Употреба речи себе у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Моја фантазија беше ионако млада и живахна, и ја сам већ представљао себе да сам Рафаело, Анџело, или, најмање, Кореџијо... Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?

Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе места уступи!... Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини!

али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети! Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!

„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...

Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: ,Ох, Обраде!... Марко, а где је мој брат?...

Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ И он се није преварио.

Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе. По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.

Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе. Он их покупи, па ми их силом тури у недра. „На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице! Бежи од глади!

— Не дирај је, — рече, — ова је планина њена кућа. После тога се ућута и тек онако, као кроза сан, шапутао је за себе: — Али што баш тако да се деси да нам прво корњача пређе пут?... То није добра коб!... — А што, Миладине?

Кад смо били близу Чукурове куће, застанемо мало, колико да разгледамо околину око себе... Ноћ беше тамна, нигде ништа ниси могао видети; око куће засађен густ шљивар, у његовој сенци ништа се не миче, све

„Тај што служи летурђију“, рече Живко, „то је архимандрит...“ Кад се свршила служба, архимандрит скиде са себе одежду и петрахиљ, а на црној мантији заблистао се златан крст, и, прекрстив се смирено пред светим олтаром, пође

Сад, кад је време радњи, џанум, ти пијеш, као да немаш куће, мајке и жене! Направио си од себе нигде и ништа, џанум! Винограде си баталио, стоку си напустио, њиве распродао. Пијаницо једна!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати? Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе.

муселим, офавно паметозлопствоваше на једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша.

Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује

Смислен и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за

да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге да научи, пак

” Наравоученије Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају.

Август цесар, отпуштајући од себе учитеља свога Аполодорија, запроси га да му даде свој последњи совјет како ће се владати.

га ко жалити нит о њему собољезновати, но свак ће рећи: ето човек који није положио бога помоштника себи, но упова на себе и на неправду своју.

Зато и коза паметно ради гонећи га од себе, његовом совјету и притворној доброти ругајући се. Курјачка нарав кад се најбоља чини и најлепши совјет даје, онда је

Одговара: „Давнашњи је обичај, зато је морам носити: ја себе чувствујем да бих без браде могао бити епископ како год и с њом, но сад за њен атар ја не оставих моју епархију.

Преблажен они човек који сваки | дан добро твори само зато што себе пред богом дужна к тому чувствује, не престаје благодарећи вечному Творцу што га је у состојаније положио да то може

Да што ћемо сада? Добро ако само хоћемо да почнемо сами себе одваравати, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, совјетује Плутарх; да слушамо што и наши

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске

Он, премда је оне године судио и тамо, није се хтео приватити за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.

Хаџи-Муста-паша, видећи себе и свој пашалук у опасности од Пасманџије и од ове двојице у Босну побекше, побоји се да и они од Босне не дигну војску

А и ви сами видите колико ја војске држим с којом браним и себе и вас од читлук-сајбија; и јошт ми ваља скупити војске. Но кад ви тако хоћете, то је за мене лакше.

и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати.

Да знате да смо ми ове (четири) дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо.

Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. пред вече 1804. године. Њи̓ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу

Но неки Живан Јеротић из села Близоња, који је онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу у недрима нама донесе.

кнезове исекосте, и мене цар послао да народ склоним да се намирите, а ви пред очима мога цара, који је мене уместо себе послао, сиротињу палите и убијате” итд.

и није га хотео отпустити, докле наши комендати нису дали Земунцима облигације, а земунски трговци даду опет од себе Гушанцу облигације да ће они ис-. платити. И тако Гушанац отпусти Бећир-пашу баш на сам Митровдан, тј. 26.

опасности нема, јербо около у јендеку вода, а горња капија врло тврда, — паша и сви Турци на доњу капију нагрну и тако себе обезбеде, премда је било доста мртви̓ и рањени̓ од обе стране. Ми се вратимо у наш логор у Тополик.

— У тој се ноћи не спава. Како зору опазише, сва се она спрема, да ја ђоја не видим, разиђе. Ја ону ноћ у мисли пођем себе разговарати и мислити колико ћу ја за стра̓оту знати?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући — само се наврати до мојих вратница...

оно мало основне школе, одметнуо од ода и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи

У случају ако бих ја Сретена без узрока од себе отерао, дужан сам му на основу постојећег закона једномесечну плату унапред напразно дати.

« да мрзи на све што је ново; да изгони од једне паре три и да таке само граби, а ништа од себе... Мојсило се тако угледао на свог газду и примио све и сва од њега да је чак и само понашање, и нарав, и говор

« па зашиче опет. Зва она, зва, аја, неће да устане! Повуче га најпосле за ногу. Ђипи он као бесан, збаци са себе поњаву, те јој смакну конђу и рашчупери је сву — колико је лупи оном поњавчином, па се продера: — Јеси ли ти полудела

Кмет легао потрбушке, па се ногата најлак; у руди му некакав патрљак, те шара њиме испред себе по земљи. — Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом?

— Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема, нити га можемо наћи.

Спремио се да путује некуд. За појасом му два пиштоља и велики нож. Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу. Таман је распалио лулу, кад ето ти озго Радојке са судовима. Пошла на воду.

И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.

Најпосле и да нађу јаругу, али — брест? Може бити да му се већ ни корена не зна... Кад је себе то било, није шала!... Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је. Аја! Баба ништа не чује.

И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет! Није ни то! Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалуд!

Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе. — Пеци, баба, цицвару! — Сад, ага, сад! И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара.

Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је...

А кад је посрнуо, онда је и пао!... Није му глава од камена, пао је!... Јесте, пао је!... И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде... Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!...

— Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...

старије, волео млађе; живео би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима... Мира ради попуштао би па ма штетовао...

Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина... Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!... И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света...

Лазар заколута очима. Он није веровао да те речи субаша говори. Да не беше још кога у соби?... И он поче зверати око себе... — Не бој се!... Не бој се!... — рече Крушка и опет благо. – Али преварио си се.

— Ја нисам хтео!... То је било наједанпут!... Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити! Или нега или себе!... Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене! Па онда, и оборио ме!...

— Веруј, попо, није истана! Поп ућута, пређе једанпут преко собе, па, више за себе, рече: — Да су ми рекли: Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...

Он повуче... Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то?

Станко је добро загледа, па мирно рече: — Не познајем. — Лажеш! — цикну кмет. Станко се трже и погледа око себе. Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети... Он погледа у кмета.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.

И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. — Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно.

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.

Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.

Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје. Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи:

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда... Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило

И ослобођеној од смрти, без уза За све око себе — сад нови пут сија: Кад познамо чари покајничких суза, Тад постане љубав једна религија.

Просторе сам празне населио собом, И расуо себе, кô орион сјајан, У неки свет срцâ и душâ, бескрајан; И живим над страхом и лебдим над добом.

Од љубави наших веће су тишине... Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака.

Тако ослобођен и себе и других, Гледам како пада и последња уза... И горд сам у часу искушења дугих Што бар не зајецам кад ми пође суза.

Тад даде младићу кћерку пуну чара, И са себе даре великога цара: Златни пас за Серез и бурму за Воден. ЦАР Цео дан сунчани звоне бучна звона, Сва је Призрен

То је био једини човек који није познао јаде. Али иако их он није нашао ван себе, он их нађе у себи: он осети да има душу. Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Гле! А како да те познам? Била је сека-Сока, и надао сам ти се. Али... пиха, кад је то себе било! А, после, он ме руком поглади по бради — како да те познам?

Потреса ме... Али не!... Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама? Дошло ми чисто да плачем! Какав један „систем”, какво „филозофисање”!

замишљено зачкиљи очима, онда погледа мени у очи, и као да се разбуди, као да скиде неку маску, као да стресе нешто са себе: — Хајде! Дођосмо. Мама се обесели и устумара. Убрзо би постављена софра, и ми вечерасмо. После задимисмо.

Моја му мати прискочи у помоћ. — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко? Он брзо покупи све око себе и баци пред матер. Рече: Да се осећа боље. Да му је Јоца рекао да то може бити још боље.

Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида: — То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сад да буде саветник.

Хоћу и ја... јес'! Он хтеде да удари у потврду себе по колену, али песница, без његова питања и одобрења, лупи о пањ. За казну он је тури у зубе и уједе је.

Можда је то била и њезина лепота што је тако силно властовала над женама. Њене јетрве оговарале су је између себе, а заклињале и браниле пред старијима и туђинцима.

— Ја, — настави Арсен — није вајде... немој што да се љутиш! Ђеда сасвим издиже главу, срдито отури од себе саћурицу с грахом и на безуба уста љутито истресе: — Знам ја то све! А какав си ти, море, човек?

Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурати од себе, живога ти бога! Ђеди задркта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност.

Осим Радојке, жене није било ниједне. Оне једу за себе. Само што по две три служе људе. Баш је био Анокин ред. Док друге две уносе и износе јело и послужују пиће, она се

А Анока ништа и не сања! Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на ђеду, па да устају. Ђеда отури испред себе комад хлеба, лажицу и виљушку, а нож тури у цагрије.

Али сну не заповеда ђеда, нити се он боји његове клетве! Анока се диже. Погледа тамну слику Петрије више себе. Напрасно јој се нешто преврте у грудима.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

од врућине и од узбуђења и задовољства што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и баца их у корпу иза себе. Па док се домаћица забавља око оне што цврчи у великој гвозденој шерпењи и преврће је, дотле овај узима ону из корпе.

На један тако бачен сексер веле да је тако силно полетео и одгурнуо онога испред себе, да је овај јадник полетео у неку барицу, и забо се у њу главачке, и стајао усађен као струк лука.

« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне. А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је

— Знате како стоји тамо: добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он.

Тако је поп Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских кућа. По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата.

Иако је пазио на себе и достојанствено се понашао, ипак је пропадао међу комшијском децом као какав невешт педагог. Врло су га често

А, бога ми, данас, данас... — Е, тек штогођ! А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше! — Е, није него још нешто... Конштрукција!

По њему су се слободно могли не само пацови него и мишеви до миле воље шетати и трчкарати, он је само себе склањао. Пацова се бојао, а мишеве опет изгледа да је багателисао. А сем тога био је као лопов бескрајно лукав и дрзак.

селу, певуцао »Седам шори, седам дика моји’« и погледом унесрећавао све девојке и лево и десно, са чега је навукао на себе не малу мрзост и опасност од паорских момака.

и стала делити навора, приђе и нови учитељ и узе три комада: за гђу домаћицу где ће бити на ручку, за фрајла-Јулу и за себе. Куља свет из цркве; пуна црквена порта.

Гђа Перса је стрепила за њу, па се бојала, ако је наљуте, да не учини што од себе, јер је била слабих живаца, врло осетљива.

Ја сам себи нашао најпријатније забаве; разгледам албум — извињује се Пера, који се већ почео знојити по челу и око себе помало све у дупликату виђати. — ’Ај’те још по једну — наваљује поп Ћира. — Разговор, к’о што видим, к’о да малаксава.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо!

И онако прљав, балав, осушених ногу, руку, а здепаст, све прља око себе где год прође. Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима

само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила, и њему да даје. Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више.

А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор. Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас.

Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава.

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.

Али Наза није могла да чека. Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу. И, од тада, чисто се променила. Дошла лепша, чистија и вреднија.

— Еве бре, еве. Нове. Још не закрпљене. Одмах ми дадоше, чим затражих. — И, само да би га као заинтересовала за себе, као пред њиме се уздигла, почела би да му прича како су јој, чим је затражила, одмах дали.

Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом. Пригрћујући ту поњаву, торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно, упадајући посред блата својим дугачким, босим ногама и гледајући у страну, упорно, натмурено.

— Жене давав, Таја бута! — гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела. А остало, што не би могао да обуче, крио би по угловима те своје колибе или земљом затрпавао бојећи се да му

Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина ћерка — умреће! Клисарица излетела на њ са секиром. Он побегао. — Неће, неће...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео.

— Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра. — Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба.

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака!

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.

Мушки оду, а женске се опремају за прстен. Дође и прстену време. Чекмеџијић је имао код себе прстен, и три дуката, и све што треба, јер је све то са собом носио још од оног доба кад је код Сириџића фрајлаСавку

То су већ женини дукати, она ће их на себе потрошити. „Опет нове непчане хаљине — сто педесет форинти. „Нов шешир — десет форинти.

У послу је неуморан, те му недостаје времена обдан да Мицу забавља; место себе допушта Свилокосићу да је у празном времену варошким сплеткама забавља; а то овај једва чека, јер у свачему је био

хаљине истом тек што је Марко њој нове хаљине направио; Алки је опет немило што Марко толике хаљине Мици прави, а себе радом за њу мори. Што Свилокосић у једну и другу кућу долази, ниједној се не допада.

О вама и Алки свет свашта приповеда, па због ње и о мени, а ја ништа нисам крива. Дакле, ви треба да оперете љагу са себе и са мене, као што знате да смо обоје невини. И вама чат изискује да ме заступате.

Често више вреди срећа него мозак. Мица умре без порода. Алка остави након себе диван пород. Тако се живело пре седамдесет година. Давно било, сад се тек приповеда.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе.

Он је хтео и да се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у

Он се само напрезао да одагна од себе све оне непријатне успомене из прошлих ратова, што су непрестано од некуд навирале, па је хтео да мисли о томе: има ли

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног, усред грозног хаоса од мрачног стења, трња,

Ја не знам и никад ништа не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост у свима силама око себе и у себи.

високом, тврдом шапком на глави приђе огледалу, он, угледавши се, инстинктивно подиже руку до штитића, поздрави самог себе па се насмеши.

јак срцем, сељачки сини учитељ, гоњен чак једним наследним убојиштвом, чија га је бујност по некад бунила те кривио себе што не може да се обузда, он је са оном бујном физичком одважношћу и са душом уздигнутом и мирном све дотле пролаз ио

Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста!

“ Нешто као пољски мишић шмурну мимо њега и ишчезну у трави. Још једном Христић се обазре око себе. Свуд је било мирно, крваво, замишљено, мртво. На кадифи неба дрхтале су звезде.

неугодним и крвавим носилима И баш као оно на бојишту: „јао, јао шта сам ја урадио, шта сам ја урадио“, он се гадио себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело

Цела варош зна, у осталом како се она понаша и сви је зову калуђерицом, па је наговарају да мало и на себе помисли и по некад, као друге што чине, изађе; само што се она на то и не обзире. Кажу јој да је луда и да се она вара.

То је кастрола, спретно удешена и лака за ношење, у којој сваки војник може за себе кувати јело на фитиљу. Фитиљ је он измислио. Важан је то проналазак, не кошта много, ствар неописано корисна.

Африка

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.

сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим пратиоцима иза себе. И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

Девојке доносе вино и кад ми одбијемо да га пијемо, пију саме, брбљајући између себе, из црначке учтивости, правећи се као да нас више не примећују.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

савршено миметира цвет, цвет је од своје стране почео миметирати инсекат, добио неку врсту ножица, и тако одбијао од себе лептире који су га уништавали. То узајамно миметирање довело је до апсолутне спољне идентичности.

Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“.

Таласи се на овој обали, као што је споменуто, увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју

Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме. Креште и лапарају на сав глас.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде). ПОЗОРИЈЕ 8. ЈАЊА (сам) ЈАЊА (сам): Проклето Ева! Има више памету него ја.

! ЈАЊА: Зашто не, господин нотариус, човек кој има трговашко дух у себе! МИШИЋ: Добро, забога, али онако стар. ЈАЊА: Што му фали, не иди у кафана.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су ђенерали вежбали

У један мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљда да би оделио два света.

узвишеног, дрвеног, павиљона и кад се Гарсули попе, по ћилиму који је био прострт по чамовим даскама, он је, око себе, видео таласе стотине црвених гуњева, клобука, шубара, главурди, ручурди, ножурди, и носева, из којих је, као дим,

Кад су почели да преврћу и кола, неки хусари почеше да пуцају, из пиштоља. У ваздух. Од страха. Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљених уста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља, Гарсули, хитро,

Он се био навикао да заспи на њој и Ана је морала да га, онако тешког, сваљује са себе, као неки камен. Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не

Ходао је горе‑доле, али се био уморио. Ослушкивао је себе самог и гледао у самоћу. Кад је профоз отишао, са фењером у руци, Павле је видео да са њим, на зиду, остаје само

Тај лепотан је био сујета сујетства, једне, и иначе сујетне, породице. У мислима је видео себе, како стоји пред Гарсулијем, који се шепури, и како се нико не усуђује да Грку нешто каже.

Сем тога, и самог себе сажаљевао је у својој самоћи и осећао је ту разлику, да је он, ту, доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо

а одатле ће у Беч, и тераће све док не постигне, код грофа Бестушева, насред Беча, совершенују росијску протекцију, за себе. Он од селидбе одустати неће! Ђурђе хтеде да нешто каже, али, после, само одмахну руком.

Хоће да је види на свом самртном часу, крај себе. Морали су да му мећу пијавице за врат. Проклињао је дан, кад је Исаковиче упознао.

Исаковичи су, од тада, живели, тако рећи, два живота. Један за себе, а један за тај свет својих, ислужених, војника.

Док су остали Исаковичи, о томе, говорили, и брбљали, стално, Трифун о томе није говорио. Он је био уписао и себе, и жену, и децу, шесторо, и своје слуге и коњушаре и сто седамдесет три сератлије, на списак, за одселитсја у Росију,

Теодосије - ЖИТИЈА

пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли

као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо се макар мало потрудили

бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо се макар мало потрудили за добродетељ.

и дајемо ти заједничке обете: Од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.

Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.

“ А војвода са оним благороднима примивши одозго бачену ризу и чистотне власи са писмом, и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад

се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче и што је корисно за себе траже! И речи Јова: — Господ даде, Господ како је благоизволео тако н учини, буди име: Господње благословено!

Ономе кога ћемо вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим да будете добропокорни и верни, као што мени самом бисте, и Божјим

златне и сребрне, и скупоцене завесе принесоше, а са овима дадоше цркви и велику сребрну зделу пуну сребра, и уписаше себе у поменик са благочастивим царевима, са овима и самодршца Стефана.

На исти начин учинише добра дела и у Иверском и у осталим манастирима, записујући себе у књиге живота. А стигавши у Лавру у подножје Свете Горе Атона, и узишавши на њу срцем, вером и љубављу, и старац

Зато је младић допуњавао недостатак старца, и не престајаше да се труди и пости за себе и за оца. А и старац се некако чудан показивао, јер као што је у свету прво правдом и вером, милостињом и милосрђем

Удвостручаваше младић трудове и постове за себе и за старца, а и старац удвостручаваше сузе и уздахе за себе и за младића.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка.

Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на

Они се исељавају у правцима који су напред означени. Због тога се каже: „Херцеговина цео свет насели, а себе не расели.“ Овде се испољавају најбоље динарске особине: љубав за слободом, ширина и дубина народне свести.

асимиловали старо српско племе Лужане, затим становништво Лима, архаично становништво које се бавило земљорадњом и себе звало Србљаци. Најзад, Васојевићи су обухватили старо српско племе Шекуларце, настањено у долини једне Лимове притоке.

Сматрали су их нижим од себе и осећали су одвратност оженити се њиховим женама. Бракови су склапани између појединих братстава једног племена и

Сматрају себе за сродне Арбанасима. Да би се постигао овај народни идеал, свако племе треба да буде што многобројније.

Ови су „Бошњаци“ сматрали себе за најбоље мухамеданце, сматрали су да су бољи мухамеданци од Османлија, бољи од паша и од везира; често су

Истакли смо да су себе сматрали за праве или „хак Турке“, за најбоље припаднике вере и за једине судије православљу свога калифе.

Један рибар лови за себе и за свога шјора са којим је у тесној вези: шјор га сматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити да прода своју

Врло побожни, они воле повлачење у себе, унутрашњи живот. Исте особине, али прожете лирским осећањима, имају приморски Словенци, Словенци Карста.

Уз Османлије треба ставити и Арбанасе који су, продирући на исток, за време Турака, претопили у себе многе Јужне Словене. Њихов притисак на Јужне Словене био је овде много тежи од турског притиска.

средином XИX века настао преокрет у супротном правцу и погрчени Јужни Словени су се вратили словенству претапајући у себе многобројне Аромуне. Ови страни утицаји и ова разна етничка стапања извршили су се нарочито по варошима.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема.

Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде: — Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.

сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико пута мокром чарапом по глави да се мало разбистре и узвикну: — Аха, сјетио сам се!

Може се извратити, и онда личи на извраћени џак, а кад се не изврати, личи потпуно на самог себе. Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају.

Смијао сам се и смијао док ме трбух није заболио, а тек онда се нешто досјетих и почех сам себе да грдим: — Тошо, псето једно глупо, зашто мишеве ниси пустио да се увуку у сам џак, па их онда мирне душе половио?

Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

шатор од својих дланова Далеко у нама (1943) ИГРЕ ПРЕ ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па

нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо високо До наврх самог себе Одатле се падне свом тежином Данима се пада дубоко дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у

тражи на небу Сакрије му се у заборав Овај га тражи у трави Тражи га тражи Где га све не тражи И тражећи њега изгуби себе ЗАВОДНИКА Један милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби

се наглавце А овај се сав у уво претворио И чуо све што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под

ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо

игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се

НА КРАЈУ Кост ја кост ти 3ашто си ме прогутала Не видим се више Шта је теби Прогутала си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и

сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи

само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од

испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби квариигро у теби безвезнице Не

ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи Самог себе слуша Међу световима свет ЉУБАВ БЕЛУТКА Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се

га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА БЕЛУТКА Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Зато послушајте мој савет; видећете касније да је био умесан. АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу! ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша! АЉОША: Ја њој писал.

Да не бих донео пренагљену одлуку, једини је начин да побегнем сам од себе. Хвала вам, пријатељу, ви сте ми дали добар савет. ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга? ПАВЛЕ (сети се).

Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе. И лепо је живела и са овим мужем и живела би вероватно још и даље, али, једног дана, после три године, врати се њен

Читајте, молим вас! НОВАКОВИЋ (чита): „Када сам хтео да донесем одлуку, уплашио сам се од себе. Увидео сам да бих могао донети пренагљену одлуку, због које бих се доцније кајао.

ПАВЛЕ (погледа око себе): Па онда, и ова друга господа. Мој друг и ортак, на пример...? НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још за

РИНА: Знате како је, господин-Благојевићу, кад лађа тоне, свако себе најпре спасава. СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа.

СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.

СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.

СПАСОЈЕ: Па хоћу, дабоме! Нек држава прими на себе ту бригу. ЂУРИЋ (пауза, размишља): А сад, реците ви мени, треба ли у таквим случајевима дати закону реч?

АНТА: А то што каже за новине и ја сам чуо. СПАСОЈЕ: Шта си чуо? АНТА: Чуо сам да је Марић звао све новинаре код себе и чуо сам... СПАСОЈЕ: А ниси чуо и да је звао адвокате? АНТА: Шта ће му адвокати?

Не иде се ни мени! АНТА: Па добро, шта ћемо сад? СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо. Ја ћу да примим на себе суд, а ти прими на себе новине.

АНТА: Па добро, шта ћемо сад? СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо. Ја ћу да примим на себе суд, а ти прими на себе новине.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Атаман се лудирао: крманио је, звиждао, затим почео да испушта из себе некакав звук сличан мачјем фрктању. Објаснио је да је то сигнал Ескима. - Сада ће из воде почети да искачу фоке!

- Нећеш прећи! - Атаман то испусти из себе у једном даху, а ја помислих да сам за два трена у води, погрешно као и увек.

Можда и због тога, тек приче су се, као дим без ватре, растуриле саме од себе, али је Меланија Бранковачка постала буднија и клинцима је физика падала све теже. - Ја разумем те ствари!

Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише. - Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма!

Насип и врхови јабланова као да су у себе упили светлост. Доле на реци било је сасвим тамно, иако је и то случајан утисак.

Неко ко није видео шта се догађа могао је помислити да ударци пљуште по њој. Ја нисам пуштао гласа од себе: не зато што није болело: болело је, али нисам хтео да плачем и пружим старом задовољство да понавља како сам исти као

- Је ли потребно да га пољубимо? - дижу очи према Тимотију, а ја кажем да није. Нека мирно задрже пољупце за себе, додајем нечим ван свести, запажајући како мама одмахује главом, а оне две, пољубивши оца, излазе у башту.

- Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох. - Тата је такође рекао да ме се стиди. - А да ли се ти самога себе стидиш?

Био сам слободан и сâм као пас и нисам знао шта да почнем; сви су ме тако лако пуштали од себе да ми је било јасно како не вредим много.

Постојавши неколико минута, изађох напоље, опет звиждучући да бих привукао пажњу на себе. И јесам скренуо, тако ми Бога!

Сада има седамнаест мачака, али жена, више не постоји. Сергеј Иванович Багрицки за себе говори да је потомак кнежева Багрицких, али од Луке Црквењака, па надаље, сви знају да је био коњички капетан, леп у

- Било јој је нешто преко деветнаест, мојој Галочки! - рекао је Багрицки уклањајући мачке са себе. Учинило ми се да говори о детету, али он рече како су се били тек венчали, оно је дошло после.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више. Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша

Господар Софра умилно се смеши. — Па хајд’, хоћеш ли у компанију, ил’ сваки за себе? — Сваки за себе, ал’ ћемо у скупу куповати, па онда код куће поделити. — Хоћемо ли још кога с нами повести?

Господар Софра умилно се смеши. — Па хајд’, хоћеш ли у компанију, ил’ сваки за себе? — Сваки за себе, ал’ ћемо у скупу куповати, па онда код куће поделити. — Хоћемо ли још кога с нами повести?

Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра. — Ја ћу за себе уложити само једну хиљаду форинти, а ваш ће бити сав путни трошак; зато ћу вас ја свуд где треба водити.

Кад настане претпоследњи дан, дали су у цркви за себе у „тишини” службу божју отслужити, и ту је појао господар Софра са Чамчом, па после свршетка исповедили се и

У хаљинама умерено, али укусно, тако да кад је кћи Софија шта на себе метнула, све јој је добро стајало. Па онда у понашању све смерно; није ту било код њих за сваку ситнарију кикотања,

Пера, додуше, није био рђав; штавише, имао је врло добро срце, предобро, само не за себе. Ако је у дућану, није се знао погађати; ко је како хтео могао је добити.

Тако дуго су путовали, и дођу већ близу пољске границе. Преноћиће у једној великој чарди. Уђу у чарду, поруче што за себе и за кочијаше. Бирташ отворен човек, али из разговора види се да је „шарен”. Чамча пита има ли за њих собе.

А кад је Чамча продавцима све конце похватао, онда и погађају се и купују. Купили су силну робу по добру цену по себе. Кад су главно покуповали, онда су опет ударили на друге ствари.

Ту је баш сад вашар, платно се скупо продаје. Чамча најми једну шатру, и од оног платна што је за себе купио дâ унети у шатру, и почне продавати свој еспап по добру цену, са великим профитом.

А рукавице ретко трипут да навлачи. Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици. Оставио је после себе леп спомен.

Господар Софра је као изван себе, скоро није више тај човек; морају га увек тешити. А ко ће га тешити? Катица? Шамика? Та они сами утешитеља требају.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Не разликује таму око себе и таму у себи, и широм отвореним очима, у мраку, не види ништа. Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо,

Коњ се тресао под њим, као под буретом. Прскајући блатом дрвеће, траву и псе око себе, нагнао је коња низбрдо, ка Дунаву. Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања.

Она је међутим дрхћући сва, као луда, кидала са себе сребрне плетенице, дугмад, свилене пришивене цветове и чипке, вичући и понављајући, кроз плач, све исте речи, све иста

Мада је хтео, и требао, да пожури, чинио је бесциљне покрете и прекидао облачење дугим посматрањем себе, у огледалу, какво код куће никад видео није.

пушком, човека за човеком, пиштољ за пиштољем, завлачећи мали прст у грлиће, тражећи да напипа прашину, одбијајући од себе цеви пушчане, уперене му у груди. Надгледао је сваки упис у књиге, и косе, ноге, ножеве.

кроз шаке хиљаде каишева, пиштоља, копчи, шаљући војнике ковачу, друге пушкарима, треће сарачу, задржавши крај себе оне које је хтео да награди.

Та соба је била увукла у себе неки нарочити мирис и у њој је било нарочито много анђела, на таваници. Са њених прозора био је диван изглед на околна

У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у

Сетивши се њега, честњејши Исакович се реши, по узору братовљевом, да напије себе. Мишљаше, ако га и буду покрстили силом, нека га бар не добију трезног.

Толико беше ведрог, небесног погледа, чистих руку и грла. Сажаљевајући себе, он јој у шали, несвесно, исприча, како би јој било да је његова.

слушкињама, у један троугласти ћошак куће, под таваницу која се повијаше под тежином брашна, пуна мишева, она за себе одабра, одмах, једну велику и ниску одају пуну ћилимова, патосану и подупрту гредама, у којој беше сазидана и велика,

Тако је и његове предлоге, речима, извртала у бригу рођачку. Лаке његове руке скидала је са себе мирно, не приметивши пожуду. Гледала га је модрим очима, хладним и дивним и тада, у којима није било ни трунке жара.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Заплању, рецимо, муж и жена који сумњају да немају деце због враџбина подметнутих на свадби, да би са себе скинули ове чини, купају се у води у којој се налази расковник, биљка позната по томе што може да растури, раскује

перо, необичне лепоте и упадљивог изгледа, млада носи на венчању управо зато да би скренула поглед злих очију са себе на њега. Свадбени сценарио као једну од обавезних улога предвиђа и чауша.

³⁴ Првобитна улога чауша јесте да скрене кобне погледе, који би имали младенцима наудити, на себе, те да их тако заштити.

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

следећу басму: „Колико је ћерце у овоме шипку зрна, онолико од твојега срца било синова и унучади, и да их након себе живе и сретне оставиш.

На Копаонику је обичај да млада у тренутку када напушта вратницу на дворишту, испод себе истргне јастук и снажно га баци уназад, да би се она тако лако и брзо породила.

Гатати се може, као што смо видели, према неким знаковима који се сами од себе, спонтано јављају, али може се, у сврху прорицања, намерно створити извесна ситуација која је нека врста пробе.

као света ствар која има натприродне моћи које се преносе на њеног власника, а овај је зато увек мора имати уза себе као неку врсту апотропајског средства, односно амајлије.

Зато се кошуљица раздели на онолико делова колико има чланова породице и свако је носи уза себе (ушивањем у одећу) као амајлију.

Овај славни путописац пише: „Дјеца се по древноме народном обичају перу у хладној води, па Морлаци доиста могу за себе рећи што и стари становници Италије: Синове, род чврста кова, одводимо прво до ријеке и дајемо им да очврсну у

Он га затим повезује у врану мараму и иза себе измери на кантару (не гледајући у кантар), а онда га носи породиљи на постељу међу гребене.

Па и када сам у себи помислиш како си ваљан, како ли си богат, можеш сама себе да урекнеш“, каже Леополд Глик.¹⁷⁰ Највећа опасност од урицања је онда када се поглед злих очију удружи са речју којом

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

сопствене душе тамничаре, за радости својих троваче, за оне што вичу кад им се плаче, кад у нежности грезну, што уходе себе као туђина, за пушкарнице срца њина, за свачију душу затворену и опрезну.

врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога човека тражим помиловање.

СРЦА Царе Душане, тражим помиловање за трагикомичне гњурце и водиче кроз лабиринте срца бескрајне, за понирање у себе жедне, за недоследне због доследности неке тајне, за вероломне због верности неке унутарње, за скромне због некаквога

За себре, сужње помиловане, који су вечни дужници цара, који прошлост као злу мађију не могу никад са себе да свуку, од којих и зликовци непохватани надмено се туђе и крију, и другови из детињства беже за прву на путу

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.

Пре тога, наравно, сасуо сам на себе пола бочице мириса, а косу намазао зелено-масним ораховим уљем. Био сам веома леп четрнаестогодишњак кестењасте косе,

« Благословено време срања! Е, ту је мало фалило па да не повратим на неког типа испред себе, на часну реч. Лавор, викао је Мики, лавор, дајте ми лавор!

« У манеовски зеленој трави, српски доручак уз Вајфертово одликовано пиво. Али, кад немате ничег другог сем себе и свог сићушног, мршавог тела што се клатари на рахитичним, неисхрањеним коленима, ништа сем пољанчета над рушевинама,

станара изнад које сада расту чичци, коприве и боце, и нека травуљина непозната градском детету, кад имате само себе и тај тужни, тако поучни простор рушевина који се данас може видети још само у неким од најнесрећнијих европских

Млада жена и млади човек купују, свак за себе, по две карте за представу од три у Кинотеци. Волим Косовску улицу недељом у три.

да прича и да неће имати чему да се радује, да ће исто тако седети потпуно миран и утучен и гледати некуда испред себе у празно. То треба прославити, помисли!

је оркестар био пребучан, могао сам сасвим лако да из кркљања позауна и топота балетских патика по бини, издвојим за себе онај мукли звук затегнутог конопца који добује по картону, и у њему је било неке обести, па онда неке тихе среће, неке

Ускоро је остала потпуно нага под све блеђим месецом, гледајући као опчињена испред себе у јутро које се спуштало низ брдо.

Девојка улази у сенку излога гледајући испред себе. Неколико часака касније, улицом корачају две девојке; једна тротоаром, друга огледалима продавнице оптичких

– Зашто су глупе? – Зашто не приђу једноставно и кажу: »Хајдемо негде!« Схваташ? – Оне држе до себе! – Глупаче! - Пуфку се учини да то није довољно: – Будале! Потребно је само прићи столу и казати: »Хоћеш ли са мном?

Нико од њих! Бел Ами поврати изгубљено поверење у себе; сада је поуздано знао да је изабраник среће. Тако неприметно пролетеше часови латинског, физике и географије, а да

Матавуљ, Симо - УСКОК

Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је знао е је њека глупост тудешка, онога горопадног, немилог, крутог Тудешка Кнајста!

? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!“ Женске, разумије се, нагађаху да ту мора бити по сриједи љубав или је завео какву кнегињу!

Потврдише. — Стару, крваву кућу — настави Његуш сједајући и нудећи мјесто до себе Приморцу... Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца!

и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним поуздањем у себе, ступају напријед.

— Е онда му нијесам стопе изостајао! Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без себе, па га још претекох, бјех без њега у Приморју. Па, као да то бјеше врло смијешно, опет се стаде кидати од смијеха.

Јанко посматраше око себе, па уздахну, извуче руку испод пустине и притиште дланом ледено чело. Иако је спавао у један душак најмање пет-шест

Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као вриједна, корисна служитеља владичина, као спремна и храбра члана црногорске војске!

А Долћи да је одговорио: „Ја не тражим ништа за себе, него за владику црногорскога, чији народ вазда устаје на Турке, кад ви с Турском заратите!

“ другом опружи тољаге, па их приљуби и рече: „Ево га и зауздах!“... Трећом их састави иза себе, и додаде: „Ево и кускуна!“ Тада момче баци своју капу на под и викну: „Е, сад ево ти и међеда, па удри га!

Ја бих радије путовао по оваквом времену но по икаквом другом! — То ми је мило! — рече владика очевидно за себе. — Али на коњу, да бог сачува! — дода онај што је гуслао. — Е, мој ђетићу, ономе што је на коњу ласно је и сићи!

И ево ја сам себи судим, да се прекине о мојој крви!“ Кад то изрече, уби сâм себе из пушке!... Још таквих, понајвише страшнијех догађаја, причаху војници.

Ту се вечера, преноћи и сутрадан руча, па се разилазе. Ето ти! — Много церемонија! — рече Јанко за себе, па запита гласно: — Шта бих ја поклонио Анђи? Имам при себи осам цекина; да јој дам четири!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Мало се ваља налицкати, косу, то јест, угладити, бркове намазати, мирисавке поред себе носити. Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра. МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха!

Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира.

КУМАЧА: Е, за мене има јошт времена. МАТИ: Шта има времена, треба да гледаш за себе. Доста си браћу служила. КУМАЧА: Та. - А гди је Јулка? МАТИ: Е - Јулка ти се забунила. Знаш како је.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дете у одраслима препознало је децу око себе; и једна и друга одвећ дуго су била запостављена. Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли.

Он се, при првом кораку, запутио ка ближим и нижим циљевима, и себе искључио из праве игре. То изгледа уверљиво; ако, пак, аргумент обрнемо, закључивање ће показати једну слабу тачку:

Дечја књига, и кад је добра — што се догађа ретко, али се догађа — испада из оквира, нарушава ред, сама себе доводи у питање. Оним придевом „дечја” почињено је светогрђе према узвишеној самосвести Литературе.

Тим ограничењем она као да је признала да не држи много до себе, и да драговољно пристаје на ниже место у редоследу духовних активности.

За дечје доба дечји писац је заинтересован из више разлога; задовољење потребе младих читалаца да виде себе уметнички обликоване спада међу најневажније разлоге.

Игра усложњавања изнурује свест одраслог читаоца; модерна песма често себе доводи у положај трагичне самозадовољности; нагнута над безданом, она изазива вртоглавицу духа, мучи га тескобом; у

Просто речено, поезија може имати посебних разлога и интереса да себе самоограничи позивајући се на дечје животно и интелектуално искуство као на меру којом проверава свој домет и израз.

Дечја песма увек наглашава да не постоји због себе, већ, тобоже, због предмета који опева; до те самообмане њој је веома стало.

Важно је да се ниједно од ових искушења не претвори у трајну обузетост, да не постане превише свесно себе. Хумор је стална склоност дечје песме; али и кад га не користи на непосредан начин, дечја песма изазива у нама

као супротност друштвено прихватљивом, „пристојном“ мишљењу; у дечјој песми она је, такорећи нешто што се само од себе укључује у тобоже логичну причу.

Избија сам од себе, нехотично, због природе предмета о којем се говори или пише, да би, касније, тај необични спој раздраганости,

Животиња — завитла га неколико пута око себе, и баци га далеко од шуме у којој је, као ждероња, избио на рђав глас. При оном заошијавању и бацању зецу се истегну

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

управо, они су освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију, за себе задрже; дакле, ове су земље наше. ГАВРИЛОВИЋ: Како наше?

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је највећа мода, драга моја, родољубије. И која се српска кћи сме тога одрицати? Ја би сама узела на себе неколико баталиона женске војске организирати, да се није друга идеја у мени породила.

ГАВРИЛОВИЋ (слеже раменима). ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери.

гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају. (Одлази.) (Завјеса) ДЈЕЈСТВО ПЕТО (У БЕОГРАДУ.) 1.

ГАВРИЛОВИЋ,: Е, не треба све опет мак на конац узимати. Но мени се чини, ви имате нешто тајно између себе. ШЕРБУЛИЋ: Шта би имали тајно? (Намигује на Смрдића.) ГАВРИЛОВИЋ: Та издалека гледам како сте се нешто забунили.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У својој калуђерској скромности он о себи мало говори. Када помиње себе назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место рођења, и пише: »отечество ми

Ту је прикупио око себе неколико добро писмених калуђера и отпочео »в велицеј бури и метежу« преписивати књиге за оскудне српске цркве, у исти

И он себе назива »худим«, »скудоумним« и »недостојним«, и избегава сваку прилику да говори о себи. О његовом пореклу, због његово

Његова историја је историја само по имену. У молбама за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају

Он је лаком на новац, нема обзира и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику,

Све што је имао постигао је својим личним напорима, сталним развијањем и усавршавањем себе самога. Као врло стар човек, са утврђеним гласом најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи

и програм рада он ставља: »с помоћу премудри божествени инглески књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставити«.

Он не пише да ствара лична, оригинална дела, у којима ће изражавати себе и обезбедити себи књижевну славу у потомству.

Он је прикупио око себе целу једну школу писаца, Јована Мушкатировића, Емануила Јанковића, Алексија Везилића, Глигорија Трлајића, Атанасија

Просвећен и књижеван човек, он прибира око себе писце, Симу Милутиновића и Вука Караџића, 1834. подиже штампарију на Цетињу, у којој се почињу штампати српске књиге.

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Иако је Мушицки за себе писао да је »готово сав чувство«, он је у основу био сув и хладан човек, без маште, без осећања и правог песничког

57 Али главни његов песнички рад пада у доба од 1826. до 1844. Он сам себе је називао »крајњим филхелином и обожаватељем богодухновеног Омира«, писао је углавном по класичким узорима и никад

Милићевић, Вук - Беспуће

И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих.

између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих, одсјечених литица које сијеку воду.

Јуче му се те дјетињарије врзле по глави, био је слаб да надјача самог себе; у једном часу осјетио је да су му очи влажне.

Јуче није смио да се тога стиди, бојао се да не увриједи, да не понизи нешто, — што је то било, није знао да ли себе или оне који су умрли.

кад је, између старог, крупног дрвећа уз које ново и вижљиво стабље дјетињски трепеће младим лишћем, угледао испод себе, доље у котлини, између бијелог стијења у које удара сунце, — живу, свјежу, зелену пругу Уне.

Касније га ухвати сан. Кад стадоше коњи пред кућом, тргао се и нашао ноћ око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња и звецкала сјецкајући звека бронза; још непрестано као да

Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на саможивост једног ситног човјека који не воли да се узнемирује у невријеме; да оставља топлу

и титрао у ваздуху, упио се у зидове, долазио с вјетром; та ужасна несрећа једне матере завијала је у црно све око себе својим јадом и кукањем.

У бесане и празне ноћи, са затвореним очима, тјерајући од себе мисли, са главом дубоком упалом у мекани јастук, он је тражио мира и сна, слушао пуцкање расушеног старог покућства и

уза све то што је био тврдица, он није жалио да, сваком приликом, почасти и погости што боље може старију господу од себе и да их напије најбољим вином и подвори најслађом пршутом, да покоље десетеро пилића, јагње, прасе, да их гости по

се одмори, с главом погнутом и очима упртим у земљу; тек кадгод само нагло подигне главу и простријели очима све око себе.

доказа, били ослобођени, он се смрачи , увуче у се , погну се још више гризући и уједајући у души, од бијеса, сам себе. И доскора паде опет у постељу. Умрије, иза боловања од осамнаест мјесеци, једнога јутра у мају.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

је овладала несрећа по свету; где год се окренеш, а он среће нема, него га тера »баксуз« једнако откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова.

па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима.

И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен!

А г. Паја седи и чека, а све једнако виче као да храбри и теши себе: »Хоћу, хоћу, како не би’... наравно.« — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав

као добар педагог, наредити да запевају: »Лепа наша домовино«, те тако, једном вештом педагошком досетком, спасе и себе и ђаке и наравственост у школи. Е, па шта ћете!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не

бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за часак све и је до поле Био веће оборио доле. Уједанпут — нуто посла клета!

стаде, Он имаше нешто иза плећа, Гледну боље, кад ал' бреме цвећа, Како дође а он га доити, Па цветиће око себе ити, Амо до три, тамо четир струка, У један час окити се лука, Замириса цела околина, Боже мили, што ћу од милина!

“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо,

камен притискао, Своје љубе јаднице се сећа, Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице.

Ту је Тале, ту је Радивоје, Свак крај себе чува драго своје. Радивоје јадан и несретан, Али Тале, је л' он јунак сретан?

је тешко Без лијепе замјене јуначке: Једна српска и турскијех десет, Тако Милун мисли и хесапи, Па уставља себе и дружину, А погледа десно и лијево, Не би л' гдјегод згоду угледао.

Оне страшне муњине синове, Радо буру штоно душу диже Створитељу својему ту ближе, Све ово, брате, све, и сама себе, И најдраже оне песме моје, Све би дао, да повратим тебе.

Зашт' вас нема поред себе вође? Зашто амо у туђину дође? Оно место на Дунаву силном, Са ономе горицом умилном, — Оно, брате, беше место за

“ Па тад се смрче и цео побледи, Кô камен стоји, а у земљу гледи. Па онда рече, скоро изван себе: „Тог и тог нема, ал' није ни требе, Како је, да је, не мож' бити боље, Јер сад премишљат више није воље“, — Па

16. Српчић прими савет мудри, Старо руо баци са се, А на себе друго удри, Чим се прави људи красе, У штруфле се дивне стера, Лати фрака и квекера. 17. Ој квекере, ао фраче!...

15. „Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!“ Србин кликну, а не виде Украј себе пијавица Што с' уз њега пењу, вију Да му само крв испију. 16. Ој ви губо, губо гадна На српскоме телу дивну!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког прољећа однекле добатрга и сам какав субенаст човјек, обично дјечачина, па ради

поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а овамо има поред себе живу-здраву своју вјенчану жену? То се, гласно, није чуло откад су Ћопићи на огњишту ватру пропирили.

— Притрпи се, притрпи — чантра за себе стриц Ниџо и попријеко загледа каквог намјерника, птицу луталицу, који се рашчарапио у хладовини под орахом, па

Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац. — Бестрага им глава и овим старијима!

Цоцну стрином у гомилу сламе, подбочи леђима засјечену обалу иза себе и гргутну: — А мој брат Раде сигурно у млин отишао, а? — У млин — одвали самарџија. — Е, баш добро што није ту.

— досјећа се брадоња. — Па да, брате, њега. Тај, канда, ни себи није знао помоћи, а камоли ће тек мени. Ударио крај себе сикиру у пањ па се удудучио, а ја, чим га погледам и видим ону бравећу бекињу на њему, одмах ми на ум падне нечије

заједно одлазили код Кечине Драгиње, али ни сами нису били начисто с тим који од њих иде да загледа и бегенише цуру за себе а који је онај споредни, тек да се нађе камарату при руци.

Неће, пас, ништа да призна, па бог. — Хајде, Пане, јабуко моја, признај већ једном, немој патити и нас и себе — лијепо га моли секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши општински чиновник, али ознојени Пантелија само искоса

СТОРУКИ СЕЉАЧАК Окрени како год хоћеш, али сам од себе, народски речено — од своје судбине, вала га, мајци, нећеш побјећи. Или ће она стићи тебе или ти њу, једно ти не гине.

— Хм, другова? — сумњичаво ће тетак Аћим. А куд си то понио ту торбу, а? Сељачак се обазре иза себе као да торба иде отпозади, а није на његовим леђима, па се као маличак и зачуди: — Види ти, ево је, богами.

чујући да предлажу помоћ бјегунцима, само помодри у лицу и раздера се огорчено и преко потребе гласно, као да сам себе заглушује: — Е, ви тамо, крећи већ једном, што сте се удудучили ко турски нишани!

Уз пут, већ километрима, смрзнут снијег цјелац посут је поломљеним ораховим љутинама. Чича зирка око себе преко горњег руба наочара и гласно гунђа: — Ама, ко поједе оволике орахе, стрину ли му његову? — Сигурно Крајишници!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Доста је да се граница мало узнемири, па да се бегови смире... ко беле лале! Сами ће они, измеђ себе, да ућуткају Пинторовића, кад им затреба! Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао. То је по том питању.

Па зар ти не схваташ какве гадости говориш? Па ти, брате, ни себе не поштујеш! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Е, сад је преко јего! Одсад пази кад ћеш уста да отвориш!

Јес разумела? То ти је одсад цео речник! Шта каже, молим те! Да ја — ЈА! — не умем себе да поштујем! Да ја, молим те лепо, после свега, испаднем мојој сестри и никоговић! Фино, бога ми!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Добром, Хасанаго, ко и увек! ХАСАНАГА: Нисам баш навико. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Треба штошта између себе да уредимо... Да нема неке забуне... ХАСАНАГА: Прво седи.

Можеш мислити! ХАСАНАГИНИЦА: Ага и бег су од истог блата... Не виде они никога осим себе. Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили!

Где зором нестају блага која нам доноси мрак? Само ноћу могу од себе да одахнем! Ово царство ноћу није султаново, мирис цвећа је јачи од његове коњице!

Наше је да оставимо утисак, — не знам ја какав; кад нас је ага овако облачио, ваљда је знао шта хоће. АХМЕД (за себе): А што баш ја да саопштим? Ионако ми не би веровали. А могли би да кажу и да сам луд, и то с пуним правом.

Хтео си ти мене да увредиш доводећи ми пред кућу ову кљусину! Па зар не видиш да си сам себе нагрдио, и своју рођену сестру, бистра главо! Водаш је уз тог коња, као да је за коња удајеш!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

јецање, плач свију жена па чак кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба...

Димитрија се опет опи. Па још кад га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.

— На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. — Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући. Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу.

— А што ти? — питам је. — Спавај ти чедо, спавај. Нана је спавала па сам се дигла на „подранку“. Рукама пипам око себе постељу, а она равна. — Ниси ти спавала! И ја ћу да се дигнем. — И почнем да устајем из постеље. — Не, не!

— Шта сад да не?... — узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе.

А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на! Из чаршије, са улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви.

Молила си га, вила се око њега и заустављала га. — Ја! Што? Кој ми што може? А ти?... — И одгурнув те ногом од себе, уђе он к нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у опанцима и високим, дебелим

А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим. Погледах око себе, а зимски дан већ увелике свануо.

Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе: — Не знам. Сад нешто рано дође.

Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири...

— Ето мучимо се, газда, као свака сиротиња — одговори му Јован и помаче се, те му начини места до себе. — Седи. Одмори се. Хоћеш дувана? — Па могу. Дај!

И изведоше је. Она паде. Целу ноћ није знала за себе. Од тога дана до свадбе Стојана никако није видела. И удаде се.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И Зеј већ Види слободан свој плен, разнето небо, Олимп потопљен, и себе сама милост просећа, већ ледне вале кô да осећа, — потресло га је, задрхтô је кроз, у колених му чисто зимогроз!

— Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам,

У очима слике златне нека мисо ко да сева гледајући испод себе каква ли се слава спрема. У храму се свадба слави, тих сватова више нема: Аскалонски цар је женик, а делила лепа нева.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

“ Скупљач Вук Караџић прве је приповетке забележио од Вука чобанина, тј. од самога себе, како је био упамтио да су се причале у Тршићу; затим, од других многобројних казивача и приповедача.

мишљењу, припада дубљој прошлости, док пажња приповедачева још није била окренута првенствено стварима и збивањима око себе; уз то, такви фантастични мотиви су најчешће општесветски, лутајући, преузимани, у основи неоригинални.

Те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше. Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри

Шњима и царевић једе, ама им очи завараја па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: — Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести.

— ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи код себе, да се скинемо низ њу доле у град.

Један се од дивова испење, ухвати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.

једном цар пође у лов, а њему каже: — Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш — вели — да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех

Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи,

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас

и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико хуке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш. СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш?

СОФИЈА: Опет друга комендија. МАКСИМ: Да се раставимо, али тако, да ти моју кривицу на себе примиш. Знај, Софија, ја сам се преварио, па сам украо двеста дуката.

СОФИЈА: Онако, као што ти желиш, не могу, него ћемо тражити други какав начин. МАКСИМ: Један је начин, да све на себе примиш. СОФИЈА: Иди збогом, како можеш то и помислити! МАКСИМ (Николи): Ето вам ваше добре жене!

МАКСИМ: Но, то је лепо. СВЕТОЗАР: Заиста, одбор у свему мудро поступа. МАКСИМ (за себе): Рад сто дуката нека и то буде. (Јасно.) Дакле напишите. (Светозар узме хартију и почне писати.

ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек. МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник.

степена. МАНОЈЛО: То мора да је лепа наука, шкода што је нисте учили. ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш.

ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш.

ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим.

МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6.

ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго.

ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго.

Но, нашо сам једанпут човека, који дође у моју струку. Освиме, столице! Ја вас не могу тако лако од себе пустити, јер има људи који участују на путовање. ПОЗОРИЈЕ 9. (МАНОЈЛО износи столице, ПРЕЂАШЊИ.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СРЕТА: Море ти, мислиш да сам ја пијан, ајд, ајд! СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу! Како смрди! СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Онај што ноћу посумња у време Друкчије дан ће, час по час, да споји — И поштујући прости закон шеме Питаће себе: да л шема постоји?

за љубав спокојства Оних што фарме од ветрова крију За завесом белокорих топола Што расту и на сликама, где слију Себе у намаз боје станиола.

Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем. Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

Јуче, на пример, доле под сводовима, Подзидом Палатина, препознали смо себе у непознатом пару што грлио се кришом Испод корења врта.

близанац На дну огледала; Онај ко у руци Одсутно те носи Са несрећом нашом Склопио је завет, Па заборавио И завет и себе — Ал светиљку ипак Не гаси у ходу.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без

ГЛАВА ИИ Ана открива своје тајно скровиште. Сава се гиба — то је због риба! Како је Ана интервјуисала саму себе, и какве везе има планина Килиманџаро с најбољим годинама за једну жену.

Шта је радила? Читала неку књижицу у којој су сакупљене разне шале и смешила се онако, сама за себе. Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом.

Окрене се око себе и има шта да види: пред његовом кућом леже два мртва вука, који, су се у међувремену докусурили доказујући своје право

Хоћу да кажем, ако је ово где ми живимо право место, онда оно мора имати и праву моду за себе, је л' тако? Мислим, моду у којој ће се осећати све оне бурегџинице, мирис лука из пљескавице од петнаест комада, боја

И шта сад? Не тражи помоћ од свога свемогућег татице који већ себе види у улози спасиоца. Не зарезује га! Не бори се с њим!

Матори је ћутао гледајући замишљено испред себе. После извесног времена, подиже поглед и рече: — Питам се постоји ли уопште нешто на овом свету што теби не изгледа...

Само се некако сва увучем у себе као мачка, а једино се примећује да сам узбуђена по томе што као малчице пребледим и што ми глас пређе потпуно без

— Последица домаћег васпитања! — објасних. — Прећи ћу на ти кад ствар сазри сама од себе, схватате? И не прекидајте ме кад се исповедам!

У чему је фазон? Тачно за петнаест дана улазите поново у онај исти смрдљиви разред и погледате око себе — а оно сви препланули и само што не експлодирају од својих сопствених личности! Сви као били на зимовању.

У последње време набацили су и некакве кућице по планинама и около река, па у суботу, пуни себе, кажу „да иду на ранч“. А мачке? На њих сам потпуно заборавила! То треба да видите, на часну реч!

Дешавало ми се да за ручком код куће само отварам уста као риба а не пуштам гласа од себе, толико ми се нема филмчуга увукла под кожу, на часну реч! Умало ме нису одвели оториноларингологу.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају израбљујем слез, љубицу и мој поглед руже коље. Видим себе - већ убицу! где се хватам, преко воље, у ђавоље коло риђе, Љубовиђо Љубовиђе.

ИВ У саму себе тек би унатрашке. Кад једра презре гудуру Четвртка и словну тежест, зелен-дојки чашке о рци тарне - стамена а

У саму себе тек би унатрашке, те с табле збрише сенке Уторака да у се згнезди препелице с мрака, идеју сјаја, Вишег ума грашке

У саму себе тек би унатрашке. В О жишко липе с јасеновог храста, у таквом склопу тек си светилиште, у крошњи срца давна слика

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

И ко ће противу судбнне? данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите. Ви сте мене стрелом ујазвили, коју никакови балзам залечити не може; ви

На, подај му један дукат трингелта. (Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи! АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам.

Царнца га види и допадне јој се. „Леп младић“ — рекне некима около себе... Једанпут, кад он прође покрај ње, рекне му она: „Но, господин обрштер, како вам се допада бал?

МАРКО (пољуби га у чело): Сине мој, господине, бог нека вас благослови, а ја ћу вам све чинити. МИТА (за себе): То је леп роман, само да не изиђе каква комедија... Ваше сијателство, имате ли што заповедити? АЛЕКСА: да, апропо!

Алекса, Алекса, свега си ме раставио; сад ме можеш и чести лишити. 6. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА (за себе): Ког врага, нашла га је. МАРИЈА: Ево, и овај је с њим заједно око мене облетао; сад ме неће ни он познати. МИТА: Ја?

Господин барон! БАТИЋ: Леп барон! МАРКО (пљесне се по челу): О, луде моје главе! У какве сам руке хотео себе и своје добро предати! МАРИЈА: Господична, сад сте довољно извештени.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно.

Опет изнад круна дрвећа видим куле замка недалеко испред себе. Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши

Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама. Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје гостољубиво, или се

— Ако ми дозволите, ја бих овде, а ви изволите у чело. Иначе ћу се осећати као туђин. Имам девојку прекопута себе и два младића. Девојчице спавају по великој жени као по каквој косој постељи, не сметајући њеним покретима.

Жена је можда одвише енергична, један од младића сувише пун себе, али девојка је права реткост. Сви се удварају верениковом другу: за будућност вереникову изгледа да он може бити од

Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.; — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш. — Како сте ви прво успели?

Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђи. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде.

“ Понова сам ухватио себе да бих желео да стварам ко зна шта и ко зна због чега. Треба ли да сам охол због тога или застиђен?

Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру.

— Шта бисте тад чинили? — Не знам. Овако је мој живот завршен. „Смешна ствар, мислим за себе; веровало се, пошто је последњи рат био тако страшан, да други више не сме, не може доћи; бар док не изумру сви који

Било је око седам часова, али још сасвим далеко од вечери; могао сам да видим, јасно испод себе, журно пропливавање читавих јата риба. Два млада човека ослоњена недалеко на ограду мола гледала су их такође.

Али ви сте толико млади. Ви сте необично паметни и можете да отресете то са себе. Изгледа да се ни иначе, никад и ни код кога, ствари не поделе како треба.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ноћи дугачке желимо и шуме дубоке где има вида и без очију. Да певамо и да се сами себе сећамо, други су нас заборавили. И закон трајног срца нека влада крај срушенога града.

Рекоше књиге: потоње је време, ето се погуби кнез, а васкрсава убог Лазар, и оба иста: расте им моћ да сами себе посеју ко семе.

брега и не питајте ме зашто сâм на коњу јездим далеко од села и тражим лековите траве за многу рањену браћу и за себе.

Погледао је у сунце, стресао са себе мало глиба и чуо промењен говор, тад му је синуло: он се не буди из сна, него устаје из смрти као велика риба из

си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге исцељуј себе лечи Атос ће да остане где је што ти тражиш дубоко је у пећини у пећи врати се пази на свом путу држи се речи КЊИГА

Зато је смањивање самог себе велика духовна вежба. Она улива наду да ћемо опет бити неком потребни. Смањиваћемо се да бисмо били као зрно или семе,

помисао долази одговор који каже: па ви и јесте неко други, погледајте своја лица у мраку, то уопште нисте више ви, ви себе не можете познати. Но нико од нас не воли да се огледа у мраку и мислимо како је најважније да постојимо.

Стварањем она себе остварује и удаљује од створеног. Нестворено ствара, створено уништава, уништено се диви постојању.

5 Молим помози онима што себе ниште одани гласу који једном чуше одозго а сад га више не разумеју али понављају литанија древног уздисања као лек

вам ставимо путир у руке хоћете трубе узмите гудала из књиге староставне то може да вам вреди оставите курву иза себе у таквом се друштву не иде пред лице вишње доста су ме цимали са свих страна Јагње је дошло да вас благослови

*** Чини не чини на месечини сад могу да викнем са обале Дунава некад сам с врло умним лицем питао себе бити ил не бити данас могу да говорим гласно и са стене стојећи између Прометеја и Бала ја јесам Антихрист демон

повратка у потпуно знање које води унутра дубоко на осетљиве струне и чудна огледала Ја види још једног себе које се расцвета изнутра у неке давне цветнине чије латице дотичу Све. 2.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Сви ћутећи заузимају места. Мушки после извесне паузе пале цигарете, а женске радознало разгледају намештај и све око себе, проговоре шапатом међу собом или само размењују погледе.

АДВОКАТ: То нисам казао. ДАНИЦА: Како да нисте? АДВОКАТ: Уосталом, адвокати и лекари не примењују на себе мишљења и савете које другима дају.

ГИНА: Зато, ако хоћеш да знаш, што искрено жалим, а не као ви. САРКА: А што па као ми? ГИНА: Метнули сте црнину на себе само због тестамента, а овамо ниједан ни сузу не пусти. СИМКА: Знамо ми, Гино, пошто је литар твојих суза. ГИНА: Ију!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Помислих да је то можда обичај у овом крају. Сигурно је нека црквена свечаност, уверавао сам себе. Али тешка, злокобна слутња витлала је по души.

Можда је пожар — помислих и лагано се подигох, да не бих пробудио оне поред себе. — Чувај се паса, господине! — довикну чобанин, па се и он диже те изиђосмо заједно.

Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно

— Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом. Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге.

Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.

Не знам да ли да успорим ход, или да прекратим што пре неизвесност, па да се увучем у самога себе и окрећем по вољи и наређењу других... Пред оградом поседали сељаци и зуре у ону пољану где су им синови, браћа.

Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се

Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем

Било је меко и пријатно... Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос примио.

И као да их креће један механизам, исправише главе гледајући далеко испред себе. Паде ми у очи само један црномањасти, тамо негде на левом крилу, са опуштеном доњом усном и отвореним устима, како

црномањасти, тамо негде на левом крилу, са опуштеном доњом усном и отвореним устима, како равнодушно гледа испред себе, као да дрема. Потпоручник се лагано приближавао, одбацујући десну ногу у страну, да се не заплете о сабљу.

— Нови војници, резервисти — покушавао је да правда командир и себе и војнике. — Да, али зато имате капларе, поднареднике, потпоручника, и опет на крају треба све ја да видим — говорио

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво. Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом.

— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити.

памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе. Председник прекиде ћутање: — Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину.

Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати.

ревизора и кад наиђе на по неку слабу оцену, намршти се и превуче руком преко дуга чела, као да одгони какву напаст од себе.

Гледаћемо... Она изиђе у двориште. Пролазећи кроз ходник, смишљала је како ће да викне децу, да их окупи око себе, али чим стаде у дворишту, опколише је жене са децом.

— Је л’ ја ? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран

Велимир се смејаше и ради себе, што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му помогне намеру, јер је већ увидео куд овај смера.

Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе... »И откуд је баш тако тежак живот?

Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе... »И откуд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити.

Што, зар је то тешко : врд... врд тамо амо, па ништа... Али не иде, бадава, знам ја себе«. И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Он се вата до дјевојке, Умори се, озноји се; Пак се маши у њедарца Те извади свилен јаглук, Утр себе, па дјевојку; Пак дјевојци јаглук даде: “Нај ти, душо, свилен јаглук, Опер’ ми га, убјел’ ми га!

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

руо девојачко, Да прошетам чаршили сокаком, Да ја купим иглу од биљура, Да сашијем чаршаф од беара, Да покријем себе и бећара. 132. Јово Ружу кроз свирале зове: “Ајде, Ружо, да чувамо овце, Ја ћу овце а ти ћеш јагањце.

платна) извезен златом наједном углу јазиџија - писар јаран - друг, пријатељ; драган јектати - пуштати јек, звук из себе, оглашавати се, одазивати се јеком; викати; јечати, стењати јектијаш, в.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И да нацртана кућа није права кућа? ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци! СОФИЈА: А да ти можда нећеш да кажеш да нисмо?

Дивна вода, дивне стене за сунчање, све јој је дивно! Камилицу види, а рат око себе не види! СИМКА: Ти глумци су увек живели мимо света! ГИНА: Не стиди се ни да се голити!

Јелисавета, ти си мушкарац, а не жена! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја покушавам да дам све од себе, али не вреди! СОФИЈА: Кад би унела макар минимум концентрације!

ВАСИЛИЈЕ: Ако буде имао? А ако не буде? СИМКА: Зар ви нисте видели какав траг оставља иза себе онај батинаш Дробац? СОФИЈА (с веранде): Василије! Нема их ни у сандуцима! ВАСИЛИЈЕ: Па где су онда?

Шта да му кажеш? Кажи му да ништа не брине! И кажи му... кажи, да ће га брзо пустити! И да пази на себе! И да се не плаши! Кажи му да ми знамо да није крив! БЛАГОЈЕ: То ће му много помоћи што ми знамо!

ВАСИЛИЈЕ (врло заинтересован): То је било пошто су ти одсекли косу? СОФИЈА: Зашто питаш? ВАСИЛИЈЕ (говори за себе, и као да се присећа): „Срце моје кукавно и глава острижена...” ЈЕЛИСАВЕТА: Шта кажеш?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет. Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин.

Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине. Умор ми само у очима сја, и све што иштем од тебе то је: часак‑два тишине, тишине.

На палуби окрећу чекрк и дају знаке руком другој барци. У лов иду барке све две и две, а између себе вуку мрежу по дну мора. Чекрци шкрипе, дижемо сидро. Излазак из Новог био је ведар и плав, при заласку Сунца.

Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика и ја сам се зато, док је у Сарајеву сиромах Принцип испружио своју руку, која није

Као текунице у изривеној земљи. Видим им, кроз пушкарнице у рову, и очи, како им се црвене, као у вука. Видим и себе у лејама расцветаног кромпира, код Поткамијена, како лежим са носем забоденим у земљу, а кад дигнем главу, оне, којима

Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима. Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског

Дају ми пријатељски место, крај себе. Нуде ме затим и остацима своје вечере. Што је најлепше, из разговора тих трупа, које се, околним путем, враћају из

Жандармерија је тада била рекрутована од ислужених сељака и била је ван себе у таквој прилици. Жандарми су, затим, испалили два плотуна, изнад наших глава, али са бојним мецима.

После подне пада жута магла све ниже. Тихо, све тише, прелази ме гроза. Видим себе пред вратима кућа где сам становао; пред кућама у које сам се враћао зором.

Европа је сад, видите, прилично у вези између себе. Шта да вам пишем о свему томе? Досадно је. Официри су ми говорили да је наше херојство само дивљаштво, и да су

Пре су веровали само у себе. А да их чујете како говоре о Пољацима и Чесима. Гони их, неко их гони. Паметни, мирни људи седе са мном.

Немојте мислити да сад долази химна Француској. Нашто то вечито падање из љубави у љубав? Љубите себе. Нека нестане она животињска „словенска“ жеђ за обожавањем. Ја, пречанин, изучен, врло добро знам са ким имамо посла.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

се смешио од задовољства, гледајући њихову игру, али када се крава заглибила, па зачуђено, сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави

Он поче од муке да скаче, да ђипа, да се врти око себе, да се стреса, напрежући се из све снаге да отресе перје са себе, али узалуд! Онда подиже очи своје к небу.

Он поче од муке да скаче, да ђипа, да се врти око себе, да се стреса, напрежући се из све снаге да отресе перје са себе, али узалуд! Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао

Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима. — Напред!

Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! — изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће. Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке.

— упитам. Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање.

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији. — Па како вам се допада овде код нас, господине?

— Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту. — Што то? — Тхе, што?... Наша вечита неслога!

Влада — разуме се, свака патриотска влада — и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност.

Секретар изброја седам. — Куд је осми? — пита председник. Нико се не јавља. Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!

— Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше. — Нека се јави који је! Нико се не јави. — Ти си, што не устајеш?

Стоји само онај један. — Та шта то значи, где су сад остали? — викну председник, ван себе од љутине. — Ми смо уз владу! — гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији!

Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом. — Тако је, тако је!...

— Па, оно, није ни лако водити оволики свет! И мора да мисли кад је примио на себе толику дужност! — опет ће први. Дође време поласку.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ти само лези, гледај, наслађуј се и питај сам себе шта може бити лепше... Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту

Чујеш кикот око себе, ал' ти се чиниш да ниси ни осетио, па не смеш ни да се почешеш, и ако те то добро сврби... Окрећеш главу на другу

крајем, подупро се на сува ребра другог, па накривио риђу кићанку, ка' свирач у колу, те изгледа, ка' да посматра око себе веселе раднике....

напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе: хм! ондај она узме те истресе, па другој — хм! Тако ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо,

А Перо се привук'о полако, па сркуће из ћасе, а своју чашу са ракијом држи поред себе. Јовица се придиже, одмаче се у мрак, па се брзо врати и ћушну нешто у Перову чашу. — Ко то дирка ћасу? викну Благоје.

јаши на вратилу, на дну кога стоји привезана метла, па из сваке сламке метлине сукће варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица тихо, нечујно, као буљина са крилима, сукће и лети... Ала је страшно!

И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше, коју набацах на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. ...

Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према ономе, који га је тако оковао,

и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће... »Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио!

Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо: — О, света, златна слободо!... Голанфер није смео да се обрне, ал' се чудио, шта то бунца

Кад доведе последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће крепати

Како ко стиже, тако леже на росну траву, не пуштајући гласа од себе. Бесмо изнемогли од умора и — страха... И ако се крило, ипак је сваки знао куд и зашто идемо.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето.

ЈЕВРЕМ (више себи): Паметни, брате, ти новинари. Пишу, читају и разумеју сами себе. (Гласно.) Какав беше наслов томе чланку? ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”. ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме!

Не разумем те како? СРЕТА: И то ћу ти рећи. Ти, видиш, не можеш сам за себе да учиниш ништа, ја ти требам, је ли, то признајеш? Е, лепо, онда ево: ја бацам кеца! Је л' ме разумеш сад?

имам петнаест година практикантске службе, пре но што сам постао порезником, а нисам ја тих петнаест година радио за себе, него за државу. Е па, брате, право је да држава призна те године службе! ЈЕВРЕМ: А нумера 2436?

) Данице, Данице! (Гунђа сам за себе.) Гледај ти, молим те, ње! XИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (улази споља): Ево ме! ЈЕВРЕМ: Је л' тамо онај твој?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Нарочито је позвао једнога молера из вароши, па му је овај измалао целу механу. Лепо га је хранио и држао код себе, док му није све свршио, па га је онда исплатио часно и поштено.

?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!

и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха.

Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је навукла на себе мржњу начелникову и морала се уклонити из вароши.

« И накитивши тако ћир-Ђорђа, накитио је обично после и себе у механи ћир-Ђорђевој. И баш ту скоро могла се у званичним новинама опет читати благодарност, што је пролетос поклонио

Бринући се о општим или, како се то Срета лепо изражаваше, народским стварима, заборавили су и на себе и на своје и на своју кућу. Не знаш ко им је неочешљанији и чупавији, или они или њихови у кући, или кровињаре њихове.

на пример, да намести ногу кад је ко угане, знао је добро да брије, метне само ћасу са сапуном и сланик са сољу поред себе, па мало брије, мало посоли, па готово бријање; сва комедија не кошта више од гроша!

код Дарданела, а он улази поносито па право касирки, па јој тамо курише, и свлачећи нове рукавице поручује кафу и за себе и за њу и за све глумце и штатисте.

силним перјем; па се мајмун лепо егзецира, а све намигује и пљуцка и сече сабљом и лево и десно и пуца из пушке преко себе; мртва уста да насмеје. Е, онда, вели, што се слатко смејао и ово сад кад је Пера Измотација ово декламовао.

Ево ме и јопет да те замолим за домаћицу да је и ја онако по јевропејски »митмонђа-асмонђа« окренем једном око себе. Молим те. Мића је знао чаршијски ред па је најпре лепо замолио ћир-Ђорђа.

— У нашу веру нема тако нешто! — рече ћир Ђорђе Јелесију шпекуланту до себе, гледајући загрљени пар. Цигани засвираше, а Мића и Љубица заиграше.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

— И ја бих се чудио, Кад не бих знао тајну. Под покривачем, уместо себе, Жуња је поставио јорган и ћебе; Ко год погледа, рекао би: Свако је на свом месту у соби.

И од помрчине понеко је сећање црње! Са свим пространствима у дослуху, Скупивши око себе хаље и прње, Са шубаром и у овчјем кожуху, Чувар размишља: бољи је рад од нерада, Чак и кад ти је седење једини

Облачак притрча брзо у помоћ: киша је лила све до у поноћ. И кад год је било потребе, облачак даваше све од себе.

Навлачим ћебе на нос, на чело; Одједном: пламен! Пламен! Пламен! Ко да се нечега сети, пустахија, Груну, ван себе сва, и у бесу, Букнуше иверје, дрво и хартија, Све се заљуља, ко у земљотресу; Учини ми се: ножице јој лаке

Шума кад хукне, њени уздаси Сами у себе ко да утону. Све траје преко свог опсега, Ил сни у неком танком хладу. Кукурек дрхти.

ли ветрић, час дуже а час краће, Шушка ли под стрехом, крај пута, у шипрагу, (Онај најмлађи ветрић, што не зна од себе шта ће) То значи само једно: пролеће је на прагу.

ГДЕ СУ ОНИ ВЕТРОВИ Самог себе век као да преплови. Али где су, где су они ветрови, Што су некад, у октобру, дували Око гумна, и по сувој ували?

пламичак шибице који Плану, у једној клупи, да се истом удвоји Онамо, над улицом: соба цела Одсликана, ко да је из себе излетела, И стала, у празнини, ни на чем и ни у чем; Видех месингану браву са месинганим кључем, Таблу, креду и

КАРАЂОРЂЕ И БЕТОВЕН Понекад ми, само од себе, на ум дође: Шта би се десило да се Карађорђе Док је, са устаницима, војевао пред Белом Стеном, Сусрео са Моцартом,

Зар није чудно да у истом тренутку живе личности Које између себе немају баш никакве сличности? Брамс би војевање и могао схватити, можда, Али ми сумњамо у музичко образовање Вожда...

Задржаћу само једну одају За себе, над главом да имам кров! Што видите, све је на продају! Продаћу мртвачки покров, нов У наступу лудости, у очају,

” А Лазар, више за себе, као да Око њега нема народа: „Довде је, значи, дошло расуло! Трулеж је доприла, дакле, до сржи!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.

Она тада постаје много прождрљивија, као да предосећа да јој треба прикупити што више снаге и на себе наслагати што више резервне хране за то путовање.

То су разне рибе што живе у морским дубинама, ракови и разни други живи створови који испуштају из себе светлост, осветљавајући своју подморску васиону и себи пут кроз бескрајну дубинску помрчину.

Друга једна крупна врста, која обитава у великим дубинама, надражена избацује од себе мноштво дугачких, длакастих, провидних израштаја; кад су такви морски краставци у гомилама, што често бива, па у

Кад оквир од 16 квадратних метара површине дижући се пређе пут н. пр. од 6000 метара, кеса процеди кроз себе стуб воде чија је запремина 96 хиљада кубних метара.

Не морате се нарочито спремати и облачити, а још мање навлачити на себе гњурачко одело. Ви ћете са мном лако сићи у морске дубине и ту комотно, без икаквих напора и напрезања, као да удобно

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина! Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те

Мене никад још притисла није. СЕРДАР ЈАНКО А мени је она додијала. Свагда носим рена уза себе, и трнову драчу у оптоку; али од ње ништа боље није но пâс пружит одзгор сврх хаљинах.

“ Докле свако за по грозд ухвати, принијеше бритве гроздовима; кад виђеше чудо невиђено: сваки себе за нос дохватио, догнâ бритву до својега носа! Докле трећи саврх зида викни: „Чуј, народе, не потопите се!

Срамота је сивоме соколу ћерат дуго јато јаребицах, па за себе не уловит меса. Удри, Тале, твојом дреновачом, под ном пучу ребра кâ ораси!

СЕСТРА СЕ БАТРИЋЕВА ЗАГРЛИ С ЂЕДОМ БАЈКОМ (КНЕЗОМ), УГРАБИ МУ НОЖ ИЗА ПАСА И УБИ САМА СЕБЕ; БАЈКО СЕ ПРЕНЕМОГНЕ И ПАДЕ СПОРЕД УНУКЕ МРТВЕ. ВУК ТОМАНОВИЋ Хвала Богу, велике жалости што нас нађе данас изненада!

Двадест их је досада казала, и сама је себе обличила; на њих више но педесет главах што су оне свакоју изјеле, а све ђеце која су помрла и момчади тê пушка убила.

СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана. Па се каје, ставила се душе, ере види траг ни ископаше.

КНЕЗ ЈАНКО Нема, бабо, овде духовника, нâко ћемо послат попа Мића, а он књиге уза себе нема. Него кажуј, ал' ћеш под гомилу; не варај се, друго бит не може!

Вам' предстоји преужасна борба: племе ви се све одрекло себе те црноме работа Мамону! Паде на њем клетва бесчестија. Што је Босна и по Арбаније?

Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало! ВЛАДИКА ДАНИЛО Добра ватра, а јошт боље вино; мало си се, ђедо, угријао, па пречишћаш свијет на решето!

И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака¹ и барјактар Пима? Не био их пуштават од себе. Био дозват, док ти Божић прође, два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко, да ће Турци тебе

Турци момчад код себе примами и обоје на Обод објеси. У то сердар поклич низ нахију! Свак потрчи к ријечкому граду, ал' залуду — сви утекли

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

да им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и залудити.

волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна. | Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији.

Тако исто он је био најбољи и најмеродавнији оцењивач женскиња које би бегови доводили за себе. Доцније, када је требало да се жени, пошто | већ није било у вароши, као пре, онако богатих девојака из првих кућа,

После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари. А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно, почео би да пева. Па се тек занесе, почне на сав глас. Мати не сме да га прекида.

Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна. Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето њој, своме детету, Софки, има да

— Ех, зар да ме сељачки хлеб куне и суза њихова проклиње? — горко, великодушно је одбијао од себе. Али тако исто није хтео нити смео да дочека ни оно друго — отуђивање, продају имања, и обелодањивање свега што би

— Добро, добро. И не могући да издржи, док не оде и не изгуби се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и намештајући јаку око врата, — Тодора тресући се од бола, јада, срама и

| ИВ Софка је од увек, откако памти за себе, — знала за све. И као што је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је

И као што је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је исто знала и за себе, шта ће с њоме бити.

И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична, свакидашња лепота, када се постане девојком,

А Софка, гледајући сву ту муку и страх материн, више је њу жалила него ли себе. И она је са собом била одавно измирена.

Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.

Хигијена несећања вида. Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам. Још савести ветар неки, уздах Мртвих шта ли?

Јер свако зло, најзад, себе једе, суши; И за њега неће бити лека друга Док се, ипак, у свом калу не угуши, И не прође као бура, помор, куга...

ИИ Живот Али га је живот путевима пов’о Што здрављу душе и светлости воде; Нашао је себе и уздање ново; И он се развио на ветру слободе.

Ту су разна парчад земље уцртана, А свако су звали отаџбином. На њу Мислили су често, и ноћу и дању, К’о ми на себе. То је прошлост рâна! Гинули су за њу. А рука је вешта Сликала ту парчад земље. — Све којèшта!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сердар се диже те погледа око себе; скиде капу па се побожно прекрсти, говорећи: „Смилуј се, Боже, мени грешном!“ Затијем, диже струку на главу и

ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе! На ногу му бјеху докољенице и црногорске гаће; на грудима џамадан од црне чохе, а опасан бјеше црнијем пасом.

Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком загрлио вјерну другу, дугачку пушку, па — као мртав.

Ипак бјеше му пријатно њихово друштво. Погледа се — кад тамо и њега прерушили; украј себе нађе штуц са натакнутијем бодежем. Официри што пролазише испред шатора, бијаху витка момчад и у опште прикладна...

брдељак, бјеше оплакала те осташе врх земље, сједијаху на струкама оба дјетића; дугачке пушке прислонили уз дрво украј себе. Бијаху отприлике вршњаци; ни један ни други не навршио двадесет година. Прије тога дана никад се видјели ни чули.

Задуго не тренуше ни један ни други. Црте лица им скрутише се; израз повјерења у себе, пријегора, прегаоштва, указа им се готово у једнакој мјери.

Људи поустајаше сви једанак, и стадоше гледати око себе и поврх себе, као у чуду. Пробудише и ону тројицу који тврдо спаваху. „Јесу ли?

Људи поустајаше сви једанак, и стадоше гледати око себе и поврх себе, као у чуду. Пробудише и ону тројицу који тврдо спаваху. „Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом.

Турци, сви имаху веље пушке, а за пусат не треба ни помињати. Не грајаху, но звјераху око себе. Оташ се не маче, док се не увјери да их нема више. Дружини погледи нестрпљиво летијаху с Турака на четовођино лице.

Гроф Венцел, отац му, бијаше једино дијете својијех родитеља, који га не хтјеше мородовити наукама нити га од себе одвајати, но га повјерише домаћем свештенику, некоме староме занешењаку.

Она, једнако плачући, дрмаше оца. Сердар се нагло пробуди и сједе. Видећи је плачну и расплетену више себе, а од сна узбуђен, сердар не мога за неколико да проговори, но је гледаше укоченим погледом. „Што ти је Стане?

„Ама не би му се дуго љубом називала!“ „Мниш е би побјегла?“ „То не, но грђе; она би, одиста, нешто од себе учињела.“ „Хм! све је то жалосно!“ рече видар. „А да рекосте ли тако ономе човјеку?“ „Рекосмо, валај.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и б) лицу које се заклиње, и то непосредно и посредно.

Бајањем се наш човек нарочито бранио од болести. Њима је штитио како себе и свој пород, тако и домаће животиње и обделаване усеве.

„басме“ врачалачког карактера, — што је несумњив доказ да су и црквена лица, поред свештеничког позива, преузимала на себе и улогу стародревних жреца и врачева.

Десет крат би те продао, и од капаре пити дао, а ти не би знао. До подне мрзи на себе, по подне на цео свет. Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави.

Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе). Свака сила проклета, а та благословена! — (Кад се ко куди, на пример, да остане на ручку).

— Тко зло чини, добру се не нада. — Тко зло чини, горему се нада. — Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи.

— Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије. — Учећи другога и сами себе учимо. — Без муке нема науке. — Пример је најбољи учитељ. — Нико се није научен родио. — Младо се дрво савија.

О ЧАСТИ — Образ нема цене. — Где је реч, ту је и образ. — Ђе је образ ту је и душа. — Образ и душу сваки за себе бере. — Образ је мучно стећи, а лако изгубити. — Човек све дава за образ, а образ ни за што.

— Образ пред образ. — Са образом није ништа помешано. — Ко хоће часно, не може (неће) ласно. — Ко друге срамоти, себе не части. — Ко се од свога образа не стиди, тојаге се не боји. — Ко се не стиди свога образа, не стиди се ни туђега.

— Ако човек неће на несрећу, несрећа ће на њега. — Не стани сироти на скут, нећеш себе на срећу. — С кијем је срећа, и мрав му помага. — Човек може сироти стати на скут, али не може на срећу.

— Онда једно Циганче рекне: „Ја бих је однио у пећ да се испече“, а друго — мичући руком као да што нагло испред себе узима и трпа у уста — „А ја бих је овако јео“.

је да ће време брзо проћи; а сама је требала у идућу недељу да се преуда, и већ је сада бројала дане, говорећи за себе: — Петак, субота, — далеко је недеља! За путника добро а за чобанина зло.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, а ја легнем спавати.

124. Тица без зуба, а свијет изједе. 125. Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може. 126. Трчи трчи трчуљак, виси виси висуљак; Бога моли трчуљак, да отпадне висуљак. 127.

160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165. Шта у гори без мозга лаје.

ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК.

на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК. У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио.

Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

” И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња,

Та змија за двадесет и две године није од себе пустила никаква гласа, а кад јој се наврше двадесет и две године, она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме

да он није змија него момак да га лепшег у свету нема, „преко дан је” вели „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијињу кошуљу те изиђе момак, лепота на свету.

” Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде у вече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и

На њој, као што је речено, треба себе савесно да сачувате и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недостојне мисли у оној страшној

На њој, као што је речено, треба себе савесно да сачувате и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недостојне мисли у оној страшној служби и на сваки начин себе прочишћавати.

и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недостојне мисли у оној страшној служби и на сваки начин себе прочишћавати.

браћо моја, који говори да треба да стрепе од причешћа не само грешници као што сам ја, него и много поузданији у себе.

Јер они треба три пута недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и смеха

Исповедајте се не окривљујући један другога када упаднете у мале срџбе или какве друге распре, а себе истичете као невине и још тражите осуду, као да нисте на исповести, нити да не говорите о телесним потребама које су

И овде сами себе да не истичемо изнад других и таштим се преузносимо, јер то припада сујетној слави, а Богу је мрско.

Будући зрелога ума, немојте никада пожелети да будете мрзост пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће завољен.

“ (Пс. 2, 11) То да чува и да има подеклисијарха нижег од себе, и пажљиво, смотрено надгледа у појању и читању да нешто не изостане у вашој улењености, а усто још и на паљење свећа

Јер моја реч је опет упућена вама који на себе примате суд, нека одступи од вас завист, да одступи сујетна љубав и дар неразуман, а суд праведни сачуван испитно и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

У руци држи неку најлон кесу. У првом тренутку се осврће око себе, не знајући коме да се обрати.) МИЛЕ: Слабо ви ово слушате, видим ја! А на тапету су кардинални проблеми!

ГОСПАВА: Не знам ко ће, ако ти нећеш! ПРОСЈАК: Ти прво погледај себе, па онда друге! Запела си да пришијеш осми џеп! А осми џеп, то су велика уста! Гута куће, гута људе, гута главе!

(Излази) ГОСПАВА: Шта ти још нећеш овде да накотиш! ИКОНИЈА: Добро ти човек и каже, прво погледај себе! ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе! Није онда ни чудо што мишје цвеће!

Ја иза решетке, а Ада Циганлија, свêдно, ипак зелена! Важно је да се не мисли на затвор, ни на себе, него како Ужицу пада киша, како неко пече питу од трешања!

Носе француске шлемове, порције, а око појаса фишеклије. Танаско је за појас заденуо кашику. Гледају око себе са великом опрезношћу.) ТАНАСКО: Отишли су, госкапетане! МАНОЈЛО: Дај ми вамо ту батерију и секцију!

Не знам каква је ово секција! Теоретски, све се слаже, у длаку, а кад погледам око себе, на терен, то апсолутно није то! ТАНАСКО: Госкапетане! Овај што прође много ми изгледа познат!

ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем.

Види се да немаш! Немам ни ја! А до јуче... имо сам пријатеља да не знам шта ћу с њима! Кад око себе лупаш печатом као буздованом, можеш да купиш пријатеља за кило дима! Кажи шта ћеш да попијеш!

ЦМИЉА: Тако ме то потресло! Да није, мацо, било тебе, била сам спремна свашта од себе да учиним! СТАВРА: Немој ти мени „мацо”! ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе!

Не могу више овако страшно да сањам! Знаш ли ти како је то кад не знаш где од себе да се сакријеш? ПРОСЈАК: (за себе): Реко сам ја да ће бити мишја рупа за дукат!

Не могу више овако страшно да сањам! Знаш ли ти како је то кад не знаш где од себе да се сакријеш? ПРОСЈАК: (за себе): Реко сам ја да ће бити мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Жива, а више ништа од живота!

Ни по киши од излога до излога... Нигде ништа... Иконија, мајко моја, немам ни наде! ПРОСЈАК (за себе): Сад зови, да видимо ко ће да се одазове! ГОСПАВА (од једног до другог): Кажи ми неку лепу реч, утеши ме!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису спремљени

МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се..

(Под теретом сумње коју је разумео из владичиних речи, са страхом од света да их не види, полако је одгурује од себе, да би је и боље могао гледати): Тако си унезверена, окупана у зноју, и као убијена. Шта ти је?

« (Смеје се раздрагано): Ха, ха, ха. ... (Заваљује се, хоће да привуче иза себе јастуке, да се наслони): Де, шта си се збунио! Намести ми те јастуке.

да пожуримо! ТОМА (Стојни, оштро): Чуј. Да нас сакријеш доле код себе. Ту Циганку с очима Васкиним и гатару ми ћемо да пребацимо преко границе, далеко, да се не врате више.

Зар си опет могао да се украдеш и дођеш овамо? Ох, зашто, зашто? (Узима га, меће до себе, у крило, чисти му одело): Ох, где си то падао, где си могао толико да се упрљаш?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо. Златни совет „познај себе” врло се касно прима.

Златни совет „познај себе” врло се касно прима. Тридесет и осам моји[х] прошасти[х] година напомињу ме да је подне мојега живота преминуло и да

Сад ми долази на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђавати, а весма мало или нимало хвалити.

При свакој врсти и речи овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божјим оком; саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и

и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе заборавити; чуваћу се свакога| пристрастија и лицемерја, а особито самољубја.

из тога се по вишој части рађају неслога, немир, мржење, вражба и свађа, понеже не познајемо како ваља ни сами себе ни друге.

Познати себе, познати људе, њи[х]ове нарави и најпотајен[иј]а склоњенија и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и

Како можемо друг другу угодити, тихо, мирно и љубезно између себе живовати и дне житија нашега, колико је могуће, облекчати и усладити, поташтићу се изјаснити.

Што се каса познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не

врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

на глагољскоме часослову, на коме има још много записа) речени ф. Б. припоручује редовницима посли себе да спомињу на малој миси имена тих људих...

Он је одметао каменом и старијима од себе, одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима, могао се попети на дрво као вјеверица, могао је узјахати гола

— Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи. Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима,

— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше. Бакоња приону својски.

Бакоња би извадио свој буквар и почео мрмољити из њега, или би гледао слике око себе. Свуд унаоколо бијаху велики ормани пуни књига, које су махом миши начели, а поврх књига велике слике светаца,

“ Чим се то разгласи, фра-Брне не пушташе искрај себе Бакоњу, те се поче с њим разговарати које о чем, па, најпослије, поче га запиткивати о ономе што бејше научио као ђак.

— пита Лис. — Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро! — одазва се Шкељо намигујући другу до себе. — Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! — поче сладити Тртак. — Ми смо сви слуге светога Вране.

Слуге, колијећући се, пођоше и понијеше Букара, јер није већ знао за себе. Балеган их испрати и закључа врата на манастиру, и све се утиша. Бакоњи бучаше глава кад се пробуди.

Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као замишљене и озбиљне,

и поклони према сунцу, па се хитрим кораком врну натраг, мислећи о лијепим црквеним службама уз пост, замишљајући сама себе кад буде велике недјеље пјевао „Муку господинову“ као и лани, а пролетњи мирис буде допирао с поља.

Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ.

Најзад, Наћвар и Дувало разумјеше да је и црква похарана, те уђоше у њу, а кад видјеше грдило око себе, погледаше се у очи, сумњајући да ли сан је или јава.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом кипа — Ја одох у бол, у себе. Нек лишће ме засипа. НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ По свему, наилази хладно доба године.

острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.

До појаса скинут под сунцем — ја видим Неког бољег себе како земљу орем. Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем!

Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде. Укопан, али већ с пуклом узом, Растем ли ја то врхом главе Заливен својом срећном сузом?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина.

Три недеље није био код куће, па га се љуто ужелела. Вечерас, док је, окупана, облачила чисту кошуљу, ухватила је себе у заборављеном смеху. Некада, док би облачила кошуљу, називала је она њега, само у мислима, „мој чворак“.

Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови,

— Ноћу се разговара само о вампирима и злочинству. На Бадњи дан ја с вама никад нисам разговарао — промумла за себе Ђорђе гледајући у загризак хлеба. — Морате обојица да ме чујете!

Грожђем му и прозоре окитила. Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе. Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило. Ђорђе дуго стоји уз врата, не гледа је, па се накашља.

као освешћена изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу.

А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш, уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш.

И мрака и плеханог цвокота се боји. Колена јој ударају о даске кревета. А онда више није видела ни Ђорђа ни себе: лепа је и још млада. Над њу се надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим?

Ноћас је све изгубио тај моћни Аћим Катић. Вукашин је сав скупљен и згуснут у дрхтај који ће сам себе да искида. Не могу по твоме! Не могу се одрећи Олге зато што је ћерка твог политичког непријатеља. Не могу!

А шта чека њега, који жели Европу у Србији? Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида? Чему ово позориште на Бадње вече у Прерову?

— Не треба њему молитва. Спава му се. Дај ми га. Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их. Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу.

“ Није је гледао. Говорио је врло тихо. „Лези ту и скамени се.“ Није веровао својим ушима. Било му је толико жао себе да смалакса у покорном ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је тада имала

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било. Је ли чудо што сама од себе потече прича да је девојчица Вилински изрод, изгнана и прерушена принцеза, ђавоље семе, уклета звезда, вештичја кћи?

То изазва најпре чуђење, па завист, а онда се за девојку, сам од себе, прилепи назив Златопрста. Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке.

Журим. — Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.

Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету. — Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић: — Лепо!! Лепо!! Али помози ми!

У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни. Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала? Ко зна!

једнако смеђи, једнако обучени личили су на близанце, али један се стално смешкао, а други намрштено зурио испред себе. — Гле, иду Плачко и Смејачко! — узвикну једнога јутра часовничар из суседства.

— узвикну једнога јутра часовничар из суседства. Узвикнуо је то само једном, али надимак се сам од себе прилепи за дечаке као маховина уз стену. Више их нико није другачије ни знао ни звао. Је ли им права имена украо ветар?

Пужић од муке заплака и виде како на стази поред њега скакуће врабац, и смеје се: — Не прави од себе будалу, Плачко! Ко је још видео птицу у пужевој кућици?

— прогунђа Плачко. Свет морског дна био му је одвратан. Гадио му се морски краставац, мрзео је рибе, јежеве, самога себе. — Бар да сам лав, цар животиња!

Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко. Загледа се у локву.

Која би звезда пристала да буде локвин цвет? Нађи неку другу будалу! Бела жаба се трже и ван себе од туге обрати се Сунцу које се баш рађало: — Пре него што постанеш златна ружа, господару неба, задржи се мало код

»Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз

„Уосталом, ако ни та двојица неће заједно, нека дођу сваки за себе“, погађа се он и даље ни ца ким, без успеха. На углу Капетан-Мишине улице увек га цпеће иста недоумица: да ли је

та питања се Јеврем, који је изгледао као да пажљиво прати разговор између Петронијевића и Вашченка, наљутио на самог себе. Стиснуо је усне, шчепао своје недоумице и гурнуо их дубоко, најдубље што се може.

Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?

надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа.

Са стидом мисли о томе како се тада није, ки за тренутак, двоумио: био је спреман и да жртвује туђе животе и да на себе прими тежак грех, само да Милош остане. Али сва цпећа да се умешала срећа и спасла и Милоша, и госте, и њега.

До Југовићеве) поред начичканих, тесних, дрвених дућанчића: слушао је речи и реченице које довикују, или мрмљају за себе, док тргују, Јевреји, Цинцари, Грци. Биле су то речи и реченице које одвајкада понављају сви трговци на свету.

Сима је пратио речи непознатог звука, навикавао слух на тај звук, те звуке, припитомљавао их за себе и сазнавао да сваки од ових говора има своју мелодију која, кад се докучи, открива не само тајне тог говора него бар

На свом углу Сима опет одмахује главом, али сад више није склон да кори себе, него кори господила Лонгворта, енглеског консула у Београду.

нечег што Васа не препознаје. Тај бронзани устаник као да је сав целовит и у одлучности и у простодушности, а таквог себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а

Чуди се и наставља да посматра тај свет око себе који изгледа друкчији од његовог. Поучен искуством сопствене смрти, кије сигуран да ли је уистину друкчији или само

Васа Чарапић се ипак ослања на тог бронзаног себе који је поуздан у сопственој простодушности и види оно што не види ниједан од пролазника: како се од парка у којем сад

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кај'о, много грешио, И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу попио, Многи сам комад сузом топио. О мајко, мајко! о мила сени!

Падајте, браћо! плин'те у крви! Остав'те села, нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна...

И гледајући, врх заспалих њива, Како се спушта нема полутама. Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале

Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. Ј. Дучић ЛXXXВИИИ САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно.

И ту шуми с њима, дајући полако, Мору коју грану, ветру листак који; И, к'о срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. - Сама врба стоји... Ј.

В. Илић ЦXXИИИ 4 Истина, гдје је?... Иди својом стазом... Ал' познај себе, па да познаш њу! Корачај мирно по ускоме путу, И буди скроман. - Истина је ту.

Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео. И нашто клетве! Нашто ружне речи?

демократ нисам нигда био, Ма да сам некад и сâм држ'о да сам; Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука, И с осећајем вечним, исте врсте Што дете има кад укочи прсте, Па пружа руке

вечним - и распетим Богом Да нећу више грешит' се о Тебе: По твом ћу путу ићи чврстом ногом, Заборавити на самога себе!“ В. Рајић ЗАВРШНА ПЕСМА ЦЛXИX ПЕСНИК И ПЕСМА Не копкај силом пером по срцу!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Он помисли да је неке путе од сна овог освободио се; ах, његове преварне надежде: он је тада себе утопио у сна царство тврђе и мрачније и на позор страшни сновидјења!

мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни оков физически збаци с себе, освободи га се, под туђијем не стењи бременом; он је стручак слаби и нејаки, за мах смртна само изникао, он је

Сва ти овде гину поњатија, вообрази сами себе гоне и губе се у неизвјесности! Од свијета на ком ми сјеђасмо до небеса престолодржнога растојање преужасно бјеше

нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао и на жертву себе преда с њима ужасима, смртним насљеднима!

То је круна Бога истинога, са којом је сам себе вјенчао над вјечношћу и над временима, под којом је завјет учинио себе самом на светоме трону да ће мраке гонит за

То је круна Бога истинога, са којом је сам себе вјенчао над вјечношћу и над временима, под којом је завјет учинио себе самом на светоме трону да ће мраке гонит за предјеле и границе осв'јетлити бића, да ће правде име светковати са

оба архангела - имајући таквог творитеља величеством неизмјерним душе која сваког добра совршенства надвисује и у себе храни, требало би да све густе мраке, сви мирови у њих закопати похитају воскресењем сами да ти пређе св'јетло

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

Сатанина облачила у хаљину црну; славољубни овај војевода мир небесни поколебат хоће и у вјечну низврћ погибију себе самог и своје полкове. Гњев праведни оружје је правде!

Гњев праведни оружје је правде! Ова горда и пакосна душа зла је име у себе зачела и развила знаме страданија. Зла његова виђу посљедствије и погипше твари сожаљујем; ал' је име

Зар се јеси р'јешио доиста испитати гњев праведни творца и у вјечну поврћ погибију себе самог и све легионе те су твојој власти потчињени и твојојзи круни архангелској?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту

На то поглавље надовезало се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни

Да би та радња била жива и занимљива, уплео сам њу и неке споредне, махом измишљене, личности или себе самог. Цела та радња, иако измишљена, морала је изгледати вероватна и одговарати приликама и духу времана у којима се

Силна река сужава се и малаксава из дана у дан и оставља иза себе пешчане спрудове и плитке баре у којима тамнозелени марабуји и ружичасти фламинзи траже своју худу храну.

која сам стекао у школи мудрога Талеса, омогућила су ми да се истакнем при градњи Наитиног храма, да привучем на себе пажњу надзорника те градње и да постанем његов помоћник, харпедонапт“. „Какво је то звање?“, запиташе ученици.

Затим морадох чекати док ме не пусте унутра. Дотле имадох времена да изблиза посмотрим ту капију и да се обазрем око себе. „Капија, названа пилон, била је саграђена у виду двеју камених кула правоугаоне основице.

„Гледао сам узбуђено око себе и простро свој поглед преко целе вароши. Нисам тежио да упознам њене богове, храмове и верске обреде, већ ме срце

Са таквим бројем уздигао сам се на једно више стајалиште и оставио египатску геометрију далеко иза себе. „Са тог узвишеног положаја увидео сам како се аритметика и геометрија међусобно попуњавају, како се кроз геометриске

Номофилакс не знаде у први мах шта да му одговори. Посумњати у Милонова ишчекивања, значило би сумњати у себе самог.

Она даје души меру и хармонију, чува је од ћуди, пружа јој непоколебљивост и сигурност у саму себе; она је мирноћа мора душиног која је, упознавши своје страсти, постала господар саме себе.

и сигурност у саму себе; она је мирноћа мора душиног која је, упознавши своје страсти, постала господар саме себе. Право блаженство је мирноћа, а њу даје само сазнање“. „Имаш право; и ја замишљам тако праву срећу“.

“ „Од безброја сићушних звездица које наше слабо око не може да разбере сваку за себе, но тек њихову заједничку светлост назире у виду ове нежне копрене неба“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени: — Јеси ли гладна?

несретно: да студенткиња, а не крезуби студент који је стварно сукоб изазвао, да ошишана студенткиња, рекох, прими на себе сву тежину бесомучног удара, да она постаде мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада непријатеља,

кад сам је држао на срећном срцу и уносио се у њене очице да сазнам: да ли и колико разуме о лицима и стварима око себе, она је знала сасвим мало, познавала своју маму и тражила своје следовање онда кад је осећала глад.

нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије.

да погледам у очи — говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом — кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа.

је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа. Тај исти рођак дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе.

А откуд би ме и могао познати? Па и ја више себе не познајем. Знам, видим и сам: ниско сам пао; стидим се од тебе; звао сам те па заборавио.

Загледам боље и познам своју нову машну на завезивање, искривљену, развезану, пијану. Погледао око себе или у огледало, свеједно: свуд се угибало, таласало, клатило, ковитлало. Као да сам насред океана и да јашим даску.

! Такт, јолпазе! А он отире прстом зној с чела, отреса га журно поред себе и брише о чакшире па отпочиње по добошу који шобоће: — Пррр... рапетане, пррр... рапетане...

Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића, наслоњеног на чакљу, пружи му га, рекавши: — То теби припада, јуначе, не

— Секула, дај две чаше за маријаш. Он полако отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Често сам помишљао да је још најразумније што би такви сојеви могли да учине, то — да сами себе збришу. Истина, за то се већ брине сама природа снабдијевајући их слабом плодношћу, смислом за страсти које крате и

Но то није довољно. Али, с друге стране, како тражити од њих толику храброст, толики хероизам, да сами себе, по свијесној одлуци, одједном и коначно униште? Зар то не би значило одважност?

Па опет — зачудо! — и поред трпких мисли које каткад упућујем на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и да не бих желио да је била никоја друга и ниуколико друкчија.

Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво. Опростиво је што људи воле себе управ онаквима какви јесу.

уображено реалноме, фантом живоме створу; значило би, на концу конца, вољети више неког другог него сама себе. А то, све ми се чини, не би баш могло да се назове стварним, па ни здравим; то би, штовише, био у неку руку идеализам.

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне Америке (а и још другдје, посвуда!...

а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од њега, налазећи у хркању нарочиту драж од афирмације себе.

Зажмурио сам, у запажачкој засједи. Скидао се дуго, натенане, комад по комад. Одбацивао од себе све редом, исцрпно, несебично. Човјек се напросто демонтирао, декомпонирао.

Обје тетке скупа сачињавале су само једно биће. Поједина од њих као да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која је изгубила своју парицу, или једно од стакала преломљеног

Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами један корак. Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

ГОРСКИ ЦАР И Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама. Тада се управо и замомчио.

Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из

Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.

Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом.

Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору. Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе. Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.

Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама. Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.

би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: — Прођи се, чича, здравља ти!... Јадне су нам данас и горе и горски цареви...

вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.

После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и

Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац,

А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом. Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор.

А кад то свети Петар чује, отиде назад па каже богу шта је стари рекао, а бог му рече: — А ти хајде па их ишти за себе, нека их теби прода кад не да мени, јер су његове, може да ради шта хоће.

Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: — Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

Тако је прошло два дана, кад, једном у ономе мраку попипа око себе, кад му нема мачке ни штенета. Сада му још теже бијаше сносити своју судбину, али не потраја дуго, док се опет они

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња,

ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да царује.

на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да царује. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар, па имао три сина.

Та змија за двадесет и две године није од себе пустила никаква гласа, а кад јој се наврше двадесет и две године, она проговори и рече оцу и матери: — Сад хоћу да ме

— Прекодан је — вели — змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијињу кошуљу, те изиђе момак, лепота на свету.

Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде увече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино

трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене.

Осећам додир трулог огртача, Себе, да идем из овог оквира, И влагу земље, да линије спира, Док шапат први буди се и јача.

Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони.

И у часу махом, Песма стаје, угаси се, свене: Појави се живот с тешким дахом, И све оде у сан, успомене. Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја. Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија.

Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија. Гледам себе када видим тебе, Живи израз свију мојих снова, Једва могу и да познам себе, Моја прошлост и за ме је нова.

Гледам себе када видим тебе, Живи израз свију мојих снова, Једва могу и да познам себе, Моја прошлост и за ме је нова.

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

твоја слика, као звезда среће, Прилази мени: и ја видим тебе Далеко, свуда; и знајући где ће Толики живот, ја заволим себе.

За мртве немам молитве, ни боле. Посматрам, гледам; моје време тече. Не жалим себе, и не жудим доле; Не жалим себе, чекам своје вече, Миран, без жеља и нада на боље. Моја је душа сада суво поље.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тако сам растао са мало поверења у себе. Међутим, далеко од тога да су ме сматрали глупим дечаком, ако је судити по догађајима којих се ја још увек добро

Њене потенцијалне могућности ће се међутим коначно показати. Ја већ годинама планирам аутомат који ће сам себе контролисати и верујем да може да се направи такав механизам који ће се понашати разумно до извесне границе и који ће

Наравно, сваки би дечак могао да погоди рибу под таквим условима, али сам ја на себе преузео тежи задатак и до најситнијих појединости испричао стрицу шта смерам.

Речено - учињено. Ујак ме је погледао преплашено и узвикнуо готово ван себе: ”Ваде ретро Сатанас!” и тек после неколико дана је поново проговорио са мном.

У следећој слици која је изронила из измаглице заборава, видео сам себе у хотелу Да ла Пе (Нотел де Паиx) у Паризу како управо долазим к себи из једног од оних мојих стања полусвести

То би значило да би кондензатор, као и Земљин глобус који око себе има гасни омотач могао да се напуни и испразни на начин који је потпуно супротан основним учењима изнетим у основним

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ми смо били слободни, независни власници земље. За ове ”Привилегије”, народ је, за узврат, преузео на себе обавезу да брани јужне границе од турске најезде.

У истој доби, на истакнутом месту висила је, сама за себе, слика Карађорђа, вође српског устанка. После 1869. године није било више слике аустријског цара!

Према народном схватању, светлосни зрак је нешто само за себе, нешто као оно што производи звучна струна под гудалом гуслара.

варошка одела, али није било ниједног угледнијег српског сељака у Идвору, без обзира колико је био сиромашан, који себе није сматрао важнијим од ових људи чија је улога пролазна.

И то моје мишљење потврђивало би се сваки пут када сам себе упоређивао са оним младићима у Творници који су радили исти посао као и ја. У томе су сви они били бољи од мене.

Једног дана, док сам нешто читао у библиотеци, приметих крај себе једног старца како пажљиво посматра шта се ту догађа.

Осећао сам се изванредно, као да су све земаљске тегобе нестале. Пливајући на леђима, посматрао сам плаво небо изнад себе и снегом покривене планине.

Осећао сам се изванредно, као да су све земаљске тегобе нестале. Пливајући на леђима, посматрао сам плаво небо изнад себе и снегом покривене планине.

На молбу Браунинга неки Линг, први тенор у хору Кингс колеџа, преузео је на себе дужност да ми помогне у тражењу смештаја.

” Осећао сам слрмину успона, али нисам видео звезде испред себе. Рут је био велики мајстор за решавање математичких проблема, али није био стваралачки геније; био је виртуоз, али не

По мом мишљењу једина звезда коју су студенти могли видети испред себе, било је високо место које су заузимали на ранг листи ”трајпос” испита, а та ме звезда није ни најмање интересовала.

Све те слике у пролазу нису ме интересовале. Разговарао сам са Лангранжем и био сам слеп и глув за све око себе. Био сам веома срећан када сам угледао Идвор, а знао сам да ћу ту бити слободан и да ћу моћи да се скоро два месеца

Ћипико, Иво - Приповетке

—Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина. —Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру. —Што му се догодило?

Отац размишља што ће од својих и од себе. Познају га добро у староме братству: има међу њима и кума, добра човјека. Отићи ће тамо; првих дана наћи ће му се на

од своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други, штедњом и својим животима теку новац, да прехране себе и своје.

Млађи брат покупи заостатке и стави их у торбу. Затим се оба дигоше, стресају са себе мрвице, и растежу се у сунцу.

синови оца посматрају, и све јачи нагон осваја их за кућом, па и нехотице у души буди се немир; раздражено гледају око себе, но благи поглед очев, пун трпљивости, смири их и наново се прегарају. А вријеме пролази.

У издераној гуњини и црно— горској капи на глави. Било је као поплашено: некако немионо и убојито погледа испод себе. Господар одреди да чува стоку поврх града, по висовима и главицама. Тамо, уједно са стоком, и становаше.

Мало по мало свикне му се, и није онако испод себе убојито гледао. Најпослије се и ослободио, био весео, и више пута смијаше се његову чудноме причању, понајвише о

Она би волела да је негдје на селу, у пространој безбризи. Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом,

Па када се Спасоје к њима поврати, дјевојка се инстинктивно диже, као старијему и бољему од себе. Испрвице сједе и ћуте, док се Спасоје сјети те донесе вечеру.

Али кад за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад

Како би сада полетјела за њим! И каје се што га јуче није дуже код себе задржала, што се Марку лудо обећала и што се бојала да је Марко с њим не види!

морске борове—самце што одскачу од осталих дрвета својим живим зеленилом, и што, и на најмањи лахор, пуштају од себе једнолике јединствене звукове.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У српској култури вероватно нема другог мита који би је колико косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њим желео песнички да се понесе, да га реартикулише у његовоме људском основу као

Симболичке, међутим, остају такорећи код себе самих, задржавају своја сопствена, пластична својства и с њима се укључују у обликовање песме.

Жепи“ садржи може се, према томе, пресликавати на стални, вечни човеков напор да уреди, смислено организује свет око себе и у себи, да превлада снагу рушилачких сила и нереда.

У другој строфи „Тамнице“ песнички субјект за себе каже да је при „паду“ (доласку) на овај свет био „непознат говору и невољи ружној“ уместо „није познавао говор и

Разумљиво је онда што је и у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.

у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.

И чим је из ковнице изашао, он – што је карактеристична појединост – навлачи на себе небо као одећу, као кабаницу. Појединост је мање занимљива зато што је у старим митологијама ковачево порекло везивано

Наиме, „навукох на себе небо као кабан“ иде у исти ред као и слика људи којима су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми

у саруке“, у претпоследњој песми Откровења: Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке [...].

И његови су делови буквално помешани с њима: Из ковнице изађох, навукох на себе небо као кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе

године о сликарској композицији Саве Шумановића поред осталог казао: „Какве чврсте и снажне конструкције избацује из себе, чвршће но стене.

могућност претеривања и злоупотребе метафоре, што и само за себе у авангардној поезији постаје – ево и код Драинца – нови и прилично учестали троп.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме.

Цела истина... кревет! (Скупи два доња реда и почне покривати карте.) ДАРА: А што покриваш себе? ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка?

Не иде то мени у главу што ви кажете, па ето ти! НИНКОВИЋ: Видите, госпођо, ту није главно имати љубавника ради себе, већ ради света. Потребно је да се компромитујете, ако хоћете да будете отмена дама.

Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: „Ко би то рекао за госпођу Живку?” – „Шта, забога?” – да запита друга дама.

Ако је само да се шапуће!... А је л' те, молим вас, то је онако, само за свет да будем непоштена, а за себе да будем поштена? НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако. Са ва оси.1 ЖИВКА: Чудновата та отменост!

НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако. Са ва оси.1 ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро, је л' ви и мој љубавник да будете?

ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу. ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли? ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш. ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то?

ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија! ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто. СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу

ВАСА: Па јес'! Овамо окупили ме: „Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!” А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. 'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави.

ДАРА: Ту си сцену ти приредио. ЧЕДА: Па да, ја – али да спасем и тебе и себе. Да нисам то учинио, по плану твоје мајке ја бих био без капута у Анкиној соби, а ти би била у соби са Никарагуом.

(Одлази лево.) ДАРА (одлази за њим). ЖИВКА (гледа запрепашћено за њом, па онда бесно баца сунцобран и шешир са себе). ВИ ЖИВКА, ПЕРА ПЕРА (доноси велики штос новина): Добар дан, госпођо министарка.

Само, јесте ли ви мислили о томе да ће тај кога будете назвали коњем или магарцем вама разбити нос? ВАСА (за себе): Опет нос! КАЛЕНИЋ: Мислио сам и на то, али ја се нећу на ово потписати. ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Оно у извесном смислу само себе приказује. Једнако аткивним чулима оно - као ниједно друго женско тело у ранијем српском роману - саздаје сопствену

али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на столичици близу собних врата”, а гори „тихо, млако, ширећи од себе задах проливена гаса”.

Да би се то видело, ваља паралелно с протицањем времена пратити и сижејну окосницу Нечисте крви, јер сиже укључује у себе облике приповедања, а њега у себе укључује композиција. Како то, разуме се, налаже структурна хијерархија.

с протицањем времена пратити и сижејну окосницу Нечисте крви, јер сиже укључује у себе облике приповедања, а њега у себе укључује композиција. Како то, разуме се, налаже структурна хијерархија.

Отуда и извире блага иронија. То како себе види Магда дато је у огледалу туђег, Софкиног виђења. А тако склопљена реченица, чак и када би писац био несравњиво

у ноћној сцени између оца и ћерке, када драматични преокрет у роману достиже највишу тачку, ефенди Мита - изван себе од срџбе и немоћи, тренутак пре но што ће разгрнути минтан и згранутој Софки посведочити страшно сиромаштво - једнако

надала, ипак, кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи једнако окрећући се око себе и наново гледајући да ли је све почишћено и распремљено како треба”.

са оцем сломљена ћерка пристала на жртву и враћа се назад: „Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала.

именовање изоштрава слутњу коју је већ подстакла једна необична инверзија у Марковоме погледу: он гледа обрнуто, кроз себе и иза себе.

изоштрава слутњу коју је већ подстакла једна необична инверзија у Марковоме погледу: он гледа обрнуто, кроз себе и иза себе.

са трагичним последицама по оба лика, Софку и Марка: „Само њему, госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут”.

последицама по оба лика, Софку и Марка: „Само њему, госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

дошли су ови луди онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе неко особито, саборско, расположење... До њих су Пештерци и Штавичани.

вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи.

А науман је био да уђе одважно, да првим својим држањем освоји своју домаћицу и Спасе себе од њених прекора. Преко руке је држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и

Онда подви ноге, усправи се господарски, извуче последњу кутију скупих државних цигарета, узе једну за себе а другу баци само домаћину и по обичају стаде га питати за мир и за здравље у кући.

Излетео је напоље као опарен, да ли сам или изгуран, не сећа се, тек кад се расвестио, видео је само старију жену крај себе. Млађа је задржана. У неко време секнуо се од своје бабе да пође назад и погине за свој образ...

Само приђи овамо, пезевенк–Арнауд!..“ Шта је могао да ради? Имао је још нешто злата код себе, отијшао у град с бабом и пријавио се властима за повратак, јер му тобоже поднебље не прија.

вазда пређе готов да пође у потеру и пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе: „Чувај се од очајне пушке српске“.

„Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад... тад си требао да будеш јачи од себе. Требао си да сподбијеш и своју и Метову брзометку, да заврљачиш у грање, па с њиме заједно пођеш кроз села и

Не више после Метове смрти. Осетио сам олакшицу кад сам сазнао да на то немам права. Сам себи сам пресудио. Сам себе сам распопио. Хоћу да умрем као човек. А пре сам служио и у крвавим хаљинама.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ (Из луднице утекô ј’). Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш? — „Сто и два!“ О сирома’, о сирома’! Теши себе како зна. Та што бунцаш! Буди свесан! Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.

Јест’, има нека авет што на нас находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује.

И највећег раста, чемпреса и палме Семе је мало, Али шта буде кад земља здрава У себе прими зрнашце једро, И чиста роса снагу му крене, Шта буде онда?... Не питајте мене, Кад сами знате.

Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој! ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица.

ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица.

ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица. ВИИИ Зашто моје гусле гуде У узаном кругу?

XИ Али ово одбит’ морам, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не метне нови шешир С широким ободом, Да тај не зна корачати Напреднијим

Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара. Или ће се одбит’ само, То ми текем прија, Као што се бурно море Од стена одбија.

Хвалисавац размеће се — Тиме само себе вара. Виш’, оваки дарак само, ’Ваки дарак рај отвара.“ »Невен« 1881. РОДИО СЕ ХРИСТОС!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.

ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и марјаше. Морам бештеловати дромбуље за бонцерт. Морам себе у резон довести, нема јошт гди ће се вући за звонце, гди ће се свеће палити. САРА: Лустер; шармант, шармант!

САРА: Сиперб, сиперб. ФЕМА: Нисам ја од оних што не пазе на себе. Гледим, боже мој, гдикоје велике госпође, грофице баронице, пак и не пазе шта су.

МИТАР: Него шта, да је начиниш таквом као што си ти? ФЕМА: Каква сам, таква сам, за себе сам, и она је моја, видићу ко се сме усудити одвести је. МИТАР: Да видим, смем ли ја. ФЕМА: Само је дирни.

Шта то тамо шушти? Ах, мој Васа, мој Васа! ПОЗОРИЈЕ 5. ВАСИЛИЈЕ (као изван себе), ПРЕЂАШЊА ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, оди, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те

филозофе, но сад, како сам разумела како су у великој слави и чести, волила би и слушкиња бити код филозофа него за себе прва газдарица. РУЖИЧИЋ: Не подобајет ли сеј сопутницеју бити живота Свјатозарја Розичича?

Фемо, сваки дан да проучиш ону пословицу: „Нема ти горе него кад се тиква покондири“, пак унапредак терај овакове од себе (показујући Сару). САРА: Шта је то! Мадам де Мирич, Воуѕ м’авез тоујоурѕ фаіт тант д’амитиéс.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО (1955) УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и

било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због других будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу Сигурно је рекла: нека ме тражи и види

обала брег зеленила и једна беатрича али су три чељусти три маказе три ножа да волео бих повратак ишао сам испред себе по исплаканом путу и песак је уједао за стопала ко стакло и видех псе који су гризли земљу видех грешнике како их

Ал се на починак не спрема сан мој иза брда где мртав себе иштем Овде доле свако своју таму има Мој мрак је сенка птице.

НОЋ С ОНЕ СТРАНЕ МЕСЕЦА (1956) СОНЕТ Ти простори ме ужасавају ПАСКАЛ Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.

ме ужасавају ПАСКАЛ Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.

Заборавимо мрачно поверење себе са собом, у страшно подозрење простори се руше и црна наилази плима. У шкртости тишине без себе и иметка ми смо

У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има. ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана

) Неиздвојен појавом још нико није Открио себе, свете, у твојим призорима Врати ми дан ако га негде још има Земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива. Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал

Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид откри у даљини где зазидан ми брод. У том зиду чувам своју гордост, певам из те зазиданости лепше но на

Откуд та моћ да себи одолевам, а не одолеше виногради родни! Је ли то чудна жеља да се живи без себе? Жеља за песмом без песника? Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика?

Краков, Станислав - КРИЛА

Једино је био велики магични, светли круг елисе. Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.

Мала плавојка стајала је крај мора, и пропуштала сунчане зраке кроз себе. Под провидном туником њене власи сијале се као златно руно из Колхиде. Била је горда на своје две румене брадавице.

Пригушено дрекну згажени официр и скочи. Крило од шатора замотало му је главу. Очупа га од себе. Зацвокота од ужаса. Полудела мрачна гомила се ваља, мрви, риче.

— Шта је то тамо? Шта је то тамо?... очајно пита мајор и себе и друге. — Бугари су овладали котом и наступају гребеном ка нама, — дотрчао је и извештава кривоноги капетан чији су

Узаман вапију и јече остављени рањеници. Нико се не обзире на њих. На запаљеној пољани има само људи који себе спасавају. — Коњица, коњица... И паника заврхуни.

Уморни војници утонули су у сан. Само су руке грчевито стискале оружје уз себе. Над мрачном шумом је поноћ наишла, када одједном ову успалу тишину растрже нељудски крик: — На оружје... Бугари...

Очи се мајора немоћно раширише, па кад угледа више себе израњављене гранчице, које као да је некад у страшноме сну видео, лицем му пређе грчевити дрхтај.

Смрад је био тежак, и хватао као злочинац за грло. Свако је у њему осећао будући делић себе. На све је пала ноћ и подерани покров лишћа. Било је тихо и чуло се како негде дале ко, далеко завија усамљени пас.

Говорило се да је имао ћемер пун злата око себе. Злато није нађено, али су у ноћи многи војници имали руке умрљане од крвавога блата. Можда је и онај сретни погинуо.

Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе. А то је све било страшно и лепо, и стварало је радост непојмљиву и болну. — Читавог га избацила, гледај, гледај.

Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе. — Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта. Овај чека и ћути.

Да ли је то баш прави јуриш био? Није видео непријатеља, ни клања. Сећа се само таме, неких црних сенки крај себе, оних бодљика на жици, али се сећа још и оних многих у р а! и задовољан понавља у себи: — Јест, рањен сам на јуришу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.

сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно у складу са својим пратиоцима иза себе. И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

Девојке доносе вино и кад ми одбијемо да га пијемо, пију саме, брбљајући између себе, из црначке учтивости, правећи се као да нас више не примећују.

Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати.

савршено миметира цвет, цвет је од своје стране почео миметирати инсекат, добио неку врсту ножица, и тако одбијао од себе лептире који су га уништавали. То узајамно миметирање довело је до апсолутне спољне идентичности.

Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“.

Таласи се на овој обали, као што је споменуто, увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно.

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју

Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме. Креште и лапарају на сав глас.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје! И цео народ српским именом! Срамота вечна! Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога име дедово!... (Почивка.) А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?...

ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила? Сад кад јој сину колац спремају?

(Звера око себе.) Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!... Поред онога бора минуше, А мало даље модре висове Колути плави дима

ПРВИ ТУРЧИН: Баш од своје воље слабо ко у град доходи... СТАНА: Па ту је бачен на дно тамнице... ТРЕЋИ ТУРЧИН (за себе): И не зна матора вјештица да је и он ове ноћи с хајдуцима умакао!... Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.

Па кажи важност своје поруке: Да л’ вреди што сам амо ходио? Ил’ сам онако, тек за ћефину Везирске моћи, себе морио?... ХАСАН (вади из недара писмо везирово): Ако што везир вреди пред тобом, Онда и ово има важности...

Одаље, велим!... (Ћерим уступа.) ГЛАВАШ: На царску реч је народ скинуо Са себе терет мушког накита И дугу цевку пушке шарене Пред Куршида је бесног ставио; Јесте, пред њега, царског човека!...

ХАСАН: Главашу! Ако у тебе вреде савети, Ја бих, кô човек, нешто рекао. ГЛАВАШ: Говори само... видећу. ЋЕРИМ (за себе): Тако!... Моли га лијепо, покорно, да се погани рајетин увјери да има ко и њега молити!... Свиснуо бих баш!...

Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сузбијену коњицу дочека развијен турски пешачки ланац, пропусти је иза себе, а сам пође напред; коњица пође поиздаље за њим.

Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље. Једио сам се на самога себе: зашто да се мешам у ствари које не разумем. После сам се опет куражио: зашто да ја не могу баш ништа разумети?

Комаров прво погледа голим оком, после узе доглед и дуго је расматрао. Затим рече врло зачуђено И гласом као да сам себе пита: Ама шта је то?! Помаче се за десетак корака с места где је стајао и опет напери доглед, и опет је дуго расматрао.

Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао

као повесмо кудеље; точкови, склизнув са шине, зарили се у насип и окрећући це ту у месту самлели сав шљунак око себе у ситно брашно; вагони најашили један на други и стињили се као лепиње; два чопора оваца, што су била у вагонима,

Нас као да сунце огреја. Ја сам се радовао што скидам са себе сад сваку одговорност. Ево овде има команданата, има официра, ја ћy це умешати с овим војницима, па куд они ту и ја.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе. Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô.

“ ЛВ Да л’ то беше санак Као и све друго?!.. — Ја уснух себе Више ова света; У оном вису, Куд не стижу живи; Нађох се тамо — За часак само; И за тај часак Прегледах тајне,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља. У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо.

Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком. — Пазите добро! — рекао сам им. — Растојање да буде колико да се додирнете раширеним рукама.

И зато, да би се заштитили, они су грешници слагали плочасто камење испред себе, да би повисили заклон. Не потраја дуго, а кроз ров се довуче до мене мој водни официр.

— Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!...

Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима.

Онако, са забоденом пушком у леђима окрете се два пута око себе и тресну на земљу. Наш војник му притрча, одупре се ногом о леђа и једва извуче бајонет.

Приђох му. На његовом челу видела се велика рупа. Окренуо сам се око себе да бих запамтио место где је пао, па потрчах напред. Преда мном из магле допиру повици: „Живела Србија!

— Он је мислио на камење које су војници слагали испред себе. Али другојачије није могло да буде. Наредио сам одмах да се извиди колики су губици у мојој чети...

Али између нас је магла, те људи пуцају у ветар да би растерали сан, и охрабрили сами себе. У неко доба ноћи Бугари се притајише. Штитиле су их жице, те су ваљда мало спокојнији.

А ми дубље не можемо да се сакријемо. Војници често испузе из рова и, пипајући рукама, траже камење и слажу га испред себе. Крајње је време да наступи зора. Али је још увек мрачно.

Несвесно сам подавио ноге испод себе, не би ли ишчезла непријатна визија, а с њом и црне слутње. Тада сам се наједном сетио баш оне змије.

Понека искрица свести сине и разрогаченим очима посматрам оне мртве око себе. Дошло ми је да јекнем, да управим песнице небу, па да викнем: доста је било крви... Аман! Пуцњеви пушака се разлежу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

платонски апстрактне и према живим проблемима раскомаданог народа све недораслије вере у Српство нису могли примити на себе ни терет ни сласт одговорности духовног вођства; једино је још омладински део штуровским идејама запојених песника ове

Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, носе бреме велико, а јоштер не виде.

Ах, бједа моја, бједа повсјуди! Њет мјеста нигдје гдје живут људи да би мње жити и себе свити за њекој Ден, за њекој Ден.

Дјејатељи ран' устајут, имајући охоту земљу плодну да дјелајут не сматрајући поту. Птици из гњезд изљетајут, на луфт себе тихој дајут. О златоје пролеће! Поља красна радујут се имајућ зелењети, и све на њим' что насут се начину с весељети.

Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О Златоје пролеће! Паун славној себе движет поносећи с' с красотом, златној реп свој с крили сришчет, осматра се с дивотом.

И в полуношчи утроба јечи, ил' зора стаје, мој вопљ траје, уви мње! Иду без тебе как' јелен, в себе имеја целу смртнују стрелу глубоко. В зелених горах, в кристалних водах не имам сладост, но бедну жалост безмерно.

Као и грлица кад изгуби своје. Видиш, птица жали, неће да поје Кад се лиши бедна љубави своје. Суво дрво тражи она, себе седало, Да свак види да је њеног драгог нестало, И кукање бедно зато настало.

ти само, серце, увери мене Да неће у тебе бити измене; А мене би лако било, да можно бити, Трипут, душо, тебе ради себе убити, Тек да могу, бедни, тебе љубити.

“ Сн'јег со двора чисте, на улицу вуку, Крестом себе по персију и по челу туку. Посл'је сего сн'јег преста и насташа мрази Који сут в Росији всјех животних врази.

Он свирањем Ил' играњем Одговор јој даје, Да је тима Љубве чин'ма За себе обаје. 1814. Сима Милутиновић Сарајлија НЕПОЗНАТОЈ (У Скели под Видином смишљена) Чудна момо, Влахињо!

Но силам нашим потпора нужна где? Ах, ту от силних не можеш тражити. Из себе узми! Знаш што ј' мени Серце и душа дојако било.

Горд, себе вождом смелима представља; Тај час Марс проспе пламен над Сербијом. Сазива с Штурца мудра вила К обрани земље јунаке

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Ма збиља, Вујо? Ја је не виђех — Је л’ онолико лепа госпођа Кол’ко је наше песме узносе? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси?

“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе, Тренутом вечност да ти потресе; Да те

ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор!

КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом. КАП.

КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом. КАП. ЂУРАШКО (за себе): А ја бих рекао Да је господар у њој нестао. БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је?

— Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Као пламичак свеће воштане, Што на све жеље ветра пристане — Тули се, букне, гаси се, плане, Докле и свеће тако

Не, Ђурашко, — никад нећемо Лукавој ћерци дужда млетачког За подножије гадно служити. БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју скупу крв. БОШКО: Па ни за штампару. БОГДАН: Ни за лепоту Те набељене Светлости!

“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто? КАТУНОВИЋ: За себе. И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике...

РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе. ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа. А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи! РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!... СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа! ВЛ.

— ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али не себе. Вас ради, браћо, У

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме. — Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

— Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао.

Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском И писком.

би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега. Рељу нешто жигну кроз срце.

Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио, док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених.

Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна

Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао. — Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ја хоћу да створим пуно снаге дело. Не плаши ме моја властита Голгота. Кидајући себе, ја хоћу да стварам, Да челичним длетом чврсти камен парам И да створим дело што времену прети.

Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека? Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је био, Јак као небеса и — готов да клоне.

Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси.

прах незнања заспе, Али авет њена, подсмехом презрења, Срами охол идол младих поколења, Што чезне да стару лаж из себе распе.

И стрпљиво су сносили пауке, Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова.

И Поколење Крви тад се роди. Кô Бог ватрени смрт из себе шину, Бокоре крина низ падине рину И груну пољем што у бесмрт води. Поколење се Крви тада роди. 2.

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди,

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима жуди.

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима жуди.

Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати. В Ја читам данас твоја писма драга Из којих топла наивност се смеје И чедна љубав, коју младост греје.

XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ти ћеш, господине Милисаве, рецимо, да напишеш распис... добро! Ти ћеш, господине Вићо, рецимо, да примиш на себе варош... добро! Ти ћеш господине Жико, рецимо, да... (погледа га дремљивог) спаваш! ЖИКА: Јесте!

штап од Алексе и казујући план повлачи штапом по поду): Ја мислим овако: да господин Вића са Ристом пандуром прими на себе десно крило и да крене одавде, кроз Милићево сокаче, па кроз Милетину башту, да избије с оне стране Европе.

ЖИКА: Ех, па и ти! Није ти ваљда с те стране око. Шала, брате. Знаш како је, чиновници се шале између себе, а ти опет... Седи, седи сад слободно! МИЛАДИН (седа с неповерењем). ВИЋА: Јеси л' превио табак, господине Милисаве?

Е, па онда, што не би лепо све признао, јер кад би признао, ти би имао једну олакшавну околност за себе. Не кажем да би та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал', опет, одужујеш се некако својој савести.

ВИЋА: Па на вас, изгледа. КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе. (Грађанима.) Не слушајте ви бре свашта! Нисте ви позвани овде да све чујете! (Метне писмо у џеп.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Сава је још пре рођења предодређен за подвиг служења отаџбини. Уздижући себе, он уздиже и своје отачаство на виши степен духовности: сврха његовог постојања јесте отачаствољубље.

великих обнова европске културе, српска култура, издвојена из Европе кордоном турског оружја, покушава да се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и

је у мотивску схему витешког епа узрочно-последичном везом између клевете и часне потребе верног витеза да је скине са себе и тако докаже верност своме владару.

У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, он је оставио иза себе обимно и разноврсно дело: велики епски спев о Првом српском устанку Сербијанка, три драмска дела, од којих је

приликама у којима је живео прераста у типично романтичарски сукоб изузетне, несрећне личности са светом око себе. Песниково ја у стању је сталне зараћености са светом, између њега и других нема правог људског додира, нема дијалога.

Премда је био ефемеран, индикативно је да се 1957. у Београду огласио покрет песника који су себе назвали неосимболистима. Међу њима је најистакнутији Бранко Миљковић (1934-1961).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

То је бела кула на цркви Горњаку! Раширила крила лабудова бела, Белоћу је снега на себе узела; Крст се на њој блиста, сунцу одговара И по хладној стени златне пруге шара.

Падајте, браћо! Плин’те у крви! Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна...

било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кајô, много грешио И хладном смрћу себе тешио; Многу сам горку чашу попио, Многи сам комад сузом топио... О, мајко, мајко! О, мила сени!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ронила ронила ми дробну кап у сретање. Ближи се, преболећу. Ни влакна себе земљи у расточење. Знаћеш ме, сејо, кад с вечери, без невесте ни свата, румени мој промине траг.

Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам. Мрењем за живота Скидам са себе слепи рођаја знак. И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир.

Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. 4 Поглед је — пијем, И пјанећ све ме, чудно свему себе дам. Поглед је — бдијем. И пупећ у свему моје семе, самртно радостан, и сâм.

2 Мркло кад језгро живота, замрачи њим и празни умља вид. Из таме себе тамом потеци ван; ругобом ноћи штурину оплоди дан у видела непребол, у стид.

4 То задњу премашити је мету у бездан себе ко крену; то силе је у цвету мрклу разбудити стену. Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје

2 Дубље, све дубље — плода се не заче овде да утоли ову глад. Тишином себе затрубити у трубље; плаветнилу кô Икар винути жарко у пад.

ЂУРЂЕВА ПЕСМА (І) Нећете ме? О, да је по вољи само грешних нас, ни себе самог, грађани, не бих ја! Знам од којих сам, и ко, и колико могу, и шта, усхтеднете ли ви, и Бог!

И молимо те, и молимо, голу нам остави душу, да имаднемо чим дати од себе гласа! Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог спаса.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Нарочито када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у ноћ ипак на време дошли, говорили би: — Још седе баба-Станини!

била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале своје дарове.

Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да

рчу од срећна задовољна сна, не бринући се ни о чему, не осећајући никакве бриге, мисли до једино осећајући око себе утутканост, сувоту простране собе, мекоту и топлоту постеље и напољу широку бескрајну, до на крај света топлу ноћ.

А да буде као што треба, трудио се највише и ради себе сама, ради оне тихоће кад прође дан и наступи вече, затвори се дућан, и онда оне мирноће кад из чаршије с кључевима од

Напољу мрак, већ дубока ноћ. Младен седа поред бабе али не у чело, већ подаље, остављајући између себе и бабе празнине, као празно место за некога. То је очево место.

Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним, старим прстима умаче хлеб у јело, вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом

тиме, како ће да то одржи, очува, као да се под тиме савијао, кочио, очвршћавао, те изгледао чудан, некако увучен у себе.

Толико чудан да је човеку чисто било неугодно то његово суво, снуждено лице, паметан, погурен ход, гледање испод себе, унесено, смерно. Требало га је видети кад сваког јутра у зору изађе.

Младен слуша. Али не поноси се. Задовољан је том ласком, не толико ради себе колико ради бабе, и ових очевих другова.

Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе. И о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао као да је Младенова кућа и радња његова, и она

Зар је мало што он њу не може да узме, него још и то: да јој он каже, одобри да пође за другога. И, сажаљевао је њу, себе већ не. Он зна да мора да ради као што треба, доликује човеку, сину, на коме је остала кућа, мајка, баба, брат.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Бела лоза, павит, павитина, В. Шулек, Рад, 39, 16. у Шулека (Именік) 33 назива. Везују је око себе, и говоре басму, жене које желе да имају деце (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 179). Цветом се каде од урока, плача и страве (С.

бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130). Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150).

»Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в. Софрић, 17). Б.

Сцхр., 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела:

, 187, упор. и БВ, 16, 1901, 212). Свети Андрија на крају свог првог живота (пре своје палингенесије) спалио је сам себе на л. (СЕЗ, 41, № 166). В. л. има у бајањима и народној медицини важну улогу. Соком који л.

листа, и да је сакрије под часну трпезу у цркви, и да ту остане кроз три службе; нека је после извади и обнесе око себе три пута, и метне под прстен: кога момка тим прстеном дотакне, он ће се за њом окренути (Беговић, 219).

Д. је и врло популаран апотропајон. Против вукодлака добро је увек уза себе имати д. батину (ЗНЖОЈС, б, 150). Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д.

, 192 ид). Кога појуре вештице, он у бежању треба да иза себе просипа м. или просо (ЗНЖОЈС, 19, 122). Цвет од мака, куван у води, употребљује се као лек од мојасила (ГЗМ, б, 184,

вероватно треба схватити и пропис да онај кога појуре вештице [које су мртвачки демони и пандан вампиру] треба иза себе да баца п. (»па ће се збунити вештице које та зрна купе«, ЗНЖОЈС, 19, 122). П.

(Вук, Пјесме, 1, 209). Ако је жена рада да нема менструације, треба да, кад је добије, опере себе и залије р., па је неће имати чак до друге године, док р. опет не цвета (ЖСС, 187; упор. и ГЗМ, 4, 162).

У Самобору понеки сејач сеје овако: прекрсти се, и баци једну шаку семена иза себе, говорећи: ово шицама! Па онда баци другу шаку опет иза себе, и каже: ово мишевима!

Па онда баци другу шаку опет иза себе, и каже: ово мишевима! И после тога почне бацати унапред, и код прве шаке каже: ово мени! (ЗНЖОЈС, 16, 265).

Ћипико, Иво - Пауци

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих.

Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио...

Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше. — Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам! Раде се окрете и зачуди.

Иако је јак и господар од себе, ненадани сусрет збуни га — и застиде се. Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи

Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио. —Прославићемо данас свадбу!

Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти — и, пустивши је, одмакне се цура од њега и опет стојећки

Сили се да је из себе истисне; чак другу жену тражи да је њоме замијени, али све залуду: она му се увријежила у мождане, закачила га и

Претрнувши од тога додира: — Оче! — понови јаче. — Па обазријевши се уоколо, скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот, и полети натраг ка ономе комшилуку кућа, откуд бијаше дошао.

Мртав је и леден као и она голема литица поврх њега; нестаде га са овога свијета... И тога часа осјети око себе празан, пуст простор, и у томе простору уоколо као да нема ничега жива осим њега.

Да знадеш како други трпе! Прегори се, и у томе наћи ћеш утјехе, отјерај од себе гријешне мисли... покај се! ... Кајеш ли се? —Кајем се! — рече жена и зајеца. —Кај се, као што се и ја кајем! ...

зазор што бедевија к цркви прва стиже, те однесе барјак, па, кад стигоше, вели фратрима: — Што је пустисте испред себе? Свугдје је мушко штиманије!...

Колико се само напатио, прокисао до коже, одвраћајући воду и копајући јаругу, колико је земље преко себе пребацио! И све је то он весело радио, као за се и за своју земљу, и нека би сав живот дао кад има зашта.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Уздисао је и отхукивао, као да из себе тера тескобу. Љубимца није било. Када је жега мало попустила, узјахао је магаре и одмилео према Кули.

Вила се потрудила да избрише сва сећања на себе и на ту ноћ. У томе и јесте њена моћ. У реду, рекао је најзад Лауш.

Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан. Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе него да је уместо ње крај себе држао највећу

Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе него да је уместо ње крај себе држао највећу ругобу, неку грбаву или кљасту женетину али с мало ватре међу ногама, кадру да задршће на додир мушке

ми у ковчезима леже лепе хаљине и како би било пријатно поново се окупати у Мртваја виру, смаћи ову смрдљиву штроку са себе и намазати се миришљавим уљима и помадама.

кроз доброту, љубав и праштање и да га одвратим од разметљивог подвижништва које је изабрао као једину могућност за себе. Али ко сам ја да знам која је стаза до Бога.

Браћо, ако и упадне ко у какав прекршај, таквога ви духовни исправљате у духу благости! И пази на самога себе да и ти не будеш искушан! Носите бремена један другога, те ћете тако испунити закон Христов.

Носите бремена један другога, те ћете тако испунити закон Христов. Ако ко мисли да је нешто иако није ништа, сам себе вара. Нека свако испита своје властито дело, па ће тада једино у самом себи наћи разлог славе а не у другоме.

Сви остали су пали на постељу. И Доротеј. Док је имао трава, лечио је и себе и остале, али оно што је скупио прошлог лета по ливадама Вратимља потрошио је или му се убуђало од претеране влаге.

Наравно, ту би се истог часа створио Димитрије који би скупио око себе окачењаке, бадаваџије вратимљске, показивао би прстом на моје чудовиште, церекао се и збијао шале на мој рачун.

ленчарили, доконо ћаскали; разбашкарила се ту она у глибу, житком смрдљивом блату, прострла свој огртач, одложила крај себе косу и кези се на нас. Ми смо у сатрулим поњавама, угушени смрадом, врућица нас испија, бунило нам брка мисли.

Најстаријег сина Кирчу желео је отац да задржи код себе на земљи, како би му помогао да отхрани нејач. Али баш тада је Лауш купио по селима жупе војнике за поход на Грке, па

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882. ДУХ ПРОШЛОСТИ Са старих руина, кад поноћ царује свуди, Диже се прошлости дух.

ИВ Истина где је?... Иди својом стазом, Ал' познај себе, па да познаш њу; Корачај мирно по ускоме путу, И буди скроман - истина је ту.

И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој. Ал' опростите, госпођице, Што дирнух

М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе. За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Не допуштај - о друже нежни!

Боже, шта да чиним да себе разгалим? Хајде једну лулу прво да запалим, После ћу да шарам, да дувам и бришем И јуначке песме О слободи пишем.

И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада. Свак за себе ради, сви за себе живе, Само се за пропаст узајамно криве. 9.

И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада. Свак за себе ради, сви за себе живе, Само се за пропаст узајамно криве. 9. Па шта ме се тиче њихово весеље, Или њине наде или њине жеље?

А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде, Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде, Бежô је од самог себе. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна, а још се тукао с њиме!

Но није кметица само, И кмет се кренуо беше на позив клисарке тамо, Зловољан на самог себе. Однекуд на ум му паце: Греши ли кметица, збиља? Двоумећ, он путем стаде И тихо почеша главу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Подухватити се таквог посла, значило би прецењивати и себе и читаоца. У претсобљу мог кабинета на Универзитету стоји, покривен слојем прашине, један велики орман, препун таквих

За овако такво путовање можете се, по Вашем укусу, оденути и окитити. Путујући и посматрајући, нећемо изгубити сами себе у бесконачности, ни наше личне жеље, радости и туге пренебрегнути.

Те нам звезде изгледају као приковане на небеском своду и оцртавају на њему различите фигуре, тако да их око само од себе везује у скупове или јата.

Сат шкрипи и режи, али слуша. - Изненађени, гледамо око себе. Разбацано камење је, као метлом, почишћено; сваки се камен вратио на своје право место, зданија Акрополе блеште у

је он занавек склопио своје орловске очи, распало се његово огромно царство, које његове војсковође поделише између себе.

у Египат, саградила онде од миртиних гранчица своје гнездо да би, на мирисној ватри његовој, сваких петсто година сама себе изгорела и из свог властитог пепела подмлађена васкрснула. Зато је она симбол бесмртности.

Онда је био обичај да лепе глумице и играчице варошких етаблисмана метну на себе све своје златне адиђаре и - ништа више. Због тога су и биле интересантан објекат за природњаке александриске.

на доле продуженог вертикалног крака, до центрума Земље, он ће се онде поклопити са углом што га склапају између себе полупречници Земљини повучени ка Александрији и ка Сијени. То следује из паралелитета оних двеју права и из 27.

“ Ератостен је мислио да сања, пипао се за чело и гледао зачуђено око себе. Између платанова лишћа провиривао је Месец, а из зоолошке баште чула се рика лавова. „Немам шта да сумњам!

То је било и са мном. Мој поглед се баш тада био закачио, сам од себе о једно округло асталче моје собе, на којем су лежале разноврсне луле и чибуци, од црвене земље, стиве и шимшира, а и

Све су то били поклони које сам наменио својим пријатељима, међу које убрајам и самога себе. И гомила сваковрсног дувана, попуњавала је овај пушачки арсенал.

Сазидао је краљевска зданија, окупио око себе уметнике и научнике. Већ његов отац Аталос И позвао је на свој двор славног александриског геометра Аполонија и

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О златоје пролеће! Паун славној себе движет поносећи с' с красотом, златној реп свој с крили сришчет, осматра се с дивотом.

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет.

Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди!

ТАШАНА (разрогачено): Како »зли језици?« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо!

ТАШАНА (за себе): Да, саму, саму да ме оставите. А ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом

Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи.

Па још ноћу, кад се остане сам... онда је тек тешко и страшно: ту је он, а нема га, мртав је. (Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо!

А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што

МИРОН (кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави). (Услед свежине воде, Ташана се сасвим умирује.

Две служавке певају: Живовале две другачке, Међу себе говориле: »Како смо си две другачке Да је да смо две јетрве!« То зачуле старе мајке, Раздвојише две другачке.

Како да се земаме, Кад си паре немаме? СТАНА (сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш!

Стани): Стано, вежи ми низу. Откада је везујем па не могу. (Гледа низ себе и као црвенећи од стида због својих лепих хаљина): А и ово! Ниси требала да ми спремиш ово одело.

(Показује на Младена): Али он сигурно није хтео код мене да вас води? Ваш деда само код себе вас води. (Досетивши се, Младену): А сад, Младене, овако: ти и ја са децом, па код мене. МЛАДЕН (нећка се): Ама...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Осећао је и сам мајстор Коста маторог момка у себи. Види добро да се, што се његове личности тиче, проаљкавио. На себе меће одело које момци покваре. Боји се старости. Да ли да се жени?

” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна. Поносит, плах, чистунац на себе споља и изнутра до ината, паметан, опасна језика. Мајстор Коста је правио фигуре у разговору, а син његов их разбијао.

Али је после таквих разговора остајао намрштен и у себе повучен. Сећао се прича о своме рођењу; и прича о некадашњем пушкару, младом, и о оном старом који је био његов отац.

„Увиђавност је нарочито јака код људи усамљених, заборављених, безнадежних; они се боје свега и стиде себе. Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи.

Кад Шваба виде шта радимо ми, удари и он у копање. Копај одовуд, копај одонуд, још се земља и сама од себе проваљује — оборисмо вам ми ту, и помешасмо, бар двадесетак наших и њиних костура.

Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком. Госпа Нола, „живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада беше припето ваздан

да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе. — Имаш право.

— И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка.

Ту ти ври од салашара, наполичара, преподаваца. Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи.

Тражи или већу плату, или више брашна. Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина.

Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина. Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина.

Али све некако згодно, и у форми која се његовој жени свиди. Тек му суне у гладу да у дан највећег посла стави на себе празнично одело; и исквари га.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Добро би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина,

Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође случајно у исто село гди је Роксанда пребивала.

распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но млади господичићи који путују да себе изобразе, или, боље, избезобразе, и којима по џепу туђи дукати звекећу, сасвим други метод у овој струки имаду.

Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође сокаком, на сваки прозор завиривајући тко тамо седи.

Сад ајд’мо повести, која следом старог рукописа овако гласи: Роксанда видевши себе мушким чедом одарену, отиде месном свештенику, који је за своју доброту оглашен био, и од алфа до омега открије му сву

предсловију извињава што је приметио да понајвише ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

Да је он со тим и овог романа сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.

Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца.

назвати могао комет, то јест репата звезда ондашње, пређашње и, ако смемо казати, и будуће деце; јер је тако нешто од себе издавао да је сваки, како би га видио, морао внимателније на њега погледати.

Што се пак мога ироја тиче, за оправдање јавити имам да би процес од свију романџија на себе навукао, кад би од њиовог начина писања одступио.

Овде друго није закључити него да га је каква волшебница под своју заштиту узела, и њега и коња на себе натоварила, желећи му труд толиког путовања прекратити.

Чудиш се тко сам? Ја сам! Добро пази што ти реко.« Но, госпоже, оћете ли мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док попушим при

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ Гладан и жедан светости Напустио је земљу И своје и себе Ступио је у службу Крилате господе Чувао им златоруне облаке И тимарио громове и муње Сапете у књижуринама Потрошио

је све своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи

смрти зазидане у кули Лобање у месту играју Завршно звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог светог краља Из гроба у

вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо те чудо (1954—1971) ПОВРАТАК У БЕОГРАД ПОВРАТАК У БЕОГРАД Довде до овог воденог крста Три су ме вучје стопе

сам липов лист И свирку ти продужио НЕБОЈША КУЛА По цео дан се гола огледаш У рајској реци Окрећеш се око себе И откриваш белом граду Осам својих камених бедара По целу ноћ летиш небом И с црним се огњевима бијеш За сунчево

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Пре свега, нису ни стога што ја себе не сматрам великим човеком, те сам са те стране безбедан и миран, уверен да ће моја приватна писма извесно корисније

Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе.

И колико и каквих све занимљивих компликација може ту настати! Замишљајући погдекад себе у томе положају, ја сам већ унапред уживао у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако

Ја сам, додуше, већ раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на

Од тога доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору: зајмодавчева жена,

Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је

Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да управљам министарством без портфеља, без ресора и без канцеларије.

Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође

и министар полиције, на којега је пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок.

— Остаћеш клечећи до краја овога часа, учећи за то време склањање заменице себе или се. Будеш ли био кадар научити то склањање, јавићеш ми се и исправићу ти белешку а даљу казну опростити.

Разумем још знак дивљења, то се још и може употребити. Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!

Други пут опет професор би нам задао тему: „Познај самога себе!“ На ту тему сећам се само једног одговора, који је гласио: — Кад човек нема прилике да позна кога другога, није

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Помоз бог, јунаци! — Бог ти помогао! Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори: — Јунаци, браћо... Тешка времена су настала за нашу земљу.

Рекох му да досад још нису, али лако могу, ако нас само опазе аероплани. Он погледа унезверено около себе, и љутито махну главом. Почела је дејство и наша артиљерија. Борба је узимала све већег маха.

Дисао је брзо и шкрипао зубима... Најзад савлада себе и пригушеним гласом обрати се трговцу: — Измери ми два килограма шећера!

Војници избезумљени и усплахирени зверају уназад, па и не гледају испред себе... Прва хаубица наиђе на стрми одсек и као откинута са опруге полете, гурајући, гужвајући волове и возаре.

господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо...

Затим размахну лагано старачком руком, као да говори о нечем огромном и онда одбаци шакама од себе. Заћута и тужно климну главом. Запитах Ђуру да ми објасни шта је говорио. — Ман’ се врагу... пасја вјера...

Војници разговарају да ли је боље да простру ћебе испод себе, и да их бије ведрина, или да легну на голе гране, а да се ћебетом покрију.

— Чувам само један метак. — А шта ће ти тај један? — запитах га. — За себе. Ако занемогнем, те да ме курјаци живог не растргну. Сустигосмо и једну „воловску колону“.

— Ја мицам, па мицам — наслони се на зид куће. Онда проговори више за себе: — Колико низбрдица, толико узбрдица... Људи се са муком извлаче и нека чудна сличност постоји у изразу њихових

Услед кише и ватре се погасиле. Људи су подметали седла или самаре испод себе, преко тела пребацивали шаторска крила и, са главом између колена, чекали зору...

Он у својој уобразиљи замишља догађаје, види себе како сече лево и десно, те онда и у обичном животу уобрази како је заиста јунак. И ја верујем да овај искрено говори.

Гладни војници лутају улицама. Један сео на праг куће, ставио пушку покрај себе и притајио се. Не знамо да ли спава, или је мртав. Неко предложи да се уверимо. — Море, оставите га...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са

се као ћилим пољем продужава, На рубу чијем девојче дивно спава: Ја крај ње милосно лежем, да је вежем Рукама за себе и за даљине; И пољупци су укуса слана, Цветне девојачке главе као бокори јоргована.

У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо. Груди нам пуне слутња, И себе ко један симбол; У галоп: Носимо симбол али и бол, Кроз жита и кроза све и кроз магле; Преда мном Велики Медвед, и

Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори.

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство и канибалство, због тебе нећу стићи трезне свести ни

с ловцем Мâчем на дивље свиње, ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ: требало би ишчупати целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар,

У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткреплење! Стресох са себе чедност, Стресох са себе поштење; Ни једне фикс-идеје. У овој ноћи: радије заблуду; Но какво спасење!

У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткреплење! Стресох са себе чедност, Стресох са себе поштење; Ни једне фикс-идеје. У овој ноћи: радије заблуду; Но какво спасење!

кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања-Среће, Све је ипак - да л' проклетством у мени!

Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух Трулом рибом по острвљу, Не

Од све чистијих обиља начиних план Проширивања живота - из данас у сутра Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија) То: Постоји револверски пуцањ изнутра Што убија.

да не потеже личност своју ИЗ детињства: Као случајни, замешени, канап из хлеба Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта!

Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком. Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу. У реду!

»Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу. »Мора да се и њима приспавало?

Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет? Као да сам од себе бежи, окрете се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и

Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка. Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече: — Хвала ти, мали брате!

Коначно, сигурно су га већ давно ожалили и уписали у гробљанске књиге. За њих је сада мртав. А за себе? У раздање и у сутон мучила га је сумња је ли он икада и био Дрвосеча. Можда му се то само приснило?

Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице! О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и

— Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу.

— Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу.

— шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли. Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета? Што виде да не разуме људе око себе? Већ се изгубили и послови које је волела: ко још меси, ко тка?

Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета? Што виде да не разуме људе око себе? Већ се изгубили и послови које је волела: ко још меси, ко тка? Нема места за разбој у стану, и она је ту сувишна.

Сви до једнога журили су и запињали теглећи терете веће од себе, и до зоре успело им је да склоне мравињак на безбедније место.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?... КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!... (Одлази бежећи.) Улази Стана.

ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази.

Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!... Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест. А Коштану може да кити.

Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде. И иди, па му се радуј кад се роди.

МИТКА (забацује узду коњу о врат): С’г ће батка да се врне. Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину.

МИТКА (бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.

(Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам? Еве: и чакшире, и појас ми се см’кнује! Снага ми већем хаљинку не држи. (Случајно поклекне.

МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени...

и т’г, све што од турску веру и по царски друм нађешем, све терашем испред себе... И паше ми се склањашев...: »Митка је тој, викав, на чорбаџи-Арсу брат!«... Па зар мене да убијев...

Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела...

(Одбија је руком.) Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе. (Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.

Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган. А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже

Иако у потчињеном положају, иако злостављана, жена је најчешће била стуб породице, она личност која постоји не себе ради него других ради, која брижно бди над драгим створењима и која је способна да се потпуно жртвује не жалећи себе.

себе ради него других ради, која брижно бди над драгим створењима и која је способна да се потпуно жртвује не жалећи себе.

Срђа Злопоглећа је такође „добар јунак“ „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура“. Он је срдит и злих погледа. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га.

кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и

То је сасвим природно. Он је у стању да љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан јеловник?

А с времена на време, ван себе од беса, Турци су палили, пустошили, робили и убијали све што би им под руку дошло. Како је то изгледало, довољно

хајдук могао је да оправда речима којима је Вук Мићуновић у Негошеву Горском вијенцу направио разлику између везира и себе: Он је хајдук робља свезанога, он је бољи е више уграби; ја сам хајдук те гоним хајдуке, гласнија је моја хајдучина.

кој' од ране јаокнути неће, поред себе уплашити друга. И није било муке коју такви људи не би поднели радије него ропство.

Та ја сам је једном избројио!“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим, — једва чекам да се скине б'једа, јер не могу да гледам у њега.

Више него рана пеку га страдања Србије. Милош Поцерац је јуначка песма за себе. Његова рука је рада да се игра с Турцима, а сабља му је жедна турске крви.

И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе, која може да стоји сама, као песма лирског карактера.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље. Јованче стаде да се смије кришом, у шаку, па гурну друга испред себе: — Перо, овај се учитељ зове господин Паприка. Јављај даље.

— Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка! Ко је то казао?

Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу! Саме од себе пружише се Стричеве ноге-дрвенлије и зачас изнесоше дјечака напоље из разреда.

Није се бојао ни много старијих и већих од себе и смјело се залијетао на њих фрчући као срдит мачак. Другови су га вољели зато што је био веселе ћуди, окретан,

— дочека обични Лазарев глас. — Шта је тебе брига! — понови и онај дебели. Тек што је Мачак тако сам себе мало окуражио, иза окуке друма зачу се пјесма: „Теле риче, домаћица виче: Зашто ричеш, изјели те вуци?

— Јао, пропадох! Престрашено је буљио око себе, јер је управо сањао како паде с неке крушке. Какве, врага, крушке, кад је над њим буква!

Опасан и шкакљив посао око набавке хране преузео је на себе главом сам вођа групе, Јованче. Он је упадао најприје у своју њиву, другог дана у Стричеву, па у Мачкову и тако редом,

Читава дружина прасну у смијех и саби се у чврст круг око поцрвењелог Стрица, који је само збуњено звјерао око себе као да је пао с крушке. — Аха-ха-ха, дошла за будалом, велиш! — Ко ли је та будала, еј Стриче? — Ја сам будала!

Дуго их је брисао, хохотао и хахотао све тише, а кад се коначно потпуно смирио, он зачуђено погледа око себе као да се буди иза сна и буљећи очи запита: — А какав је ово неред? Ко је срушио таблу, ко је бацио разредницу?

Почео је да се обзире око себе за оним главним прутом „парадним“. Луња се препаде. Све до тада била је упорна, храбра, али сад...

— Шта ли је ово сад? — с језом се упита Јованче, па диже лампу мало више и баци сноп свјетлости лијево-десно од себе. Пред њим се открише жућкасти зидови неке доста простране пећине, нешто мало мање од њиховог разреда у школи.

— Да вирнемо тамо, а? — Чекај, да ти се прихватим за опасач — прошапута Мачак. Пажљиво освјетљавајући испред себе, Јованче учини корак-два, па стаде. — Шта је? — шану Мачак иза његових леђа.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

БЕСЕДЕ, ПЕСМЕ 2 ЦРНИ БИВО У СРЦУ 4 ЦРНИ БИВО У СРЦУ 5 ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ 6 ПУТОВИ 7 МОРЕ 8 СИОН 9 СВОЈОЈ ДУШИ 10 СЕЈАЧИ 11 ХВАТАЊЕ СЕНКЕ 12 МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ 13 ДОБРА

И гледај сад што да чиниш... Змију ухваћену с рибом Испљуј је напоље из себе, А добре беседе избери, Те их држи себи У барци твојих усти.

ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ Дубину велика велику дубина зове У широком твом гласу. (Из Псалама) Ја и тебе наричем бездном.

(Из Псалама) Ја и тебе наричем бездном. А и сам себе називљем бездном. Ти си бездна велика, добра гласа И луна си сваких божијих дарова Каконо си и сама о себи рекла

дубина Несвестице и неумења, Тебе зовем на помоћ, пресвета дево, Којано си пуна бездна бистроумнога, Да би ми помогла себе саму хвалити.

МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.

Просим те, поником не почини опет доле преклонито ка венуто сушено цвеће с крвоточењем од себе! Пре си точила црвен грех, а данас изнова си пак процветала и повратила си се ка увенут цвет угледно, јер дотакла си

А нисам много будан био да би ноћом Богу се молио, и себе костоломио, душе ради, еда бих у коју неведовницу и спону вражју не допао.

Бојим се за мој језик, кад није себе мој језик поучавао твојој правици, за цео дан није се бавио на твоју хвалу; него мој језик је лажу сплетао на осталу

Ни пак змијиње стазе кад се превуче преко камена. ПРОЛЕЋЕ Ка неку мртвичину, зимну тугу смеће са себе свака прониклица земљана! Сва твар прозелењује, те пупча и гоји се.

ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА Ево, виђ' какву видност, времена царица, днију к царици лепоту пошиље дароприносну од себе! То, што је год полепше и красније добро, ка звездни састатак хубав на небу, тако и земља с цвећем се кити!

Попре него устом и устнима и језику, — овим ето, отворити се и привући у себе духа! СВЕЋА ЈЕ МОРЕ Морско око у руку Христових је; земља тело је, томе телу свећа је море, с којим но воде видеше у

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Калфа Коте звиждуће нешто, а шегрт Поте се занео у посао, па се у један мах заборави, па запева, онако као за себе: Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш... Калфа Коте остави рад па га само погледа.

Кад Поте не доби очекивани други шамар, он полако испружи шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је добио шамар.

венчани фустан од тешке персијске свиле, — који већ више ни сама Ташана не носи, јер је изишао из моде — потрпа на себе све њене адиђаре, па се огледа на великом огледалу и хода по соби...

Што се она више и лепше развијала, све су је силније нападали и убедљивије саветовали: како треба да пази на себе и како треба да јој је увек на уму чија је и која је она.

То беше доста да је често, — као и све које тако држе много на себе и не лепоту своју — иако лепа, изгледала врло глупа! Промени се, као и све што се у свету временом мења...

жапци, као по некој команди, у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мане и гледа око себе као да се пита: откуд он чак ту?! — и враћа се натраг!... Тако, ето, почесто ради Мане.

Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталима другарицама и њиховим кућама...

Али ипак не рече ништа, него стаде размештати испред себе оне алате и пушташе густе димове. После дуже паузе запитаће Мане: — А... ете... Зоне... здраво ли је? Што работи?

Стара, искусна и речита тетка Таска узела је на себе ту тешку и части пуну дужност да опет избије из Зонине главе Ману кујунџију.

петлу, „Гигану“ названом; с којом кад најрадије дели зрно на буњишту, а према којој је опет охладнео, па је тера од себе; даље, тако исто није се могло измаћи његовом паметном оку ни то кад која њихова кока погреши, па снесе јаје у

А Васка би тада запевала ту песму, у којој је Зона видела себе и свој зао удес што је рођена у чорбаџијској кући... Запевала он песму коју је већ толико пута певала Зони кад год би

се тетка Таска, која се досад доста резервисано држала и пустила оне друге две тетке да говоре, а она задржала за себе као неку завршну реч, па сада поче достојанственим тоном, а и не гледа на Доку, већ гледа кроз прозор у авлију.