Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте. Ох узми је, нећеш се кајати, Она ће ти данке да позлати.
„Јао, дража и од ока, Та сва си од злата.“ Загрли је, пољуби је, Обрну, преврну: Од себека не пусти је До пред ноћцу црну. (10/11.
срце њему ражали се јако, Јер мисли веће да је време јако, Па с' онда ита на душека мека, Од мисли тужни скоро ван себека.
беу једни двори туде, На дворим ништа чему с' људи чуде; У двори туде на душека мека, Он паде, тужан, скоро ван себека; Ал' ето амо његовога злата, У избу уђе и стаде крај врата, Крај врата стаде, па у драгог гледи, У њега гледи, па
Ал' учас лати г' успомена нека, Па злато своје тури од себека, Још оком тужну немило пресече. То мутно око њојзи 'вако рече: Отале ајде, ја т' први пољуби, Ма злотвор први све
т' лице и јесте весело, На неко веље ти се спремаш дело; Ал' што је да је, штоно тебе чека, Не потури ме тужну од себека! Ох, вод' ме собом, а тако ти Бога! Та што ће ружа без сунашца свога?
Ал' напослетку с' из несвести прену, Па слушкињу крај себека зглену, Па упре у њу то стаклено око, И малко диже, уздану дубоко, Па онда младој паде на сред крила, И ту је прве
40. Он је љуби, она њега, Он је стиска уз себека, Та од света овог свега Дража му је та сад сека. Тако беше, ал' не дуго, А он заче још што друго. 41.
13. Проклет био, докле био! А кад мро, не умро! Крвцу своју мрући пио! Сам себека врата кро! Док ти душе што уцвели Не опросте, враже бели! 14. Које Србин, хај на ноге!
“ 121. Куд се деше? — На душека, Дрк(ћ)е тело, дркћу руке, Скоро су ми ван себека Од милине и од муке. Јоште једно: „Јао, јао!“ — Опет један анђо пао! 122.
„Одо, одо, тако стаде, И точак му на ум паде. „Ох, последња заш фишека Не оборих на себека, Па би сад већ миран био.
“ Тако збори у себека, Па једнога спаваћива Испод срца пипа жива, Ма кô мртав тај почива, Ко зна штано срећан снива, Ма зацело не од
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако, је ли? Ти да се јуначиш! Ти да се угледаш на онога манитова! Што би ја још доживија од тебе, кад би те крај себека трпија! Али је ово послидњи разговор међу намикарце!
Мени је дошло фра-Јакове, да штагод учиним од себека. Јево четири године откад га вирно служим и уз њега муке мучим! Шта сам му ја крив?
— Ма на шта све толике припреме и та твоја зебња? — Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сава Мркаљ ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ ГОДИНУ Јутрос ми рече вила посестрима: „Жедниш ли, Сако, сам себека знати, То немој све код својих брига стати, Посматрај ход и туђим пословима.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Неда Жарко млека, Треба за себека! ВИДА И ЗЛАТАН САН ЈОВАН СУБОТИЋ Заспала је мала Вида, Њој долази златан санак, Да се мало поиграју, И по цвећу
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
силај свјеровати — одржати веру (реч) себека — себе седмерица — седморица сеиз — коњушар сеир — в. сехир Секула Бановић — Секељи Јан, рођак Хуњадијев, бан