Милићевић, Вук - Беспуће
Шта ће то мени сада?“ И тражаше одговор. Поглед му нехотице паде на њихове прозоре. Свјетло је било угашено; ваљда су већ били легли.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Манастир Рача: порфир-графика, добростив поглед, радост простоте. Расте, као хлеб, свјетло са кика а кроз оно Љ, Љ од Љепоте, вечерњи псалам вођицу слије у Дринин надир пут Паноније.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А близу куће, под прозор сами, незнанац неки вјешто се скрио. Кога ли свјетло Мачково мами и ко би ноћни ухода био? На њему ћурак, ни нов ни стари, па тамно црвен и сав се жари, тиња у снијегу
Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту плаче.
Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.
Убаци угаљ у ждријело пећи, покрене моћан строј, а мени сине весело свјетло: јавља се тата мој. Задатак пишем, касно је доба, чују се први пијетли, а драги тата, стрпљив и будан, над мојом
Понекад само заигра свјетло као на води чун: то, ваљда, тати за вријеме рада у око падне трун. МАШИНОВОЂА Мој тата јаше
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
олимпијски богиња, тако је ружа царица пољских цвјетова, тако је и име „Ружичић“ цар на верху Парнаса, а Свјетозар свјетло озарјава име неувјадајемог Ружичића. ФЕМА: (поклони се): Коми фо!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О златоје пролеће! По свем свјету свјетлост красна свјетло све јављајет еја; сунца, луне и звјезд јасна топлота нам дајет сја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет.
Ћипико, Иво - Пауци
Не хтједе затворити прозора. Бијаше му мило да се мјесечево свјетло по соби повлачи, а он да, гледајући у њ, задријема и заспи.
се отима, па својим осјетљивим чулима у се упија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског продора, и топлину и свјетло дана и мирис билина. По шушкању грана замјети чељаде посве близу себе. Он се трже. —Марија, ти си?...
Да му буде лакше, гледао је с врата људе како се журе кући. Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до на пут.
— добаци за њим отац, прекидајућ „Здраву Марију”. Иво постави свијећу на сто, приђе к прозору и гледаше у свјетло, оближњих кућа. Младићу бијаше у души некако празно; бесвјесно је дуго тако стајао, ослушкујући гласно молење.
Док наједном неки угледаше свјетло фењера и за њим поворку људи. — Гоне живину у јапнени днор! — рече један од људи, као да не вјерује својим очима.
Рубач, млад човјек, раздраган, пролазећ' поред двојице, поднесе им свјетло под очи. — Јесте ли и ви од рубачине? — избаци смијућ' се.