Ћипико, Иво - Пауци
Отимаше се и зађе у боровик. Часом разблажи га зеленило што се у шумици, у свјетлу, прелијеваше у свим прелазима. Живо борово истицаше се над мрким глумчевим и падаше по кадуљи, вријесу и смиљу
— И он привину једну плодну к себи... А сунце се све боље спушта низа стране дола. У својој топлоти и свјетлу донашаше живот множини ситних бића што се зујањем, пјевањем, цврчањем и лијетањем разиграше над росним, мирисавим
Његов младићки жар будио се и подавао тој слаткој снази; ну у тај час пред очима у сунчеву свјетлу показали би се Марија и Јуре, онако мучаљиви и пријегорна лица.
За тим неоскврнутим висинама што их људска нога не гази, када се каде у свјетлу и жару, чезнула је његова душа, преносила се тамо и ишчезавала у неодређеној сласти.
Хука вјетра разлијеже се уоколо и чудно одзвања у њиховим душама; у свјетлу засјенута дана, ту, на староме покопишту. Иво погледа у дрвен криж што се је још некако дизао између високе