Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
сунцу и свачијем погледу, он је још увијек мамио моје срце, звао ме у неки још неистражен кутак, сад немило огољен свјетлошћу, обећавао... Обећавао, растргнут експлозијом, смртно рањен, на умору ...
Спустио се са спрата у мрачан ходник, отворио споредна врата биртије, и кратко застао заблијештен свјетлошћу. То ли је, дакле, тај први корак у славу, пун сјаја, кад човјек просто обневиди и чека да га први сложан аплауз тргне
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
небесна услиша ми молбу, и на десно круг полета сави пут једнога мира великога: на св'јетлом му брегу починемо. Свјетлошћу ми вид очих поражен, величеством његовијем чувства, те ја паднем на бријег кристални и затворим очи са рукама; не
мрачнога њедра по свештеној вољи миродавца; на небесна четир' краја иду да се крсте у бесмртну свјетлост, окруњени свјетлошћу вјечитом, на вјечно се царовање врћу.“ Поведе ме мало понапријед.
мрске мрачне силе у комате грдне раздробиле и из владе бића избјежале у жалосно стање хладне смрти; одавде се са свјетлошћу прва свему бићу насмијала зора; овде се је бесмртијем правда на вјечито царство сачетала; одавде ти судба, воља с
точке кад нигђе не буде до предјелах нити за предјеле, кад јој облик прегнусни погине, кад сви краји запламте свјетлошћу, два војводе, небесни првјенци, тад ће општи творац починути и свој свети завјет испунити; тад ће мири и простори
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Становали су у високом приземљу. Био је почетак љета, прозори отворени. Један је био освијетљен слабом свјетлошћу испод зеленог абажура. Мјесечина је обасјавала ту страну улице. Заклонио сам се у сјену капије преко пута.
Више-мање свак у животу гази за неком свјетлошћу, за неким својим доживотним заносом. За неким фантомом, за неким тиранином, ако већ нећеш да га назовемо богом.
Ћипико, Иво - Приповетке
и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и највиши висови и све се заодјену суром свјетлошћу, која је обавила и њихове тугаљиве прилике и огладњелу стоку, и изједначила их у боји с тврдим, сурим стијенама.
Па како је дан и сунце освајало, онако је у њој све јаче издвајала се жеља за животом и свјетлошћу, и није могла да обустави бујицу унутарњега узбуђења, а то је било против њеној навици: у тмици и кућноме миру бјаше
Обоје у себи носе клицу из роднога краја, поджежену у путу свјетлошћу сунца и свјежином морске пучине. И хтјело би једно другоме да нешто љубазно рече, но немају ријечи да изразе своје
Пода њу пао осјен, замршен, испремијешан бљеђом и тамнијом свјетлошћу. У том осјену подбочио се Дангуба. У устима му камиш; из луле се одавно не дими, али он камиш једнако по устима
на меке, понизне пламичке што се на великоме олтару дижу увис, као да хоће да цјелују свето отајство, обасуто обилатом свјетлошћу и облацима мирисава тамјана.
Зорзи и кришом, језиво погледа у сребрно распеће које језуита држи високо над собом, обасјано топлом, меком, понизном свјетлошћу, у тајанственим облацима сјаја и мирисавог тамјана, и излази у гомилу из цркве, премишљајући о страшним мукама
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
У тренутку се облише дебели млазеви страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све
Ћипико, Иво - Пауци
и над селом планину ојајио, и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у
У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.
Мисао дизаше га у плаветне висине, и он је тражио морску пучину што се спаја с пошљедњом свјетлошћу. Ну носили га младост и здравље, и он брзо обикне у граду.
А са западне стране проби уто чиста ведрина. Показа се и сунце, па кроз прочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу ... — Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило. Ове зиме биће сваке невоље, а од никуд помоћи!
морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њенога јаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана и непрестанце над њим трепери и — дарива га вјечитошћу.
Тога дана Иву је по подне још досадније у уреду. Око запада сунца соба се испунила меком свјетлошћу; остави списе па пође к прозору да гледа пошљедње румене зраке на висинама прекоморских брдина.