Употреба речи својој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва

— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје

“ И он се није преварио. Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...

Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на

после, кад су се људи почели разилазити, вратио се и он; ал’ она се није више враћала, по свој прилици је отишла кући својој. Живко целим путем до куће није проговорио ни речи. Био је забринут, густе обрве су се натклопиле на очи.

Ни речи не говорећи, ишао сам даље. Кад смо били у манастиру, рече нам један духовник да нас архимандрит у својој ћелији чека... Та ћелија беше на горњем боју. Велика, пространа соба.

И Станина мати била је у сватови. Она ништа својој кћери није пребацила што је од куће одбегла. И калуђер је дошао, а ја га нисам губио из очију; пазио сам на сваки

Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као у својој кући, премешташе по асталу на коме беху понамештане разне шарене ситнице, као: мирисави сапуни, стаклићи са ђулсијом,

свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. — Да није тутор?

Јест, и то је истина била... Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења

Ноћ је... Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи... То је сав живот у селу: нигде живе душе! Нигде човека!...

Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: — Јеси ли све побележио?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ако се убог роди, просјаком мисли скончати се, нити је општеству, нити је својој фамилији, нити је себи на ползу. За такова наши Србљи обичавају рећи: „Боље да је мртав него што је жив; нашто му таки

| 108 Рис и лисица Рис састане се негде са лисицом, пак нама' почне о својој кожи говорити, дичећи се и поносећи каква је лепа, глатка и шарена!

111 Човек убог и жена Човек убог разболи се тешко, и не имајући се с чим лечити, нити лекаром плаћати, рече жени својој да оде у један манастир и да се заветује у свету обитељ дати сто волова ако | јој муж оздрави.

То ја знам, и теби кажем. С.: Не би ти тако говорио да знаш шта ми Турком дајемо. К.: Да ви о својој муци живите, не би толико давали; али Турци добро знаду да ви дерете свет, пак' |оће и они да деру вас; у томе су они

пристојности и по педy поздрави, а навластито и по превосходителству великој госпођи, честитој царици Јунони, маћији својој, покаже своје високопочитаније и вечну благодарност. „Како то?

Волиш свињчетом бити и у том смрадном и згадном блату се ваљати, него словесним човеком и у свом отечеству с људма и у својој фамилији живити? Грил: Ћути ти!

бољи и совршенији буду, пак ако ћеду и у селу децу учити: такови криво мрачно и худо мњеније како о науки тако и о својој души имаду, и подобни су басне орлу, који се високо пење само да гди зечића или корњачу угледа.

На ови дакле исти и суштествени начин могли смо и ми наше начинити: ко нам је могао у томе заповедати? Није ли свак у својој кући господар?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Он је био стар, честан, добар и врло побожан човек, и учаше шесторо деце приватно у својој кући. Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му

Турчином учине мир и у Србији што су освојили све поврате Турком, и ћесарева војска оде натраг, а фрајкорци оду сваки својој кући, будући је од султана амнестија читана; онда сви србијански официри скупе се код Михаљевића у Сремским

) Тако је кнез Никола Грбовић у својој кнежини на Љубенину Пољу, а Бирчанин на Понура. Кад се на Рељином Пољу покупе кметови, сваки из свога села доведе, ако

када Видинлије одозго пођу, да ти ми кнезови доведемо наше војске, те разби Видинлије, а ми ћемо после сваки својој кући без ајлука и без таина вратити се; а ти више војске да не купиш и на таину и на трошку да не држиш.

је непрестано договарао се са другим кнезовима и сиротињу заступао; исто тако била им је кост у грлу, што је он имао у својој кнежини свагда спремни̓ и оружани̓ 1800 момака, које је и Аганлија видно, када су с њиме на Дрину ишли.

Колико се тај Србин от-Бенковић обрадовао, и кад је чуо да српски говоримо, нас све и по два пута пољубио, и својој жени (Пољакуши) казује: „Ово су моји слатки, прави и љубезни земљаци”; и она нас љубезно поздравља пришествијем, и

слушати Будући док сам ја из Петербурга у путу био, наше су старешине чиниле скупштину, порезали трошкове, и сваки по својој нахији купили араче по 3 гроша на главу, јербо је требало и за пуштање Бећир-паше из Београда, који је био код

Хаџи-бегова шанца не застане и сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити.

— „Е, којекуда, посеците ову тројицу, турске удворице, који воле Турцима него својој браћи Србима; а ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место!

с Милошем дошло неколико, око сто, Поцераца), видите како ова тројица платише својим главама, који воле Турцима него својој браћи Србима; тако ћете и ви сви који одсад не узаслуша овога мога и вашега војводу Милоша.

Одатле врати се свак својој кући, а Карађорђе у Тополу, откле нам јавља све како је Афиз-паша прошао. Ово је било око — од 1. пак до седмог или 10.

и да га закуну: да ће он са прочим советницима о свему народу српском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама. — Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја!

Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус, итд. по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема

И, напослетку, свуда је добио ону исту главу шећера из торбе Ђукине, да је понесе својој деци »тек руке ради«... Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности«

Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности« својој. Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа — рећи ће задовољно своме верном Ђуку: — Па, Ђуко,

у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој својој дужности »штедећи и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје

Капетану је већ прилично похабана униформа; истина, још је одвојила од осталих што се туда по дужности својој врзмају, али тек је похабана...

— Хеј, мој весели Радане! — прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој... Ако си који пут нешто туробан и зле воље, а ти само сврати — особито ако то буде зими и кад је кака жестока

Напослетку, готово пред подне, устадоше. Видак оде својој кући да начини неке процене, а Милун некуд у село да прикупи неки лој и вуну.

ласно ћемо. — Шта да видиш? Ако 'оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју да не учини друкчије

једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући, и тако даље — већ забраздише далеко у хвалисању.

Еле, тако у разговору стигоше већ до куће. Милисав окрете својој кући, а Среја са оним момчетом на Милунове вратнице. Оно момче једва се докотрља до једног амбара, па спусти бубањ и

Тако један дан седи Пупавац замишљен у кавани »Код јаблана« и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

, итд. Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница. Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је xпане довољно за сву породицу и усев;

Чудан беше то човек. Он је био... воденичар. Живео је сам у својој воденици, иако је имао кућу и имање у селу. Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути,

Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... — Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу.

То је био Маринко. Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји. — Гдје си, човјече! — Викну он како Маринко прекорачи праг. — Гдје си?... Чекам те, ево, већ два сахата...

— Зар Лазар?! Она потврди главом. — Дијете!... Бог с тобом!... Прекрсти се!... Она обори главу. Чудила се својој куражи. Мислила је: то неће смети никад изустити, па ето — изусти... Мати скочи.

А, богами, жао ми га је као рођеног брата!... Шта сам ја соли и хлеба с њим појео!... и то више у његовој кући него у својој... И тако је ишла реч час о једном час о другом.

И тако је ишла реч час о једном час о другом. Крушка је распитивао, а Иван у простодушности својој причао је и оно што је за казивање и оно што није.

Заусти нешто да рекне, али га поглед попов задржа... Иван је у својој наивности причао све што је с Турчином разговарао, па је — као кад некога хвалимо — мало и претерао.

Састављао је много планова, али му ниједан није био баш сасвим подесан. Међутим, Иван се беше већ решио. У души својој он је наскоро био раскрстио. Он не могаше бољег пријатеља себи наћи од човека који је толико пријатељ сину његовом...

У свима сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и други. У својој кући био је у пуном смислу речи домаћин. Ту је он дизао и обарао по своме нахођењу У кући му је био ред као у кошници.

Ноћ се полако спуштала на земљу, дубока, тавна, влажна ноћ позне јесени... Он је осећао пустош њену у својој души. Рече да упале жижак и да седе с њиме у соби... Али никако не могаше заспати.

Ивана су жмарци пролазили од ових страшних речи попиних; он осети сву тежину нове дужности на својој души... — Попо! — рече он. — Ја ћу учинити све што могу и што умем. — Е, нека ти је са срећом... Сад наста љубљење..

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Чувају на својој бесконачној мрежи Све тамне екстазе снова које сања, Очи непрегледне, на чијем дну лежи Велика и мрачна сабласт

С очима већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме; И заиграће у својој самоћи Срде од чекања и од среће саме.

Чисто, и не чувши да има чистота: Срце, као сунце, да злâти што дирне. И сјајно и слично само својој мети, Као озарено сунчаним априлом, Све путеве сумње тако да надлети — Не дирнувши земљу друкче него крилом.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено па хрче као да је по ноћи. Мој отац још исто онако седи, не миче се.

Видите: сваки онај који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа.. — Е, знам и ја те ваше филозофије!

Видите: сваки онај који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа.. — Е, знам и ја те ваше филозофије!

Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа.. — Е, знам и ја те ваше филозофије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”!

где се је родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који сада на својој периферији носи сухе гране.

Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи! Нема, море, оваке девојке ни до деветог села!

развлачило приповијетку, и све то само би онај разумио који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морао оставити свој завичај.

И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима. Боже, кад она дође! Поп ван себе од радости.

Трпезарија је та управо наше интернационално земљиште. Ту смо сви као у својој соби. Ко нема никака посла, седи ту, чита новине, удара у клавир, забавља се с Аном, добује прстима у прозор или се

”, јер таквог скептика као што си ти, мало је. Сад ћеш ми бар веровати да нема ништа, јер је још пре пет дана отишла својој сестри у Готу. Остали смо сами — немој да ми се смејеш кад ти кажем да нам је некако свима тужно.

Макс прави рђаве досетке на које се ми само званично смејемо. С Тумановом се наразговарам кад смо у својој соби, јер како он тешко говори немачки, то га мрзи да што почиње кад смо сви заједно, а да, опет, окрене руски у

Кад је дошла из Готе, ја сам се био толико придигао, да сам тај дан ручао с њима заједно; дотле сам јео у својој соби, јер ме мрзело облачити се. Она је дошла увече.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А ту је мислила на онај случај кад је Његово Преосвештвенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији, па није затекао на време поп-Спиру на дужности. А то је било овако.

Ћириница и показује невероватну висину до које ће госпођа Спириница поскочити од силне пакости, и даје тањир кћерци својој да га однесе у комшилук.

А био му се јако допао. Био би то славан поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није као добар отац бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мáма што је.

добра проста уређена кућица, у којој скромна и вредна домаћица уме да води газдинство, да претходи примером, на пример својој ћерци, да ова буде временом добра кућаница и домаћица, да помаже матери у кујни, да, да...

Јутрење свршено, излази свет из цркве. Обе попадије се враћају с јутрења свака својој кући. Разговарају се идући тако из цркве о свачему; о дану, како је леп, а како је и ноћас изгледало да ће бити кише.

« Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути. Растадоше се љубазно, и оде свака својој кући. Ах, како је лепа недеља у селу! Лепа од ранога јутра па све до понедељника ујутру.

Али тек после подне, на рогљу ће тек да сине у свој лепоти својој, а сад је отрчала у комшилук да позајми часком оклагију; њихова се скрхала прекјуче кад је мáма била нешто љута, а

« уверавала је гђа Сида. Е, то је тако наљутило да умал’ што није планула и очитала јој у својој рођеној кући. Но срећа те је ова напоменула да се полази, и попови се дигли већ.

Гђа Сида је била љута као змија, видећи да јој је превучена штрикла преко свију њених рачуна, и у тој срдитој својој немоћи била је готова да учини свашта. И оно чега се писац бојао у прошлој Глави, у овој се и догодило.

Тако данас, тако сутра, еле он се некако тако навикне, па му чудан дан кад не оде својој тетки-Макри, макар на неколико тренутака, или кад Јуле нема у башти да је види или чује. Мало који дан да није дошао.

Сада је видела да је јуче ваљда нешто љута била, јер, и напослетку, а зашто момак и да не пева у својој башти уз своју тамбуру!! Данас се већ не би ништа љутила. Не жели баш, ал’ не би јој ни неправо било.

И какав би то опет роман био без пољубаца чак и у десетој својој глави!!! Ето тако се отпочео и заплетао један роман у поп-Спириној кући на месец и више дана пре, и неколико дана

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И ко зна докле би тако, да се сам попа није умешао. Силом отерао варошанку те Таја опет могао сам, у тој својој соби да седи, ноћева. Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

После двогодишњег калфовања у својој вароши остави свог господара. Господар је особито за њим жалио и побојао се да му неће трговина натраг поћи.

Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује. Каже да би он њих желео видети у О., у својој кући. Скоро ће бити у О. слава на свету Петку, онде се иде на водицу. Љуба инвитира госпођу Персу. Дође време славе.

У детињству се воле, траје то често док се не ожене или удаду; после се свако по својој потребоћи влада, а љубав и тешње пријатељство ишчезне; тако је код Мице и Алке. Поезија детињства и младости пролази.

Алка оде једно после подне к Мици па се разговарају. Марко у својој соби ради, за женске послове не хаје. Кад Алка дође, снаха је привидно лепо дочека, као другарица из детињства. Седну.

Кад дође у своје доба, Рогозићкина слушкиња однесе кући питу; тако исто и Ћирковићкина својој кући. По несрећи, симиџија случајно промени пите. Рогозићкину изда Ћирковићки, а Ћирковићкину Рогозићки.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

кад би помислио: да би то значило лишити се свих дражи на које се навикао и које му је пружала она страсна жена у оној својој најслађој, у оној својој јутарњој роси младости, та жена коју је он, са оном неутољивом глађу основног нагона, желео у

значило лишити се свих дражи на које се навикао и које му је пружала она страсна жена у оној својој најслађој, у оној својој јутарњој роси младости, та жена коју је он, са оном неутољивом глађу основног нагона, желео у толико помамније у

И у блаженој невиности својој, у својој доброти, она је пожурила да ми ону помоћ укаже. У мојим очима она је угледала све узбуђење оне грозне жеђи,

И у блаженој невиности својој, у својој доброти, она је пожурила да ми ону помоћ укаже. У мојим очима она је угледала све узбуђење оне грозне жеђи, и понудила

— Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се?

А Јуришић, који је оног тренутка кад је говорио о својој уочљивости имао читав план о нападу и његов развој до ситница, осети од једном како се све то збрка замрси и обави

инстиката, јер је и онај мој отац који ме се одрекао, исто тако, у оном свом примитивном варварству, гадно подметао својој жени.

је већ био измакао пуних тридесет километара скоро силом враћен натраг, ствар је овако текла: Јуришић је седео у својој земуници са лактовима између колена и укрштеним прстима, па је тако сагнут гледао у земљу.

Африка

Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета. Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби.

Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са

Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности. Како се не узбудити онда тим!

Иначе су Бауле у свему другом у декаденцији. Њина тела, необично лепа, постала су скоро филигранска у својој мишићности и пластици; њини ликови су одвише мисаони.

Лупамо. Песма одмах престаје; црнац који излази гледа нас с неповерењем и уплашено. Седео је сâм у својој колиби, певао пратећи се неким кастањетима од тврдога дрвета напуњеним камичцима.

Полунаге девојке туцају просо и кукуруз. Уметник нас представља својој госпођи, једној дивној дами, изврсног срца, која је сва забринута да нисмо уморни, гладни, жедни. Аперитиви.

Франсис Беф је час разнежен до суза, час праска расрђено; довикује страшне, инфамне ствари својој жени, погледајући је нежним погледима. Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти.

Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку. Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа,

Оне су сасвим наге у својој беспримерној лепоти, са дугим нискама ђердана између ногу и у крст преко груди. Певају болну очајну тужбалицу девојака

У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.

То је био тек иницијирани младић, који је изјавио да је ухваћен на својој првој жртви. Једно од села обавестило је било власт да им је нестао један човек, однет од пантера из колибе Док је

Црњански, Милош - Сеобе 2

И све док није стигао до параде, није више ником дао мира. Он се окретао и вртео око Енгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима. „Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама?

Та жена, тада у својој двадесет и другој години – већ три године у браку – била је једно плаво, витко, ружичасто створење, мало риђе косе, а

Груди су јој се тресле. Њен муж се онда прену, устаде, и, у својој дугачкој кошуљи, бос, пође према прозору, да га отвори.

Ђурђе је то и хтео, у својој обести. Тресао би се од смеха сваки пут понова, видев како Петар црвени. Жена Ђурђева, Ана Богданович, била је сушта

Жена Ђурђева, Ана Богданович, била је сушта противност својој јетрви, и по стасу, и по лицу. Била је мања од Варваре, а пунија, савитљива, као тигрица.

Сем тога, и самог себе сажаљевао је у својој самоћи и осећао је ту разлику, да је он, ту, доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо свакако, сад, диван,

Желео је да се још једном по тој трави вози, да буде жив са пролећем у тој својој самоћи. Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су његови рођаци, сви би да се побратиме, сви га љубе, а

Исаковичи су приметили да је хладан према својој жени, а да га она дочекује широм отвореним очима и да га љуби кад год може. „Море, Павле, жедна ти је њива!

Он се био спанђао са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у вароши.

Вели: не ваља то што Павле ради. Павле је паметнији, али не би требало да казује све, о тој својој Росији. Требало би да научи да ћути. Ова кокош се ракољила, док је снела јаја, али сад ћути.

Не може нас Гарсули окивати, јер смо Росије жељни. А шта би сад хтео, дебели? Не ради Павле то, што ради, само по својој глави. Сви сте ви то потписали! А ето, Шевич отишао, а ви остали! Аха! Аха!“ „Шта ми, остали? Остао си, и ти!

“ Тај дебели, снажни, официр није, иначе, био нимало суров према женама, а најмање према својој жени. Међутим, сад је одгурну, као да је нека препрека и подвикну јој, набусито: „Склони се, кад ти кажем!

Теодосије - ЖИТИЈА

Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој Вољи.

А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој Гори Дочекаћу и видећу

светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђелски, задиви се, и насликавши у души својој њихове напоре и бриге и њихову блажену обузетост Богом, и написавши на хартији срца, дубоко уздахнувши, и јадајући се

ноге послушношћу на корену првога степена општежића дотиче врха ћутања и усамљеништва, и да пре времена живи по својој вољи. Ни по времену ни по узрасту теби не приличи да нешто такво сада иштеш, јер све треба у своје време.

чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући.

прими мој савет благоразумно као добар, који ће ти од Бога добра испосредовати: Све вам је сада у Богу могуће; у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада цапyјy, и ако што молити благоизволите — молбе ваше неће

сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели под нечијом управом и да се не бисмо странствујући у туђини по својој вољи понашали, него да стекнемо смерност под влашћу других.

Тако и овај, уздајући се и имајући Бога послушна и као у својој вољи, дозва прота са осталим игуманима и старцима славним по делима, на дан успомене преподобнога својега оца.

Слава ти за све, добри Господине, јер људе од нас одведе, анђелима да их учиниш, и опет си ове послао к нама по својој доброти. У недоумици сам, Христе мој, како да ти одам хвалу, јер сам земља и пепео, дивећи се твојој милости!

И штавише, Бог хотећи нас присвојити својој љубави, преко својих светих чудеса међу нама чини да разумемо да Бог познаје свачију љубав према њему, и ако ко њега

Бојећи се дугога пута, разрезаше утробу његову и сав дроб избацивши и тело његово пресоливши донесоше својој кући. Тај вишеречени Стрез после смрти цара Калојана беше гоњен од цара Борила, који беше преузео царство, да као

клањаху се, и због победе без рата чудом и уједно радошћу испуњени, светости светога дивећи се и хвалећи Бога, сваки својој кући одлажаху.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Тако је Србија давала доказа о својој животној снази; она је показала да може издржати економски рат који јој је Аустро-Угарска објавила.

(1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915). Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали.

осталих група, изузевши Србе панонског типа и, донекле, оне централнога типа, немају какве више представе о својој прошлости и народној судбини. Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве.

Али никада нису хтели напустити земљу неограничених слобода. Готово независна у својој природној тврђави црногорска су племена стално водила борбу са Турцима.

Често је ова властела помагала султана у ратовима са Млецима, с Угарском, с Аустријом и са Црном Гором, али само по својој вољи и кад је сматрала за корисно.

Аустрије, нису страној држави данак плаћали, а свак им признавао повластице и остављао их да се слободно управљају по својој племенској уредби и решењима, која су дванаест братствених главара доносили на Дробном пијеску, на жалу поред мора.

Нарочите психичке особине. — Мада је приморска Далмација сиромашна и по својој земљорадњи и по сточарству, ипак живот у њој није тако тежак као у Загори или у Херцеговини.

Још пре пола века је Павић у својој историји дубровачке драме набројао ништа мање од двадесет и седам драмских писаца.

Тим се особинама има захвалити, што су они успели да оснују Републику, јединствену у својој врсти, и што су налазили начина да она напредује и у најтежим приликама.

престаје потреба за мимикријом; штавише, из већ показаних психолошких разлога он постаје најљући насилник према својој браћи. Може се рећи да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња понижености.

Све је ово требало да их приближи својој браћи. Али, чим је повучена граница, код њихових политичара и код образованих људи се испољило и развило супарништво и

Бугари не знају у својој историји за крваве катастрофе, које могу за једно време да изнуре народ, али уједно да ојачају његову националну свест.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Безазлени врапци ипак утјешише чича-Тришу цвркућући да је мачак „жив-жив“, а увече припријетише својој дјеци: — Пазите добро, чим видите да се уз дрво пење неки џак, одмах бјежите! Унутра је мачак Тошо!

Молим те, поједи га заједно с кожом! И чича тако брзо стругну према својој кући да су га једва сустизале његове властите ноге.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу испразни Претвори је у мишју рупу Мишеви поједу семе На

докле ћу викати напоље Напоље из моје главе што се распрскава Напоље само напоље 5 Теби дођу лутке А ја их у крви својој купам У крпице своје коже одевам Љуљашке им од своје косе правим Колица од својих пршљенова Крилатице од својих

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

„редак карактер” изгубио катедру професора универзитета и изгубио име научника, ваша би ћерка, извесно, остала верна својој веридби? СПАСОЈЕ: Е, то је већ у питању. ПАВЛЕ: Онда сте ви одиста у тешком положају, јер то вам се може десити.

Ја бих, у својој скромности, могао бити задовољан и са хиљаду динара.” Ево! АНТА: Па шта си радио? СПАСОЈЕ: Подвалио сам му.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ниси ни могао да чујеш. Нисам ти ни рекла. Тако сам сазнао да се зове Рашида по некој својој турској баби, да је пре три месеца напунила четрнаест и да већ одавно зна све о мени: Весна ме препричава у разреду

Свакако вивак, затискујем прстима уши. Атаман је ишао напред. Рашида му је говорила о својој професорки из физике. Он је само дубоко и с разумевањем климао главом.

- Бићеш искључен из гимназије! - рекао је отац на крају. Али, то сада није важно! - негде у својој глави он је већ видео огроман мртвачки сандук насред собе. Наставници и ђаци држали су говоре и плакали.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Премда је господар Софра био прави газда у својој кући, али у важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом

Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино. Господара Софре слаба је страна била да је радо приповедао о својој женидби и како се обогатио. Кречар се врати, и већ вино носе. Господар Софра продужи. — Дакле да ти исприповедам.

Но сад баш наканем се женити. И то женити се по својој пуној вољи; хоћу да бирам. Кад човек на вашару купује животиње, он гледи од какве је фајте?

Познавао сам покојног Угљешу. Био је ваљан, угледан човек, секао је свињско месо у својој малој кућици, и породицу ранио. Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре.

Госпођа Сока је сад у својој кући ред држала као код матере, само, наравно, овде је још теже, јер је сасвим пуна кућа.

И кћери није рада удати за бакале или механџије, него тражи штогод више. Госпођа Сока већ је имала ту тежњу у првој својој младости, код куће; све је нешто вишем тежила. Али и доликовало јој. Сав израз у ње био је нешто господствен.

Молер нађе једно место на дувару, у чело, да сваком који уђе одмах у очи падне. Господар Софра већ стоји у свој својој величини, и молер га мала. Више пута је тај дан стајати морао: први дан га доврши, а други дан изгладио.

Мило му било, додуше, пољске магнате видети, али онде се није налазио у својој кожи. Није то шала: бити шљахтец па не знати са Пољацима говорити ни латински, ни пољски, ни француски.

Тако се донекле разговараше, па онда опет на стари посао. Кречар је казао својој жени, госпођи Агри, да не би више за цео свет тамо ишао; како их Чамча странпутицом водио, мало нису главу изгубили.

Камо среће — вели — да је он имао толико кад је почео! Пера се у својој кући уреди, узе неку газдарицу. Но шта ће почети? Ваљда дућан? Боже сачувај! Пера је био сасвим од другог калупа човек.

Разговору крај. Пера купи арпаџик и оде. И доиста, Пера се није шалио. У својој кући гради од черпића велику шталу. Купује јефтино полуцркнуте коње. Узео једног вештог Циганина за слугу.

— Ја њему на вољу остављам, нек’ узме коју хоће. Тако им у разговору време прође, па опет сваки својој кући. Господар Софра нема мира ни дању ни ноћу. Већ су две недеље прошле, па никаква гласа.

Црњански, Милош - Сеобе 1

на кожи, уверавања о свом путу кроз Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити бојева и, најпосле, о својој верности и о свом повратку.

Стасити, црвени, у својој чоханој опреми, космати, пуни сребра, крстећи се са три прста, у недоумици, загледајући се при бискуповом благосиљању

Уплашен да неће моћи да избегне, а да га већ овде, у Печују не покрсте, у љутој тузи својој позва, у себи, тихо, у помоћ, крсног свеца свога, Св. Мрату. И св.

Друго би било да је био негде напољу, у Земуну. Овде, унутра, у својој кући, чинило му се да је потпуно безбедан. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати.

Ипак су оне биле пријатне донекле, али ова четири жута зида, шум реке, сенка постеље и пећи, били су ужасни у својој непрекидности, непомичности, скамењености. Без кајања, уосталом, зашто и да се каје, она увиде шта је учинила.

Изузев час ујутру, кад јој је долазио један стари хећим из Београда, кога је доводио на својој лађи сам кир Аранђел, а који је лечио неким травама што их је морала пити у топлом купатилу, и вечери, средом, кад јој

као што је своје употребљене, младе слушкиње одбацивао, он је ипак на дну свога бића осећао да тако неће бити и да у својој снахи жели да се смири, дуго, дуго.

Да му је неко дошапнуо да жену и децу и нема више, он би и то био поверовао, у својој самоћи, у тим колима, у којима је једва могао да се испружи од клобука, гајтана, котлова и седала.

У љутњи својој, сав тај крај којим га је провео отац и брат, тргујући, он би био најрадије спалио или продао, заједно са оним светом

Кад би се неки нови савезник нудио, он би говорио својој пратњи да је започео љубавну игру са кнежевином том и том и да се она већ фрака, да би му се боље свидела; кад би, при

јашући са ногама тако дугим да је изгледало као да њима грли коња око врата, поче да прегледа људе, причајући својој пратњи битке, што је био знак највише раздраганости код њега.

Одрпаност војника, смрад рањеника који нису одношени, већ су, по својој вољи, остајали код пука, сав нехат, којим су их бацили пред топове.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ако се прво ухвати за уста, родиће женско, ако се прво ухвати за нос, родиће мушко.“³⁶ У крушевачком крају муж метне својој трудној жени мало соли под јастук, па ујутру пази које ће име прво споменути: ако спомене мушко име, родиће сина, а

⁸⁵ На први поглед, чини се врло чудним како могу родитељи својој малој, тек рођеној деци давати тако грозна, ружна имена.

Из истог разлога, пише Маретић, родитељи дају својој деци и ова имена: Мркша, Завид, Злоба. Називајући децу овим именима, родитељи верују да ће тако одагнати нечисте силе.

⁸⁸ Посебну подгрупу мрских имена чине турска имена које су Срби давали својој деци са жељом да их тако заштите од опаких сила.

Вук у свом Рјечнику наводи обичај у Црној Гори да родитељи хришћани дају својој деци, као надимак, права турска имена, те имамо оваква необична имена и презимена: Мустафа Вуксановић, Мурат Вуковић,

„Највише жене дјеци својој предјевају имена и то или од милости или као што врачају, н.п. данашњем војводи у Србији крштено име је Тома па га

После покладне вечери, уочи великог поста, из превентивних разлога, мајке својој деци облаче преврнуту кошуљу да их вештице не нађу.

За Срђу Злопоглеђу прича се да је могао по својој вољи управљати снагом очију. Карактеристично је веровање како настају злоочници.

крајевима источне Србије дете се први пут повије у очеву кошуљу, јер се верује да ће, када одрасте, бити привржено својој кући и да је неће растурати.

На површини пословица је једноставна, конкретна, готово банална, али у својој дубини она је заправо сложена, танана и умна творевина.

) или призивањем највеће несреће и зла у случају да лаже, онај који се заклиње свечано јемчи истинитост своје речи. По својој форми, заклетве су, као и клетве, набијене емоцијом, сажете и поетичне.

У односу према својој чељади, добар домаћин је строг али правичан, разборит, ваљан организатор посла и поштен непристрасни судија у

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

А ако се икад у царству ми деси да се властелинка заборави са себром, у кули својој или у себарској потлеуши, да се дрзник себар обеси усред дана кад се сенке смање; а оскрнављена кула да се сруши

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Једино што сам успео да сачувам својој деци била је вера у Деда-Мраза. Све остале бајке биле су сумњиве. Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку,

кожа, комплетна глупост ситуације коју није могао избећи, сусрет са професором вечно увученог стомака што ужива у својој надмоћи правећи чучњеве и доскоке испружених руку у неком, само њему разумљивом, гимнастичком ритуалу.

Обојица су имала веома широке ногавице панталона и значке на реверима. Рус је на својој значки носио неки важан историјски датум за његову земљу, а Американац име и презиме, да се случајно не изгуби у

Лубеницу у јуну? – У реду, можеш, само пази да не паднеш! — каже својој кћерци, а мисли: »Ох, шашава девојчице, лудачо једна, гле, баш си се нацврцала, постаћеш соло-дринкер, богами ћеш

Онда је три дана неупотребљив и не може да дође себи. Углавном, средовечни мушкарац је у својој фотељи тачно у пола осам, када почиње телевизијски дневник.

— Она хоће да ме уништи! — жали се средовечни мушкарац својој девојци. — Шта да радим? Девојка лежи и жваће гуму — За име бога, кажи бар нешто!

Једног јутра, средовечни бегунац се поново буди у својој старој брачној постељи. Доручак је на столу. На уобичајеном месту леже растворене новине.

Она не сме постати блазирана већ у својој петој години. Она се мора научити правим вредностима! Маки се концетрише и пази на сваки покрет.

На својој руци осећа кћеркине прсте који још миришу на лак госпође Хелене Рубинштајн. »То је све што имам!« Даље од вечног рата

Тог дана они ручају у тишини, нико реч не проговара. И одједанпут, њему је јасно да га она неће издати својој мајци. Чини му се, такође (заклео би се у то), да враћа све оне услуге које јој је чинио толико година, све оне

угао кола, све мања и све сивља; како јој се на беоњачу навлачи сетна скрама, а коса поново постаје уредна и сива у својој сређености, док њих све више испуњава слатко очекивање родног града — величанствени бетонски бедеми, грмљавина и

Човек је жвакао чачкалицу. — Овакве послуге нема нигде! — рече, обраћајући се, за сваки случај, више својој жени него њој. — Свака им част!

Матавуљ, Симо - УСКОК

КЊИЖЕВНОСТИ Симо Матавуљ УСКОК Садржај И 3 ИИ 10 ИИИ 18 ИВ 28 В 47 ВИ 67 ВИИ 85 ВИИИ 95 ИX 106 X 120 УСКОК Својој жени Љубици П.П.

Да се у зли час сусрету с Бајицама, са својом рођеном браћом, на својој рођеној земљи, покрвили би се, али би се ради њене одбране против извањца сложили умах, преко мртвијех и рањенијех!

Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу! Вјеруј да ја у својој земљи нијесам учинио ништа срамотно, са чега би љага остала на мени, са чега не бих био достојан живјети са

Разумије се, главари се скупе код владике и начине оштар одговор руским владикама, одговорише им нека они попују у својој кући и гледају своју дужност, а да се за нас не брину, јер смо ми гинули за своју вјеру четири стотине година, а наш

Он би хтио владику којим би могао обртати по својој вољи. Али најгоре је што се мисли да је шуровао с ћесаровцима и канда је једном ходио у Беч.

И тога часа први пут му се истаче широка, невјеровна вјерска трпељивост Црногораца који су веома приљубљени својој вјери и својим обичајима. Та необична појава обрадоваће веома ујака Вацлава.

Слутећи да ће му се кућа брзо истражити, стари медик Медиковић изучи својој вештини свога слугу Иличковића, који бјеше бистар и доброћудан момак.

X Старац Ловћен, зими неприступачан ни најближој својој дјеци, љети их дочекује у своја њедра; зими пуст и студен, љети је пун живота и мириса.

Наћи ћеш ме у кући. Грубан отиде својој кући, а Јанко кнежевој. Одмах се упути ка прегратку, гдје бјеху женске хаљине, нађе једну опрегљачу, отрже с ње једну

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“. ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш! МУЖ: Како море, ти то говориш?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

поспешује је. У својој књизи записа и подсећања о дечјој књижевности Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се

У свим народима и литературама фолклор се, по својој природи, најпре обраћа најмлађима. Народне умотворине блиске су деци можда и због тога што су она подмладак племена,

„Више но иједна друга форма изражавања, дечја литература има свој корен у фолклору”, истиче Изабел Јан у својој занимљивој студији о дечјој књижевности2. Самоук, неписмен до своје петнаесте године, и Андерсен (Х. К.

и мотиве Русоовог интересовања за децу: „Не осећајући се пријатно у људском друштву, не налазећи у њему ближње по својој слици и прилици, он је успео да схвати како се осећа тај други странац у друштву, дете.

Дечји песник се искључује из једне пренапорне игре да би био ближи себи и својој вокацији; али се поново, бесповратно губи ако се, накнадно, снађе као дечји писац, ако се извешти и постане „стручњак”

Деца не уживају у својој наивности, поготово не онако чежњиво као одрасли посматрачи наивних манифестација у говору, мишљењу и поступцима;

Ставих зеца у торбак да пожурим својој кући. Ал кад бисмо испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам

са романима, хумористичким и сатиричним причама, те чисто дечјом књижевношћу, Ћопић се, ретко али снажно , враћао својој златној жици , обогативши првобитни круг прича неколиким драгуљима изворне лирске прозе.

код нас има прилично ограничен утицај на читалачку публику, њеним ствараоцима то нимало не смета да у себи и у својој околини развијају осећај самоважности и мисионарства, уклетости и трагичног значаја посла којим се баве.

Наше баке, велике усмене књижевнице, знале су то што Поповић примењује у својој повести: да машти ваља сасвим пустити на вољу, па ће све остало само од себе доћи у ред.

Ево неких случајева. Једна девојчица прича о својој страсној оданости некаквој уметничкој слици, која се налази у чекаоници извесне пограничне железничке станице; кадгод

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи оће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Не само по својој садржини но и по црквеном, српскословенском језику, та књижевност била је ван народа и његова живота.

Уска по својој садржини, неприступачна обликом и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у

Далматинци, у блиском и сталном додиру са културно напредном Италијом, имајући у својој средини старо романско и талијанско становништво, под јаким утицајем талијанског хуманизма и обнове, пригрлили су

21. августа 1690. цар Леополд И одредио је положај српских пресељеника у својој држави. Србима је призната верска слобода и црквена самоуправа, и учињена им многа лепа обећања.

У ствари, са великим неповерењем се гледало на те ратоборне досељенике друге вере, који су имали много свести о својој историјској прошлости, и страховало се да они не зажеле јединство са Србима који су се ширили од Тимока до Јадранског

Мађари су мрзели Србе као зле госте у својој кући, сматрали их за аустријско оруђе у борби против мађарске слободе, а нарочито после пропалог мађарског устанка од

Природно је да се у таквим тешким приликама Срби нису добро осећали у својој новој домовини. Место жељена склоништа наишли су на нова гоњења и страдања, и горко осећање захватило је душе народних

Најзад се дошло до школа где су се могли свештеници и учитељи образовати, и српска деца могла су на свом језику и у својој школи спремати се за више студије.

И митрополити и народни сабори у свима својим молбама и представкама царској власти тражили су право да у својој средини дижу једну ћириловску штампарију.

Неуспех Павла Ненадовића није обесхрабрио Србе, и они су у свакој прилици тражили штампарију у својој средини. У Бечу се најзад увидело да се мора попуштати толиким наваљивањима и увидело да оснивање једне српске

КИПРИЈАН РАЧАНИН Један од најглавнијих Рачана био је јеромонах Кипријан Рачанин. У својој калуђерској скромности он о себи мало говори.

школу и латинско-словенску школу Емануила Козачинског учио је у месту рођења, 1744, »ради наук и јазиков«, вели он у својој краткој биографији, отиде у Коморан, у латинску језуитску гимназију, и ту остане четири године.

Милићевић, Вук - Беспуће

немирне и непријатне ноћи, испрекидане сновима без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи.

је био обијен зид, спустио га на прозор који је гледао у ведар дан, пун модрине и свјетла, увјерио се да се налазио у својој кући, понављао ту ријеч, наглашавао је, и ништа се у њему није макло, заиграло, потресло.

То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр; она је у својој простодушности, сјећајући се неких породичних традиција, поштовала и обожавала униформу као знак правог господства.

Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства.

Он би живио у својој малој породици срећно и задовољно, без туробних и излишних мисли и без празних и неиспунљивих жеља.

— Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети. — И предаде се својој судбини, мислећи да избије малог Илицу што му је овог објесио о врат.

Једва једном, инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује.

И он се смијаше самоме себи, својој радозналости да се упозна с том девојком коју је наравно замишљао сасвим друкчије, боље или горе, која није била

Па послије разговора, он је опет постајао стари и пуштао се са уживањем својој чами, не трудећи се да даје мислима извјестан правац; мрзило га да се обмањуј е.

Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер

и отме томе злу, он му се био предао са затвореним очима и малаксалим тијелом, проживљујући грозне часове, очајне у својој празнини.

И дан се теглио прљав, кишан, блатан и туробан, не наличећи ни на дан ни на ноћ. И он је ваљда био задријемао у својој наслоњачи, јер кад га је тргла нека лупа из ходника, око њега је била густа помрчина.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући.

Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету.

Не да Максим никако, него тражи главу за главу. А веле да је то и образложио врло лепо. Рекао је Станији удовици, својој парничној страни, нека она не заборави да је ово деветнаести век, век егзактних наука, век који ломи окове заблуда,

А он је, као што је споменуто већ, живео за природне науке. Уз предавање иду и експерименти, и он тек не може у својој глави показати где је велики а где мали мозак!

дан није пропао, а највише што му је ово последње предавање испало округло — тако округло као она флека коју понесе на својој белој рубини, са места на коме му је гост седео. Максиме! Максиме!

искрено, и тако је био частан изузетак од оних силних и тако честих и обичних наших очева који обично увек држе страну својој деци, а нарочито своме сину, и који обично тврдо верују да им је дете врло бистро и врло осетљиво, али да професори

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Уз врлет се попели хајдуци, Свак запао по за један камен, Дохватају оне танке пушке, Још понеки својој проговара: „Збогом, пушко, збогом, вјерна друго, Јоште мало па ко зна чија си, Но ма како, подрж' сада јоште, На

Коси својој тио проговара: „Косо моја, негда дико моја, Докле драгог на свету бијаше! Њега неста, моје дике с њиме — Ајде, косо

Са коња скочи момчић коса дуги, И даде њега своме верном слуги, Па онда тркну горе својој кући, А слуга оста коње водајући. Још млоги тркни, па њему притеци: „Твој госа ко је, деде нама реци!

XВИИИ Веће дође време спати; Да с' опрости, кô свакада, Ћи се мајци својој сврати, Пре за мало, за век сада. За руку је ево лати, Љубну — шапну: „Лаку ноћ.

XXИВ Она стиже, па с' окрену, Тамо, тамо, ох назада, Својој мајци јадној глену, Која можда спава сада? Па и у сну Бога жива Сећа на њу невољницу, У њ се узда, даље снива;

Погледа их два-три пута, Тад се пружи, па шичући, Оде својој ладној кући, Тамо, дено стена пуче, Приближи се и завуче.

Али дотле, Србину на јаде, И Крајине с Турчином нестаде; Па се онда своје Цвете сети И премисли у својој памети, И ту смисли да је време веће Своје друге ватати се среће; И позвати одсвуда другове, Да су мени сместа у

Но да с' манем часа најгорега, Најгрђега живота својега, Плећи дадо зеки и дружини, Дођо пешке својој постојбини. Ја тек дома, ал' гле Рада амо: „Помагâ Бог!“... А ја ћута само.

коњу Радојка, Чило момче, лепо кâ девојка, И брата му млађа Радојицу, Уцвели им на дому сестрицу: Залуду се браћи својој нада, Оста ето без заклетве млада.

са ти снежни гора, Окле прва забели ти зора, Да се сетиш јутра и уранка, Да се сетиш оног лепог данка; А у вече, у својој старости, Да се сетиш сунашца младости, Да ти живо још једанпут гране Пре него ти за горицу пане, Па кад веће буде

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Тога прољећа често је поболијевао, лешкарио у својој соби и овда-онда поручивао по свог рођака и брата Саву, старог личког лопова, да му дође на разговор.

Кад год би је видио, њезин кум Веселица одушевљено је кријештао и ударао се по својој дрвеној нози. — Их-их, види је само! Аки-бегова кобила, Васиљевића Алат, па одмах за њима наша Маријана, трећа.

Је ли глава на пањ, јест, али ја остајем при својој! Сава се сјетно осмијехну и озарено изјави: — И мученик је слатко бити кад ти је само нешто за срце прирасло и кад

Као да је у својој кући, Раде одмах проналази и мјесто гдје ће се у дворишту сјести, и најпогоднији начин како ће примирити разлајана

Хм, једино ако онај чупави широња не носи нешто у својој обилатој торби. И тако, нешто због торбе, а више из радозналости, ја сам се читавог дана навијао око стараца и

Тај мој кумашин вјероватно је био посљедњи изданак илирског ратничког племена, тако сам бар ја давно закључио у својој одликашкој гимназијској глави, смећући с ума да ни моји плави словенски преци нису били ништа мањи разбојници.

већ је изгубио оба опанка опутњака па, још више разљућен, хукће носећи се с нападачима и псује Богородицу и усташама и својој килавој обући.

— отпухну Јоваш. — А баш бих се волио малчице умијешати у онај гужвањац, да оној својој будалини Микану покажем како се туче.

Марко га пронашао. Тога истога дана, увече, Марко се, свечан и поносит, спремао да се појави у својој биртији, међу гостима. Пун треме, очекивао је задивљене погледе, аплауз и честитања.

— Јес ти видио алчака, па баш по матери. Ето какви сте ви, синови. Па де га сад роди и на својој сиси отхранида те убије, лопов.

Јошан га је правио, срам га и стид било, газда човјек, а спетљао се с лудом Савком и сад јој не да ни близу својој кући.

Онда лијепо подијелимо оно нешто жита и кокошију, поклоним јој енглеску блузу и конзерву каве, па она оде својој кући, синовима, а ја остадо плачући и за њом и за собом. —А онда ћеш чути да су те прогласили за мртву, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Њега нисмо ни уговорили. Овде он нема никаква посла; ама баш никаква. ХАСАНАГА: Ма шта ми каза? Младожења на својој свадби нема никаква посла? Чудна ствар... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Не знам због чега отежемо! Шта си сад запео?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И тако, скупљајући све што му падне шака, полако, поред зида оде некој својој кирајџики, подводачици, да види да ли му је довела што „ново“... И после, остало?

гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини. Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној...

њој био озбиљан, хладан; још мање да је у тој његовој хладноћи гледала како је он престао да је воли, јер он је о својој љубави према њој дао доказа. Узео је за жену, и за њу је то било доста. Шта је имала више од њега да тражи!

Зато она плачући поче да нариче о некој својој сестри, која је била одавно умрла, а њему, мужу, Мити, да поручује, моли га: кад ту њену сестру тамо на ономе свету

И чим уђе у своју улицу, синчић је одмах оставља и појури испред ње кући. Она, у својој улици сада као сасвим ослобођена, гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка,

Јер ни они сами нису јој долазили, а камо ли други. ИИ А она, Аница, једино се по тој својој браћи и знала. Нико њу није звао њеним именом већ „сестра на Рибнички“. Били су то напрасити људи, чувени као убојице.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

А пољубац се свија све један до другог, румена, зрачна змија живота руменог. На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе!

Ал' није Шваба: — од једа мрска светска се гуја у коло сави, рођеним телом својој ће страви главу да смрска. Несрећна главо!

Приповедај ми штогод о њојзи!” Посади се и жаром питљивим успламтеше шупљине очне му: запитô је о својој љубави. Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам.

А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?

Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој невести: „Делило, душо, слатки савезу, чујеш ли тај прижељак небесни славуја слепог у том кавезу?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Јаше Продановића. „По својој књижевној вредности наше народне приповетке заостају иза народних песама“ — каже он на самом почетку свог есеја о

Застанимо пред чињеницом како он решава простор и време у својој радњи. Читаве планине и царства, па и читаве деценије, народни приповедач зна да пређе у једној реченици, често

Такве приповетке носе све карактеристике одређене, наше средине, и историски јасног нам стања. Оне у својој целини и јесу наше, док су фантастичне то само делимично. 5.

Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: — Овдје има чоечја кост. Жена говори: — Нема, чоече!

Сјутрадан кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима; а они га једва дочекају да чују ђе је

се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака, има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси; њојзи треба дати уже, па ће се оканити.

Пошавши мало унапред, а то бунар, и на бунару девојка вуче воду све на својој коси. Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих. Они јој баце уже, а она их се окани.

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.

оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Дакле, на чему остаје ствар? МАКСИМ: На томе, да жена добије награду, што по кући псује, што ради по својој вољи, прави штету, и оће мужа столицом.

замерити, ако ми из једне љубови к самопочитанију овог магарца, што пасе, заложимо и госи пуно право оставимо да га по својој вољи откупљује. МИЛОШ: Или јошт боље, ајдете да га продамо. МАРКО: Предосторожности ради батина, то не може да буде.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај? Свака је госпођа у својој кући, само сам ја једна на овом свету несрећна. ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

онај мудри неимар Пантеона Пробио куполу кружно, на самом врху, да би Кроз отвор сишло небо у светлости, у пљуску, По својој осовини, да видљив буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он мудар У својој одсутности, спојио једном цртом Љубав и

сишло небо у светлости, у пљуску, По својој осовини, да видљив буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он мудар У својој одсутности, спојио једном цртом Љубав и смрт; а то су две звезде, један бином У коначном рачуну.

која храни метафоре — Клепсидра што се стално преокреће Да један бездан не остане празан, Море се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице,

Мислим, требало би да човек у животу непрестано у некој својој фиоци чува по једног старог Фокнера испод свега, да се не избламира сувише, ако разумете шта оћу да кажем? Мислим ...

то прва књига на свету која би говорила о особи што ни пет минута није одлучивала о судбинама других људи, па чак ни о својој сопственој! Врхунско зезање, на часну реч! Можете ли да замислите ту лектиру? Почела бих, наравно, са рођењем.

укокао рођену жену и још не сања да ће му чак и рођено дете збрисати у Америку и тамо га на мртво име изоговарати у својој књизи. Да му неко тада каже, не би му веровао и уцмекао би га на лицином месту. Максимални су ти старци, на часну реч!

и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један тврдо печен ражени хлеб својој гладној фамилији и не успева у томе, па се заплаче и седне поднимљена за кухињски сто.

Једно огромно поглавље посветила бих, наравски, својој бакути, која са осамдесет година краде карте кад игра преферанс, а када је увате, почне да се вади на слаб вид: „Ма

До сада се појављивала на свим значајнијим и важнијим колективним наступима на часовима цртања у својој школи, док се нека од њених дела, рађених кредом и зграфитом, изведених техником гребања, још увек налазе на неколико

Тако је маман још с врата издржала праву бујицу псовки од те исте газдарице „која нема намере да у својој рођеној кући отвара дом за дојенчад, што пишке по каучу и дерњају се усред ноћи“. Почиње селидба.

полусклопљених очију кроз трепавице премазане свим фарбама света, а колико пре пола сата мазнуле су у купатилу шминку својој старијој сестри. И без ловијановића, оне умеју да буду максимално отмене.

Па ко је онда мој отац? — вриснем. — Хоћу да га упознам! „На жалост, он је непознат чак и у својој улици — каже папа Жан-Пол — али, ако желиш да и даље останеш у нашој кући, Симон и ја бисмо били пресрећни!

“ Ћутали смо и био је то прави реквијем за стару, славну Скадарлију у којој је човек некада могао да се осећа као у својој кући и, више од тога, као у кући свога пријатеља.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој. ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала.

АЛЕКСА (Јелици): Ја ћу морати на једно магновеније препоручити се. ЈЕЛИЦА: О, молим; изволте бити комотни, као у својој кући. (Изиђе.) МИТА: Забога, шта радиш? Црко од глади!

МАРКО: Нашто? Све је ваше. Ево и Јеличиног прстена, можете га носити. Ово је соба ваша, у њој будите као у својој. АЛЕКСА: (Но сад је време). Господин Вујић, ја вам тепљејше на вашој љубови благодарим.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Брко се јежи, ал ипак тражи: „Па чим се храниш, делијо, кажи?“ Ћоса ће нато: „Па носим, ето, у својој торби читаво љето.

Ја бих те чуво, у својој сени. Је л тако, реци?! А сад се, богме, на сунцу пеци. Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан

У тихој ноћи, уз леђа врби, Видран се брине о својој трби. Ево и јутра с руменим лицем, трепти по трави пламена роса, врба у води огледа лице како јој стоји зелена

— цветна и бујна пролећна башта: ускочи само, у сенку легни и као Шаров — ноге истегни. Тако и Мирко у својој башти сав се предао шећерној машти. „Куда ћу, шта ћу?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој.

— Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином.

И који је онда дан кад могу поћи а да сви због мене не буду гладни тога дана! — Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село? — О, могао сам увек доћи доцније.

То је био диван младић од двадесет пет година, чист, кротак; ништа није чинио а да ми не каже и чак ми је све о својој кући и фамилији испричао. Они су живели још увек у Инглитери. О, колико је био добар, тај јадни младић.

Био сам срећан што има неког који, обраћајући ми се у својој патњи, не наилази на чисту себичност. Пустила је, једва усплахирена, да је милујем по коси и раменима.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Његова плот, више пута препорођена, почиње да живи у својој драгоцености. Слово нек остане у словљењу или нека се врати у сам простор Слова. Но шта је његово тамо?

над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге исцељуј себе лечи Атос ће да остане где је што ти

Истинита је и различитост од истине. Али је истина у својој истоветности исто што и бог који је исто са светом коме је тешко да буде истинит.

пала него се отвара и сваки лист за себе пламти и говори свако је хваљење себи хвала најбоља је реч што је на својој граници стала и ћути Како је оскудно то што човек твори мисле злотвори а он се на звезданом цртежу једнорук

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Доћи ћу и ја, само доцније, па ако буде места и за мене, добро, а ако не буде, вратићу се својој кућици. Немам шта да бринем кад сте ви толики ту. ГИНА: Па јес', право кажеш. Збогом, Сарка. САРКА: Збогом пошла!

Кад нам сутра старатељски судија прочита: остављам све своје имање својој породици с тим да га она по међусобном споразуму подели, ми морамо одмах одговорити: ми смо се споразумели!

Рекао сам им одлучно: Незаконито сте ушли у кућу, немојте незаконитим средствима да вас избацујемо, него 'ајде свако својој кући! АДВОКАТ: То сте добро урадили. АГАТОН: Умем ја то, а и морам се наћи при руци нашој рођаки.

ТРИФУН: А ти стално? АГАТОН: Стално, дабоме! Ви сте овде само гости, а ја сам у својој кући. СВИ: Охо, хо, охоооооо!!!... АГАТОН: Шта је, брате, шта се ишчуђавате?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Планине су биле неме... Понегде се само види наш пешак како избија на чистину, и креће се слободно као да корача по својој њиви... Аустријанци су бежали у паничноме страху, да их ни пушка није могла стићи.

Испред њих је непријатељ, позади река и, онако збијени на обали, у туђини, у мрачној ноћи, препуштени су својој судбини. Мека и блага ноћ као кадива, ноћ августовска, спуштала се лагано над Мачвом.

— наређује командант батаљона. — Разумем! — отпоздрави један поручник. Онда се журно окрете својој чети: — Војници, непријатељ је испред села. На знак пиштаљке развићете се у стрелце. Напред! Кратко и јасно.

Звоно је одјекивало. Свештеник нас одвео те смо целивали икону, а после нас свратио својој кући. По вечери допратио нас је до кафане, где смо нас две остале у једној соби. Било је хладно и мрачно.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Буд је такав, па још привремени !... Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи. — Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа.

За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна бистре хладне воде на рапавој,

Он ће тебе ’нако знаш... кâ погачу од белије, све око руке... Љубица побеже у кућу, закључа се у својој соби, паде на своју девојачку постељу и горко зајеца ... »Боже, шта је ово ? Је ли ово моја служба, мој удео ?

Зар се овако почиње ? Зар је овакав цео живот !...« ВИИ Љубица се сва предала школи, својој деци. У непрекидном, заморном раду тражила је утехе; у послу је угушивала онај стални страх од некакве несреће, који

Сад се и сама смејала својој пређашњој бојазни и страху, и питала се : чега се имала бојати? Ето, већ више од месец дана човек долази, и осим

Писар се поздрави са њом врло интимно, задржа њену руку подуже у својој и гледаше је ватреним, значајним погледом. И она гледаше њега весело и безазлено, с једва приметним руменилом, које

и поче радити лепо, без великога узбуђења, али тек око ње облеташе сав досадашњи страх и зебња, она га јасно осећаше у својој близини, али се стараше да радом угуши све те мисли, да се отресе тога бунила и да буде присебна.

Изговоривши то, опет погну главу, па прође поред ње у школу, чудећи се својој присебности и захваљујући случају што му се језик тако одреши.

Деца иду боса, исцепана, а он купује својој... и опет се просу пљусак грдње, док се у том наступу не уплетоше њене руке у косу свога мужа...

Гле, и то се испуња, и та жеља !... Али не ваља тако... како ће он пред свима људима причати о својој бруци ?... И Гојко се одједном сети својих ранијих снова и би му чудно како се то све редом испуњава баш онако, како

Из друштва се издвоји један младић, веома леп и отресит, као што она при својој забуни опази, и представи јој се учтиво. — Лаза Петровић, овдашњи учитељ.

пљусну киша, просуше се читави потоци из неба... Гојко се трже... погледа и зачуди се откуд он сад у својој соби, седи на столици испод кревета, сав мокар, као да је тек из воде изишао, а Љубица седи према њему за столом, где

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Смиљана покрај воде брала, Набрала је недра и рукаве, Извила је три зелена венца: Једнога је себи оставила, Други својој другарици дала, А трећи је низ воду пустила, Па је њему тијо беседила: “Плови, плови, мој зелени венче!

Напију се, пољубе се, огледају се, Па говори млад господар својој госпођи: “Чујеш ли га, верна љубо, де славуј поје, Славуј поје, верна љубо, да се женим ја!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Или ће груби Франц, који је преварио оца и оклеветао брата, успети у својој блудној намери? Или ће се оклеветани и прогнани Карл појавити у последњем тренутку, да освети оца, да одбрани љубљену

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Недељама не виде своје жене. Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи. Горе се дотле игра бродова смирила. Наш пар је бацио мрежу и сад је и ми спуштамо.

Пошто, крај свега тога, у својој земљи нисам нико и ништа, а пошто су и преноћишта скупа, ја сам се решио да покушам да уђем у србијанску војску, за

Имам посла са једним од оних официра, у Команди места, за које је Ускоковић написао, у једној својој новели, да сав сретан носи у чакширама, читалац већ зна шта.

Мени се то више не чини ствар са, овим сигурна. Ја сам се те зиме крио у својој кући и нисам желео да видим никога, нити да мене ма ко види.

Он. а личи, и по својој архитектури, и по својој фасади, на Универзитет у Упсали, у Шведској. На њеној авлији лежала је тада, велика гомила

Он. а личи, и по својој архитектури, и по својој фасади, на Универзитет у Упсали, у Шведској. На њеној авлији лежала је тада, велика гомила цигаља, као нека барикада,

Неко незнано сунчање, које није од овога света, обасјава их. Обасјава их по својој вољи, те нам се указују сјајни они које смо видели у тами, а тамни они које смо оставили у светлости.

Нека неизмерна и чудна долина је прошлост и ништа у њој не можемо изменити, помиловати, ни додирнути руком. У својој светлости, и тами, она нам пропушта руку, кроз своје облаке, мекше од праха, а који нису више онакви какве смо их

Небеса незаборавна и дивна, ужасна, пучина што се шири над свим видљивим, тмура, и прекрасна, у својој немилосрдности и скамењености. Небеса Босне.

Небеса као дивне шкољке, са хујањем плаветнила у себи. Небеса Србије. Велике, чврсте, висоравни. Дивне у својој неизмерности бистрог плаветнила, непомућеног шаренилом.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Он беше моћан и силан, па се најпосле толико осилио и понео да је почео и самом Богу да пркоси како је он, по сили својој, раван Њему, Богу Свемогућем. Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара.

народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

У Том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за

“ Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако: „Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао

” — То је повољан закон — рекох. Министар се задовољно осмехну, па продужи: — Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и

Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.

То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети

у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у

Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!” Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак

И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак упознао с једном општом

Он је обично у својој будућој »домаћици« предвиђао тип праве српске жене, принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану,

принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану, пријатну жену, која је сав живот била посветила својој деци.

Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада. Али Љубиша — не знам.

У овако тешким тренуцима требало му је да ма чим занима свој дух, управо да заварава себе сама, да не мисли о својој несрећи, и он је почео да мучи себе и да злоставља своје добро и племенито срце.

Мржња беше достигла врхунац и почела да се блажи и стишава. Он стаде да мисли о себи, о самој несрећи својој. Чисто не може да верује да је он пао.

Одоцнићете за школу. Ова ме реч отрезни боље од сваког туша. Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку!

Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре. И ја сам доста пута проводио са чича Пером целе часове; мислио

Најзад му изрекоше пресуду: осудише га на робију. После године дана дође његово писмо кући му. У њему он поручује својој деци само једно: »Чувајте правду и закон, Христа Бога и свету Тројицу и све божје угоднике«...

у некакву послу; и они чести, дуги, ватрени, другарски и љубавни пољупци, што ИХ тета, без броја и без реда, дарује својој љубимици... све, све то стоји и живи пред очима детињим, од кад оно зна за себе.

Тако је баба Сока говорила проводаџиско слово својој снаша Јули и доиста јој је искрено говорила, није прибегавала оним проводаџиским шеретлуцима и лажама, којим све

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Врата која воде из једне собе у другу широм су отворена и више су напред. И ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (у својој соби, држећи у руци један згужвани број новина, говори претећи Ивковићу): То није израз народне свести, то није допис,

ИВКОВИЋ (у својој соби, држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му.

Колико ће му само тај чин вредети ради купљења вересије! И, бога ми, он се баш даде на посао. Нешто по својој памети а нешто по Сретиним упутствима, еле привуче и он, боме, доста њих на своју страну; како који дан, све више

видели кад се ћурке споречкају, па кад једна другој тури кљун у уста, па се тако држе, не попуштајући ни једна својој супарници. Тако се и оне ухвате за фризуре.

учитељ, а била однекуд »испрека« из неке вароши — онда је, наравно, сасвим јасно да су је сељанке морале мрзити и у својој, познатој свакоме, тесногрудости женској, баснословне клевете о њој износити.

пио и веселио се, послужаван новом председниковицом Љубицом и забављан декламацијама Пере ћате — Сретен је седео у својој скромној собици и китио један подужи допис за новине, не његовог него другог округа, које се звале Шиљбок народних

Јер тај лист и није дуго ни излазио: после неколико још бројева Шиљбок је умро на својој позицији, на браничу и стражи народних права.

и брзо се утешио јер му је одмах пала на памет једна лепа идеја, коју ако изведе одужиће се лепо и свести и савести својој. Ево, дакле, како се Срета лепо довио.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Прозори чисти, бандере усправне као усклици: Вишња пази на уредност у својој малој улици... Кроз прозор постељину сваког јутра истреса, У сунце гледајући и тихо певајући; Што је у авиону

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

имајући пред очима само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој породици која га годинама није видела.

само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој породици која га годинама није видела.

која ће јој од тада бити пребивалиште, и пошто је на њој довршена друга метаморфоза, јегуља продужава живети у тој својој новој постојбини.

Та мека, слабачка морска створења гутају комадиће корала, па их у својој унутрашњости претварају у муљ и избацују га на морско дно. Од великог су интереса рибе што живе у океанским дубинама.

То, међутим, не вреди за животиње које у својој унутрашњости имају гасне резервоаре као што су грудни кош са плућима, или рибљи мехур; овај би се, силажењем у дубину,

слојевима океана; дању мноштво џиновских медуза што се јављају у облику разно обојених желатинских маса и на својој горњој површини носе по један округао израштај који им служи као једрило за кретање по површини мора; те медузе уз

туриста који ту долазе на одмор, а до пре неколико година и на уживање у »мокром режиму«, кога су били лишени у својој земљи. Кеј је на пристаништу претрпан сандуцима и балама робе.

поделили на четири зоне у којима ће се ларва наћи у одређено време свога живота и у које ће сукцесивно прелазити према својој старости, а која се распознаје по њеној величини.

Ви ћете са мном лако сићи у морске дубине и ту комотно, без икаквих напора и напрезања, као да удобно седите у својој наслоњачи мирно посматрати оно што поред вас пролази.

Али немојте се за то узрујавати. Доста пута сам посматрао буру на површини океана, седећи мирно у својој посматрачници на дну мора.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са

И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост. И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење: — Узимај, Господе! Ослобођавај, Господе!

који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа.

Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила. И због те своје слободе, ниједној својој другарици није завидела што се, и млађа од ње, одавно удала, већ јој домаћин почео да се богати и она улазила у ред

поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом горњом половином, њихајући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски.

Онда би се уносила уживајући у својој лепоти, осећајући драж од те своје откривености и од голицања ваздуха. А колико би пута, чисто као какав мушкарац, са

Једва, као кроза сан, он се сети ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким гласом поче: — Ама ти ли си, Магдо? А ја не могу, мори, да те познам.

Дакле то ли је? А она није знала. Није на то ни мислила. Само је мислила о себи: о својој красној мекој коси, о својој раскошној снази којом се толико поносила, и коју је толико пунила, и опијала својим до

Дакле то ли је? А она није знала. Није на то ни мислила. Само је мислила о себи: о својој красној мекој коси, о својој раскошној снази којом се толико поносила, и коју је толико пунила, и опијала својим до лудила страсним жељама и

му бити у гласу нечега плачног, прекорног, што га је дотле гонила, да се толико пред њом понизи и сав открије у свој својој наготи и тиме изгуби у њеним очима све што је имао и брижљиво чувао. Софка поче осећати јак, тежак бол.

Чврсто, високо, упути се она својој курни, која се познавала и по двама кандилима и по црвеном застору на улазу, али је баба Симка задржа и шану јој: —

родбине, и, немајући од кога онда да се крију, зато су све биле слободне, више овлаш обучене, а чисто су уживале у тој својој отвореној, комотној накићености и лепоти.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Предани смо својој прошлости, к’о мајци, Јединој што за нас још утехе има У данашњој грубој, беспоштедној хајци Живота, у борби сред

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва мртвој драги креће, Кад спава зора и

ЛУТАЊЕ И Раширили су ноћ и часи њени У својој плавој дворници звездáној Задовољства мисли што нам душе плени Источну раскош, у тој ноћи саној, По којој блуде

ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК Нашој мајци јави да идемо, Врâне! Нас ће тући огањ, снегови и кише. Отаџбини својој у пролећне дане Доћи ћемо с венцем победе на глави, Или никад више, или никад више!

знај, Са светом свију својих снова верних; Ишчупаћу те и предати Њој, Верној, милој жени очију бисерних, И деци својој, да им будеш траг Прошлости што ће, можда, да ишчили, — Последњи спомен, и тужан и драг, На радост, срећу, што су

И најмање пýта у својој смо роли, А најчешће одјек само туђе речи. О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи!

Осећам, чешће но што желим, Велики умор драг и мио. Дани су мојих жеља ређи, А хоризонти мисли блеђи; Паук у својој танкој пређи На надама се сунча свелим.

Он се никад није крет’о са свог места, Веран својој груди и рођеном тлу. Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе гране остадоше голе, А последња тица не

И први пут бол је, мрачан, неизмеран, Прошао од круне до његових жила Што је земљи својој био увек веран. Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у

Победну песму својој вољи кличем; Јер би ме скупа растргли још тада, Да нисам, увек мудра и са бичем, Била тога свесна давно и дубоко.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је у својој авлији. Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају.

Учени Марин Болица, властелин которски, на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на част бившем Господару Зетскоме.

Настаде свечана тишина; сви одбијаху димове, очекујући да започне Оташ, а он међутим гледаше у огањ на својој симсији. Лагани сјевер забридје гором. Оташ гледну на више и остали за њим. Сунце бјеше готово до полак веба.

“ Јан не мога до касно да заспи, но му се једнако наметаху чудне приче о Павлу, којима он, по својој дјетињској нарави, наклон бјеше да вјерује; а с друге стране преднаваше му се благо лице Павлово, његове шале и његово

Таки је он у свакој прилици бивао; таки се показао и уочи Божића у својој кући, као што повједисмо. Али у срцу своме вапио је: „Боже мој! кад ће ме се већ једном несрећа оканити?

Сви погледи бјеху упрти на видара, а он зашкиљио, гледајући огањ по својој лули и лагано одбијаше димове. Кад вјетар преста, извади камиш из зуба, пљуцну, накашља се, протра брке, па зину да

Ђакон у својој простој побожности, слућаше Бог зна шта; можда да је баш ђаво у близини, па дрхтећи завапи: „Помози, Владико свети!

Тога истога дана пред мрак, сјеђаше сердар са својом чељади крај огња у својој кући. Два клапчића из села, обртаху наелак ражњеве по којима натакнута бјеху два велика брава.

Он пође задовољан, јер понесе лијепу награду, а остави лијепо мишљење о својој вјештини. Већи дио Његуша бјеше већ пошао са стоком на Ловћен, па и браственици сердареви.

То рекавши, сердар га загрли својски и пољуби у чело. ИX Старац Ловћен, зими неприступан ни најближој својој дјеци, а и љети суморан путнику у даљини, мирисаше сада дивном планинском свјежином и бјеше пун живота и весеља.

О своме стању и о ономе што ће бити, треба разумјети најпрече да је промишљао о својој љубави, јер све друго њему бјеху ситне узгредице.

Све је то обишао, тражећи лијека својој боли. А цури, како њој бјеше? Како јој је могло бити но јадно. У тој здравој, чистој души планула је љубав буком.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Поређења су по таквој својој улози необично захвална, експресивна, живописна и поетска грађа, од које постаје јак и сажет, фигуративан, понајпре

По својој каквоћи и намени поређења стоје на прелазу између говорних израза дословног и говорних израза пренесеног значења (Образ

По таквој својој природи и особеном књижевном карактеру питалице нису и без мисаоне каквоће и веће етичке вредности. Знатан део

). По својој говорничкој каквоћи здравице су врста пригодног говорништва, — онаквог, каквим је патријархални човек, уз вршење својих

за све то, — и ове ситне, често потцењиване творевине, сврставане обично у фразеолошку грађу, могу на свој начин, и по својој каквоћи и по свом уделу у говору, да имају и своју посебну вредност и своју захвалну функцију, нарочито у повезивању

— Глава је старија од књиге. — Залуд књига гдје памети нема. — Онај добру памет имаде који својој памети много не верује. — Мудром јунак коња води. — Добра памет готово господство.

— Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче. — За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт. О ПОЧЕТКУ — Ко започне, његова се броји. — Какав почетак, така и сврха.

— Башта је први амбар. — Ако је и колиба, наша је. — Свак’ је од свога мала господар. — Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи. — Свак’ је у својој кући краљ.

— Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи. — Свак’ је у својој кући краљ. — Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао.

— Најцрња је хаљина сиромаштина. — Најскупља је сиротињска солда. О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе.

— Лисица частила дању јежа па га увече устављала на конак, али он никако није шћео остати, говорећи: да је рад ићи својој кући.

Кад се опрости с лисицом и пође својој кући, онда лисица пристане за њим поиздалека да види каква је та његова кућа за којом он толико чезне и неће да остане

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер.

не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.

Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.

” Кад се наврше три године дана, дође цар ка кћери својој, пак је стане молити да му да прстен. Онда она као срдито баци прстен на земљу; прстен прсне, а од нега се проспе

Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата. По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари | слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић.

се царев син каже ко је он и од куд је, а цар це онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. 9.

” Мати се обрадује изнајпре кад види свој пород, али се одмах забрине како би смела она за змију и у својој сиротињи просити у цара девојку!

” Онда се мати врати кући и идући путем није се освртала, а кад дође својој кући, а то место њезине куће двори бољи од царевих.

” Кад мати отиде к цару и каже му да у двору њена сина има свашта боље него у његову, онда цар рекне својој кћери: „Кћери моја! Теби сад ваља поћи за ову змијицу, јер он свашта има боље од нас.

” Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би учинила да он онаки остане до века. Једном рече снаси својој: „Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја ћу ужарити пећ и у ватру га бацити нека изгори.

Сад се наново учини весеље за неколико дана. После најмлађи син одведе оца и матер са собом, а браћи својој даде спахилуке, те су од оно доба госпоски живели. 12. ЗЛАТОРУНИ ОВАН.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да

А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања.

макар и од малих ствари, несмотреношћу, о томе ће бити испитивани у дан испита — иако и за малу ствар, коју погубише у својој лености. Јер каже апостол: „Свако ко чини работу са усрдношћу, примиће награду отплате према труду“. (Еф.

Не устремите се стога у рат, по својој вољи радећи, него у заједничком мишљењу и умовању изаберите изабраног. Још док је игуман жив треба изабрати изабраног.

(Еф. 2, 20-22) Ако ли буде ко непокоран, непомирљив и непопустљив по својој чинећи вољи, а не исповедајући се игуману или општем оцу, како навише писасмо, него он другог себи, а не овог,

“ И божаствени и велики апостол Павле овако у својој Посланици Јеврејима каже: „Повинујте се игуманима вашим и покоравајте се, јер они бде над душама вашим као одговорни“.

А и трпезару ваља да пази како не би у лености својој, или на роптање браће, нешто неисправно на трпезу поставио од хране, или неопрано посуђе, или труло нешто да има, или

очајавају од помисли да су изгубили корист, него нека су пре добродушни и радосни што их је укрепио Господ да послуже својој браћи, по подобију онога који рече: „Не дођох да ми служе, него да служим и положим душу моју ради избављења многих“.

призивајући нас у вечну своју славу због многе његове и неисказане доброте, нека усаврши све вас и утврди у светој својој вољи, због јединца Сина свога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пресветог и животворног Духа, коме припада

Зато ћу о овоме укратко изложити, да се не умножи писање. Навршивши 37 година у држави својој, Владика, пак, премилостиви не презре мољења његова, којим је из дубине срца уздисао, већ као милосрдан и

27, 28-29) и поче га учити да напредује у сваком делу добром у владавини својој, и доброг срца да буде према свету хришћанском, који му предаде, Богом напасану од њега паству, говорећи му: „Чедо

Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и својој жељи, и да од Бога награду прими устрањења ради од својих, и другу жељу срца свога да испуни и да нађе љубљено И

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Покарабасили? Лопужа! Главу би мого да му расцопам барапску! ИСЛЕДНИК: Па и нађен је јутрос у својој соби. А и глава му расцопана. Шта на то кажеш? ЈАГОДА: Каште ми где је, дајте адресу, зовте га, водите ме!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Па знаш, дедо, ти бар знаш: навикао сам се. А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине. И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

царства христијанска, видећи поглавари, колико мирски толико и црковни, да множество ови[х] самаца, живећи сваки о својој глави, не чине никакво добро, но смуштенија, буне и кавге, стерали су и[х] у манастире и убедили да и они између себе

Еп[ископ]: „Тако, тако, мој архимандрите, и ја би[х] те советовао, јер каква си ти тела и памети, ако желиш добра својој души, или ваља да се ожениш или да се даш ушкопити.

Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем прећи.

Ово би одвећ много било. „Возрите», вели, «на цветке пољске. Ко и[х] тако краси и одева, да цар Соломон, у свој слави својој, није се могао оденути ни украсити као један од ови[х] цветака? Отац небесни. Погледајте на птичице по воздуху.

Ужасне се мој љубими Новаковић кад ме види тако слаба и преображена; и имајући у својој парохији некога доброга свештеника Леонтија из Фрушке Горе за магистра, советује мене да се наместим у лепом месту при

трговаца на обед, а ја останем с учитеље|м При ручку сазнам да ови словесни муж доста добро латински разумева и у својој библиотеки избранејше на овом језику списатеље има.

„Чекај“, речем му, „нек дође само лепо време; ако се и сам својој плашњи и вики не будеш смејао, нек сам други. А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам разве „Благи

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно!

Али, како обично бива у такијем приликама, надјачани се већма ражестише и остадоше при својој. Јуначки фра-Срдарина не умијаше се прети, но им викаше: — Она губа, она смрдљива Чимавица, измислила којешта, само

доручка фратри би одмах у размет без збора и договора; Балеган већ не надгледаше шта се ради у мађупници, а и у својој кујини ослањаше се сувише на Бакоњу; испред „часова“ нови ђакон и три ђака посједили би у скули, гдје учитељи чешће не

— Ја не мислим да поараш стрица, боже сачувај, него он ће ти сам приручити јаспре, кâ својој крви, кâ шта сви чине! И њему је покојни фра-Вице прида николико стотина талира, и мени је мој ујац ништа оставија, и

јавити догађај провинцијалу, од кога стигоше два писма: једно бјеше „дишпеншацијун“ фра-Брни да може штити часове у својој ћелији, само да се причешћује што чешће, докле га болест не мине; друго бијаше наредба фра-Тетки да се одмах прими

побијали, и како Брне настави да савјесно предаје ђацима најтежи дио богословске науке, и како се гласно мољаше богу у својој ћелији, тако да се испред манастира могло чути, то оста као истина.

Јелица ме више пута наговарала да ти понудим да се с твојом Јелком код ње састајеш, ди ћеш бити сигуран кâ у својој кући. „Жâ ми је, вели, оне луде дице, јер ће најпослин заглавити.

Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш... — даље није могла од плача, но му одреза бич косе, коју ижљуби и однесе да спреми.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

). Ова свикла соба већ ми на гроб личи. Пода мном је даска: глатка, мукла, крта. Свака ствар је сама у својој тишини. Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини.

је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним, понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава

— Кад си мене женио, ти ме ниси ни питао да ли пристајем. добро си, Вукашине, учинио. Никога не питај кад својој деци бираш мајку. — Симка је добра жена — рече Вукашин. — добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну.

Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део. — Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе?

“ А кад је први пут као великошколац дошао кући за Божић, затекао је у својој соби скупу пећ. Обрадовао се. Није се једном овде радовао... Стаде уз прозор.

Тада је побегао Аћиму, и те ноћи постао је слуга. да убија у заседама и у глуво доба пали куће. Никад више по својој жели. Симка отвара врата, излази, шкрипи снег, Никола се придиже... Неће код мене. Ноћас ја никоме не требам.

Ти ниси човек, ти си миш! — кркља у бесу. — Кукавице гуслају, а луди гину. Прошле ноћи, усред чаршије, у својој магази заклан је човек! Угледан. Газда. Шубаре и шешири пред њим до колена падају. Кућа му пуна деце. И младу жену има!

Они чији хлеб ждереш нису ту. Можда се неће ни вратити. Ни она која ти је месила хлеб, и прала вашљиве гаће, није у својој кући, а ТИ СИ песму завречао! — гурну га, Мијат удари главом о зид, а Никола клону и застења.

А док је била у својој кући, браћа и снахе су јој често долазили и увек нешто тражили. Тек кад је премлаћена морала да се врати у сиротињу,

И као због стида, срамоте, поздраве селака не чује. Ђорђе не мисли куда и зашто иде. Седе под брест у својој њиви. Не мисли да је то његова њива и да кукурузи стрпљиво чекају смрт. А за брест зна да је сенка.

игра искривљеним и иступљеним јатаганима кукуруза: јесен је, па их младим месецима кољу сељаци, он седи под брестом у својој њиви, не, седи на сунцу, треба се опет померити, а Симка му је рекла... устаје.

А Аћим постаје све страшнији у својој занемелости, страшнији него онда кад су га по ребрима кундачили „зато што сте хтели краља да убијете“; подигли га од

Само луди умиру на вешалима. Ниједан други живи створ. Ни жене не вешају!“ Отац му је био страшан у својој смирености. Боји се тог нељудског у Аћиму. Тек у затвору га је упознао.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију. Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила?

Јој! Мислиш ли да би ми израсла крила? — насмеја се лутка својој замисли, готово паде са полице, кад мали воз сасвим озбиљно рече: — Можда би ти и израсла! Погледај лимун.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Иако већ много више од сто година у својој смрти, он свакога дана све боље види неправде из живота. Није марио што за великог брата обавља непријатне послове:

У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџум

На његов узвик, заробљени низами су се отргли и потрчали својој касарни, Ђорђе из Ниша је јурнуо за њима, пушке су запраштале а грађани узмицали.

Извештајима својој влади, тај господин умало да му сасвим поништи улогу у историји јер је, и иначе туркофил, био „уверен да су Турци

А зломисао се, и не само у његово доба, лако оваплоти у нечију погибију. И у својој смрти Васа, не ретко, осети задовољство што је нестао пре но што су вођи првог устанка, оболели од власти и од злости,

Али, није марио. Нека животворни конац тка ту маглу, па шта буде. Чудио се својој слави која је, све више, постајала шум ван њега. Ишао је из битке у битку, из године у годину.

Осим што је врло стара, ова је друга кућа и врло уска и врло избледела: у својој опустошености могла би да делује аветињски али она делује само нестварно и, у тој нестварности, љупко.

Никада, у томе, није успео. Одавно већ у својој смрти, Добрача однедавно види да је у животу имао бар три крупне омашке.

је вејало, задовољван што, једва једном, не мора да се бави војевањем но може да се бави, како је то после рекао у својој Повестници један од сведока устанка, Анта Протић, народним внутреним делима и народним просвешченијем.

У тој тишини која му је неопходна он је слободан, као што је слободан и у својој тами. Она је и сад свуд око њега јер Вишњић не може другачије: научио је да разазнаје у мраку а не у светлости.

Вишњић је отишао, сам, у своју ноћ; Карађорђе је остао у својој. У годинама што су долазиле и даље се скупљао, у њему, тај вишак сазнања који није хтео ни у песму, ни у сан, ни у

Некада, у болести, изгопео му је вид; сада, у овом сазнању, слутио је да му је изгорела песма. У својој улици, ослоњен о зид Шеих-Мустафиног турбета, Вишњић разазнаје како се ту, нешто ниже, испред Вуковог и Доситејевог

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Приповедајмо штогод о њојзи!“ Посади се, и жаром питљивим Успламтеше шупљине очне му: Запит'о је о својој љубави. Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје

И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.

И к'о кад птица, плашљива и лака, Рашири крилца у ноћној тишини, И она прхну и ишчезну некуд, Преко сокака - к својој „Виолини“.

У свој својој помпи, к'о царица нека, Свесна своје моћи, поносна и хола, К'о дочаран санак времена далека, Стала је по среди нашег

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Дух лукави и злом задојени, он је својој погубној намјери све полкове своје обратио, Адама је на зло превластио (од вас чином млађега војводу) и легион

Већ су вјеси, свети облик правде, злом својијем грдно препунили, нагнули их к својој погибији. Дан четврти сјутра ће гранути на њих страшним гњевом наказања и вјечите њине погибије; чуће сјутра удар

Попа, Васко - КОРА

врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем.

Зато их, ево, предајем јавности. Када сам, радећи на својој докторској дисертацији, учинио први корак на путу научничке каријере, увидео сам да се свака појединачна наука може

Онда сам био избачен из нормалног колосека свога живота и позива, а све време провео у својој соби, да не бих гледао подјармљену варош и земљу.

О великим научницима Антике, о Питагори, Демокриту, Аристотелу и Архимеду имао сам у својој библиотеци скоро све што се зна о њиховом животу и раду. Упознао сам средину и прилике у којима су живели.

О томе шта је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и Сунце неуморно и Месец начини пуни, Затим звијезде све

Талес је по мајци водио своје порекло из Феникије. Благодарећи тим својим родбинским везама, путоваше он у својој младости онамо, оде и у Египат и Месопотомију и упозна се онде са учењем Египћана и Халдејаца.

„Он још није свршио свој посао“, известише они Грилуса, „прегледа биљку по биљку и чини о том неке прибелешке на својој воштаној таблици“. И овоме је Грилус нашао одмах тумачења: „Разуме се!

После дужег ћутања проговори Демокритос. „Моји ме абдерићани не разумеју; увек ћу им остати несхватљив. Када сам у својој младости распродао већи део своје очевине, отпутовао у далеки свет, а вратио се тек после много година, они ме прво

Оба мудраца сеђаху ту, срећни и блажени. У трави цвркутаху попци, а на небу се сјајила млечна стаза у својој нежној лепоти. „Реци ми“, рече Хипократес, „одашта произилази тај млечни сјај на небу?

Узвишена богиња, богато одевена, у пуној ратној опреми, са позлаћеним шлемом и копљем, погледа га, у својој надземаљској лепоти, опором девичанству, чистоти и неприступачности, достојанственим погледом.

„И ти“, рече он самом себи, „хтеде да се овде испољиш у свој својој простоти, и сировости? Врати се сместа у свој родни крај на Стримонском заливу и не љуљкај се у сновима који се никад

други један ред исто таквих стубова, са том разликом што су они носили над собом вертикалан зид, прекривен по целој својој дужини беспрекидном скулптуром, плитким, али бојама оживелим релијефом, који се, као каква трака, повезана преко чела

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима. Пре рата, памтим, није било овако.

“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће

Он уздахну испрекидано. — И ваздух овај није више ваздух. И доиста, колико сам пута, будећи се у својој земуници и притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао се како ова светлост некад

и кад га поведоше на вешала ван вароши, застао је на пијаци и рекао старешини стражара: ,,Овде сам дошао као сељаче у својој шестој години. ОД шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао.

У том тренутку, на малом столу до постеље, зазвони, па кркљаше пољски телефон у својој кожној торби. Никола пружи руку и узе слушалицу: — Ало, јест ја сам. — — — — — — — — — — — — — — Раз... разумем. .

Витка, али бујних форми, са великим грудима које су се уздизале, зажарена, уплакана, била је дражесна у својој лакој хаљини сасвим припијеној уз дрхтаво тело.

људи, онда стриц Секулин, сељак из околине, узе његову руку сву мокру од суза, па га, целог пута сагнуте главе, одведе својој кући да се о њему стара.

Јер он увек провођаше сам, ревносно предан својој дужности да се стара о командантовој кобили Ружи, чије га ждребенце витко, умиљато и несташно занимало више свега.

„Непријатељ у земљи, бога му, шири се као у својој рођеној кући: понижава, пљачка, господари, бешчасти Башкари се, вероватно, у нашим сопственим креветима и...

маслине, под којима је уздисао на Крфу, нису једно исто што и онај његов храст под којим је, чувајући стадо, певао у својој отаџбини.

Они први чинили су све да у човеку развију његове природне склоности. По својој природи човек се узбуђивао за морално и за добро; зло и неморално бунило га је одвајкада.

За своју храброст Француз је највише снаге нашао у својој прошлости. — Је, л' то неко предавање, монѕіеур л'авоцат? — питају реконвалесценти што приступају.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Онако као што се воле малко луцкасти и незаглављени људи који су сами криви својој несрећи. Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у томе: бити сам крив својој несрећи.

Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у томе: бити сам крив својој несрећи. Нешто што човјека искупљује. А задао ми је јада у мом дјетињству!

није, али знам да се није нашао код куће кад сам се ја родио, и да ме никад није видио, јер је прије тога завршио у својој кожнатој врећи. А ја сам остао у крилу мајци, која је и даље остала у њега смртно заљубљена.

До конца је сачувао присебност. Можда је налазио неко више задовољство, као неку супериорност, у тој својој нерањивости, у том стању без нужда и жеља. ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме.

А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући? Пушили су и пушили, неуморно претварали килограме шкије у облаке дима, и кад би тако намирили извјестан број —

У памети ми је слика како је у својој собици на тавану брижно, дрхтавим рукама и с уздахом, слагала и одашиљала те стварчице.

А све ту изједначава у својој непристраности та прашна некропола с фестонима паучине, у којој, мјесто када тамјана, вије мирис мачјег урина.

Од њега се покрене разбуђен паук на својој тананој мрежи између двије греде. Дуго сам слушао тај глас, који је постепено малаксавао, замирао, блиједио, оклијевао

бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу весела, жива и бљештава, али да је она, у својој интимнијој бити, увијек, и безизузетно тужна.

Али сам се увјерио да ни то није тачно. Умјетник треба да буде неосјетљив према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да

Лежим тако, стрпљиво, бесконачно дуго с канулом усађеном у истрапљено месо. Положен наузнак, беспомоћно, као некад у својој зипци. Тако се започиње и тако се завршава. Лежим непомично, као у доба првог мигољења свијести у новорођеном створу.

Врелина вјерникова жара, вриједност одистинског и пресудност које он придаје својој метафизичкој преокупацији, искључују сваку злу вјеру и сваку натруху какве стране примисли.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Народ се диже, као на команду. Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу. Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе. Поче ручак. Свирала одјекну...

Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.

Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.

кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се

а баш ако хоћеш да ти кажем... — Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. ... Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.

Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије. Тако му и проговори, оним обичним гласом: — А гле!... Ђурица!... Шта ћеш ту, бре?

Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и —

Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди.

Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности. Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она

А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући. Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. — Мајко, ево ти кћери уместо мене...

да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.

И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном, лицем на Божић, рече он својој жени: — Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они

— Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих? — Ево ти кажем сад, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили.

Ту се они поклоне и оду, а он са матером заноћи у својој малој кућици, а кад се пробуди, има шта и видјети: као што је год наредио, све онако учињено, па још и њега и матер му

не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.

се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио, и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

Како то цар чује, одмах отиде у двор па yппаво у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он, како дође, проговори својој жени: — Овђе има чоечја кост. Жена говори: — Нема, чоече!

Сјутрадан, кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују ђе је

Кад тако сви који су онђе затрављени били оживе, убију ону бабу, те ова два брата к царевој кући, а остали сваки својој. И лаж чуо, лаж казао, и бог ми те веселио!

Ако ми је не доведеш, теби нема главе. Момче, кад то чује, отиде матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: — Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли бог дао да те опет

царског зета те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца те и те планине воде

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И све што драган својој драгој таји, Дуго ти причам, док задрхте груди, Док снови мину, приђу уздисаји. НА КАЛЕМЕГДАНУ Дан јулски и врео

људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде, јурну својој чети Онако узвишен и онако мали. Све се то десило брзо и у часу.

Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све време, па сам тако почео да путујем, наравно - у својој машти.

то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

Мој метод је другачији. Ја никада не хитам ка практичном раду. Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти. Мењам конструкцију направе, усавршавам је и она ради у мојим мислима.

Сасвим ми је неважно да ли моја турбина ради у мислима или је тестирам у својој радионици. Чак и приметим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти.

“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру. Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом.

стање је добро једноставно зато што сам живео опрезно и умерено и можда је најневероватнија ствар да сам три пута у својој младости био препуштен болести, безнадно физички разорен и напуштен од лекара.

У току свих тих година моји родитељи су остали непоколебиви у својој одлуци да ме натерају да се прихватим свештеничког позива, а сама ме је помисао на то ужасавала.

Почео сам тако што сам прво у својој глави замислио машину једносмерне струје пуштајући је да ради и мењајући ток струје у арматури.

Касније када сам попримио нешто од практичног америчког духа, тресао сам се од саме помисли и дивио се својој ранијој лудости. Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље.

пражњења од 100 стопа и када се струја распрострла око Земље, сетио сам се оне прве мајушне варнице коју сам угледао у својој лабораторији у улици Гранд и доживео узбуђење слично ономе које сам осетио кад сам открио обртно магнетно поље. В.

Сцотт), сада професора електротехнике на Јелу. Нисам га дуго видео и радовао сам се да са њим мало поразговарам у својој канцеларији. Наш разговор је нормално скренуо на моју турбину, а ја сам постао прилично ватрен.

успео сам да остварим напоне од четири милиона волти, а то је било близу горње границе коју сам могао да остварим у својој новој лабораторији у улици Хјустон, где сам остварио варнице дужине 16 стопа.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Земља која им је дата постала је њихово власништво. У нашем селу ми смо се сами бринули о својој школи и цркви, а свако село је бирало своју сопствену управу.

Ускоро сам се могао похвалити својој мајци да знам да читам и пишем, бар тако добро као и сваки други дечак. И учитељ је приметио промену.

Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши

” Веровао сам такође да је и Давид, чије сам неке псалме, захваљујући својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим

Једном ме позвао својој кући у којој сам затекао неколико његових колега. Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био

у столарском раду и уверавао је слушаоце да се такви радници много траже у Америци; други је опет причао дуге приче о својој механичарској вештини; трећи је причао читава чуда о баснословним успесима својих рођака који су живели на Западу и

даја постанем амерички фармер, већ да жели да учим у Америци оно што нисам могао научити у свом родном селу и у својој сељачкој земљи.

- Данас је - настави Џим - Фред по својој памети на оној истој позицији на којој је био и пре дванаест година. Можда би изгледао још старији, да није склопио

А ја сам знао да је и за то способан. Многе вечери, када сам у својој соби, у поткровљу творничке зграде, читао ”Мејфлауер уговор”, “Декларацију”, Амерички устав, говоре Патрика Хенрија и

у Гетисбургу, Билхарц би, када би га заморило рецитовање грчких и латинских стихова и певање црквених песама, почео у својој соби имитирати гласове свих могућих птица и буба.

Моја прва победа на америчком тлу добијена је ту, у Њујорку, када сам се борио за своје право да на својој глави носим свој црвени фес.

Он је личио на младог Алкибијадеса по одгоју, изгледу и пози, али не и по својој ваннаставној активности. Неким америчким колеџима се замера да, с времена на време, подржавају снобизам и

Ћипико, Иво - Приповетке

и обиљу, помисли Цвета на своју невољу; јада се у себи: „Толико богаташа, па ниоткуда помоћи”, и јаче осети у својој души самоћу, бригу и тугу. —Да пођемо, а? Идимо! — једва дочека Марко.

Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој. Цвета се тек с неколико речи здрави с дружином и одмах приступи својој деци, те једно за другим изгрли. —А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад.

Али, види се, изражај им је лица забринут и тужан, и немирни су, а имали би уживати у својој младости, док је око њих све ведро и упокојено. —Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје.

Намргођен је као и обично. Води послове у кући и дућану, а засве што је окосит, набавља својој породици оно што јој је потребно да добро живи. Извади из џепа новине и стави их на сто.

промијенила; истина, нагрђено лице поступце пунила је младост, али ипак увиђаше разлику и осјећаше се скромнијом у својој љепоти. Али природни закон жене да потражи човјека надвлада двоумицу, и у задњи час одлучи се.

Иду мирно напријед, никога не сретају, нити су коме на доглед. Антица осјећа у својој дрхтај његове тешке нажуљане руке, па је нешто стеже у прсима: чини јој се да би јој лакше било кад би се насами

А у свему је сама узрочна, и та је мисао највише изиједа... Згријешила је проти својој вољи, па треба да изврши покору.

Али она би била пошла за њ да је он, по сеоскоме обичају, одмах, пре војништва, својој кући повео. Па и оне вечери кад је Илија дошао, равно у кућу, да је испроси и венчану себи приведе, поручила је по

Пришао је својој мајци чист и ведар. И ту чистоту и ведрину душе нису могли да збуне његови бивши другови. Двојицу од њих искрено је

Да је просто свима, само да оздравим.... Мајко, теби се дријема. Чуј, бога ти! Је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући? И опет ћу се пењати уз наше кршеве и одморићу се код старога крста од жива камена... Нека, нека, оздравићу...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Али, у својој основи, тешко да би се теорија рецепције у оваквоме облику уопште могла да појави да јој није претходило структуралносе

људском основу као исконски човеков подухват да своје постојање под бескрајним звезданим небом осмисли тако што у својој култури преуређује и симболима испуњава природу, а у природним збивањима проналази обрасце и оријентире за путеве

Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо

О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају. Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима

А, ако је пак становиште спољашње, ако описујемо туђу културу према навикама које смо стекли у својој сопственој, највероватније је да ће се добити делимично померена, делимично искривљена слика културних вредности.

И ми смо у својој сопственој култури налик на стоногу: спонтано се понашамо, служећи се многобројним културним навикама, све док их не

Па ипак, та разлика није по својој природи чисто лингвистичка. Ништа нас ни у једном ни у другом језичком систему не наводи да кажемо управо четрдесет

Али је занимљиво да је при томе полазио управо од тропа. Занимљиво стога што ми заиста у својој култури не осећамо чисто језичко моделовање на аутологијској равни пошто се оно подудара с границама наше културе, она

културе, а преузео је основну комуникациону улогу у новој, модерној култури која се тек формирала и која се, већ по својој природи, морала (све више) развијати као писмена и урбана.

Чинио је то, између осталих и сам Лаза Костић у својој познатој и полемичкој књизи о Змају. До промене је дошло тек када је, једноставно, напуштен народни стих.

Код Станковића она изгледа овако: „И уселивши се ту, она, тамо, истина накрај вароши али у својој кући, као да одахну.

Па и три које су прешле у народну лирику изискују тумачење. Свако пророчанство је већ по својој природи помало тамно, а Откривење је изразито пророчка књига о потоњој судбини света и Христове цркве, у очекивању

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Као што видите, наше су жеље скромне, а ви сте у могућности да их испуните, па зашто не би учинили радост својој фамилији, те да вас се сви са благодарношћу сећамо? ЖИВКА: Добро, добро. Оно што могу учинићу. Зашто да не учиним?

ДАРА: Сиромах отац! ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени. ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац?... ЧЕДА: Не мислим, али је врло могуће.

ЖИВКА: Како мислиш? ВАСА: Па ако је уредник жењен, он је својој жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица, јер она је извесно њој

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Чак и паше по својој вољи бирао и намештао. Па о оцу, који је у турско време од свих ага и бегова био бољи. Боље говорио турски, па чак и

И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење”. 29 Сличан је опис ефенди-Митиног бекства и његових повремених

уму за који су, све док трају, норме стандардног језика вазда једнаке саме са собом, а не само погодбе које су већ по својој природи подједнако дате у потврђивању ко лико и порицању: оне се крше зато што постоје, али и постоје да би се кршиле.

и омогућена сликовна инверзија настала у тренутку када је Софка, враћајући се из хамама, у новим ћерамидама на својој кући видела сопствено месо.

поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом гор њом половином, њихај ући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски”.

Али чим примети да се приближио својој кући, цело се његово тело у магновењу укоућује. Пропламсај не сасвим чисте савести - због жене колико и сина, јер

И, богат, моћан а самоуверен, он је могао и смео што други нису: да тој својој љубави потпуно пусти на вољу, да јача, постаје све дубљом како је ћерка расла, развијала се и залазила у зреле

„Али убрзо се Софка досетила”, додаје аутор. И то је већ сигнал да ће се у продужетку показати како јунакиња у својој свести тумачи, ишчитава мисли из мајчине свести, при чему је нама читаоцима дато да у истој реченици посматрамо

Само тако ћути”. 177 Приповедач Миле није имао шта да саопшти мајци, јер ни њему Мита ништа није казао о својој болести.

и друго зато што је у метаболи садржано поменуто прибојавање: „И уселивши се ту, она, тамо, истина накрај вароши али у својој кући, као да одахну”.

па је Станковић најпре спонтано употребио два месна прилога заредом, да би потом објаснио како „ту” значи „у својој кући”, док „ тамо” значи „накрај вароши”.

Сада је смисао реченице јасан: Злата је дакле зато као одахнула а не баш одахнула што је, истина, у својој кући, али је и на самоме рубу вароши, а она се тамо прибојава.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Ето, због овога је ораховички силник на својој кули приредио опроштајну гозбу не само Сену Дуруту, но још многима које је овај између берача као отменије одабрао.

и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују. Ко новцем, ко чохом, а ко опет кавом и шећером.

Ти да си здраво!... Нови Турчин никако није долазио својој кући у село. Турци су га непрестано држали у граду, гостили и даривали, храбрили и утврђивали у новој вери.

Још уз пут је слагао речи за прве поздравне реченице својем огњишту и својој породици како то нови негов закон прописује.

Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући. — А од мене? — Што од тебе? — Што си учинио ту бруку!...

Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу,

он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

— Дајте, синови, по једну каву новим гостима! — рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености. — Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891.

“ Оде дома празних руку, Деци својој без горива... Сиротица, незналица Не осећа да је крива. Децу грли, децу љуби Да с’ загреју од целива: Децу љуби,

Себи мâли, друге храни По маленој својој снази, А кад даје, тако даје Да је нико не опази. Хвалисавац размеће се — Тиме само себе вара.

А пуштати сиромахе, Пуштати их светом просит’? Зар се ико црним рухом Својој тузи одугова? Зар не зборе ваша деца Ове речи из гробова: „Наше душе нашле оца У висини рај-насеља, Ал’ на земљи

Иди, пливај, праћакај се чила, весела, Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!“ Кад је деда дошô дома својој старици, Све јој редом приповеди што се догоди.

“ „Е па леко, е па лепо!“ риба говори, „Иди само натраг својој баба-Анушки, Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ Кад се деда-Софроније баби вратио, Морао се прекрстити, —

Усуди се старац рећи својој Анушци: „Клањам ти се, светла круно, наша царице: Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!

„Е па шта ћу? Доста ј’ било“, мисли у себи. — Поврати се деда рибар својој старици. Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре.

Само двома... само двома Не знам како ’ш одговарат’: Једно себи, својој свести, Друго Богу, кад запита; А питаће, питат’ скоро... Пази само: већ те пита. »Стармали« 1881.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава. Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду, али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима.

Да ниси анђео кога страх мој кроти Чудовиште би био у својој лепоти Чије порекло у мојој је жељи Да уништен будем тамо где постаје Моја немоћ моја снага која даје Истину речима у

То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер

Отвори семенку у којој нежно чами Заборављено пролеће. Отвори Камен што прећута звезде својој тами. Отвори пут птици, човеку и зори.

Љубио сам срамно, нежно, часно, то тело које осветљава себи пут ка својој смрти. Зар песма? Завера против срца то је! Пакао је паклен јер није правилно распоређен, јер има једна реч коју не

Однесе га пут низ свет, однесе га ђаво међу речи, да се удвара својој властитој сенци, да пева у лажном врту: трице и кучину своје чаробне месечине, псећу ружу и своју гадљивост, да

Море не воли оне који му се удварају као својој властитој мудрости споро и опрезно. Море, ако воли, воли раднике на одмору који три ноћи не спавају док дођу до

Краков, Станислав - КРИЛА

Био је ђак, пилот, и доста снажан. Својој дебелој љубавници доказивао је како године, запремина и загрљаји у степенима расту. Уосталом њему су новци потребни.

Када му је Душко показао нешто написано на својој објави, и говорио му о рани на нози, чича је завикао: — То се мене ништа не тиче. Знате ли ви да сам ја зет војводин?

Петровић, Растко - АФРИКА

Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета. Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби.

Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са

Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности. Како се не узбудити онда тим!

Иначе су Бауле у свему другом у декаденцији. Њина тела, необично лепа, постала су скоро филигранска у својој мишићности и пластици; њини ликови су одвише мисаони.

Лупамо. Песма одмах престаје; црнац који излази гледа нас с неповерењем и уплашено. Седео је сâм у својој колиби, певао пратећи се неким кастањетима од тврдога дрвета напуњеним камичцима.

Полунаге девојке туцају просо и кукуруз. Уметник нас представља својој госпођи, једној дивној дами, изврсног срца, која је сва забринута да нисмо уморни, гладни, жедни. Аперитиви.

Франсис Беф је час разнежен до суза, час праска расрђено; довикује страшне, инфамне ствари својој жени, погледајући је нежним погледима. Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти.

Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку. Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности.

Толико је тај лик прост у својој грађи и трагичан у својој недуховности. Он са лењошћу излази из свог ћутања, само својом пљоснатом главом као биволи из мирне воде пото–потоа,

Оне су сасвим наге у својој беспримерној лепоти, са дугим нискама ђердана између ногу и у крст преко груди. Певају болну очајну тужбалицу девојака

У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.

То је био тек иницијирани младић, који је изјавио да је ухваћен на својој првој жртви. Једно од села обавестило је било власт да им је нестао један човек, однет од пантера из колибе Док је

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Али и груди реке студене У јарости се својој надимљу, Осећајући борбу страхотну Што ће са хуком ветра студеног Још ове кобне ноћи водити...

ГЛАВАШ: Ако ти, Кôле, тешко не буде, Овај му данас носи одговор! (Пуца.) КОЛЕБАН (споља): Промашио си. У крви својој Јусуф издише. ГЛАВАШ: Свеједно!... Турчин је!

ИСАК: доцкан је све, У крви својој лежи војвода! СПАСЕНИЈА (поражена, гледа немо у мртво тело): Мртав је он!... Грозни су они што га убише!

Нигде живота!... И токе ове На мртвим груд’ма неме жалосно, Немају гласа; нема светлости, Где се у својој ваља течности! Разбијен пехар сваке милости!... — То ти је ремек, жено несрећна!... ИСАК: Убијте је!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе.

Ђенерал попусти. Пођосмо, но насред шанца ђенерал стаде и окрете се својој пратњи, у којој је било неколико наших и руских официра: — Да, рече Черњајев, командант је шанца погинуо — ко хоће да

Неки хоће да знају, као да је Кристифор осећао неки терет на својој савести због мајорове смрти, што га је најпосле нагнало да се и сам убије. Но поуздано се ништа не зна.

вајној контроли народној, ми новинари опет сањасмо о Солуну и Једрену, па гле нашта изађе: дошљаци Руси заповедају по својој вољи, а ми се ево бијемо око Алексинца. — Наши захтеви у скупштини нису саслушани и уважени.

Па да вас не морим? А? Комаров се намести удобније у својој наслоњачи. — Говорите само даље. Ако злоупотребите право говора ја ћу вам се осветити тиме што ћу овде у наслоњачи

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Јер се мени тако чини, Да вас гледам с друга света. Појте, појте својој срећи, Не дајте је из свог круга! Само цпећа нек је права, Као што је моја туга.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— На фронт! — повикали смо сви углас. — Пишите! — диктирао је управник ађутанту: — По својој вољи. — Скидао је на тај начин управник одговорност са себе, ако би се који још на путу разболео.

— Свирају и они. — И тучете се. — Па јес’, рат је — и насмеја се. Говорио је доброћудно, без страха, као да је на својој њиви, где чува стадо. Застао сам да предахнем и тада сам га погледао. Лице му је преплануло од ветра.

Овамо, онамо, приклоне главу и „лежу на руду“. Они пуцају, да не буду убијени. Они сањаре о својој кући и чезну за животом. Сматрају за највећу добит ако их лако ране, те се тако дочепају позадине.

коморџијама, нарочито оним ожењеним, најтеже пада што је нека: „Госпа Милка постала велика фрајла и отворила радњу у својој спаваћој соби. Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода... А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед.

Тада му је овај причао о Солуну, о женскињама, о својој пријатељици Дези. Обећао је да ће му дати њену адресу. Затим је говорио о лумповању код Беас-куле, и у разним

Сеиз!... Дај коње! Кад су се одмакли мало, он се обрати Кости: — Деде, молим те, причај ми још нешто о тој својој женској. У први сумрак стигли су у трупну комору. Капетан Радослав спремио се да вечера и прао руке.

Она је, знате, најмлађа, и сви је мазимо — говорила је љупко Полета. Онда се обрати Томи: — Причајте нам нешто о својој домовини. Тома се лактовима наслони на колена и загледа преда се. Уједначеним гласом говорио је.

— Ви сте чудан човек — проговори Арлета и обори поглед. Нисам хтео више да је мучим. Причао сам јој о себи, о својој породици. Слушала ме пажљиво и с времена на време погледала. Наједном она изви руку и баци поглед на часовник.

Пристао сам. Око три часа отишли смо. У салону сам се упознао са ћеркама. Онда су ме одвели својој мајци, старој отменој дами. Питала ме је одакле долазим, да ли имам породицу.

Седео сам до Одете. Светлост се угасила и на платну се почеле ређати слике... Осетио сам њену руку на својој. Хтео бих да је извучем, али она ме стеже јаче и наслони своју главу на моје раме. Осетио сам мирис њене косе.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Милица Стојадиновић Српкиња, представник новијих тежња, и која у својој нејакој прози има повремених тремолирања јеткости најразноврснијега порекла и узрока, има и песмицу по стилу и

Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини. Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба — био је и јесте и данас

Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и прејасну у лицу, вјенац цвјећа на јеј глави, држи цвјеће к својој слави. О златоје пролеће!

” То рекоше сина оба, Млад Радомир, млад Радивој Својој мајци остарелој У пролећа цветно доба. Сунце сину на истоку, Пред колебом два јунака, С њима мајка, стара бака, У

1761, али се то никада није смело тврдити са потпуном поузданошћу; Л. Мушицки је чак у својој нештампаној библиографији записао да је књига штампана год. 1764, што свакако није тачно.

Мушицки ју је ипак забележио у својој нештампаној библиографији (Саопштење др Г. Михаиловића). Ст. Новаковић ју је имао у рукама и забележио уз Плач (нав.

своме делу Поминак књижески, Млеци 1810, у одељку Каталог книг славено-серпских, 83; тако ју је забележио и Шафарик у својој Геѕцхіте дер ѕербіѕцхен Літератур, Праг 1865, 380, додавши једино да је штампана „в. тип. Дим.

Рајковићева злурада јер највероватније свесна погрешка имала је и свој нелеп наставак. У својој непоштедној борби против напредњака, а нарочито против Стојана Новаковића који је тада био министар просвете, Змајев

192. Међутим, Рад. М. Грујић, у својој књизи Српске школе од 1718—1739, Прилог културној историји српскога народа, Бгд 1908, 152—3, пише ово: „Рајић је

Руварац је уосталом у својој књизи Архимандрит Јован Рајић, Срем. Карловци 1901—2, 94, писао: „Рукопис исте Рајићеве трагедије...

Увод написао и издао Никола Радојчић. Сремски Карловци 1936, 26—7.) Исти занимљиви писац у својој аутобиографији (Автобиографија Петра Руњанина, 1775—1839. Спремио за штампу др Никола Радојчић.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што? Та зар не видиш црни покров тај, Што је у својој љутини господ На Лазареву земљу спустио Да у сужањству пишти жалосном? Па где су браћа? Где су витези?

висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим перетом, Ил’ коњи брзи икад под нама, Тражећ првенства својој брзини, У брзом трку свога беснила Копитама се тврдим побити?... А данас браћа...

памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост српског народа Својој користи вешто подврћи...

— И о томе, седи поглавари, О светињи, о слободи српској — Реч поведох у својој тазбини!... РАДОШ: Зар и о томе? То сам слутио...

И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој носи вечито.

Вечита зима, вечити лед; Кâ онај лисâк тужне јесени Кад хладан север дуне планином, Тако ми срце дркће, умире У својој зими — леду вечитом... Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор...

Тисућ се нагрђенијех у својој крви купало, ни смијеш тврдит ово је али оно је Турчин, то ли рећ српска је ја л’ турска побједа... Ну бори се кâ вук!.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се.

Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан.

— А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне!

Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву.

Е, то сам ја 'нако свјештио и у својој глави, штоно ви велите, проштудијерô. Нема вајде крити, драга ми је и слатка, али неки пут ражљути се, па 'оће да ме

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И у својој соби видим те сву голу, Седиш изнад Сата и бројиш минуте, Сенка твоја игра преда мном на столу, Где читаве 'рпе поче

Кад с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији. Ако те почем сврби језик, а ти узми четку од ципела па га прочеши, а немој га чешати на

) ЖИКА (плане, скочи са столице и гађа га актима која му се затекла на столу): Покажи ти то својој жени, магарче матори! ТАСА: Извини, господин-Жико, молим те!

Не кажем да би та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал', опет, одужујеш се некако својој савести. И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу околност!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

владарски подвиг излаже набрајањем ратних успеха и старањем о цркви, а морални подвиг кроз изнијансирану исповест о својој души и одлуци да се замонаши под именом Симеон.

Тереза Албертина Лујза фон Јакоб-Талфи превела је двеста педесет лирских и епских песама већ 1825. године. У својој компаративној студији поводом Вукове књиге из 1833.

се бугарштице као песме "српског начина" изводиле у Ердељу и век касније, посведочиће мађарски писац Шебешћан Тиноди у својој Хроници 1554. ("Много има гуслача овде у Мађарској, / али од Димитрија Карамана нема бољег, у рацком мачину..

Ова хајдучка и ускочка хероика свакодневице не разликује се по својој суштини, али има различите облике деловања, што се јасно види и у песмама.

Зато у бугарштици, опет остајући веран својој религији, Макро, по мајчином савету, иде прво на венчано кумство ("Тамо пође Краљевићу у те цркве свете Петке"), па

Најизразитији романтик међу српским уметницима јесте Ђура Јакшић (1832-1878), стваралац многостран по својој обдарености, сликар, песник, приповедач, драмски писац. У поезији је ишао властитим путем.

од тога, Недић на примеру Илићеве лирике истиче он, није обично, него је то "осећање за Лепо"; песничка емоција по својој је природи "артистична емоција". Отуда, место ранијег занимања претежно за тематику, сама форма добија на вредности.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

увек са завежљајем у рукама у коме је било дарова, слаткиша, понуда, за »његову« Јованку; он, чим би видео Младена на својој капији и спроћу бабу, одмах, ако би пушио, цигару бацао, муштиклу завлачио и као дотерујући се, чистећи, долазио би,

Али сада — свршено је. Она, баба, сутра може да иде, заседне тамо, разгледа, прегледа, заповеда као у својој кући. Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако...

[После Младенова настојања да Јованку врати мужу, а не да је као распуштеницу задржи у својој близини.] Младен осети како би баба чак више волела да он то учини, да падне.

А можда брат му, млад, срећан, тек сад ожењен, одвојен од њега, у својој соби, слободан, знајући да га неће видети... Он, овамо, изненада, уздахне.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307).

Ј. има извесну улогу у љубавној символици. На дан 1. мај момак га поклања својој драгани (ЗНЖОЈС, 10, 51). У народној поезији испод ј. налази се н остеља за младенце (СЕ3, 16, 280; 316).

У епској поезији, Високи Стефан, када је из Русије хтео да нешто тајно јави својој мајци, метнуо је писмо у тојагу од лесковине (БВ, 11, 1896, 113).

П. се кити колач који родитељи спреме кад чине ритуалне походе својој кћери (СЕЗ, 19, 183; 186). ПАПРИКА Папріка (цапѕіцум аннум). Паприка, пасји ђумбир (Шулек); пиперка.

Са брашном има једнако посла, по цео дан га сеје и меси, и »дивија баба« у својој јами (СЕЗ, 32, 1925, 378, № 112). Упор. и чињеницу да је п. и у другим религијама инкарнација женског божанства, нпр.

У Лесковачкој Морави зове се »поврат« и употребљава се у врачању да се одузме млеко туђој стоци и да се врати својој (СЕЗ, 70, 1958, 382). Врба. У многобројним веровањима објављеним после ИИ светског рата в.

У Оребићима, неколико дана после зарука, свекрва, уз остале дарове, носи својој будућој снаси прстен нанизан на киту маслине, који јој, кад преступи њен праг, натакне на прст љубећи је и говорећи

Ћипико, Иво - Пауци

Већ 'ајдемо, жено моја! И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући. Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи.

У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико. Откада му родитељи помријеше, живио је инокосан у својој кући. Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне.

Стриц Петар знао је зашто га зове. Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што

Стигавши је у пољу, вели јој: — Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила? — Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана...

Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме. —Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце?

А не може к својој трудној жени кад би он хтјео... Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом!

И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме: —Продај, господару! Среће ти, продај!

Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако корача својој кући. Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малаксава: кад ће из дуга изићи? И сјети се Раде.

— вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе? — Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци.

Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла.

— љубећи га, вели му на одласку. Оне ноћи кад је Цвијета одбјегла Радивоја и, поплашена, дотрчала својој кући, пљуштила је киша. Мокра, дрхтећи од узбуђења, сједе уз запретано огњиште.

Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица... До тебе је, сине, или до твојих у кући, што јање побјеже својој мајци... —Па што не рече што јој криво? — опет ће Радивој. —Још је она као цура, стиди се, болан. ..

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Док је боравила међу нама, овде у Лаушевој кули, и док нас је подмиривала, не видесмо у својој простоти и халапљивости шта имадосмо.

Изгледа да је у њој прорадила курвинска душа. Стрепим од дана кад се буде отиснула од једног до другог, тражећи утол својој похоти. Јадни, јадни мој господар Лауш! Тешко Вратимљу кад се у њој уснула ала разбуди. Прохор Ноћ седма.

Умире један по један од моје браће у Христу. Ја лежим такође болестан у својој ћелији, сам, никад осамљенији и тужнији у свом животу. Зар је ово начин да се човек растане са светом?

У манастир смо дошли са свих страна. Неко да би окајао грехе почињене у младости, неко да нађе спокоја својој немирној души, неко да потражи уточиште пред суровошћу живота. Многи из таштине и охолости.

Неколицина њих, голобрадих, поскакују као да се спремају за свадбу. Они нису искусили на својој кожи шта значи рат. Мисле о њему на основу онога што су чули од оних који су га прошли па после заборавили на тегобе.

њихове поступке па умножава све вишеструко, измишља ствари, да ће од тога што она посећује монаха испрести причу према својој поквареној души, неће је разумети да му она иде да би га видала, него ко зна из којих разлога, рећи ће да је он млад и

Али ништа. Она је и даље била мирна, као стуб, витка, красна, прелепа у својој уздржаности. Нисам могао да издржим ту тишину па сам наставио да говорим којешта, да понављам оно што сам већ рекао.

Не занимају је битке и ови људи који падају као снопље, штитећи њу и њен посед. Вероватно лежи на својој меканој постељи од перја, у финим чаршавима и стрепи над судбином свога видарчића.

У својој заслепљености не виде да ја нисам ни могао друкчије поступити. Знао сам да ћу таквом наредбом олабавити стеге у којима

Ништа на том ужету није било урађено површно и ошљарски, иако је била ноћ. На својој смрти Прохор је дакле радио темељно.

Да ли је и даље онако прибран и хладан, или се у самоћи тамнице препустио очају и својој злосрећној судбини? Матија Ова ноћ је наша, моја и Анкина.

Наравно, ништа. Сада стари покушава да зајази поточић и да га врати поново у извор. У својој старачкој обневиделости не може да види како се вода свуда разлила и како његова уздрхтала млитава рука нема више

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Где сада замишљен стојим, Од раног детињства свога ја сам, у души својој, Блудио по истом крају, по цветним пољима твојим.

ПЕСНИК Изабраник свештених муза, он тамјан мирисан пали У храму чистоте чедне. Љубави опште крас Он слави на лири својој, и с ње се не диже нигда Ниједан лажан глас.

1888. ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „...Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

Он подиже руку десну, (на груди му лева пала) Па говори стражи својој, што се збила крај машала: „Отманова мрска децо, мрак нека ми тело крије, Ал' дух мој ће тек да живи, дух слободан

Склоност да сваком прашта, па дакле и својој жени: Један једини случај у пламен освете смени. И цео догађај овај сврши се, најпосле, тиме: Клисарка састанак пољски

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Седам књигама накрцаних ормана од храстовог, ораховог и јеловог дрвета, различитих по свом облику и по својој боји, не одговарају, додуше, ниуколико правилима естетике и архитектуре, али зато претстављају верно постепени

Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас.

И вештина прорицања судбине раширила се из Месопотамије преко Египта, Грчке и Италије по целој Европи. По тој својој постојбини, Халдеји, значило је на Западу име Халдејац исто што и небески врач, астролог.

А сада је стајало све то, у својој пуној стварности преда мном. Све што сам себи уображавао да знам о овом недостижном храму, то су биле само геометриске

Разбацано камење је, као метлом, почишћено; сваки се камен вратио на своје право место, зданија Акрополе блеште у својој првој младости. Огромни кип Атене Промахос надвисује их све редом, позлаћено копље богиње блиста на месечини.

Аха! Оно је онде Ликејон, где он сваког јутра и вечера држи своја предавања, шетајући се по тој својој слушаоници са својим ђацима горе доле.

Када се то догодило, Сунце и Месец се разиђу, крећући се свако по својој путањи и пролазећи кроз њихов пресек у разно доба. Али после 223 месеца, т.ј.

Звезде некретнице изгледају нам као приковане на својој сфери, а кретање Земљино не изазива мењање њиховог привидног међусобног положаја само зато, што је пут Земљин око

Ове две године, колико год су блиске по својој дужини, сасвим су различите по својој природи. Сидеричне године казују обилажење Земље око Сунца, па нам, на тај

Ове две године, колико год су блиске по својој дужини, сасвим су различите по својој природи. Сидеричне године казују обилажење Земље око Сунца, па нам, на тај начин, одређују и положај Земље у

па му онда показах једну вест коју донесоше јучерашње новине: Мустафа Кемал, велики реформатор Турске, увађа у целој својој држави суви режим, а овај ступа на снагу првог маја, дакле баш на данашњи дан.

Зато је Клеопатра морала побећи у Сирију, али се онде није смирила него је, благодарећи својој лепоти и вештини, скупила велику војску да са њом удари на Египат.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и прејасну у лицу, вјенац цвјећа на јеј глави, држи цвјеће к својој слави. О златоје пролеће!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама? ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму.

! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако

О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха.

Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако сам у својој ћелији, можда ће моја глава и чело бити болесни...

Бити сам, а не бити свој. Ето ја? Када сам ја била своја? САРОШ »Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући! Опкољена фамилијом, родом, оцем, мајком и децом.

Жиж! Парапута! Улази Јован са Парапутом (гласно му се умиљавајући). ЈОВАН Не бој се, Парапута! Ту смо, ту, у својој кући. И нико не сме да те пали, и нећеш ти, нећеш изгорети. Узвици деце око капије све чешћи.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

по кући све сем кувања, мајку диже и премешта, стигне и у баштици нешто да уради, а ако се увече све смири, запали у својој собици петролејку, чита наглас песмарице и песме из старе своје читанке.

Сека је одговорила оцу као из неког другог света. Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају.

Старац узе да спрема на гомилу ствари. Сузе су му текле и кад је знао и кад није. Још те ноћи је спавао у својој кући, а сутрадан пређе у старачко благодејање. Метнули су га тобоже у бољу класу, јер ће плаћати.

Пасторици својој се додуше није наметала ничим, али се издашно користила њеним радом у кући. У Ноли поче да расте гужва од питања и

Волела је и она живот, и баш зато почела да цени своје способности. Слично својој матери, само Нола више памећу и карактером него срцем и страшћу, она се извешти да спречава да јој живот буде омашка.

кочоперни Лазарић изјавио је да му се девојка допада преко сваке мере, да је, „такво штогођ” желео увек за госпођу у својој богатој кући, и да је срећан што није „пренаглио” да се раније ожени.

Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници.

Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња.

Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама. Она, у својој дебелој једноликости, и у својој вечности преживљује углавном само јаке моменте.

Јер паланка никада не задире много у мислене резултате над појавама. Она, у својој дебелој једноликости, и у својој вечности преживљује углавном само јаке моменте. Вечност паланке, то је важна, и можда не доста уочена ствар.

Госпа Нола на то узе медаљу и гурну је у ормар међ стари порцелан. Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту. Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова.

Срба је међутим једнога дана саопштио својој помајци: да ту има и жупникових рачуна. Жупник види да шлајферово здравље не ваља, боји се у последње време да ће он

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао.

је жестоко у бокове, која дигнувши реп трубногласно своју ватру покаже, и тако се обоје у пуној совести о храбрости својој на непријатеље устреме.

Најпосле му падне житије Тезеја на памет, који је такође своју благодетелницу напустио. Истина, он се својој драгој заверио, али колико има начина да се тога опрости!

Није остало романа, није трагедије остало, ни опере, ни баладе, из које она није речи скупила и својој печали веће уважење дала. Ах! Јадна!

Будући да је врло акуратна била, то се нико неће зачудити да није тако скоро жељи својој сходно наћи могла. Међутим, једнако запеваше и дрва апострофираше, тако да је заиста нико не би од Аријадне разликовао.

Тако девојка која је благе своје матере совете презирала, и само својој провидљивој памети следовала, при појаву убитачног за њу знака, виче: куд ћу сад жалосна!

Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео.

Тако девојка која је благе своје матере совете презирала, и само својој провидљивој памети следовала, при појаву убитачног за њу знака, виче: куд ћу сад жалосна!

Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео.

Он се искашље добро, пак певајући (о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији) упути се даље на својој Розинанти. Ја би могао нашу о Роману повест с мојом познатом течношћу продужити кад не би предварително уверен био да

жене, у соби седећи, не само што би желудац поквариле и с тим болест на себе навукле, но учмањем овим и лепоти би својој, коју ми тражимо и уважавамо, велики уштрб нанеле.

Роман би радо и карте на својој Розинанти размећао да види оће ли се оженити, како гођ наше девојке да виде оћеју ли се удати, и чисто је уском неком

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

се шири поље Исписано врелим људским гвожђем Претопљеним у честито злато Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Композитор је имао да спреми једну сопранисткињу за извесно соло у једној својој композицији. То је спремање нешто подуже трајало и, на крају, сопранисткиња изгледа да је добро схватила соло, али га

Ја сам се у својој брбљивости упетљао у сукње младих дама, док је ова глава аутобиографије намењена само оним сукњицама које служе као

Имајући Давида Мешулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије.

Па још, кад родитељи сами досуђују судбину својој деци, то се да некако и трпети. Али се те ствари често комплицирају што се у решавање обично уплету и они који су

Отац је нарочито у својој речи наглашавао како сад треба да му осветлим образ, и ја сам то врло свесрдно примио к срцу и вероватно бих и испунио

Па онда, дечко изјављује љубав својој колегиници, студенткињи, иза капије и при првом загрљају наиђе њен отац. И то је недовршена мисао, која се означава са

Кад сам једанпут, у својој наивности, запитао нашто те непознате количине, кад већ постоје познате и кад оне врло лепо и корисно служе, један

признаје за праву; тако исто за површину равну као стакло рећи ће вам да не признаје да је равна, па ће најзад, у тој својој негативној упорности, ићи тако далеко да ће и оно чему вас је сама она учила спорити.

Она се прекрсти, а то исто учиних и ја. — А сад — наставих ја — да идемо сваки својој кући да умемо. Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти!

свега две песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао седамдесетогодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој још „много, много лета“, а другом песмом честитао је једноме министру наименовање,

Мрзнемо се исто тако и на математики, А директор школска дрва шаље својој свастики. — Пре свега, то није правилно, морало би би ти: математици и свастици, јер слово к пред и претвара се у ц,

Упознао сам се најпре са њеним мужем, који је био необично љубазан према мени. Он ме је одвео и својој кући и представио ме својој жени, једној враголастој, малој дами, која је била говорљивија очима но језиком.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима.

Као да је заборављен од Бога, а напуштен од пријатеља, препуштен својој судбини, стењао је народ под силним замахом. Београд је пао. Бугари су прешли границу...

Те ноћи наиђосмо и на једну воденицу. По старој навици својој да обилазе око кућа, застадоше пешаци пред воденицом и почеше да провирују кроз разређене даске.

Узео пешак из напуштене радње дугачак ланац, у нади да ће га доцније однети својој кући. Капетан Ваља се љутио: — Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио. — Пустите их. То је добар знак.

— Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом. — Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин.

А приче бујају... На граници ћемо се зауставити, и онда ће се издати прокламација: ко хоће, може да се врати својој кући. Па зашто се не бисмо још и сада вратили.

Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо. — Мани, чоче... Пљачкају они нас од цара Лаза, те да им данас ми плаћамо!

Али зачудо, нико више не мисли, нити говори о својој кући. Наше невоље су исувише велике, те мислимо на непосредне догађаје и оно што нас вечерас очекује.

Ипак ми смо у тежем положају. Зашто би онда водили још и туђу бригу. Нико више не говори о својој кући, јер смо исувише заузети личним јадима. Али нико не ропће, нити се буни. Ваљда зато што је сваки добровољно пошао.

Иако сада нема прилике да се покаже такав јунак, Црногорац је то бар на речима. Он у својој уобразиљи замишља догађаје, види себе како сече лево и десно, те онда и у обичном животу уобрази како је заиста јунак.

— Хајде, понесите га! — нареди командант. Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну: — Мамице моја... Измучена и препланула лица старих ратника се згрчише. Потпуковник Петар заплака се...

Згурени људи као посечени пањеви седе поред димљивих ватри, велики у својој издржљивости, а страшни у својој ћутљивости. У понеког тек клоне уморна глава на колено... И тако — до зоре.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Треба ли још да напоменом да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу

не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем.

из понора руке ми испливати знаше, Али све то дакле тад још избрисах из себе узалудно: Ово разрањављено биће, у смрти својој будно, Искривљено у осмех бола, гледаше одвојено од свију, Жудно Ничега Празног, ко негда што је сна; Дечји лик што

се до албума, ту нашао њен лик и љубио, Сваки други би се за то на месту моме убио, А ја сам се једино у присебности својој губио.

Ал да ме вуче стално собом, у тежњи својој за савршенство О бол, о бол! Дати му руке и бити вечно Бескоренство! Но погледај моје очи бола пуне пуне су суза, Све

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и не одлазити с њега!

Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе? Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи.

А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио?

Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора. Дечак је само својој мајци био паметан и леп. Остали су у њему видели мало, слабашно, готово наказно створење.

— Видећеш га! — у гласу Сунчеве мајке зазвуча туга. — Али, он неће видети тебе. Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек? — Нека буде!

травку живота, нема ти спаса: вечито ћеш земљом лутати — склизну змија иза стене и нестаде, а Лепотица пође у сусрет својој судбини. Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе.

Свет испод њега ширио се у свој својој лепоти, а крила су му свакога дана постајала све бржа и све јача. Тако једнога дана, одлете у небо више него икада.

— рече жени један охоли бркајлија и потрча ка својој кући, ка свом дворишту. Али, само што до њега стиже, а метлица му се отрже из руке, и полете ка жени која је хтела да

— заврте дечак главом, а човечуљак се насмеја и пође ка дечаку. Сада је Радан могао да га види сасвим добро. По својој величини незвани гост могао је бити патуљак, али све остало уз патуљке не иде.

— Не могу, ваша светлости! — сликар се поклони својој Царици. — Дар који ми је дат при рођењу — условљен је: ја смем да сликам само облаке, цвеће и птице.

Свако ко је на свом имању или у својој околини допустио ма и једном цвету да опстане могао је очекивати прогонство, одузимање имања, па и смрт.

Звезда која је прва стигла на обалу језера чу некакав танани звук и зачуди се. У својој небеској башти много је тога могла да види или чује, али глас фруле био јој је непознат. Одакле долази? Камо иде?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека.

Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.

1906. ПРЕД РАСПЕЋЕМ Хоћу да живим животом човјека: Хоћу да љубим, да трпим и страдам, У својој вјери да се добру надам Штоно ће доћи кô света ријека Да гријех спере!

'' Молила ме тако нежно, Ја попустих речи благој; Ја се хтедох подигнути, Па да пођем својој драгој. Тад се ране отворише, А из чела и из груди Пљусну поток вреле крви. Ја се тргох и пробуди'.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Мрњавчевић Јован Угљеша „био се учврстио у источном делу Македоније са главним градом Сером. У једној својој повељи из 1368. године он употребљава титулу деспот, али се у неким повељама назива и самодршцем.

нормализовању односа са Грцима прихватио је измирење са цариградском патријаршијом и признање њених ранијих права на својој територији. Иако није постигао у свему позитиван резултат, Угљеша је од пролећа 1371.

Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости, по способности да превари непријатеља. Он улази у двор Мине од Костура прерушен као калуђер и игра „ситно

У току тога времена — како се види из бележака страних путника кроз нашу земљу — хајдуци су држали у својој власти огромна пространства и представљали су велику опасност не само за обичне путнике него и за читаве војске.

да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети, али је и то цијела истина да што је год влада турска боља и човјечнија, то је и хајдука у

Грујица Новаковић — по потпуности свога лика, по богатству црта, нарочито по својој надмоћности, чији су извори не само у физичкој снази него и у бистрини ума — највише се приближује Марку Краљевићу.

И зато су ове песме слободним људима драге исто толико колико и њихова слобода, и у свакој својој речи садрже опомену да нема напора који не би требало уложити и трпљења која не би требало поднети ради очувања

Они су људ'ма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што им се год допало,

Одисејева Пенелопа годинама дању тка а ноћу растура, те тако одбија просце и чека мужа. Још су жешће у својој верности Дамајанти и Савитри из Махабхарате.

Мудар бјеше војвода Момчило, мудар бјеше, ал' се преварио, својој њуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо, за то ћу те ласно утјешити, ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први

Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо!

И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се, вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет мајсторима ручак, јера

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Најзад Мачак пронађе у својој „радионици“велику иглу за шивење самара, звану „самарњача“или „чувалдус“, затим јак и дебео конац и, коначно, чврст

свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила својој кући и стрпала се у кревет код јогунастог болесника. Николица је, наравно, одмах „оздравио“и одјурио у школу.

Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била близу његове,

— Ни она га није у мраку познала! — скочи Николица у одбрану својој Жуји. — Само се ви шалите, али ако нас неко заиста уходи, неће добро бити — опомену их Јованче.

мало касније, кад нападачи порушише колибу и растурише ватру да се шума не би запалила, дјед Алекса промешкољи се на својој грани и пипну се за опасач. — Хеј, унуче, како би било да те сад малчице испрашим? Ено, ватра се већ угасила.

Туђински освајач брзо је нашао и своје покорне и вјерне слуге, дао им оружје и власт и пустио их да жаре и пале по својој рођеној земљи.

Стајали су тако на ивици шуме, уплакани, озбиљни и тихи, одавали су посмртну почаст својој скромној сеоској школи, док је по њима падао гар и прашина од бомбардовања, горки прах рата, разарања и смрти.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

У СРЦУ 4 ЦРНИ БИВО У СРЦУ 5 ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ 6 ПУТОВИ 7 МОРЕ 8 СИОН 9 СВОЈОЈ ДУШИ 10 СЕЈАЧИ 11 ХВАТАЊЕ СЕНКЕ 12 МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ 13 ДОБРА ЛОЗА 14 ПОХВАЛА ЖЕНИ 15 ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА 16 ВИНО

А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује! СВОЈОЈ ДУШИ Јучер си била душа хананејска, с грехом обтоварена, дор к земљи погрбљена, а данаске си се пак с божија слова

не пазити, старијега и свештенике не почитовати, за цркве не хатати, оцу и матери досађивати, Бога се слабо сећати, по својој вољи ходити, те Бог и пусти свој бич на нас.

И кажем вам, да се није никад тако лепо могао одети ни Соломон у свој својој слави и тафри, како један од тих цветова што се одене.

Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У својој туги гинемо. Дај нам твоју помоћ да нам одлагне От старања срдце наше.

И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега изумити, ко га

Зато тај поглавити пред војском персијском везир на својој му диван-кабаници дао је извести бога му Јовиша и изокола велику господу.

И како то учини, таки нападе на њега страва и уздркта се сав и препаде се у својој мисли. И кајао се је зашто је он то дрзнуо учинити и таки га преузе срчана болест ...

Ал' понапре, како се о томе исказује, бијаше он својој жени Теофани царици започео ту цркву правити, кад виде је како се сасма била Богу угодила и посветила се је с телом за

Што да чини, брже по њега посла да дома дође. Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

А томе сиромаху четири јагњета да се поврате натраг!« (Гледајте како неки судије по својој жестокости срдца на друге људе нимало не имаду разлога и ома немилокрвно без расмотривања надаље осуђују радо и у том

И тако и учини, — каза својој војски како га је Богу наменио цела, да не чине штете по њему ни да што разбијају и пале кроме оноземце људе изнутра

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића. Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци,

једнако намешта ту собицу по својој вољи и седи у њој кад год уграби прилику да се искраде од очију укућана... Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка

Али сада, у оно време кад се развија ова наша приповетка и кад је Зона у шеснаестој својој години, Зона је друкчија: није више оно џигљасто чупе што блене по сокацима једући кокице из кецеље или дубоких џепова

Зона га само овлаш погледа, даде оком знак Васки, измећарки својој, и ова се одмах ухвати у коло и растави Манчу од Зоне.

А он је то и заслужио јер је, и онако мали, већ био десна рука у домазлуку својој мајци. Он јој је чувао од живине тарану и резанце спремане за зимницу кад се то сушило у авлији; он је држао конац кад

а није ту ни Зујица да им размеће карте, ни богата баба Хрисанта, да их гњави причајући им надугачко и нашироко о својој парници, о суду и адвокату. И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас.

подстрекивао чорбаџи-Петракија да онако уради са сином, а и сад га још једнако храбри и светује да што дуже истраје у својој одлуци.

Хаџи Замфир спомену пет стотина дуката, али их Мане не прими, него одговори да ће он за толико дати накита својој невести. Усхићен тиме, стари Замфир поклони им једну од својих кућа, најлепшу после оне у којој је становао.

— прекиде га љутито Зона и залупи авлијска врата за собом, оставив Мана напољу. Мане је без ичијег питања, онако по својој памети, учинио тај корак.