на дуг чибук и виче нешто на чељад.

Среја узео ћемане под пазухо, па се покуњио и замислио, јер му се досад никад није десило да тако прође са својом свирком... А од бакшиша нема већ ни помена.

Ту је сам газда од кафане Никола Јовић, понајбогатији у Смедереву, са својом фамилијом: женом и ћерком јединицом на гласу и у Смедереву и у околини.

Јурио је улицама не гледајући никог, па хајд' право у кућу Николину. Никола седи за доручком са својом домаћицом и Савком, и још ту беше неко од млађих.

Душанка оста пред кућом — гледећи зачуђено за својом мајком. Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине. Били су веома поносити својом слогом, па су се не само дичили и поносили пред другим селима, него их чак задиркивали и пецкали; толико су далеко

Обично је свршавао сам с појединцима. А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега опет морају срести хајдуци, па да би не знам шта било!

Кроз свеже зелено лишће пробијаху сунчани зраци; славуј се натпевао са другим птичицама, које песмом својом поздрављаше сунце... Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. Он се баци у мисли. Тако леп дан...

Али он стеже срце. — Нећеш, Турчине!... Нећеш ми речце измамити!... Та квасићу грло својом рођеном пљувачком, а нећу ти речи казати!... И он седе наоружан новом снагом... Међутим, време је пролазило.

Круна храстова беше доста ниска... — Заврзане!... Ал̓ не! Ја ћу се препети!... Морам то својом руком учинити. Бог би ме убио кад бих коме другом дао!... Успуза се уз дрво, па се спусти ближе оном граном.

Али су ме истисли из гнезда мога, и ја, својом снагом, рушим и обарам све пред собом, све што могу, исто као и онај талас!... И осети као да му спаде терет с душе.

Па сутра зором потражићу и гнездо хајдучко!... Све, ама све ћу их сатрти, а оном псу својом ћу руком главу с рамена скинути!... И он осећаше грозну мржњу...

Међутим, Турци су ћутали. Никога ни из Шапца ни из Босне, као да нису толико жалили за својом изгинулом браћом. Заврзан се нашали: — Оно што побисмо сигурно није ништа ни вредело!... Шта велиш ти, Сурепе?

Јанко Катић поћи ће са својом трупом навише, Ориду, и ту ће причекати силу турску. Јаков Ненадовић ће заузети пут што води Добрави, а то је данашњи

немоћ над постељом милог рањеника, напрегла беше сву своју снагу, па је варала и себе и друге здрављем и издржљивошћу својом...

Видећи она бледа лица, Чупић се насмеја: — Јадни Турци! — рече. — Све мисле да нас силом својом заплаше!... Свакад они тако! Мишар... Лозница... Али беже!... Право веле: Бој не бије свијетло оружје.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И љубав с њеним болима, Са пажевима и са велом, Плачна у златним колима.

И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.

носили су на рукама ковчег на коме су били грбови кнежева и победиоца код Епидаура, и у коме је лежала Луца, покривена својом плавом косом, која је блистала као празнични краљевски огртач.

Јер ће остати у памети само оно што је остало у људском срцу. Ти си својом истином само ограничио нешто што је неограничено; и говорио што је неизрециво.

(„Американски Србобран“, 31. јула 1944) ПЕСМА Мој добри роде, сви су лагали, И твој су видик сав помрачили; За својом срећом само трагали, И свуда крали и све тлачили. И место млека, крв су сисали, У страдањима твојим дугима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

Пола кроз сузе, пола, опет, намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима. Своје је приче зачињавала својом филозофијом о животу, образу, о срећи, о суду и тако даље, а све се то, опет, свршавало једним великим богом.

како су му палили свећу, а доктори саветовали да се остави „на природу”, и, напослетку, како је тај његов рођак са својом природом победио и болест и докторе. Ја се дигох.

— Све залуд! Она отвори још једном очи. Показа својом жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: „Благослови ме... и опрости!

, па пита и нашег попа. Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом. Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а богати, колико ти је година?

Други су сви били занети у некакав разговор. Ја куцнем својом чашом у њену и шапнем јој: — Буд'те здрави! Она климну главом. Дакле помирили смо се.

Онда десном ногом да лупим о под: диxи!21 і да се наслађавам својом непоколебљивом одлуком. Нисам скочио из постеље, јер ми је соба била хладна, а, после, морао бих бар на једну ногу

Али одлука није ништа изгубила од своје важности. И она ми својом равнодушношћу необично потпомаже. Ко зна, напослетку може бити да сам ја цело досадање њено понашање криво разумео.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после ручка одмах отрча преко пута да их затекне за столом, да на лицу места види ефекат који је произвела својом кернштрудлом.

— Ту и силне кокошке са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном калом. Он један, а оне толике! Праве мормонске фамилије!

са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном калом. Он један, а оне толике! Праве мормонске фамилије! — А тек патака и пачића шта је било!

Какав му је само ћелепуш сама својом руком направила, први видљиви знак нежне наклоности према њему. — С тим се није шалити, — продужује гђа Перса.

То додуше није нико видео, али видела је гђа Сида, а то је доста. Видела је наиме како гђа Перса брише својом чистом шнуфтиклом једну чашу — бајаги чаша није чиста! »А чаша била чиста, к’о дијомант!« уверавала је гђа Сида.

То је приметила и Меланија, и слутећи буру, приближи се Пери тако близу да је, разгледајући с њим заједно албум, косом својом додиривала образ Перин. Пера је претурао листове албума, гледао и питао, а Меланија му одговарала.

чашу коју је дигла и стала окретати и разгледати према прозору, па затим хукну у њу два три пута и стаде је брисати својом чистом цицаном кецељом.

тим да је Шаца био послужен дудом, оним крупним »шпанским« дудом каквог надалеко није било, а набрала га је Јула сама својом руком; бирала га к’о голуб зрно, и наслагала лепо на широко виново лишће, па му дала кроз дéру која се тога дана први

— Ао, фрајла-Јуло — рече јој Шаца сав блажен — кад ћу бити тако срећан да ја сам, својом сопственом руком, могу брати у тој башћи и ја вас понудити!

Чуо је од тетке да је питала за њега, и мило му било што је намучио мало својом љубоморношћу. После мале кавге најлепше је да дође једна серенада, а тако захтева и логика догађаја.

Ето, то сам желио да вам кажем. ’Оћу — подигао поп Ћира глас као да диктандо говори — ’оћу да сам одсад миран пред својом кућом, оче Спиридоне.

Поп Спира измакне некако ударцу, избије поп-Ћири левчу из руку, па га дохвати својом тако несретно да му је окренуо доњу вилицу чак на леђа!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како?

Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли.

Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством. Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале.

Није чудо, има госта младожењу! Љуба је са својом фуром стигао у виноград. Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима!

— Сваки нек чисти пред својом кућом, најбоље ће бити, — одговори мало љутито Алка. — Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни срећа с тим Миливојем.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

У предсобљу поздрави се са својом старом газдарицом и њеним малим унуком, гимназистом па изађе напоље праћен носачем и радозналим погледима суседа

нагло отпутовао и питала се: да ли верује себи, да ли је могуће да он није више ту, покрај ње, уз њу, он са свом својом мушком снагом и лепотом, он, на чијим је грудима она прво упознала ону слатку стварност среће.

Са шаком на свом широком челу он се очајно напрезао да пронађе одговор који би својом простотом и јасношћу, једним тако доследним излагањем што би искључивало сваку сумњу, сместа одбацио могућност сваке

То је било прошлога рата и он је био у униформи. Тада јој се допао: био је стасит, озбиљан, снажан и целом својом појавом уливао јој поштовање. Запросили су је његови родитељи и она је одмах пристала и заволела га.

Он је био први кога је боље и ближе познала и са својом младом душом ушла је она поверљиво и радосно у онај живот у који је он повео.

они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и

Што се нега тиче вели, са свим му је споредно и свеједно: Алексије, по њему може располагати са својом лудом главом како хоће, од њега је он одавно дигао руке.

гребемо па цичимо и пиштимо и умиремо, дотле он, горд и узвишен, као сам, као без нас, као против нас, као неком својом унутрашњом снагом, расте у висину, шири се и развија, џиновски и огроман. Кроз неколико година он ће бити велеград.

Африка

је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом.

Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом. Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале су енглеске колоније Сијера Леоне,

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на

памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког

Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

Стабла што умиру, лежећи, а што ипак, још, свом својом дужином пуштају корење у земљу, црвену и масну. Гњилу, као пуну крви.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа, да би одговорио на питања тумача.

Ништа милозвучније и нежније. Нема тешког удара у бубањ, ни писка у рог. Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе.

Нема тешког удара у бубањ, ни писка у рог. Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе.

Н. је ишао од једног до другог, викао на њих и ударао благо својом батином. Био је скоро нежан са њима. Ја сам био за то да се остане и преноћи ту, али Н.

Поједино биле је само један огромни лист, као у времену када је мамут газио својом џиновском стопалом. Ако бих дигао камичак, овај би био или зуб какве препотопске животиње, или фосил, или метеороид;

Он за време док разговара са мном издаје и друге заповести: управља својом краљевином. Младићи, у оном претходном дворишту, скупљени су за регрутацију и сад се држи савет како да се спроведу

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ако их је Павле наговорио да иду, треба ићи! Варвара је, са својом јетрвом, са којом се добро слагала, седела, леђа у леђа, на клупи, у провидној муслинској, лакој хаљини, смејући се

Махала је била још ту, али за њега – који одлази, са читавом својом фамилијом – као неко привиђење, које заостаје за нама.

имала је да пређе преко Махале, преко њихових кућерака, преко багрења, преко те земље коју су били натопили крвљу својом и омастили мртвима. Темишварски Банат био је опустео при повлачењу Турака. Остала су била, за њима, попаљена села.

У првим годинама швапских насеља, није било буне. Тек кад су, силом, почела развојачења, армије, која је, крвљу својом, поцрвенила Дунав и његове притоке, испод Београда, тек кад су почела наређења, да и Расцијани имају да светкују

Нестрпљив, очекујући Божичева кола, Исакович је био стао у капију Трандафилову, наслоњен на своју сабљу, са својом абом пребаченом преко рамена, налево, па је мрмљао самом себи нешто, љутито.

није рекао све оно што се догодило, на том путу, а још мање оно што је доживео, већ првог дана путовања, са својом млађом сапутницом. За те војнике, то је било и ружно и невероватно.

А пробудио га је са сланим сузама у оку. Имао је сан о својој женидби, о сватовима, у којима се, са својом мртвом женом, венчао, а о којима се, по целој Бачкој, и по целом Срему, дуго, причало.

Госпожа Евдокија, међутим, одговарала је да не мисли тако. Она се прибојавала да је капетан, својом мушком појавом, и удовиштвом, ошамутио њену ћерчицу, која је и сувише зрела, за своје године. Плаче у сну!

Шкргутао је зубима. Чинило му се да се са својом мртвом женом, због ове упаљенице заувек растаје, да је никад више неће, ни у сну, моћи видети.

ушао у њихова кола, није на путу, него у бекству, и да, крај све те његове досаде на лицу, може, ускоро, да их попрска својом крвљу. Седео је тако нехатно.

Плашила га је бабом. Својом мајком, која се звала Гоша. Обоје ће их бити, рече му, Гоша, кад чује да га још доји. Али, кад он заплака, она,

тиче јогунастог, шизматичког, сербског, национа, тај је био добродошао, са својим патријархом, калуђерима, поповима, и својом коњицом, док су турски ратови трајали.

Теодосије - ЖИТИЈА

према њему, неситом душом увек на њега гдедаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом.

Моју пак душу од жалости због растанка с тобом својом љубављу и вуђењем утешићеш, као и ја твоју, о господине! А добра госпођа и мати моја на исти начин ради Бога код куће

манастиром, и да њиме не влада ни прот нити ко други, царским писмом и својим златним печатом утврдивши, и даде му цар својом руком жезал, и заповеди да се овај чува у цркви, и када братија поставља игумана да овај имају посред себе уместо

вечере и хтели да се одморе, свети узевши светог оца прота и увевши га у цркву, рече му: — Ја ћу дакле, оче, са својом братијом узићи да на пиргу на своме језику свршим јутарња славословља, а ти, оче свети, са свима својима овде у

преподобнога, штавише на удивљење и утеху благопокорним људима, деци његовој и народу његову, новом Израиљу, учини својом силом да и ова од сухога креча миром извире, јер су неисказани и неиспитани путеви његови.

Али топлим заступством светога код Бога, пропаде са својом празноумном замисли, јер не просу тулац стрела нити мач извуче, већ када је дошао до града, Божјим судом од невидљиве

А и он многе сузе проли за њега, јер га љубљаше као брата по јеванђељу, ко га је за својом трпезом толико хранио. Богомудри пак Сава ка самодршцу брату све начелне војводе његове сазва, и њих од божаствених

самодржац сматраше растанак са братом и учитељем и дружбеним савојником молитвама Богу, као да се растао са душом својом. Јер тако је била безмерна љубав њихова, као да у два тела једну душу носе.

Него својом руком написа молбену посланицу светоме своме оцу као живоме, по смрти неумрломе, говорећи: „Као да ти је Бог заповедио

! Требало је да се ти повинујеш благоугодном савету многих, а не да се тако својом непокорношћу противиш и остајеш при своме.

и устима светога благословише, к оне који ће бити после њега благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме.

и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за надзорнике, то јест епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу“, знајући да ћемо и за једну једину овцу од главнога пастира Христа у онај велики последњи дан јављања његова

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

солидну војску; да стекне угледа својим економским напретком, својим демократским установама, својим университетом и својом Академијом наука и најзад појавом снажне и оригиналне књижевности.

Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе.

и старога становништва, које је живело у особито развијеним задругама, образовао се нов психички тип који се својом, већ богатом, историјом и својим творевинама појављује као тип обдарен већом снагом и можда виши од чистог балканског

Београдски университет се својом научном вредношћу уздигао на висину университета западне Европе. У њему постоји врло чврста воља да се снажно

Личани су затим схватали да они никада нису ишли за својом властитом судбином нити се борили за своје идеале; да се никада нису покоравали оним великим историјским струјама које

Свом својом динарском жестином млади образовани нараштај окренуо се делу. Сматрала се скоро за издајство свака родољубива реч која

и ширили су их; познато је да се српска средњовековна властела, коју су Турци лишили имања настанила у Дубровнику са својом пратњом, међу којом беше гуслара који певаху о слави српских јунака.

Чак се и у лирским песмама овога типа често реалистички осећа. Убавица (лепотица) се хвали својом лепотом, али жели да се мужи* за царева сина, који дању ноћу хазна бројит.

Као што им очи махом извирују, вребају и гледају с неповерењем и испитујући оно што се око њих дешава, тако су и целом својом духовном природом начуљени и и спремни да изврдају, да се сачувају од преваре.

Али један народ, као што је српски народ, који се веома поноси својом историјом и својим националним осећањима не могу да спрече неправде, политички интереси и комитска насиља.

Исто тако и они знају да варају на мери и да не одрже реч, ако је то пробитачно. Ако је потребно, могу својом живом маштом себи представити и схватити стање своје жртве.

становништва, већ исто тако историјским успоменама које се за њега везују, као за варош Краљевића Марка, и још више својом трговином. Изгледа да су прилепски сајмови старином још из средњега века.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

гласом питао рибе јесу ли у води видјеле џак с мачком, али оне су само мудро ћутале и ћутке мудровале бљескајући својом сребрном одјећом.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

поглед Затегао га од палца до палца Па хода по њему хода Прво полако после брже Па све брже и брже А онај се игра својом главом Хитне је у ваздух И дочека је на кажипрст Или је уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни одгризу

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Мислите ваљда мени је пријатно што сам га видео. А видео сам га, нисам га превидео. Ристић трговац стајао баш пред својом радњом и ужасно се изненадио кад га је видео. Човек је просто пребледео.

НОВАКОВИЋ (чита): „У Бечу сам одсео у једном хотелу у близини Универзитета и два-три дана сам седео у њему, обузет својом бригом. Четвртог дана сишао сам у Кертнер не бих ли у оним кафанама где увраћају наши могао да се видим с ким.

(Она од узбуђења клоне у фотељу.) МАРИЋ (мирно и равнодушно): Верујем вам! (Новаковићу.) Па и ви ћете, извесно, својом сведоџбом то потврдити; и вама је позната садржина тих писама? СПАСОЈЕ: Да, и господин ће то потврдити.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- А после? Шта је било после. Весна је јавила да се ниси вратио кући. Тражили смо те, знаш? - затресла је својом златном главом, а мени се учини да јој свици искачу из косе. Лагала је, а знала да сам је прочитао.

Замислих Меланију како стоји за катедром с оном својом безбојном косом, очима и свим осталим и одмахнух главом. - Не верујем да сам способан да напишем такво писмо!

Питао сам се зашто је баш њега изабрала? Са својом златном косом, она је могла да изабере кога год је хтела. Неким остатком искрености схватих да бих мрзео било кога да

Он је миран једино кад спава! - шапутала је режући ваздух својом сасушеном шаком. - Убеђена сам да спава! - рекла је Рашида загрцнувши се. - Мали дечаци спавају врло дуго.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.

Госпође и фрајле већ су обучене у седам сати, па се још не мичу. Госпођа каснарица Шепсовица, са својом ћерком, готова, тако исто Краузовица и Гајзингеровица, са кћерима, па шаљу слугу код „Белог коња” да види је ли већ

Ту је и Нестор Профит, са госпођом. Угледна госпођа, и добра играчица. Он ће најпре са својом госпођом пробе ради, јер је рђав играч. Започне. Игра се валцер. Заклати се.

је ослободила свој град од глади услед опсаде асирског краља Холоферна, кога је, дошавши ноћу у његов шатор, занела својом лепотом, а затим убила. јурат аскултант — судски приправник јуратус (лат.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Облачећи га брзо, она му је љубила чохе, каишеве и сребра, а кад се умио, она му својом косом убриса лице, љубећи га у образе. Жалећи је, помилова је по леђима, гунђајући, кад она бризну још јаче у плач.

Сагнувши главу над својом ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши

И, кад је каткад, узнемирен, раширених ноздрва, помишљао и на то да ће та грешна страст бити загушена, чим са својом снахом проживи неколико ноћи; и, ако је, каткад, огорчен, помишљао чак и на то да је затим одбаци, као што је своје

И успела је. Чим би он ујутру дошао на службу, она би, као случајно, прошла, без перике, са својом уковрџеном, кратком косом, црном као у ђаволице, разголићених груди, погледавши га, кроз лорњон, једним оком, тако да

војника, већ избио на главну улицу вароши, закрвављених очију, ознојен, задихан, ослањајући се о зидове кућа, крвавом својом сабљом, док су војници око њега пуцали у мрачну и празну улицу, над којом се скоро додириваху два реда црних, чађавих,

Два лица му се јављаху, у сну, две главе које беше расекао својом руком. Ишчезавајући из његовог сећања, појављиваху се изнад његове свести, још неколико дана.

зрику попаца, на целој тој широкој пољани, у бездано ништавило и празнину, што их беше изненада, али близу, пред својом старошћу, угледао.

За нечим надземаљским зажуде те ноћи Вук Исакович, не само за себе, већ и за своје, заспавши пред својом колибом, у запари летње ноћи пред Штрасбургом, осетив да је преварен, понижен, а да беше рођен за нешто чисто, светло,

Гурајући главу у ведро, умивајући се пред својом колибом, Исакович помодре од горчине и беса. Док му је са браде вода капала на голе груди, осети како му срце

Исаковичеви војници протрчавали су, одмичући у варош, осврћући се за њим, испунивши улицу својом виком и трчећим кораком.

Са њеног тела одлазило је то све, али без добра за њу, без захвалности, без будућности. Она је остајала са својом грозном, празном утробом, из које се ширио тежак задах, док се она превијала у боловима и мукама.

више нису била ни онако чврста, ни онако лепа, умиљавајући се, својим жућкастим очима и пљоснатим носем, голицајући је својом ретком брадицом, гуркајући је главом у груди, као неки питоми јарац.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Зато породиља строго пази да не дође у додир са основним изворима живота — храном, земљом, водом, и да их својом нечистоћом не „упрља“.

За разлику од детета, одрастао припадник патријархалне културе има многа права (у складу са својом полном и друштвеном улогом), много обавеза и, сразмерно томе, знатан углед.

И тада, у сучељавању са несвакидашњом тешкоћом он се наједном преображава, и својом довитљивошћу или уз помоћ малих магичних помагача (мрави, голубови), односно помоћу чаробних предмета (пера, длаке,

Малом детету је лако да се идентификује са јунаком који је у почетку одбачен од околине, потцењен, а који својом храброшћу, памећу и добротом успева да савлада све тешкоће, да би на крају био признат и слављен.

Краљевић Марко, неуморни борац против турских зулумћара, деци импонује својом телесним снагом, али и јунаштвом. За њега Гете каже да је „највећи и најјачи од свих српских јунака, безграничне

“ итд. 8. Фаталистички став дефинисан је као опште уверење да појединац својом активношћу не може битно утицати на ток збивања у властитом животу, односно да су човекови напори узалудни јер његовим

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ За оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу од

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

нити се крили од знатижељника у каменим увалама Локрума — ништа сем дугог тајног саучесништва, док је она јурила за својом представом о срећи — непостојећим виставижном у боји, а он покушавао да из свог просечног талента и лица начини

и осетно клецање ногу али девојка, изгледа, није ништа примећивала — водила га је кроз лавиринте саксофона, занета својом игром и сигурношћу зреле мачке. – Долазите ли често овамо?

његовим срећом озареним очима претварали у блистави зид смрти, који возач мотоцикла не успева ни да примети, занет својом хазардном брзином, ослобођен тежине и свих физичких закона.

преко белих, недирнутих површина снега, гађао у лету грудвама лимене лепотице са фризерских фирми и најзад, сам са својом тајном, заспао у свом лисичјем леглу, топлој заседи ноћи.

Плашио се пада, а сваки од ових предмета га је избезумљивао својом бесмисленошћу. Био је дубоко уверен да је свет свакако потпуно полудео када узима озбиљно ове смешне направе

Када му балон прсне, смешан је са гуменим падобраном преко уста. Средовечни мушкарац враћа се кући са својом лепом тајном. После слатког ћутања и кратких.

Понекад се догоди да у препуној градској кафани седи сам са својом девојком, а да нико не сме да му приђе. Цео град стао је на страну његове жене.

Тај бескрајни простор окупан месечином, што се пружао с ону страну ушћа, обухвати га својом шумном ширином. Лети, сећао се, то је непрегледно море травуљине и ритова у измаглици.

И све што им покажу љубазни домаћини улива поверење својом постојаном солидношћу, богатством, без жеље да се остави површан утисак.

Уз то, са својом, иначе прилично високом пензијом једва је састављао крај с крајем у Београду, а овде је становао као господин човек у

Отровни провинцијски дух, против којег се читавог живота борио поезијом, разједао је лагано својом киселином његов племенити занос.

Пустили су га да потоне на њихове очи у досаду и пиће, помажући му свесрдно у томе, да би се својом трезвеношћу издигли изнад њега и тако доказали себи да су бољи.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Да се у зли час сусрету с Бајицама, са својом рођеном браћом, на својој рођеној земљи, покрвили би се, али би се ради њене одбране против извањца сложили умах,

те јаки бог сачува здрава и весела међу нама и нека учини да се обикнеш међу нама, и да будеш стиман и празан међу својом новом браћом, као што је прилика, те да што мање јадаш за својима.

Још само једна има у нашем племену. Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је Мргуд већ био барјактар.

— У томе — настави Стево — Сењавин оружа бокељске трговачке лађе, те с њима и са својом флотом дође под дубровник, и ђенерал књаз Вјаземски, такође по мору, стигне из Крфа с једнијем батаљоном пјешака.

упутисмо на трећи јуриш, а оздо се крену с једне стране владика са свом нашом војском, с друге стране Вјаземски са својом. Освојисмо велики шанац с десет топова.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дечја књига је до краја слободна, маштовита, разиграна и неодговорна, и својом љупком неозбиљношћу угрожава самодопадљиву, трагикомичну крутост оног дела „праве” књижевности који је претенциозан, а

Песма настоји да саопшти посебна, неосвојена, тешко освојива искуства, на која је упућена самом својом улогом откривања нових значења. У том напору она се, природно, на читаоца мало обазире.

Наша основна прозодијска мера, осмерачки трохеј, у његовим дечјим песмама потврдила се свом својом претежношћу и надмоћју. Има понешто и јамба, колико да се види: да је могућ.

се после тога збило Није тешко погодити, И, штавише, нећу крити Све што може даље бити, Може свако, Врло лако, Својом главом измислити. Границе између сна и јаве отворено су и до краја потрте.

У првој се даје посредан одраз једне друштвене ситуације, и проглашава пуна слобода детињства, које је, својом игром, у стању да разбије окове одраслог света.

Деда Раде, та лепа праведничка душа, овако тугује за својом умрлом женом: И тако из дана у дан: дедове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљање и

Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. (Млин поточар) Какве год нас невоље гониле, не смемо заборавити одговорност пред највишим судом, ни

ређа речи по алитерацијском кључу; у свакој од њих одређени глас постиже пуну звучност, одређујући јој, истовремено, својом бојом, значење. Уз то, и графички знак „личи” на оно што се означава.

уснуле врбе, сети се њихових поклича, њихових нада и жеља, победа и успеха, јер су те они, Републико, створили и својом крвљу натопили.. ...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

племство и високи чиновници, имали су много националног и православног осећања, одржавали су сталне и блиске везе са својом домовином и били жива веза између Руса и Срба.

Сам писац не држи своје дело за оригинално и научно, он га пише са намером да се Срби упознају са својом славном прошлошћу и завршује са жељом да се сви Срби што пре ослободе »ига варварскаго«.

Он је књиге издавао или својом уштедом или благодарећи родољубивој помоћи којега од имућних српских трговаца, али одзив је ипак био тако слаб да за

дух, јака вера у »богодану свободу ума«, чине Доситеја Обрадовића једном од најсрећнијих и најуједначенијих природа. Својом добротом срца и јачином ума он је чинио врло јак утисак на све који су га познавали.

Он има ону »речитост срца« коју су неговали писци са краја XВИИИ века, и често више осваја својом добротом и срдачношћу но солидношћу своје аргументације. Уопште узев, он је добар писац.

што хвали Доситеја Обрадовића и што је пријатељ Вука Караџића; манастирска братија, од које се толико разликовао својом интелигенцијом, кињи га, као што је кињила и Јована Рајића; дугови су га оптеретили, он је у очајању, пун мржње на

До појаве Медаковићеве историје, 1851, Давидовићева историја била је главно дело у коме су се Срби упознавали са својом прошлошћу.

је сувременицима давао илузију онога што се звало »богодани песник«, Песника, једном речју; и свим својим бићем и свом својом поезијом одударао је од бирократа и црквених лица који су тада једнолико, свечано и укрућено певали у српској поезији.

Ти комади, својом историјском садржином и патриотском тенденцијом, писмено писани и пуни ефеката, задовољавали су једну потребу ондашње

Ти комади својом националном садржином и патриотским смером могли су се допадати одушевљеној публици шездесетих година и задовољавати

Он је свој човек и самосталан дух; он уме и сме да мисли својом главом, без обзира на то шта ће други рећи. »Кад би се ја, писао је 1820.

песник Александар Петефи, чији је глас тада био на врхунцу, нарочито после његове јуначке смрти на бојном пољу, где је својом крвљу запечатио своје родољубиве и слободољубиве песме.

Милићевић, Вук - Беспуће

дахтаво пару, у пуним, густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму, у непознату даљину, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих

Напосљетку се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим добрим и милим погледом.

своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном страшном боли његову рану, преживљавајући стотину пута његову смрт, умирући заједно с њим

у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног

Па онда се присјети и упозна га са својом кћери која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата, бацајући кадгод на њих двојицу по који поглед.

Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори.

Тако немарно и равнодушно ју је оставила и препустила оцу који се, као што је чула, пропио и живио са својом вешерком, мислећи да је најбоље да његова кћи проводи године у самостану, у тој огромној, влажној, старинској и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али време лечи сваку рану — и Јова се помирио са својом судбином. Постао је филозоф, и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом, и то га је утешило.

веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран!

тако грлатог да га српска мајка већ више ваљда и неће родити — и која је сада у инвентару школских учила лепо под својом нумером заведена.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти

овако бумбарати стаде: „Благо мене, са мном музе раде, По ваздан су око мене младе, Зној ми тару, по челу милују, Својом песмом трудна успављују, Са мном паје, а на мојим грудим', Па се буде кад се и ја будим, Ао брацо, честитога века!

и подерô, Ал' допр'о није још ниједан Тамо горе на висину бедан, Де се небо грли са земљицом, Диван братац са својом сестрицом. Лепо, красно, дивно ли је тамо, Авај брате, како ли је амо!

Милун с четом из горе ишета, Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила су јој, а худе је среће, Па се боји, вратит јој се неће.

малу, Ту жића књигу вади из недара, На сто је меће, па књигу отвара; Још пером оштрим у срце се боде, Па крвцом својом вако писат оде: — Смеје се небо, а сунашце гледа Одозго доле на земаљска чеда; Но један доле по земљи се шеће,

И сунце зађе веће поодавно, И нојца беше, и бијаше тавно; Он с драгом својом вечерати седе, Ма њима, с' ето никако не једе; Све једно друго да привати нука, Ал' јести не да нека тешка мука;

Де му срећа мртва спава, Поломљене каже кости Од његови сви радости, Замукнуше тужним муком, Што он поби својом руком. Ох, да му се само даде Време врнут уназаде!

Као да је зора бела Под срдашцем својим нела, На свом крилу одњијала, Својом вером опасала, Којуно је сунцу дала, На груди му верна пала.

Рајко стоји, па гледа одзаде, Па и види српске веље јаде. Ох Солиман, проклета му рука, Својом сабљом допануо мука, Јера њоме посекао Гојка!... Што ће чинит Косана девојка?

Два синчића теби срећа даде, Ти и лепо одгајиват стаде, Својом крви ти и младе рани, Рани, оче, и ода зла брани, Они беу твоја мила снага, Твоја, оче, два камена драга, Твоме

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, „брат Сава“, пронесе по селу ону неслану причу како је брат

Није лако окренути леђа овоме благодатном крају који си населио толиким свецима, својом рођеном дјецом. Мјесецима и мјесецима он је сељацима, за малу пару, моловао иконе светаца, мученика и угодника божјих.

Такав је, давно још, био неки Симо Старчевић који се наимао код старијих људи, ожењених младим женама, својом неприликом, па о њему никла попијевка: Благо ти је Старчевићу Сими, јаше коња и љети и зими.

Као да одговара на женина забринута питања, с појила се поново јавља Ниџо са својом пјесмом: Маријано, вечерај па лијежи, а ја идем куд ми срце тежи.

Мијења се кобила кад неће да вуче. Какво је онда чудо што дјед није успио од Саве ништа извући ни својом напоменом о „беспослици“.

Што те руска граната није сасвим упљескала па да више не лапараш овуда својом поганом језичином. Ипак је стрикану најтеже падало да кочијаши, кад би се путовало некуд у околину, на црквени сабор.

али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и путује с том својом срећном крмачом, а никако да обави посао.

Чинило се да их је сликар нечим омађијао и учинио се невидљивим, па сад неометано продужује са својом чаробњачком работом.

чисто ми се чини да је кренуо назорице за мном са оном својом сикиром. Хм, светац? А шта ће њему сикира кад је светац?

Сљедеће ноћи, пуне страшних снова, почех да бунцам и својом вриском узбуних читаву кућу. Одлежао сам два-три дана, блијед и замукао, а једног јутра пробуди ме гласан шум споља и

сваких двадесетак година, ето ти га, дође „преврат“: држава се преконоћ срондачи и пропадне, а наш ти веселник са својом кићеном братијом провали у магацине, опљачка и опири све до посљедње крпице и обуче се ко један по један.

— опет ће онај радознали војник. — Није вајде крити, пустише. Добри неки људи. Изгоре стара Анђа заједно са својом шталицом и својим разговорима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Јесте, јесте. Нисам ни ја од јуче. Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима! Па, као, они знају оно што нико живи не зна!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а проседу, чак до очију, браду сваког часа глади својом коштуњавом, са пожутелим прстима од дувана, руком. Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас...

А сви свирају. Грнета гроће, ћемане клизи, дахире звони, а Шабан својом шупељком све њих води, извија, упада, прекида, сече, те да човек још више побесни. И заиста.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Песмом се пита, свет да захрани, свет да захрани — да се сахрани. Чућеш нам гласе, ти си их свикô, самрћу својом ти жива слико кивне нам судбе!

Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива. Живо ради Минадире, дању, ноћу нема мира, неће бити таке зграде од Индуса па до Нила.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.), српски десетерац летео је Европом као својом баштином.

Следећа, млађа генерација српских књижевника и интелектуалаца, од Бранка и Његоша, већ је била природно срасла са својом народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је народна песма у себи носила,

имао могућности, па ни нагона, да народну приповетку писаном речју популарише и да се за њу залаже; он се задовољавао својом интимном љубављу према њој.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

Или, давно ниси видела човека или се у што упознајеш? А она му одговори: — Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш? А она му одговори: — Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Сад царски зет узме три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом, везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека.

Цара Петра сусед цар Татарин поручи му једаред да му даде своју кћер за љубу, ако то не учини да ће доћи са свом својом војском те ће му сву царевину потлачити и попалити, па онда му кћер дати живу рисовима да ју растргају, а најпосле ће

А кад све буде готово, он се са својом кћери у кулу затвори н даде ову зазидати, царевину преда свом верном једном слуги да влада и царује за три године, а

Које добро? Роб: — Тражим цареву кћерку које нестаде од оца из зазидане куле. Он се зове цар Петар, па се са кћери својом затвори у кулу на три године дана. Од туда му кћери нестаде, не зна ни како је нестаде, ни куда је.

Плаче он тако, сиромах, плаче и јадикује за својом покојном мајком, а у томе дође к њему нека стара, врло стара бака, па га запита шта му је да тако плаче.

одсад ћеш моћи и без мене живјети; иди по свијету па ради, те се хљебом храни; али прије него се растанемо, мораш ме својом руком убити. — Сачувај боже!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

тичућег се супруга; зато се одбор праведно надати може, да ће поменути супруг и убудуће с именованом супругом својом не само лепо живити, него да јој неће никада, што она буде у кући по благорасуђењу своме наредила, на путу стајати,

Зато прими ова три дуката, пак иди збогом. ЈАКОВ: Чича, ти симе беседом својом сасвим тронуо. да видиш да сам и ја човек, ево ћу примити што ми дајеш. (Прими дукате.) Сад збогом.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш! Како се слатко с њиме разговара, радије него са својом женом! Ајде, пољубите се једанпут.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје

кљуна ваге у пољупцу скоро, А лето као да оклева, цеди Још кап, онда још једну, тако споро, Као да мери својом метафором Колико бивше вреди и не вреди.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— Нешто мислим... — размишља даље матори —шта ако буде неки шмокљан? Или, на пример, песник, па крене да нас масира својом поезијом? Или, још горе — хипик, па натера Ану да станује под мостом, а мене прогласи за потрошачког типа? Језиво!

Схватате? — Живео мој матори на челу са својом Аном! — дрекнух из петних жила. — Не на челу, него ево овде! Ту си ми се попела...

А што се тиче љубави, то је најкомичније пред Нову годину, мислим. Нико, наиме, не сме да се поџевеља са својом мачком; јер, ако је случајно изгуби —кога ће да шлепује на дочек?

И опет неће моћи никада да ме стигну и да ми викну „шуга“! Ни Грета Гарбо са својом ловом, ни Марлена Дитрих — шта им вреди?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

БАТИЋ: Ништа, ништа, ми смо сад и тако род. Особито нећете пред невестом својом имати никакве тајне. (Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда? — упита девојка поред мене и диже руку да врати прамен који се одвојио.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ; и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту.

Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име.. И за тим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

ВИИИ НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.

— На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит' секира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно мајско

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

и зашто, и знам да сваком сјају и слави такве сенке за петама иду те говоре: доста си светлост земаљску крвљу својом и дробом хранио. На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости.

Цветне беху ливаде под орасима манастирским где ходих са матером својом пре но што ме одведе муж мој зимски. Међу чобанима подземља живим: куле су овде високе и војске многе и драго

царства повукло је из земље лепоту за власи потегло камен дигло стуб до стуба онда се усправља трепће и зрачном својом руком руководно следи покрет који полази из врата неће више да сиђе са неба и то је врелина врла врхунац који

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А таква поза и не пристоји лепо старешини, који треба да командује и својом издржљивошћу да служи као пример војницима.

Такви поступци се нису сматрали као грех, а многи су се и поносили окретношћу својом. А ни сам народ их није осуђивао. Рат је... жељни су војници много којечега, и сељаци су без роптања гледали за њима.

И све више увиђам у какав сам глуп положај запао, и не својом грешком... Махнуо човек руком и рекао: ето у том правцу! Промолих главу иза врзине и сада осматрам...

Очи црне и сјајне, са којих свакога момента зрачи одблесак душе његове. Појавом својом унесе неку ведрину. — Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите.

А села, њиве и ливаде букте у пламену и дим обавија напуштену земљу. Сељаци пале својом руком стогове сена и сламе, пуне кошеве кукуруза, да не би пали непријатељу у руке.

Њих четворица стоје мирно према целокупној ћесаревој сили. Свега четири „репоње“, и они можда смрћу својом треба да најаве долазак непријатељске војске. — Господо, изволте у батерију! — и командир се окрете Александру.

Данас, сутра, прекосутра. А и онда би жене исто овако кукале. Гл’ај си посла, Учо! — иде Александар за својом логиком. — Види га сад! — љутну се Милутин. Затим поче живо: — Е, молим лепо. Ти кажеш, сви ћемо умрети.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама,

широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до ливада. Чобанчад, видевши путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше.

Он беше сав, са целом својом душом, у другом, лепшем свету, у сјајнијем положају, који потпуно одговараше његовим најтајнијим жељама и помислима...

Дај да се ради!... Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. Она помисли да се то и он жури за послом.

и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу...

Они се кренуше кроза село. Путом се водио говор само о раду у школи. Велимир обећа да ће доћи к њима са целом својом школом, па ће тако заједнички држати угледна предавања, али претходно захтева да обоје оду к њему у госте и да проведу

Одједном се обоје тргоше, устадоше и пођоше даље. Месец изгрејао, па трепери својом нежном сребрнастом светлошћу. Зрикавци отпочели свој посао, па и цела околина бруји од њихове монотоне песме, која

— Стој... Ходи код бате... Љубица познаде ћатин глас, па плану својом одважном, плаховитом срџбом. — Ха, пијанице једна, ти ли си то ? Марш с пута...

»Што ми не дâ Бог мира, мисли она, да се бар сита нарадим са својом децом ? Сад видим како велико задовољство и утеху човек налази у раду.

Да ли могу бити људи толико дволични ?«... И то остаде за њу неразрешена загонетка. А писар се тек сад одушевио својом речитошћу, па не мисли престати.

Напред иђаше Љубица са својом децом, весело гледајући пред собом, а напослетку, завршујући ред, натмурен и покуњен, ступаше Гојко.

истрча да отвори вратнице и види те изненадне госте, кад из саоница искочи писар и прође поред уплашенога чиче, машући својом плетеном камџијом.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Које стварности? ВАСИЛИЈЕ: Ове! Ове овде! Ове у којој се налазиш! Ове у коју си нас довео својом глупошћу! Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса!

ФИЛИП: Ја у ту стварност не могу да уђем, и да у њој учествујем, сам! Ја у њу могу да уђем једино са целом својом уметношћу којој припадам! ВАСИЛИЈЕ: Са целом представом, са кулисама, перикама, рефлекторима, практикаблима!

ФИЛИП: И да изрази... ВАСИЛИЈЕ: Шта да изрази? ФИЛИП: Шта ти, као глумац, желиш да постигнеш, да оствариш, са својом уметношћу, у овом такозваном свету? ВАСИЛИЈЕ: Желим да помогнем људима да разумеју живот! ФИЛИП: И шта још?

А истовремено сам, нехотице, посматрао шта све један сељак ради са својом шајкачом. Он је ту шајкачу носио на глави; на једној сахрани је шајкачу скинуо с главе, да ода пошту умрлом; шајкачом

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Чекрци шкрипе, дижемо сидро. Излазак из Новог био је ведар и плав, при заласку Сунца. Нови, са својом плажом и свирком војне музике, са белим одећама жена, као малим једрима, остао је у сенци брда.

бојиште, па је он, са официрима, ручао у сластичари на главној улици, и наздрављао, а ја седео, снужден, усамљен, са својом мајком, насмешио се према мени, и мени дигао чашу. Одскочио сам од стола и узео, запрепашћен, став „мирно“.

Они то кажу, али биће да није тако. Па ипак су смешни са својим рачуном о Америци, са подлом вером у Русију, са својом глупом мржњом према Француској. Пре су веровали само у себе. А да их чујете како говоре о Пољацима и Чесима.

Руси се баш не труде да очувају симпатије, него често, дрско, дају обичне ствари. Само, каткад, Масин задиви својом кореографијом најновијих: Стравинског, де Фале, Сатија.

Тај тужни сањало, који је, после смрти љубљене жене, изгубио сваку везу са јавом, заливао је својом златном маглом месец дана живот Париза.

Виртуозни и сентиментални Фабрицијус, изгледао је сад бедно, крај њега, и само један де Вит (трговина риба), са својом тврдом композицијом, и хладним тоном пејсажа, далеким од сваког импресионизма, сав интелектуалан, био је достојан те

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Врућина као у паклу, а осим свега, ракија воња и дави својом смрдљивом атмосфером. Отворише се врата и путник један, младић, уђе у крчму, а за њим улети свеж ноћни ветар.

Некад је на њих скупоцен лила Нард, А сад им грдне ране мила Очајних суза горком росом, С њих отирала својом косом Крв... Најзад јој стражар приђе ближе... Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У Том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре.

мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити.

Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме. Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као

Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем. Он ме љубазно испрати до врата.

— Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и

Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо и ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору.

— Добро. Кажи! — Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! — говори опозиционар.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Понекад тек прелети залутао, густ облак, остављен од својих џиновских другова, промрда преко неба тамо и амо и закрије својом тамном одећом тихо треперење малених сунаца, па, потиснут снажним ветром, јурне унапред и лети тако преко цела неба,

И ето, таква се душа нашла, и само кратко време има да прође, па да он ону лепу и добру девојку назове својом женом... »Боже мој, та то ће бити живот!...

Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да те својом шалом, осмејком, разговором разведри и развесели... Па још кад се појаве деца... Пи—ха—а!... ух, чисто ме језа...

једног архимандрита и неколико калуђера, који једногласно сведоче, да је чича Пера, за време бављења по манастирима, »својом побожношћу, поштењем и свима хришћанским врлинама могао служити свакоме за углед«.

из вароши; капу држаше у једној руци, а другу, десну, беше подигао у вис и шаку стегнуо у песницу, па њом тресе над својом разбарушеном косом. — Ја сам госа у овој кући!... ја, ја... разумеш !...

Вели обневидео је... После он узме беседу од мене и својом руком испише у врху : »Сочинио и пред благочестивим христијаном изговорио слово сије у храму свјатаго Преображенија

Истина, и тешко им је, није вајде. Прота је удовац, а поп Сима се раздвојио са својом женом онако међу собом, на леп начин, а већ Цуца мучи муку две године.

Та он је давно све промислио и средио своје мисли, давно се помирио са својом црном судбином, па само чека да наступи и тај последњи час.

Лепотом својом надмашила је све а...ке девојке, које су јој за то много завиделе, а она је се тиме гордила. Чича Глиша и Јула беху

ке девојке, које су јој за то много завиделе, а она је се тиме гордила. Чича Глиша и Јула беху задовољни својом судбином; а зашто и не би кад никад не знађаху шта је то сиротовати.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

дрвени сандук, увезује креветске хаљине у ћебе, а даске и ногаре уједно, и креће се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће

Све је појео капетан са својом аловитом тевабијом и са оном »проклетом Јерином«. (Тако му однекуд паде на памет да назове Милисава председника, само

Он је једини био изузетак у селу што се бријања тиче међу осталима. А бријао се двапут, па и трипут недељно, и то сам својом руком.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

На каквом то се нашао дну? У глави му се луде мисли замећу... Све је невероватно, као у сну У којем не владамо својом памећу!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

У време кад је пред острво стигао Шмит са својом експедицијом, европски убојни бродови су због тога догађаја вршили наређене им репресалије над урођеницима и

Кад се јегуљине ларве успењу над својом колевком до извесне висине, или кад уђу у састав планктона, оне буду подухваћене морским струјама и ветровима који их

Од тада кнез је, са тим бродом и са својом експедицијом, сваке године проводио по океану по неколико месеци, испитујући дубине и прикупљајући научну грађу за

снабдевени моткама и харпунама, поставили су се поред баре; неки од њих су се попели на дрва поред обале, па су сви својом виком одбили коње да не излазе из баре.

и са бродског вијка скида умотане око њега алге које су отежавале кретање брода, поред свега тога што се вијак окретао својом нормалном брзином.

што се тешкоће и опасност добро познају, а затим и стога што се иоле јачи парни или моторни брод може отуда извући својом властитом снагом, а напослетку и стога што би се у случају опасности бежичном телеграфијом тражила помоћ од бродова

заустављеног брода спушта тако, да јој врх конуса најпре уђе у воду, а најпосле отвор; тако усправно спуштена и вучена својом тежином, она постепено силази на дно и за то јој, кад се спушта у велике дубине, треба по 1—11/2 сат времена, често и

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

све заћути ко да у том часу С висова тавних, с тајанственим хуком, Свеопшта смрт се на све стране расу Гушећи живот својом моћном руком, — Ја знам, то мртвило је пуста варка.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И циљ живота да им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и

Једнако су се упињали да са том својом кућом, имањима и чивлуцима буду од целе вароши што издво јенији и удаљенији. И баш у том упињању да се од свих

Деда је звао својом „мајчицом“ и готово је на рукама носио. А деду памти само по једном. Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи

Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала.

ужас: како ће сада, овога пролећа и лета, можда на првом сабору пред црквом појавити се која нова девојка, која ће њу својом лепотом бацити већ једном у запећак и учинити је — уседелицом. Но ипак, уверена је била да то не може никада бити.

Допуштала је да ће можда сада, тога пролећа, као увек, нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу, као свака новина, привући општу пажњу; али да ће њу својом лепотом моћи да надкрили, то је било

увек, нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу, као свака новина, привући општу пажњу; али да ће њу својом лепотом моћи да надкрили, то је било немогућно. | Не сада, него никада.

И све то, истина од старог злата, сада орибано и очишћено, јасно је одударало својом жутином од црвенила намештаја. Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и варош, као

Косу није хтела сасвим да заглађује око чела. Нарочито иза ува остави је, да има мало праменова, те да би они својом сенком као сакрили ону удолицу испод ушију ка вилици, а и цео јој образ од те сенке дошао тамнији, овалнији.

још је то ту! Када приспе до Софке, она, узимајући својом ознојеном руком његову суву, хладну руку и љубећи га, ослови га: — Добро дошао, тато! Он као устукну. Али се прибра.

гута кућу, која сада, овако намештена, некако друкчије, веселије изгледа, крупно и четвртасто оцртава се у | ноћи, са својом светлошћу из кујне и од горњега спрата. Поред тога опази она како купац очи не одваја од матере.

му Арса подметну, да седне, извали се и тако лежећи чека да га Арса изује, већ седе на онај сандук и поднимљен оном својом малом али рутавом руком, са доста кратким и нежним прстима, чекао је да га Арса сасвим скине.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим

И над тим колом, и над земним свиме Осећам где се моје биће диже Другоме царству, бесмртности душе, Љубављу својом без мрља и гриже. Светлосни вали свега ме засуше, И блудим...

А доле далек шум света што гмиже! ...Пода мном свет је, с иронијом гледан, Са много блата и са својом злобом. Мој поглед јасан и чистоти предан! Мој узор свéтли што ме чини робом.

Тако јесен носи маску лета жарка, И пролазност својом нежношћу нас вара; Све се губи као младост, као пара, И облачи покров свака земна стварка У животу што је сав,

Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

Њени су драги изумрли давно, Спуштени испод смрчинога грања, Обзор где скрива повечерје тавно. С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу. Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је.

„Шћах да речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па цјелива је усрдно. „И нешто си ми блијеђи но обично, Господару!

чудна лисца!“ гунђаше ђакон, идући за Владиком и трљајући руке! Тога истога дана пред мрак, сјеђаше сердар са својом чељади крај огња у својој кући.

То је потврдио својом поштеном ријечи, а мој господин, ништа му више на то одговорио није!“ Домаћи се згледаше и „поразговорише очима“, па

„Кад бих био иначе озбиљан ако не овога часа, кад сам при растанку с тобом, а то ће рећи при растанку с отаџбином, са својом прошлошћу, заувијек... да, мој пријатељу, мени се чини да се нећу претужно с тобом растати него напротив.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

не само да је имао разне видове покладних маски, него је у сватовском чаушу стекао и свог правог народног глумца, који својом интерпретаторском глумом и монолошким текстовима изилази из оквира култа и обичаја — и стварно значи драму, глуму и

— Најцрња је хаљина сиромаштина. — Најскупља је сиротињска солда. О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе.

имао једнога сина, дијете од неколико година, била под каменом у рупи змија, која је често излазила, те се пред рупом својом сунчала.

зато послије остане несрећан, те не може имати никакога заната нити постојанога посла, него се смуца којекуда, и својом мајсторијом, игром и шалом људе забавља и вара и новце од њих мами, али му ни ови новци не могу бити пробитачни, него

је узео снијег и ставио га на руку, а кад виђе да од тога рука зебе и да га одмах нестаје, поплаши се и побјеже са својом породицом. Само једна му кћи не хтједе ићи, већ остаде у граду, гдје је остало закопано големо благо.

мујалику вина, а изио крупицу хљеба, по један берићет у срцу носио, а по пет и девет у његову дому освајало; међу својом га браћом хвалио, а за здравље бога молио; бог му помогао, па му нико наудити не могао. — Што ћемо даље?

За здравље нашијех племеника и договорника! Да бог да да буду међу својом браћом и туђом крајином вазда штимани, а у господе ка дивану призвани и прибрани, а од бога помиловани и поњеговани.

Ко нам био злотвор, убио га господ својом стријелом кроз кост, одлетио на отур као коло, па котур низа санске лугове да покупи дугове.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом | торбом, али га не пуштају у нутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, да је и он љекар, и да има

“ ВИ. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ. Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву

Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?”ћ А она му одговори: ,,Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?” А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?” А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. 9. ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА.

После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она богме затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, за Бога, остаде трудна са змијом?

” Сад се отац нађе у невољи па се стане договарати са својом женом шта ће радити. Најпосле се договоре, те отац дозове синове преда се па им рече: „Идите у какву варош те

” Кад отац то чује, он истрчи пред кућу и зачуди се кад види такове госте пред својом кућом. Онда га син запита: „Можемо ли ноћити | овде?

” Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он с а својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби.

ово су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме

у једну камару, и она почне најприје обуковати гаће, а он подвируј не ће ли јој биљегу виђети ђегођ на ногама, док својом срећом виђе јој звијезду златну на десном кољену, па кад виђе, ништа не рече, него сам у себи помисли: благо мени

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Па када се престави игуман од вас ка Господу или својом вољом остави игуманство, онда да се изаберу иконом и еклисијарх, и од братије до десет или дванаест који су

Ако се игуману догоди да изиђе било својом вољом или ради неких ових ствари, то нека се поштује у манастиру као и први брат иза игумана, и нека има стајање и

З, 9) и слепима дати премудрост, и реч неречитима, и који ће му бити угоднији од оних који се хвале својом снагом и мудрошћу, и богатством и пореклом.

И обновивши очеву дедовину и још више је утврдивши Божијом помоћу и својом мудрошћу датом му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабна

И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свим путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати.

Јер овај као млађи међу браћом својом, и најмлађи, и, просто рећи, видевши своје природе немоћ и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши

страстима, срамом испуњен, слободе Божије лишен, осуђен од Бога, оплакан од анђела, смеху изложен бесима, укореван својом савешћу, злим својим делима посрамљен.

Напастима различитим змија непријатељска подигла се на стадо твоје, али њу, оче, оружјем крста и молитвом својом умртви, и Мир Од Бога отачаству свом измоли, богомудри Симеоне!

Видети удостоји се, оче богоносни, надом својом и љубављу што око не виде нити ухо чу, нити на срце човеку што не узиђе, красан јави се божаственим

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи.

Бог преблаги милостив му био за његову к мени отеческу милост! На ови на|чин мој Ника врати се с матером својом и мојим братом, а ја останем миран и покојан.

Њима совершено приличествује оно слово апостола Павла да ко год добро управља домом и фамилијом својом, тај ће и с церковију, то јест с церковним општеством благоразумно управљати.

„То је најлакше!” — рече ми. Пођемо питати и чујемо да проведитор цефалониотски, благородни Венецијан, полази дома са својом фамилијом. Корабаљ наполак празан. Погодимо се с капетаном за три цекина да ме одвезе у Венецију.

превоз и препитаније до тога острова и, баш излазећи из корабља, гди ме је допратио био, метне ми у џеп прослука сам својом руком 12 венетски[х] цекина. Капетан корабља, Дубровчанин, поштено ме је и господски содержавао.

На месец дана по оваковом мени полезном и радосном упражњенију отиде у Харвич са супругом својом посетити таста свога (у ово време сваке године обичаваху посештавати га) и пребуду у њега 15 дана; који град одстоји

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Стрина му Цонтрона, обишавши га још једном, подјемчи својом душом да ће оздравити. Тада Крива замијени болесника код стоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке паузнице

По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом, гледајући укочено у какву стварчицу у дворишту, кокоши или мачке, па чак и дим који се извијаше из кујине.

која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца.

За то је, осим помоћи вјернога Дундака, требало доста хитрости и прегаоштва, али то титрање са својом сигурношћу (јер, без сваке сумње, кад би се дознало, био би с мјеста истјеран) имађаше особиту чар за Бакоњу.

Домаћин и Срдар очатили би мисе, па би тек тада будили попа Илију. Онда би сви у шетњу на коњима. Кувар се управ ачио својом вјештином, те је свакога оброка задивљавао поп Илију, који је могао судити о тијем работама.

Међу овијема био је и њеки трговчић из даље варошице са својом женом. Тај човјек бјеше у годинама и ружан, а жена му не само млађа двадесет година од њега, него и тако необично

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом? У ове груди, ко у плен голи, Канџу ми зариј бронзани лаве: Кад је већ плач ту — нека и боли.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Узела му је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом руком све оно што је својом чинила међу његовим ногама.

и што Ђорђе нема његову снагу, и помало га се гадио, јер је знао да и оно мало што има растура по сењаку и таванима са својом стрином, бабом, може му мајка бити.

О суве тиквине вреже саплићу му се ноге, често падне, устане и пожури. Он иде својом ливадом. Оном коју је купио кад је Адам проходао. Ако је Богу згрешио, испаштаће грех.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тако знају да то Татага са својом децом не престаје да бежи. ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА У најпрљавијој улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и

— Ако уопште и постоји Сребрна ружа? — обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом, а овај се наглас насмеја: — Наравно да постоји! — облак самилосно дотаче дечаков образ.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Узун обично прошета неколико пута својом улицом и застане пред сивом кућом, из ХИХ века, са бројем 1, у којој је дуго била Београдска општина.

То су биле разлике, велике. Спаса ниоткуда: већина устаничких вођа већ се спремала за бекство; узалуд је Петар Молер, својом крвљу, писао позиве за помоћ Карађорђу и Совјету, нико се није одазивао. Стојан се ипак надао.

Били су заједно и 1. септембра те године када је старац Доситеј, својом беседом, отворио Велику школу тамо, на падини према Дунаву.

Тада је стигао и Карађорђе са својом војском и све се изокренуло: битка је била добијена, Лозница одбрањена. Исто вече, Карађорђе је хтео да види тог

Када је, најзад, придобио и кнеза Маврогенија, некако лако, Рига је први пут био омамљен својом снагом и, одједном, склон да верује да му се живот више неће одупирати, бар за сада, да ће пристати да му се отвори,

Понекад јој се чинило да неће издржати: у његовом одсуству као да је, под својом кожом, осећала готово све што се збива са њим; у његовом присуству је целим бићем знала све што се збило.

По његовом мишљењу, Љубица је одвећ добро умела са свима: са својом децом али и са страним достојанственицима; са пуком сиротињом али и са обесним војводама.

Или, такође у оном безмерју над Книнским пољем које га је плашило својом пустоши све док није назрео да је у истој пустоши неки облик спокојства што настаје из сједињених пустолина небеса и

Постало је очигледно да давање сматра својом обавезом а стрпљење најбољим начином у опхођењу са људима. Али, ма колико да се трудио, није могао сасвим да заклопи

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Малена сам... и цвеће је мало, Што је својом душом мирисало; Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде.

Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе. Ти гробови, Стари, нови, Они сјају Сваком нараштају Кад се умље у прошлост удуби, У тамнини да се не

И с лиром и тугом својом остави пољане родне И вале Јадранског Мора здравећи звуцима сетним, Хипоник у Рим се крете. И, ево, усамљен сада, Он

Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име... И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

И густе травице сплет Горди му увија стас; - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав, и гору обнажи сву; Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту. В.

В. Илић ЦXXИИИ 4 Истина, гдје је?... Иди својом стазом... Ал' познај себе, па да познаш њу! Корачај мирно по ускоме путу, И буди скроман. - Истина је ту.

„Над чим уздишеш?“ - упита ме она. -Над својом срећом, и твојом врлином!“ В. Илић Млађи ЦЛИИИ ЗВОНИ Журећи стазом из кобнога села, Кроз тужна поља као злато

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно луче са добротом својом бесамртном у просторе опширнога бића.

Кроз валове небесне свјетлости миријаде лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука

План небесах премудрост је вјечна својом вјештом руком сочинила: свеколике небесне равнине покрите су цв'јетним ливадама, мај вјечито на њима царује; боја

Осл'јепљена душа злочестијем и вјечитом својом погибијом, мисли са мном владу дијелити, дијелити свемогућство са мном, посље скупа миротворци да смо.

Ја бих воли да сам вјечно оста у сна мирној влади и наручју, са свом својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим гордост поноситу несноснога мога противника.

о којој је помислит ужасно, она даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвоји име свемогуће својом вољом, својим согласијем.

војску, на границе неба доћераше, угнаше их у бездну неситу распламану смрадљивом стихијом; богомрски цар са својом војском у горећу потонуше бездну.

Овај грдни многостручни в'јенац ври стравично у своје кругове са љутошћу својом мучителном. Коцита ће плачевни валови тамо потећ са водом нечистом мученија неба отпадниках, а за њиме Флегетон и

хладнијех безданах, те облаке страшне и дебеле од прашине и црна хаоса из мрачнијех дигоше њедарах, и са силом својом страховитом са сваке их стране стијеснише и у тренућ ока лаганога шар наш земни тамни направише.

Попа, Васко - КОРА

кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато се, чим сам довршио свој спис о Демокриту, запитах не бих ли, користећи се својом библиотеком и својим знањима, могао предузети какво научно и забавно путовање кроз царство тих наука и упознати се

какав догађај или лични доживљај у којем би он, као главна личност, одиграо своју улогу, а њоме ме упознао и са својом науком. Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље.

њих створио жива пред собом, измислио сам какав догађај у којем би он одиграо главну улогу и њиме упознао читаоца са својом науком.

Све сама звучна имена! Посидонија, Акрагас и Селинунт познати својом архитектуром и пластиком, о чему нам још дан данас говоре остаци њихових храмова, сазиданих у најкласичнијем дорском

На небу светлуцају безбројне звезде; непотпуни месец тек што није зашао за Брутијска Брда, али још осветљава својом светлошћу једну врцкасту стазицу која, опточена миришљавим мастикиним џбуњем, води из вароши на узвишицу западно од ње.

Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг. Питагора стиже са својом пратњом на неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави

Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи. Данас се Сунце, ношено својом кристалном сфером, толико одмакло од ње, да је могосмо запазити, но за који трен она ће избледети у сунчаним зрацима“.

“ „Он, учитељ, тако је казао!“ „Немојте тако чинити!“, пуочи их Питагора. „Сваки од вас треба да мисли својом властитом главом.

Он сам пође са својом пратњом онамо. Пошто је онде купио неке ситнице, јареће месо, говеђа ребра и реп, па напунио њима доњу трећину друге

Да ми подвалиш по свом обичају!“ „Ако хоћеш, господару, да се мало потрудиш и да пођеш са мном, можеш својом руком изабрати све што желиш. Моји рибари лове ту у близини“. „Где?“ „На обали код маслиновог воћњака Тимоновог“.

И овога пута је номофилакс распоредио целу своју поворку по правилима симетрије. Он корачаше са својом дугом палицом испред свију, за њим иђаше Хипократес између оба сенатора, за њима Антракс, водећи свог магарца на

Рибари су, газећи по плиткој води, баш извлачили своју велику мрежу, алов, на обалу. Номофилакс се са својом пратњом попе на једну малу узвишицу обале, одакле је, као какав војсковођа, могао да посматра цео ток риболова.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина.

И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви?

срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава.

Оштри се за Францускиње... — У Француску, гос' ђенерале? — ...Или Гркиње. Марсељ или Крф. — Хвала. И мајор клима својом лепом, насмејаном главом у знак захвалности на изузетној пажњи.

Арбанија са својом дивљином, па онда усијани Халкидик, па врући Алжир и Тунис, са свима својим егзотичностима, море и Маћедонија, са

Тада је поред њега увек мала, мила сестра Поунд да га поврати из грча. И наслоњен на њено раме и докле га она милује својом пуначком, голом руком, он долази к себи, захваљује јој и понова јеца страшне оптужбе противу бедне деце што су

— питају реконвалесценти што приступају. — Не, господо, почели смо... па тако... Француз се поноси својом историјом, која је славна, и зато је храбар. Имао је славне претке, као и ми, и није хтео да буде гори од њих.

Па је својом руком потписао све оно на плавом, пресавијеном табаку, словима искривљеним и непознатим. Онда су га вратили, дали му

После више и није сретао људе и погурен, сам, малаксао, мокар и црн брисао је својом радничком качкетом прљаве капље зноја у коме се купао и он и његове рите.

наједанпут и чудно и саму госпођу Леђенски чим је, још усред оне пријатне опијености од утисака које је тамо примила, својом ножицом у црној свиленој ципелици, лака као ласта иако пуначка, ступила на улицу међу шумну и миришљаву гомилу света.

саплиће се човек на њу, и она га опомиње да не сме и да нема права бити млад и онда кад он свим својим нервима, сваком својом жилицом и целим својим бићем, осећа савршено да у њему букти румени пламен оне узвишене и праве младићске силе.

Има бивших кретена који мисле да су сад генијални, а ја сам се поносио тиме што сам јасно видео да сам, не својом или својих предака заслугом, постао нешто пространији и дубљи него што бих иначе био.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце. На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста. Својом благом руком повела је моју устрепталост и свратила је на лаку стазу дјетиње безбрижности.

— Нешто сликам. — Сликај, Иве, сликај! Налазила је своју дужност, готово своју посвету, у томе да својом ријечју олакша порођај свакој ствари, да јој уравна улазак у свијет бивствовања, и да јој, за попудбину, удијели свој

Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају.

Патња је прешла својом руком по њиховим главама и изгладила им коврче. Глумица која је долазила у нашу кућу звала се Бепина (презимена као да

И тако се Калпурнија откинула од куће и од нашег мјеста — и она за некаквом својом звијездом као, нешто касније, и ја за својом — и започела онај живот непрестаног путовања и сељакања, везивања и

тако се Калпурнија откинула од куће и од нашег мјеста — и она за некаквом својом звијездом као, нешто касније, и ја за својом — и започела онај живот непрестаног путовања и сељакања, везивања и развезивања свог убогог свежња, дријемања по

У мјесту се додуше признавало да је и мој учитељ жртва, жртва умјетности. Само, он је то био својом кривицом, док је некад витка трговачка кћи која се против воље родитеља за њ удала била посредна, и тим невинија,

Носталгија је све што нас мами својом слијепом неумитношћу. А ако и непознато има ту атрактивност — то горе по нас! Није оно због тога мање наше, нити је

Обиљежен је тим искуством као неком ахмедијом око чела. Уљепшан својим болом, фатално означен својом кривицом. Неко вријеме држат ће се повучено, по страни. Па и то ће му нешто подавати.

Трудио сам се да својом ријечи не одмогнем ни једноме ни другоме, и на поглед разочараног лица једнога од њих опозивао оно што сам малочас

Има много, веома много људи који не пристају сасвим и потпуно уза се, који не стоје читавом својом тежином на својој страни; људи који имају своје мишљење, али који помало симпатизирају и с противничким.

И не лежимо ли ми читавом својом тежином подједнако и у једнима и у другима од тих супротних афирмација? Нисмо ли ови исти ми који јесмо и какви јесмо

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао. Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему

»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога. Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега... Прави горски цар!...

Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име

У неко доба ноћи дође Вујо са два човека. Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем. Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.

неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио... Није могао да се прибере задуго...

Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште. Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: — Помози Бог, снахо!

Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у

хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.

И Вујо је њега привлачио, али чиме ?... Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше... Али није ни то...

да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... »Али како ћу сад ?... Да га убијем својом руком... не могу, нећу... Тако би се смирио за час, па ништа !... Не би ништа ни знао, не би осећао муке...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио, и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она, богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: — Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом?

Чим се свадио, ма̓м је то учинио, и отада није више имао са дјецом својом ништа; ни говорио није с њима ништа а боме ни они с њим. Тако то трајало три године да ни ријечце проговорили нису.

И тако је живио он са женом својом до вијека свог срећно и задовољно. Ја сам у сватови био, ио и вино пио, и сад ми је језик мокар.

Једно вече, стојећи он са женом својом на прозору, угледа, недалеко од куће некаку велику гору ђе сва у великом пламену пламти, па упита жену шта је оно а

Сад царски зет узме три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом, везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека.

Једном у неђељу маћеха, опремивши се са својом кћери у цркву, проспе по кући пуну копању проса, па рече пасторци: — Ти пепељуго, ако ово све просо не покупиш и

Мало постоји ал̓ ето ти јој маћехе са кћерју својом из цркве, и врло се зачуде кад виде све уређено, па и просо покупљено.

Кад буде у другу неђељу, маћеха се са својом кћерју опет спреми у цркву и на походу проспе још више проса по кући, па каже пасторци као и прије: — Ако то све

Кад јој маћеха са својом кћерју дође из цркве, још већма се зачуде кад виде просо покупљено, ручак готов и остало уређено, и никако се нијесу

Плаче он тако, сиромах, плаче и јадикује за својом покојном мајком, а у томе дође к њему нека стара, врло стара бака, па га запита шта му је да тако плаче.

одсад ћеш моћи и без мене живљети; иди по свијету па ради те се хљебом храни; али прије него се растанемо, мораш ме својом руком убити. — Сачувај боже!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И у тој гробиници младости и цвећа Дисала је она још лепотом својом У јесењој ноћи, у ноћи са којом Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Пошли сте у рат са ножем и пушком На нож и пушку два зликовца стара, И у два марша својом снагом мушком Народ сте спасли мрака и Татара. Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је церемонијално дочекан.

моћи да је пореметимо кад год и где год пожелимо, ову снажну бујицу, неопходну за живот могли бисмо да контролишемо својом вољом.

такве теледириговане апарате који ће бити у стању да се понашају као да располажу сопственом интелигенцијом и који ће својом појавом изазвати револуцију. Још 1898.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Јунака, који стекне пријатељство виле, никаква зла коб неће задесити. Својом надприродном интелигенцијом и вештинама вила би увек налазила излаз из тешкоћа.

“Вила” се сложила са својом мај ком и ја сам спремио своје ствари и отишао са гостољубивих обала Делавера. У Филаделфију сам се вратио истим

На молбу једног гласача, коме нешто није било сасвим јасно кога човека треба, због неког тобожњег злочина протерати, својом руком уписао је своје име. И тако је Аристид, најправеднији и најчеститији човек у Атини био протеран из ње.

да слушам њихове похвале о мојој привржености према њима и њиховој Академији, које сам, како су ми творили, задобио својом борбом за боје Аделфија на атлетском полу, а то је била једна посебна врста искуства.

Уживао је веома у њима, а у исто време почео је размишљати како да побољша успех свога сина. Са својом породицом имао је намеру да лето 1882.

Када је Руд, као мађионичар који манипулише својим чаробним штапићем, померио својом десном руком мали магнетски штап према калему, индикаторска игла плванометра, покренута силом која ми је до тада била

су ме да се бацим у језеро и загрлим таласе, који су некад давно пренели Виљема Тела на безбедно место, пошто је својом стрелом прострелио срце аустријског тирана Геслера.

Молио ме је да пожурим у Идвор и да видим своју мајку, а да се онда вратим назад и наставим својом методом истраживања лепота Швајцарске.

”Ако наставите својом методом и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу

су ме да се бацим у језеро и загрлим таласе, који су некад давно пренели Виљема Тела на безбедно место, пошто је својом стрелом прострелио срце аустријског тирана Геслера.

Молио ме је да пожурим у Идвор и да видим своју мајку, а да се онда вратим назад и наставим својом методом истраживања лепота Швајцарске.

”Ако наставите својом методом и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу

Ћипико, Иво - Приповетке

Ноћас ће бити студено, јер се небо ведри и у природи, челичећи се, све се у се скупило. Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом. Угледа да су кућна врата запрта и да око куће нема ни живе душе.

Не треба тајити: она одскаче својом приликом од свега што живи на шкољу, а и подаље: очи су јој бистре и прозирне као чисто море над бијелим жалом на

Антица послуша и напије се, па, отрвши дланом уста, рече: . — Како је да је, живјела сам на свој начин, својом вољом, и не кајем се.... А да сам друге слушала,. било би ми као и прво, док је Марко био жив... Ма свеједно...

Отада мајци бијаше још горе: гладни зимњи и дуги, уморни љетњи дани, када се из града враћаше ка својом ситном робом, не окусивши преко цијелога дана ни залогаја, а вечеравши тек осољено дивље зеље и ноћи бесане, угрожене

А кад стегну зима, на прелима пуче отворено, — веле: Павле Орлић служи се женом свога племењака Илије као и својом. Безобзирнији и слободнији људи, гдекад срдећи се а гдекад шалећи се, веле Павлу у очи да им срамоти племе, а неки

Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле! — рече свом човјеку, повезавши му рану својом белом округом што је с главе скида.

сумња сада, кад оно „Трчало” Тома око њега врзе се, сигурно да га у ступицу ухвати, па, и не обазревши се на њ, вођен својом мишљу, уђе у варош.

На суду ствар се Илијина расправља весело. Млади писар му се у лице смеје, али он, заокупљен својом главном мишљу да они буду кажњени „по закожу”, ништа не опажа, већ исказује чисто како је било. Окривљеници одричу.

Мир и тишина. У хладу, чучећи, одмара се понеки верник са својом породицом и, као да су на њиви, залажу се јелом. Па одједном, у облику језера, избије море.

Затим седе на земљу, изу се и пређе преко воде. Назва бога туђој деци и, помиловавши их својом тешком руком по глави, седе између њих уз ватру.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

на ону добро познату шалу о стоноги која се омела и ни с места није могла да се помакне кад су је упитали шта ради са својом тридесет и трећом ногом кад помера седамдесет и седму.

Душана Матића у едицији Сто књига српске књижевности каже: у Матићевој поезији, језик нас доводи до сазнања не само својом изјавом, него и – да употребим модерну реч – читавом својом структуром“.

у Матићевој поезији, језик нас доводи до сазнања не само својом изјавом, него и – да употребим модерну реч – читавом својом структуром“.

Да нас језик доведе до сазнања читавом својом структуром, то је изузетно крупан и изузетно тешко постижан циљ најзначајнијега дела наше модерне поезије.

Кад су једном упитали стоногу шта ради са својом седамдесет седмом ногом кад покреће тридесет трећу, она се замислила и стала зачуђена и збуњена, није могла ни макац

У култури, коју можемо схватити као колективну меморију, никада се не заборавља пређени пут целом својом дужином, све до почетнога утемељења. Прекида, дисконтинуитета негде има мање, негде више.

на српскоме језику, са складном композицијом, ритмомелодијски чисто изведена у симетричноме осмерцу и са сликама које својом лепотом прикривају да су заправо необичне, као што је необичан и начин на који ју је Вук забележио.

Дучић им се придружује нарочито својом касном лириком. И ми га с њима с правом можемо самеравати. Дуго је наша критика само део по део захватала из Дучићеве

Слике су срезане и бојене тако да нас опсењују својом пластичношћу. Али нас истински плене тек кад их песник – често и помоћу поређења – помери толико да се испод спољне

Потребна му је била и из стварности узета личност која ће својом биографијом оживотворити ту поетику. А ко би то други могао бити ако не песник?

Линија небеског свода као замислива река својом сенком пада по тлу. Тај астрални час, или час астралне екстазе, може се узети као завршетак једне песничке

Душан Матић је свакако слутио, а и знао, да својом на изглед лаком и необавезном игром у језику покаткад повлачи скривене и врло дубоке нити.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Ако је поднео већ, поцепаћу му оставку, а њима, министрима, рећи ћу нека сваки почисти пред својом кућом, па нека се онда брине о угледу владе. И рећи ћу им... знам већ шта ћу им рећи... Чек' само да се обучем...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом Мариком загризавши у крушку што му је као понуде послала она иста Мара за којом копнећи жуди.

Метнута на почетак пасуса, реченица и самом својом организацијом издваја детаљ који се налази међу зарезима и, што је такође занимљиво, он није мотивисан ничим

При томе пролази кроз „мрак”, „самоћу”, поред „мртвог падања воде са чесме”, да би онда застала пред својом кућом као покојничком: „И горе, и доле, и свуда су гореле свеће.

92 Сабласност призора долази од инверзије: Софка у повратку не види само кућу, него кућу са својом сопственом одсутношћу (мир и светло симболизују празно), што нас подсећа на снове са визуелном инкарнацијом сопствене

у сновне слике, и ноћне и дневне; па од мутних нада, којима је час давала маха, час их потискивала, све у преплету са својом гордом, хаџијском самосвешћу; најзад и од оне повремене, заводљиве игре сопственом вољом: учиниће, канда, неку лудост

оца и мајке, породице. И, у исти мах, она „том својом жртвом толико убија себе: да, ето, полази не само за неравна себи, за недрагог, него чак и за само дете.

обртање ситуације у роману и настаје тако, и зато се тако дубоко прелама у јунакињином доживљају, што она не толико са својом лепотом колико са својом хаџијском самосвешћу мора прећи у тај нижи сељачки свет, мора сићи у њега и поистоветити се с

и настаје тако, и зато се тако дубоко прелама у јунакињином доживљају, што она не толико са својом лепотом колико са својом хаџијском самосвешћу мора прећи у тај нижи сељачки свет, мора сићи у њега и поистоветити се с њим.

Тако је све враћено где је и било. Све су противречности развијене. Јунакиња, која их је изазвала својом кобном лепотом присилно силазећи из високе варошке у досељеничку сеоску породицу, прешла је трагичан пут жртве.

Ташана - после мужевљеве смрти такође не сме мењати кућни размештај предмета: све мора остати како је било док је муж, својом вољом, несметано могао управљати.

сам покушао да заспим, али је тешко ишло, он ми је једнако шапутао, а сваки час сам као у неком огледалу видео, над својом главом, сам своје лице. Била је то чудна ноћ.

Уз то изгледа, бар засад, да претеже удео метонимије. Није, наравно, само госпожа Дафина својом сенком и бојом очију везана за жуту, мутну реку испод себе и плаво небо изнад себе.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео причешће и пристао на најстрашнију жртву.

Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен.

И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје деце. Остаће на њој когод жив да дочека Србију. Није Друга... Бог је јак... Елбете...

узео је још једну жену: нашао се јунак Арнаутин и поклонио девојку једном таком човеку којега вуче срце на исток, за својом вером, како се одмах објашњавало... Прележанин га бејаше примио сасвим својски.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са својом љубави, Други са мржњом кивном.

Хлеб су ми једом кропили На овом свету красном, — Једни са својом љубави, Други са мржњом страсном. Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни

Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце, Разби ковчег, као што је он разбио ланце, Ковчег разби,

Чиста речца духа искрњега Нек’ кâ муња облачину пара Тако с’ ђетић доба негдањега С омладином својом разговара. Омладино, на живота прагу; Омладино, у развоју своме; Омладино, хвати своју снагу, Јачај снагу, не

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко

О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер забуном све се збило што се збило А сјај

врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо померена најслађи мој јаде, О како дивно трајеш измерена Својом одсутношћу, одважно мислена.

Док се срце игра својом прозирношћу Угасла јасност чека испаштање. Чикају свет за потиљком. Чуј Шта закаснела фрула каже свету.

свет с дуге стране Таче те да ти укус згране Ту птица без птице друго поста Речи без смисла поклон за госта Што својом досадом се забавља Сви смо ми болесни од здравља Од сунца коме је најближа Наша рана недостижна ИИ О хладна ватро

шуму која се не усуђује челу Ноћи иза леђа цвет сасвим логичан: Буднима трн, уснулима ружа Нек свако буде насамо са својом срећом Ено муње високо изнад досаде и наде Између блата и ватре ми смо за ватру Поздрављам те непоткупљива зоро

сав ризик поезије Поделимо овај мрак између себе Спава свет ал бдију смутљивци Својим миром својим златом својом чашћу Хоћемо ли моћи да платимо ноћ љубавника Не, ми ћемо се зауставити Пред њиховом пишљивом ружом Ми ћемо

Какав страшан склад између риба и рибара које подједнако воли. Високо један је круг под којим се све одиграва својом удаљеношћу омогућује нам пространства ономе ко га схвати буде око главе и светли док реке теку уокруг.

Краков, Станислав - КРИЛА

Онда су гониоци победоносно кружили над спасеним градом, и плашили својом хуком скривене по подрумима Јевреје, који се још нису решавали да отворе радње.

Петровић, Растко - АФРИКА

је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом.

Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом. Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале су енглеске колоније Сијера Леоне,

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на

памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког

Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

Стабла што умиру, лежећи, а што ипак, још, свом својом дужином пуштају корење у земљу, црвену и масну. Гњилу, као пуну крви.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа, да би одговорио на питања тумача.

Ништа милозвучније и нежније. Нема тешког удара у бубањ, ни писка у рог. Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе.

Нема тешког удара у бубањ, ни писка у рог. Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе.

Н. је ишао од једног до другог, викао на њих и ударао благо својом батином. Био је скоро нежан са њима. Ја сам био за то да се остане и преноћи ту, али Н.

Поједино биле је само један огромни лист, као у времену када је мамут газио својом џиновском стопалом. Ако бих дигао камичак, овај би био или зуб какве препотопске животиње, или фосил, или метеороид;

Он за време док разговара са мном издаје и друге заповести: управља својом краљевином. Младићи, у оном претходном дворишту, скупљени су за регрутацију и сад се држи савет како да се спроведу

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ћут’... Неко долази!... ЧЕТВРТА СЦЕНА Стана, удовица војводе Ђукића, са својом пасторком Спасенијом, и пређашњи. Исто место. СТАНА: Помози бог, децо! ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао!

и мудра глава Крвљу ће својом бедем мастити! — Ти за то велиш да је несрећа!... Па кад у лету пâлош застане, А крвав слуга паше свирепог На

СТАНА: Није ми кћи? Ти кажеш то, горска прокудо, Лажљиве мајке подло копиле! А да из санка заношљивога Ко ме је својом писком будно?

њима; П’ ако и не бих очи склопила, Промотрила бих барем улазак, Да познам стазу куда пролази На гласу хајдук са својом невестом. (Звера око себе.) Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!...

Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана! Ако и један овуд пребегне, Са својом плаћаш главу његову!“ А Станоје ме лепо поздравља, А тај ће лепи поздрав значити: „Са ножем ћу те свега исећи Ако

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

000 људи) Лешјанин, а на Грамади пред Књажевцем стајао је Хрватовић са својом војском од 6—7000 бораца. Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.

Тако је рачунао и ђенерал Черњајев и одмах изда наредбу Хрватовићу да се са својом војском крене на Књажевац, да га заузме, ту да се опет утврди на Тресибаби, па оставивши у утврђењима појачу посаду

Мени паде у део да поделим место у колима са штабним свећеником, г. протом Ј. Ј. Напред је ишао Черњајев ца својом свитом, за њим неколико кола, а за њима наше кочије.

Општи утисак свију ових извешћа био је тај, да је Ејуб са својом војском стигао пред алексиначку линију и сад се спрема да он на десној, а Али-Сајиб на левој обали Мораве освоје још

— А ја идем да наредим првима да се крену. Командант са својом пратњом изгуби се у кукурузима, а ми пођемо напред. Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело.

»војевања« с Комаровом, стога сјашим с коња и на моју личну одговорност останем ту са Савом код топова, а Комаров са својом пратњом одјури некуд, ваљда да тражи Черњајева.

овом непријатељском приближивању вароши има неке дивље поезије, нечега што је узвишено својим ужасом, што је свечано својом суморношћу и тежином.

А шта је учинио ђенерал, пошто је својом суровом нетактичношћу дао повод једном штетном самоубиству? Отишао је y шуму оној групи официра, код које су била

Насилничка Турска, својим глобама, целом својом гадном системом, подржава и ојачава код њих овај мрак варварства. Черкез има само једну заветну идеју, један свети

А ови клонули лугови били су празни и пусти, неми и жалосни; нигде тичице да прхне, да зацвркуће и овесели гај својом јутрењом песмом.

Кад је сазнао за ово стање ствари, Хрватовић извести о свему ђенерала Черњајева и спреми се да сутра дан са својом војском из књажевачке клисуре и са одељењем са Влашког Поља учини диверсију спрам Књажевца, како би тим прогнао из

»Учвршћујући се,« Чумић је пред изборе и на сам дан избора починио са својом полицијом толика безакоња, да је још и пре састанка скупштине његов пад био већ извесан.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

? — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана? Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини нема мере — Па зар и то

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком. — Пазите добро! — рекао сам им. — Растојање да буде колико да се додирнете раширеним рукама. А сада, у стрелце!

Ми смо ломили непријатеља својом снагом и водили смо борбу до самога врха. Е, сад, ако су појединци од четника излетели горе, лутајући кроз маглу, то

Шта је мени скривио тај Борис Желчев, кога сам мртва упознао. А и он је волео, сањарио о животу, чезнуо за својом кућом, исто као и ја. И да смо се случајно срели у животу, били бисмо сигурно добри пријатељи... Овако, убио сам га...

Тај исти убио је и његовог посилног. Требало је видети тога војника како је после изгледао. При сазнању да је он својом сопственом руком убио два човека, њега је обузела дрхтавица, и он је безумно пилио у леш, док су му се вилице тресле.

Али када сам се мало саживео са том средином, тада сам почео увиђати колико ја својом спољашношћу одударам од тог улицканог света... Ја сам дошао право са фронта.

Арлета приђе једној клупи. — Хладно је — рекох јој. — Ја често долазим овамо са својом сестром. Она седе. Ја сам стајао према њој, да бих је боле видео. Мој се поглед заустави на њеном малом, уском стопалу.

Да бих их извукао, причао сам им како се Арлета уплашила што је остала са мном усамљена. Арлета поклопи моја уста својом руком. Осетио сам миришљаву рукавицу. — Љутим се на вас... Пре свега, зашто бих се плашила...

Како, на који начин? Покушао сам одмах да њеном питању, а и своме одговору, дам шаљив тон. Али је Арлета мислила својом логиком. — Зар вам ја нисам дала доказ своје љубави?... Шта желите још од мене?

И опет га волим. Шта ћеш!... У поверењу ти саопштавам, тај је својом живошћу, песмом и свирком одржавао морал код војника... Ишли смо гривичким путем и прилазили рововима.

Слика је мучна и страхотом својом изазива срџбу противу несавесности живих... На неким лобањама су поломљене кости, или су избушене од куршума.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

делу предбранковске епохе једва да су имали у рукама инструменат поузданији од волапика, и не само Пачић, тако изразит својом рококо-апатијом према српскоме проблему, него и многи други, везани за њега горче и присније.

Већ пред Бранков долазак, у осећању кајања, ужурбано ће се освешћивати, па ће чак и сонет звати својом, тобоже српском речи, час сагласницом час звуковезом.

Ту је затим Сима Милутиновић Сарајлија, са оноликом својом славом. Светислав Вуловић га је сасвим озбиљно сматрао највећим српским песником предбранковске епохе, а томе његовом

и да иду сви од нас без трага Који кћери кад удају мотре само блага, Којима се права [њина] ни зашто призната, Својом ћуди коме хоће отварају врата!

Кол јего лучи сут превиспрени И досизајут ока в магновениј' Нашују земљу, јуже творјат плодну теплотом својом. 1811. Милован Видаковић ПЈЕСН Ах, престан'те, невине Окол' мене птичице! Кому ви сад појете?

врулу има — нестала су времена У којима је Орфеј зелену мамио шуму, Рику лавова, бесна тигра давио Песмом и свирком својом, и потоке жубореће Онемио, подизао зидине горде града: Грома у руци има за крвљу грабљиви човек!

труд на пропасти воде И себи и њему вечити дићи спомен: Време је потрло све, и дело и мајстора самог; За величином својом растурен тужи камен. Гле Северина град, у развали лежи сахрањен! Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад.

Спусти очи Цвет-девојче К белој руци на колена, За оком се момче дало, Десном својом десну њену Са крила јој подигнуло, Леву своју на крст мет’ло, На крст гроба миле мајке, Очи небу подигнуло,

Што се јаче баца, со тим ће брже да падне, Снагом сама својом служи противнику свом. Ал и што више губи, то више кроз то добија, Љубови победа њој свака слава је нова.

одвише горка, тврда и затворена целина да би се олако дао самовољно кидати на логично самосталне одељке, иако ни својом садржином не изгледа баш нимало погодан текст за певање — нама, данас. ТРЕНОДИЈА В МИР ЧЕЛОВЈЕКА ВШЕДШАГО (стр. 41).

” Тако је уз ову песму ставио почетно слово свога презимена, Р, сматрајући је очевидно својом. Она је међутим грађена на чврстој зависности од Козачинскога песме Преславна Сербије, која се налазила већ у

да бих то питање ваљано могао решити и сада да ми није помогао др Петар Ђорђић, професор Универзитета из Новог Сада, својом расправом Осавремењивање предвуковске графике и ортографије (Библиотекар XИИИ, 1961, 301—6); он ми је љубазно, у више

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— Та само једна кап — Витезова ће купит хиљаду Да својом крвљу плати порезу Што од Венеције иште Бајазит... ДРУГА ПОЈАВА У врту пред кнежевим двором.

Вам’ аманет на душу полаже, Осветници царства његовога, Да му круну независимости На грудима овијех кршева Својом крвљу сачувате верно... — И о томе, седи поглавари, О светињи, о слободи српској — Реч поведох у својој тазбини!...

Кнез Ђурђе и Јелисавета. ЈЕЛИСАВЕТА: Тако! То и приличи мушкој озбиљи: Дух решителан, воља гвоздена, Што својом снагом руши бедеме Препона силних људске пакости. — Ал’ још си доста благ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја доста благ?

муњом братске освете Голему хрпу своје мрзости У згарајући пламен поджижу; А треба л’ сабље — брат је доноси, Да својом руком брата покоси... КАП. ЂУРАШКО: Па шта још чекам?...

Ребра прожеже!... Ал’ нека тече крв!... Камен ће љут, Тај тврди камен земље очине, Снагом ће својом крепко росити. АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго! Час ти је смрти данас приспео. — КАП.

грозне призоре — Почини, иди, сневај и даље — Још може мајка санка поноћног Најлепше своје чедо послати Да ти са својом нежном ручицом Уображења страшне наказе Све појавама најумиднијим Из забринуте душе прогони...

Да није пао? Ил’ можда ропства ланци теретни Виткога стаса понос исправљен Тежином својом вуку прашини Да Арслан-паши, ил’ оном другом — Коме ни име не смем спомињат — Са меком свилом младе брадице

) КАП. ЂУРАШКО: Одлази сад! У царствà свога огњу вечитом Потражит пламен оживљавајућ, Да ти топлотом својом угреје Смрсканих груди зиму вечиту.... БОГДАН: За њим ћеш ти. — КАП. ЂУРАШКО: То ћемо видети....

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

ћеш помислити да је 'валим, а не 'валим је, већ ти по правди кажем: да се печем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија!

по реду и закону, има у овој земљи и Окружни Суд, има наша премилостива Земљана Влада, а овај исти Давид, с овом истом својом блентавом главом, и с овим истим лоповом, могô би једног јутра и у Бечу осванути. Немој те ви мислити шта мислите!

Чуо сам ђе говоре људи да су двори некаквог чивутског цара Соломона били на дван'ест ћошкова, а ја би' се смио својом дјецом заклети да на мени има двадесет и четири ћошка.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

„Звали сте ме да поречем Својом крвљу што сам писô, Мојим ножем да пресечем Од помисли прву мисô: Да се клањам немој слици, Коју не знам нити

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију. Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

Са тога горњег спрата видела се не само цела улица која се својом кривином, крововима час ниских час високих кућа и димњака, ширила и губила у њивама, него чак се гледало изван вароши.

И то толико мирно, прибрано, да је већ и га њена мирноћа била неугодна, чисто била непријатна и сама она са том својом мирноћом, као тврдоћом, окрутношћу. На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог... Хвала му!

давала, не жалила ни јела, пића, готвења, али, као што рекох, поред свег њеног свесрдног плача, туге за бабом, својом наном, свекрвом, ипак код ње, и у липу и у погледу, осећала се сад нека већа слобода, одрешеност, лакоћа.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Соко падне на ову градину, и Тројан »својом руком« ту засади л. (»ћетен«). Отуда се ово место прозове Ћетениште (Караџић, 2, 1900, 65).

Девојка која жели да дозна за кога ће се удати, распе увече по дрвљанику шаку з., па то мало завлачи својом сукњом; ту сукњу метне увече под главу, па кога момка сања, за тога ће се удати (СЕЗ, 14, 24).

Ћипико, Иво - Пауци

Раде, посједавши, заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан. Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога.

А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини. Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару. Миран је.

Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи. — Божице!

У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.

Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда!

—Ха, ха, са маћухом, а дакако! — једва дочека Павле. — Ма веле да није био крив Радивој. —То са својом маћухом, другом очевом женом? —приупита онај времешан, да друштво боље разумије.

—То са својом маћухом, другом очевом женом? —приупита онај времешан, да друштво боље разумије. —А да, са својом маћухом, — настави Павле. — Али како рекох, веле да није он крив.

О томе премишља Раде путем и док му један писар из чаршије слаже тужбу. Потписа тужбу својом руком и понесе је на суд. ...Бијаше тужбу свргао с памети, кад му уручише позов. Тек сада збуни се; чисто му жао...

прихвати здравицу, млади калуђер запјева „На многаја љета”, али пјевајући остаде сам, и ућута, јер фратри надвладаше својом пјесмом: „Много лита сритан био!

Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина и челик—домољуба и поборника, којих

—А што ћу ти ја? Ако немаш, земља ће поћи на дражбу... — Та ниси наумио и мене отјерати са мога? Куд ћу са својом чељади? —Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда...

Не нагли! — Да не наглим?... Али неће што је намислио, опет ти велим, макар ја земљу својом крвљу откупио! Е неће... И диже се и пође по кући.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Рана не трпи неуку руку. Знала сам да ће се све то на крају окренути против мене. Узалудно ће ми бити да се правдам својом невичношћу, рећи ће ми да сам намерно тровала мужевљеву рану јер сам млада, а он стар, па сам користила прилику да га

Али ако је он, Јевђеније, био слеп и лаковеран, нису биле такве црне силе против којих је водио бој својом враџбином. Њима се није могло тако јајарски подвалити. Но највећа, најбезочнија подвала била је у вези са Јањом.

Хвалили смо се својом истрајношћу у окршајима с њом, претеривали наравно у својим приповестима, гргољали смо, прдели, хрипали од смеха,

Чим ме је угледао у гомили како пажљиво посматрам његове покрете, Прохор се смркао, заломатао према мени својом дугачком сасушеном ручердом, као да прети, и пљунуо.

Можда се суочио са својом смрћу. Она га мами и омамљује, разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим

Три године сам, Господе, пробдео да начиним нешто својом руком што би било достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја

достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом трбушином лик твога распетог сина. Свуда около је трње, само јој је овде на мојим грудима фино.

Каже ми Ћирјак, да га и ја тако зовем, загрми одозго са скеле својом дубоком гласином: „Хајде, Матеј, жену једну овде насликај“.

Онда би им се придружио и мој учитељ, тапшао ме по рамену својом ручердом, после чега ми је неколико дана трнуло, и подржао би их у општој смејурији и спрдачини.

Зар неко трага за његовим светом? Зар ће ови избезумљени болесници, окренути свом својом нутрином ка болестима тела и тегобама душе, смоћи снаге да га виде у његовој несамерљивости?

Истакао се у многим биткама својом одважношћу и издржљивошћу. Врло брзо је научио војнички занат и исто тако врло брзо дошао до уверења да је тај посао

Има ту нешто што тек ваља наслутити. Заиста, међу свим Лаушевим људима, Дадара се издваја својом бистром главом, трезвеношћу и постојаношћу, али бије га тај несретни глас да је курвар.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

погледа свога, Херувим с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи самртни људски род.

ИВ Истина где је?... Иди својом стазом, Ал' познај себе, па да познаш њу; Корачај мирно по ускоме путу, И буди скроман - истина је ту.

И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту.

држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд...

И шта ли значи смисô њен? 1886. НА ТИЧАРУ На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.

И од овог тужног дана протекло је врло много. На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* Поклоник муза, ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас. Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом.

Са хума, обраслог травом, У врту расла је палма са својом лиснатом главом, Њу је калифа Рахман бежећи понео собом, Када га Абасиди хтедоше венчати с гробом.

1890 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом, Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе. Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. И Арес с осмехом стоји.

1890. (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) Досада, магла и тама... На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру, и својом уморном руком Додирнух сребрне жице. И лира загрми моја Очајним и страшним звуком И ја се препадох силно.

и нежни анђео мира, Ти сиђе с висине тада, да бурни смириш дух: Да седмоструни кимвал и звучна опије лира Празничном својом песмом мој очарани слух!

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни', Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом; Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни, Небесни позив дала земаљском бићу мом. 1892.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Зато су астролози били пола научници, а пола шарлатани, па су због тога оном својом првом половином постали праоци астрономије, као што су и алхимичари били дедови хемије.

Ми бисмо је видели и у по бела дана на истоме месту, када је не би Сунце својом светлошћу засенило. Тако су вавилонски астролози дошли до сазнања да звездано небо није непомичан свод који је

Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу засењује сјај звезда, тешко је одредити његов положај према њима.

излазак, успело је вавилонским астрономима да добију прву оријентацију кретању Сунца по звезданом небу, иако га оно својом светлошћу сакрива.

“ - „То су, дражајши, прибелешке халдејских посматрача неба. Када је Александар са својом војском ушао у Вавилон, предани су му ти списи на свечан начин; он их даде моме нећаку Калистену да их мени пошаље.

Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач. Замишљам да је тај комадић камена некад додирнула својом ногом и Аспазија, лепа љубазница Периклова. Та њена ногица, мајушна каква је била, знала је каткад и да поклизне.

Тако, сада изгледате као какав млади Атењанин. И ја сам се оденуо. Добро урањен, глатко избријан, личим, са својом бујно проређеном косом, више на каквог римског бонвивана, но баш због тога изгледам неописано отмено.

Он је само својом мисли прелетео оно отстојање, а на инструмент упро је само свој поглед. То је било доста за велико дело.

Јулиус Цезар искрцао се, у потери за својим побеђеним противником, Помпејем Великим, са својом малом али одабраном војском у Александрији.

Но када је чула да је у Александрију ушао са својом војском победоносни Цезар, она је променила свој ратни план. Место са својом војском, она је одлучила да са својом

Место са својом војском, она је одлучила да са својом ненадмашном лепотом изврши главни напад. Те њене чари биле су неодољивије него

Место са својом војском, она је одлучила да са својом ненадмашном лепотом изврши главни напад. Те њене чари биле су неодољивије него сви пешаци Сирије и сви коњаници

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Желећи да поучи српску „јуност“ својом романсираном аутобиографијом Живот и прикљученија 1783, Доситеј у предговору јасно истиче да је намењује младим

веку, али својом естетском вредношћу сопствену епоху вишеструко надилази. Зорана Опачић ПЕСМЕ МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН Дич

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Немој, страх ме је! МИРОН (утишава је): Не бој се ти. Буди мирна, весела, здрава. Живи и диши са својом децом, кућом у име и славу Бога... А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива!

(Кости и Ристи): Један до Назе, други до Решид-бега. Чујем, код њега је весеље, тамо су и остали бегови. И Наза са својом дружином да дође, а бегови тако исто. Кажите да ја зовем. (Баци им новац на под.) На, ево бакшиш!

И сада све то изгубих, упропастих, својом ногом згазих. И то како? Гадно. (Хвата се за чело, пије): Пих, пих, па бар да се потукох са слугама, да поломих,

У свакој кафани имао сам бесплатно јело и пиће и постељу, јер сам био добар мамац за госте, које ћу својом песмом да скупим да што више потроше. ТАШАНА (узрујана, потресена): Црни Сароше, црни! (Устаје и хода.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.

Госпа Нола се вози на њиве, у кукуруз, у млин, на салаш, у неко село. Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.

Радила је у неком старешинском замаху и у кући, и над очевим рачунима, па и над малом својом полусестрицом. И ван куће се девојачки њен живот определио особито.

Талијанка се мало смирила, али је остала туђа свему и свакоме. Бошко је с поносом друговао и саветовао се са својом кћери.

Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук.

Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук. С друге стране, Тоша са својом Мађарицом, и на тој страни је владала нека врста социалног луксуза, дакле културног луксуза.

— Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом против свога предлога, и честитао јој.

Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана. Јулица се забављала с двема младим мачкама и са својом дугом златноцрвеном витицом.

Прво дете, крштено у католичној цркви, девојчица, умрла је. Друго дете, синчића, госпа Нола је, мало законом, мало својом елоквенцијом теслимила очевој страни.

Ја матер врло волим, али је то чудна и тешка жена. Увек незадовољна, брижна, увек у некој распри са својом савешћу. Све се нешто каје и кара. Међутим, има много вере у себе. Не овако као ја. — Павле поче да се смеје.

Завршује причу наш млади аутор својом рефлексијом. „Тле отаца и рођени језик, то је спона човеку и између овог и оног света.

Одавно туберкулозан старији господин, и богат домаћин, он је својом радњом управљао из Кредитног завода, или из стакленог контоара у дну радње, дебелим стаклима одељеног од свега

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Како је дуго морао Светомир мучити се, од немила до недрага [потуца]ти се, са духовима борити се, за својом љубезном уздисати и тужити.

Овај јунак, видећи себе не само тамнице, него и љубовног предмета избављена, одио је са својом Розинантом тихо, дубоко у мисли удубљен куд је пошао и које је определеније пута његовог.

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио.

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио.

каква је лудост кад земљедеља завиди војнику, овај трговцу, трговац художнику, једним словом, кад човек није са својом судбином задовољан.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

СА КОСОВА ПОЉА Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима Настављамо бој Настављамо га

каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе

себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом памећу и да не штрапацирају своју савест.

Бакалинова тирада наишла је мање више на опште одобравање, једино је мој отац вртио главом, бавећи се упорно својом првашњом идејом, да би ме требало дати на какав занат који би ме смирио.

Имао је кратке и танке ноге а изнад ових трбух, груди и глава, сливени једно у друго, изгледали су као буре које је својом тежином претегло уна пред.

на њему исписа десет тачака и петнаест запета, придружи то своме рапорту и врати га команданту с молбом да командант, својом наредбом, изврши распоред приложених тачака и запета и сваку од њих упути одговарајућој јединици, додајући још и молбу

Његово Величанство Престолонаследник Њуканука испекао на ражњу Његово Величанство Краља Оца Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је Њено Величанство Краљица Папарука одсекла главу

Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем, држањем и покретима, већ опредељен за известан позив у животу?

— Шта је то клин? — пита професор. — Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора које хоћемо да савладамо! — одговараш ти од речи до речи како си научио.

И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кујном као својом средином, јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао псалмима а свирачев подскочицама,

Она неће мене, а ја нећу њу, зашто — немојте питати. За вас је, међутим, оваква ситуација врло повољна. Ако успете са својом љубављу код моје жене, имаћете је једнога дана слободну И потпуно вашу.

Како сам ја још из ране младости познат као врло рђав латинац, то сам се овом приликом користио том својом лепом особином и просто их нисам разумео. Сутрадан, када су понова дошли, изненадили су се кад су ме затекли жива.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Говорим то, иако знам да нам помоћ неће стићи. Али пешак мисли својом логиком: — Кажу да ћемо их сачекати на Пољу Косову, па џа или бу... Да видим још и то!

А са супротне стране наступа оружана сила непријатељска. Прастаре планине заклониле су грбином својом небо. Изборане и избраздане, пркосе оне тисућима година, а већ столећа су се сламала о њихове урвине и клисуре.

— Ама, откуда ви знате правне ствари? — нервира се Живадин. Само што држава не може фактички да врши ту власт над својом територијом и становништвом које је остало у земљи.

Војници све више посустају, и већ напрежу последњу снагу. Нико не сме да изгуби везу са својом јединицом, јер где би је нашао по мрачној и пустој ноћи. Али пешаке сустижемо све чешће, преоптерећени су исувише.

иду погурени са својом мишљу, Од камена до камена, преко прљавих потока, покрај оголелих вр зина И црвоточних ограда. Понекад застану

Сваки би хтео да пипне топ својом руком. Наиђе капетан Душан, са потпоручником Рељићем, водником оне батерије. Прича нам Душан, смејући се: — Слушам

Подлога је била клизава, и претила је опасност да топ тежином својом повуче и оних двадесет који су били везани конопцима... Требало је видети израз лица тих људи...

Гледајући босу и издрпану војску, у простоти својој поносили су се они својом новом униформом и сјајном опремом. А победоносна и одрпана војска ишла је ћутећи и гледала, испод ока, улицкане

Пловили смо у том правцу. Наша скела била је као љуска према ономе црном огромном џину. Лађа нам трупином својом заклони видик. Приведоше нас уз бок, покрај високих степеница.

Осетиће бар ваздух са својих планина и видеће небо над својом земљом. А хоће и мало ширине и ваздуха. На овоме острву су скучени.

Гледају непрестано у оне једнолике маслине и бодљикаве кактусе, и у последње време све више тугују за својом кућом. Извршена је и реорганизација војске. Придошли су нам нови официри и војници.

— Види молим те, одостраг као коњ, а однапред као магарац!... Мазговоци никако да се помире са својом новом улогом. Погледају мрко мазге, а ако нека дигне главу и почне да њаче, мазговодац је лупи песницом по њушци, и

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени Бор Коме је журио негда господе збор на договор; Тај бор, тај дивни зелени бор, Дедова

Моја је глава трачка; Велика су кола зашкрипала сељачка. На точак. Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом љубављу за путовањем Нека смрви ме.

Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти, док су по теби барбарства моја словенска и њини перунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које

Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач, Чистотом својом претходивши зору, Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у Тами.

у апокалипсу. Не својом мржњом: обоје небо мрзи, Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат; И све то биће ропац мој: грло то, врат!

од удара Место утроба да га обвија, ето судар: Тешка мисао, тек довршена у његовој глави, Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед

што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па зато диван. И цео свет виче!

Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало. Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима.

као за време Грка или Ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметло одређену униформу - својом специјализираном логиком.

Од сад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошју.

отеченог куках и бејах жедан Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви Мајко ја сам и тебе вређао својом речју Опевао муке твоје не склопив очи пред тајном Не питав за бол твој у Објаве ми звечју Када бих се сваким стихом

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом? Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света!

— А шта ако је и дохватимо? — присети се неко. — Не можемо чистити сви одједном.. — Па, чистиће свако пред својом кућом! — рече један од градских отаца. — А паркови, а тргови, а игралишта? — потдсети га други.

Тешко да ћеш и пред својом кућом почистити! — Жена се ружно насмеја, али метлица која је стајала високо у ваздуху поче силазити, дође до старца

Пре него што остаре и патуљци су деца... — Малишан приђе Радановом узглављу и додирну му чело својом лаганом руком. — Хајде, устани. Играћемо се!

Полако и у тишини радио је, а орах се читавом својом душом трудио да му помогне. Никад га нико није с толико нежности дотицао нико осим брезе тако говорио с њим.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

С њедара твојих давно нисам брао Ниједне руже... Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси?

Пророчким гласом будићу из гроба: Истину мртву и слободу роба Што спутан сунца завичајна жуди. И крвљу својом прелићу све путе Идући теби, и вјерујућ у те, Ускрсли брате потиштених људи! 1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ.

Као ријека кроз отпорну спилу, Својом сам снагом своје нашô путе, И гордо гледô свих препона силу Вјерујућ, Боже, у љубав и у те.

Ноћу је боље било, Сокаци пусти и само Ја сâм са својом сенком Лутô сам тамо и амо. Уз бат корака тромих Ја бих мост прешао стари; Кроз облак месец се јавља И хладна

'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче. 47 Они су кињили мене, Гњеву ме гоне бледом, Једни љубављу својом, А други мржњом и једом.

Мој су хлеб тровали, отров У чашу лили ми редом, Једни љубављу својом, А други мржњом и једом. Но она што ме кињила, Мучила више од свије' Никад ме мрзила она И никад љубила није.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“.

Вукашин и Угљеша кренули су са својом војском према Адријанопољу, у чијој су се близини срели са Турцима. Код места Черномена, на десној обали Марице, дошло

У вези с тим важно је и оно што је напоменуо Маретић: „Из старих и вјеродостојних извора излази да је Вук са својом војском био на Косову и борио се с Турцима вјерно помажући кнезу Лазару: највише што се може допустити јест то да је

Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и својом великом памећу. Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као ретко ко он уме да

Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и својом великом памећу. Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као ретко ко он уме да буде и лукав, стрпљив и

Мујо је био буљубаша, тј. главар стража у Кладуши. Он је са својом браћом и Кладушанима четовао, чинио затрке, отимао дјевојке, хватао робље, дијелио мејдане, те му се име прочуло по

зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“. Својом гвозденом вољом он општу малодушност преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до

„Паганско“ је користило и зато што је помагало продирању феудалне поезије у масу, чинило је разумљивом и као својом“. Према свему томе, овај придворни певач да тако кажемо уноси у песме само феудално–корисне елементе и описује их

То је патриотизам самога народа који се поноси не само својом борбом у датоме моменту него и борбом предака. Прослављање славног рода феудалаца као првобитна ознака наше епске

Савитри је, свакако, најсветлији лик верне жене у читавој светској књижевности: својом верношћу она побеђује чак и смрт свога мужа.

) природе, која (!) мијења и развија1 оне који мијењају“. Песма Бановић Страхиња, коју је Зоговић својом тврдом анализом намучио више него иједну другу, јесте песма о усамљеном српском јунаку, који — у одсудном часу, пред

ти напокоње поздраве и рогатију (и још ми јој понеси мој пус̓ клобук камилови, који је млада дјевојка својом руком накитила), и још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога, храни ми га у

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај. Па ипак, ипак...

Дјечаци се спустише на малу зараван и сједоше под прастару дебелу букву која је расла у средини и својом широком крошњом наткриљивала скоро читав пољанак. — Како је данас било у школи, Стриче? — Уф Јованче, не питај!

— Али да најприје из ове пуцаљке потпрашимо табане ономе који нас је шпијунирао! — рече Лазар Мачак поигравајући се својом тешком кубуром.

— Ни то не би било лоше — потврди Јованче и таман хтједе да још нешто ново предложи, кад Жуја, везана пред својом колибицом, одједном поче да режи и да затеже ланац. — Шта је, Жуја? — узнемирено упита Стриц. — Неког је опазила!

ивицом друма, преплетен дјечји и псећи траг: свак у селу зна да је то траг Николице с приколицом: пошао је у школу са својом Жујом. Ниједан дјечији траг не одваја се више према Прокину гају.

Већ унапријед се сладио својом причом о пуцњави, трци и о свом изрешетаном шеширу. — Их, а ја се само окренем и језик им исплазим, а они из пушака —

Јованче неодлучно застаде. — Чекај, с које ли то стране допире? Читава дворана, са својом збрком стубова, пролаза, пукотина и мрачних удубљења, била је испуњена шумом невидљиве воде. Куда да се крене?

Изненада се растужи. Његово, у основи добро срце, жалило је искрено за својом добром другарицом из тешких дана одметништва.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ама који ме год то облагују, да се сами обуку у зао глас и кано хаљином горњом тако да се обгрну сами са својом срамотом.

На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да и својом божеставном матером изволио си бити ми! Ко ли ће се од сеј доби старати за ме?

ПРАВОСЛАВНИМ И ХРИСТОЉУБИВИМ НАШИМ ЦАРЕМ НЕПОБЕЂЕНО ОРУЖЈЕ МОЛИМО Непобеђеном својом силом нас обснажи, да би тако и распланћене стреле вражије, што је он на нас запео са својим лукавством, могли би их

Ветрови вијући свакад с водами њихају, голем талас дижу и квар пловцем чине. Ал' иде овај, којино са својом прећњом зауставља ветар и воду, на воду јорданску, видети која се то хука и бука чини, да запрети и обојима!

с јаоком великим молитве; нити толико високо расту дрва, како но њена душа, ка финикс и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени

Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме гласовито, те свога господина да весели.

разагне је и погледа, таки и смотри унутра, ка драго светлакасто се лепо камење, врле речи за просветљавање се с душом својом! Ни вам ја за празно слушање узалуд простирем ове речи.

црковни сребрни и златни судови, он није их ктео почитовати, него их је себи, за своје посуђе преузео, те уједно са својом господом из њих пијући и једући, подругивао се је израиљскоме богу и сионској цркви.

Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у шећњу напоље из града изаћи. Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се.

Ганибал, везир катрајански; разби другу војску, пак с оних мртвих трупина начини себе мост преко воде, и преко са својом војском пређе.

то јагње за трпезом сећаше и са шњиме јеђаше и пијаше и на крилу му спаваше (сву ту налику указује како се муж живи са својом женом).

Ходи ка низбрдо и узбрдо преко таласа. Опет и бољма се уплаши, те ето, већој морској дубини преодоле са слободом својом, а од мање ветровите се снаге препаде! Ето, таква ти је човечаска слаба и спузљива натура!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека помогне влашћу својом. А паша му се правда, обећава, а што обећа, то ће и испунити — зна то чорбаџи-Замфир.

Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.

Тек се узме за руку са којом другарицом својом, а најрадије и најчешће се узму за руку она и Генче Кривокапско. па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану.

преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели:

А и кад је долазила, владала се потпуно чорбаџијски. Долазила би обично праћена својом измећарком Васком, и снисходљиво би ословила понеку сиромашну девојку, заборављала би врло често како се која зове, а

Дође мало после и Зона са другарицом својом, Геном Кривокапском, онако исто као што су пре три-четири године као деца долазиле, само што Зону сада прати измећарка

да је сме слободно поверити тетка-Доки, која је, уосталом, и дужна да му помогне, јер она му је, мишљаше он, оном својом прошевином сву ту бруку и невољу и натоварила на врат.