Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Често сам се у дјетињству замишљао као дрво. И чинило ми се да тачно осјећам што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно
) И још нешто. Чини ми се да сам одувијек осјећао (а касније и сасвим свјесно мислио) да се двије супротне истине нипошто не искључују.
Оригиналност се мучно пробијала кроз наслијеђене схеме и оквире, кроз освештане форме, свјесно непозната и нетражена од умјетника, упркос њему. Какав ли је чар, и какву мутну, дубоку снагу онда имала!
Ето вам Толстоја! Зато истински велик умјетник никад не може изаћи из круга умјетности, чак ни онда кад је из њега свјесно и хотимице изишао. На примјер баш стари Толстој.
А што утјешно има за нас у томе? Не, наше свјесно биће то не разумије. Оно је тупо себично у својој окатости. Само тражи храну за се, а не пита одакле се та храна