Употреба речи себи у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је безглаван народ...

признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге дане и ноћи у мрачним сводовима влажних градова проводио,

И ја мислим да нећу према вама грешити ако их к себи примим — бар докле им старији брат не поодрасте да може своју сироту мајку и сестру издржавати... Ја сам ћутао.

а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор. Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...

Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда

Кад је било око пола ноћи, он оде. Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.

И ја сам почела мислити. Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност. Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...

Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше

Шта ли је то прождрла? — мислио сам у себи. Приближим се жбуну... Сирота мала веверица је лежала, сва у крви.. — У мене се кожа најежила, жмарци ме подилазише,

Поноћ је време за свако злочинство, — помислио сам у себи, — љубав не може никад бити злочинство, и то сам мислио; али овака као ова његова, можда и стога што је била необична

и то сам мислио; али овака као ова његова, можда и стога што је била необична чинила ми се страшна; изгледао сам сâм себи као неки саучесник у некоме убиству... И доиста, ја сам те поноћи постао убица свога драгог побратима...

Лепа је!... мишљах у себи... — али има нешто на њојзи што није лепо, што ме одбија, што ме туђи од ње... Тај поглед њезин, то није поглед

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Наука која се находи у нравоученију баснах превелике је ползе, важности и пространства, содержавајући у себи сву моралну философију и висока политическа правила и наставленија.

Јотам, син пророка Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала себи цара. Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио против Урији, каже му

Зато изберу један велик храст на којего гранами орао начини себи гњиздо, гди снесе јаја и излеже пилиће. Лисица, при корену у шупљини истога древа, начини себи од лишћа постељу, и,

Лисица, при корену у шупљини истога древа, начини себи од лишћа постељу, и, трудна будући, ту окоти лисичиће своје. Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај

Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но од пријатеља и комшије свога!

Не дружи се с ким се не познајеш, и непријатељи се с силнијим од тебе, а навластито не примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио пријатељи.

2 Орао устрељен Орао сеђаше на једном високом месту, обзирући се не би ли што себи за ручак уловити упазио. Но, — како се често случава — ко друге| лови, и сам уловљен буде, и ко за туђом вуном пође,

Ловац, негде ту сакривен, устрели орла. „А, мој горки лову, тебе ли ја овде чекам,“ начне полумртав орао себи говорити. А кад упази на крају дршка стреле орлова пера: „О бедни ја, — издишући рече, — моја ли ме иста убијају пера?

Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе. Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи. И ко самом себи угађа и служи, луда сасвим има гооподара.

Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи. И ко самом себи угађа и служи, луда сасвим има гооподара.

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита.

Наравоученије Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи. Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Само је градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина стална тачка,

Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало! Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да те оно на шта си зинула не би прогутало!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима оставила!

Везир је био јаничарски пријатељ и ништа није знао о томе, и кад види да се кнезови не разилазе из Београда, зовне и̓ себи и рекне им : „Зашто не одлазите ви да народ советујете, да се когод не би противио царском ферману, него да приме

још пре тога осилио и од султана отцепио, и сав пашалук видински под своју владу узео, нити је што цару давао него све себи грабио. Сви ти бегунци зли и гори код њега се скупе.

се с војском у Београд, а Пасман-оглу пошље своју војску, да Београд узме и сву Србију пода се покори, а и Босну да себи присвоји, да се лакше од султана бранити може.

Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што

и имао заповедати, слао је свога буљубашу и пандуре кмету, а кмет је опет кнезовску наредбу сељацима казивао и тако је себи труд олакшавао.

да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.

Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једину краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табанима и педесет гроша глобе.

Ја сам први кроз рупу у град ушао, пак сада, да смеду, узели би од мене и ово село (Уровце) и себи присвојили; но и у мене је јоште оштар кремен. Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће.

оне четири да̓ије почну рахат да живе; сваки је оне своје три нахије, које су му на део дошле, управљао и све приходе себи купио, а цару ништа, но само што су јаничар-аги и другим капиџијама својим и великашима у Цариграду мито шиљали, да и̓

” Поведу и̓ на погубленије, и као што су ми после тога млоги и Срби и Турци казивали, мој је отац сасвим при себи био, аки би на пир вођен био, и слободним гласом викне: „Фочићу, Фочићу, не молим те за живот, него те само молим,

Турчин запне шишану, пак окрене најпре на отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу Станоју према себи скреше у прси, који падне.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео... — А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио.

»Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрене напред и ошину волове...

— Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети? — Колико, господине?

Газда-Милуну смеши се брк. »Добро је, добро!« мисли у себи, па тумара даље по кући. Оде обилазити и остале зграде. Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега пробијен

али, опет, и ти си мало крив. — А што ја? — Да си барем онај уговор боље притврдио него начинио онако као ни себи ни своме. — Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту.

— ето човек сад није пристао ни из куће крочити без пусата — рече Тиосав, па изиђе из мехаде, градећи се забринут, а у себи се напрегао од смеха. — Их, их! — завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је.

да добро затворе сва врата, да их подупру изнутра столицама и циглама, даде њима двојици по једну цевару, а он задржа себи арнаутку, рече им да буду на опрезу, па чим опазе хајдуке да пуца ју и вичу.

— рећи ће полако Тиосав токорсе и он уплашено. — Да не погибе ко? — одговори Витомир и повуче себи крило прозора. — 'А'де, 'а'де, брате, оћу да спавам. — Дај ти нама паре па спавај! — одговори Тиосав.

Оно нешто имања дође под масу. Тутори савијаше к себи малог сиротог Пупавца, али не могоше ништа од њега учинити. Напослетку, одведоше га у Београд и дадоше на занат код

Он не плане, јер то те смесе не допуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу, која наличи више на ону кулу од српских глава у нишкој нахији у старој Србији и на она у Африци, на острву Серби

— Они људи избечише се само од чуда на њ. — Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... — рече један између њих. — Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим.

Вода се цеди с њега и начинише се читаве баре по соби. У том ходању поче бројати у себи колико је пута прошао. Неколико пута пребројава, па тек дрекну: »Јаох мени, па тек је сад равно двадесет пети пут!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Тако су текли себи пријатеље. И зато су јадни Срби морали клањати и метанисати. Власт субашина беше велика. Могао је узети живот

Само се чуло како пуца суво рпање у чести... Неколико тренутака потраја мртва тишина... Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко.

— Јеси жив? — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако. Али се љуљао. Све дође к себи и опколи их. — Јеси рањен? — Не знам. — Боли ли те где? — Не боли...

— Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча.

Осећао је умор и клонулост... И никако не може да се освести, да дође к себи и да разуме све што се десило... Нешто, као пека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак. — Е, брате!

Нешто, као пека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак. — Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене!

Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак... Наскоро дође к себи. Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу...

Он је стојао као окамењен пред том светом сликом домаћом.... А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!.

Маринко клече на једно колено па му придиже главу. – Лазо!.. Лако!... Лазо!... Лазар поче долазити к себи. У страху он не познаде гласа Маринкова, па не смеде ни ока отворити. Маринко је непрестано викао...

— рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда... — Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!... Око јој се запалило пламеном. — Хвала ти, Јелице!...

Насред Дрине он опипа колико је тврда Турчинова глава, па, пре но што Турчин к себи до ђе, придигне му оно што код њега нађе, па га онда спусти у воду...

— Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... Станко узе своју шару, привуче је к себи и погледа у Заврзана. — Јастреба сам у лету гађао!... Где хоћеш да бијеш?... — Скини ми онај суварак!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би.

си стала Измеђ свег и мене; са страхом да не би Сенка сумње на те, као порок, пала — Да ниси над свачим, и циљ сама себи.

Ти ниси у себи јер ти нема краја; Твој говор почиње музику свих вода; Речи су ти конци у ткиву свег сјаја; Идеш, кô молитва, од

И отров и причест у срцу и духу, Свуд себи доследна, без међе и стега: Идеја у белом непорочном руху, Самобитни закон дигнут изнад свега.

То је био једини човек који није познао јаде. Али иако их он није нашао ван себе, он их нађе у себи: он осети да има душу. Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце.

да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла.

— А ти ћеш рећи мору и небу и чемпресима: „Моја љубав има у себи и вашу бескрајност, и вашу чистоту, и вашу тугу. Јер зато што вас је моја душа обожавала, она се саздала од оног што

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Нисам морао ићи у канцеларију. Кад сам се пробудио, осећао сам се уморан и, разуме се, одмах сам себи објаснио свој умор неспавањем, а неспавање, опет, Ђорђевом судбином, који као да ми је постао рођак у неку руку.

— Ђорђе има једног брата, калуђера у С., и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће напослетку „морати пасти

Разговарали су. Ђорђе је причао, као што обично раде прости људи, махом о себи. Само су све те његове приче, по добу, земљишту, личностима, познате мојој мајци, и стога су је интересовале.

Ја седох, саслушах је оборене главе. Она као да паде у неки занос и као да себи самој или некоме другоме — а не мени — узе говорити: — Таки сте ви сви, данашњи младићи!

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће.

— Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, на пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка. Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим.

јој казао: „Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу, па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!” Ћути она, сирота, као заливена.

Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију — само да му прође време.

Неисказан страх владаше њиме. Он утрк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долажаше и стаде је вући себи. И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју.

Али Арсен то више не чује. Он се удави под њеним вратом, па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи. Она се поприлично затеже, али прилази ближе и ближе: и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око

— Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем... Петрија јој метну руку на уста. Анока скиде руку и сави је себи око врата: — Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди, молим те! — Нећу ја тебе оставити док сам жива!

Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи. Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некака страшљива спокојност. Онда болови наново учесташе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!

— Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали. — Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо.

А баш кад спомену, дете, сневање, — вели госпоја Сида, — што сам вам ја ноћас сневала, још ни сад не могу да дођем к себи од чуда откуд ја то да сневам! ’Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо. — А шта сте то сневали?

И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.

Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!« А затим продужи гласно: — Мило ми је... Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно!

— Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен). — Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота... — Тако! Е, ви’те, молим вас! Та шта говорите! — чуди се као поп Спира.

или тако нешто из домаћег виртшафта, а за то им је попадија одсекла парче хлеба и дозволила им да се попну и натресу себи дуда. Могли су се сити најести, па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима.

девојчуром што дању поваздан дрема, а ноћу краде маст и пече крадом лукумиће кад сви по кући заспе, и части се са себи равнима, да се послужим сопственим речма госпоје Сиде, — која је већ чула за госта, и одмах се сетила прексиноћњег сна

Тако је мислила у себи гђа Сида, па прекиде сама паузу. — А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи.

— Ето! Шта сам рекла! — рече љутито гђа Перса. — Онај паор га већ упец’о. Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива.

најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива, и не била госпоја перзекуторовица, ако од његовог крзна не направи себи »муф« назиму. Но што је крао по комшилуку, то би му гђа Перса још и опростила, али он је крао и по кући.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Као да је био неки њихов старешина, или владика им. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи, у неким широким, чоханим чакширама, доламама, опасан појасевима...

— цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха. Па, само да би је Таја к себи пустио, да не би сама напољу ноћевала, она га је слушала, дворила... Све му чинила, што год је он хтео.

— Моје је. Клисарица ми је дала. А она, мамећи га себи да га избије, претила му је изнутра: — Оди, оди да ти дам твоје... — Ох леле! Ох леле!

Прво њему да однесе ручак, вечеру и све што треба, па онда себи... И то јој је била као казна, испаштање. Х ЈОВАН — А, а... Јоване!

Нестане га, и то целе зиме. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради, као да се смирио, дошао к себи. Обилазио би манастире, црквишта, и тек једнога дана опет би се појавио у варош.

А све је бирао где ће да ступне, некако стидећи се, гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано, блажено. То је био весник пролећа.

— Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи. — А овај? — И показујете на другога. — Он? — И опет се исто онако и другоме уноси, загледа га. — Има четрдесет...

И, како он не да да они од тог његовог новца граде себи куће, ханове и пуне своје дућане еспапом. — Паша — ајдук, владика — ајдук! ... Сви — ајдуци. Ајдуци! ... — драо се је.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити. Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио,

Њен муж Јоца Парковић био је Љубин присан друг, заједно су били калфе. Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени. Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе.

Љуба свој посао започне. Салвет преда се, па транжирај. Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира. Али, нико му се тако не чуди као господар Белкић.

Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева. Спочетка неће, мало се у себи расрдио, јер је спазио да је фрајла-Јулка, кад је певала, некако чудне погледе на Ружичића бацала.

За Љубу је, опет, срећа што Ружичић Јулку неће. Јулка сама у себи начинила је тај план да Љубу наговори да је од матере проси.

Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује. — Но, како вам се то допада? — Врло брзо свирате. Ту им пресеку разговор, зову их на ручак.

Госпођа Евица је имала ту слабост да је радо била проводаџиница. Срце и душа јој је било женити и удавати. Она је тим себи кредит правила.

Сад је сама. XИ После две недеље, кад је Чекмеџијић после мамура сватовског себи дошао, стоји код дућанских врата па мисли шта га стаје све што је потрошио ради женидбе.

— Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке. — Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати? Мати тобоже као изненађена.

Мица себи тражи у друштву првенство над Алком, Алка опет неће да је нижа, богата је, а то више вреди него титула. То су доиста

Ако је код девојака изгубио нешто од кредита, Свилокосић себи накнаду налази у том што је опет од дама боље примљен. Свуд је први у колу.

Не носи се горе ни Алка Ћирковићка. Како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави. Ћирковић је могућан, може јој бити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Ја не знам и никад ништа не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост у свима силама око себе и у себи.

необична, зверска снага, па инстинктивно испружи руку, стеже, своју кошчату песницу и осети како та песница носи у себи неку велику и чудну моћ. „Како је то све и чудно и смешно са том човечијом душом — помисли Јуришић.

Дућани су били препуни купаца ратних потреба. Још никако неузнемирена варош је долазила к себи. Јуришић баци поглед тамо преко двеју река и неко сетно и нежно осећање обузе га кад угледа високе звонике што су се

је жестоко изливала тугу и луд бол за њим, кад је после мобилизације, нагло отпутовао и питала се: да ли верује себи, да ли је могуће да он није више ту, покрај ње, уз њу, он са свом својом мушком снагом и лепотом, он, на чијим је

Ама шта сам ја то допустио, где ја То срљам?“ И кад мало дође к себи, он љутито одговори: — Ни трунке частољубља у вама, госпођо. — Варате се, него ја волим дете у јунаку.

Дакле остаје да сумњам, да ту сумњу носим у себи, да се мучим као најбеднији несрећник, а ја то не могу издржати... А, можда, ништа од свега тога и нема, и само сам ја

те ни после годину дана, кад сам кући дошао о распусту, нисам смео да загрлим мајку, јер сам сав онај гад осећао на себи, ужас имао од оног греха и оне прљавштине и бојао се да оно чисто и свето створење не упрљам.

И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу. Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли.

) Он је најпре покушао да се истргне па је после клонуо и очајно преклињао да га пустим, те да самом себи изрекне заслужену казну.

А шта је Бог, а? Па после, сећаш се кад оно ја запевам, да се све тресе, сећаш ли се? Е онда ја себи кажем: 'ајде Миле, Бога ти, гл'ај твоја посла пандурска и не трабуњај којешта.

Е па идите у народ и видећете ово: да чудним и невидљивим утицајем започиње и његов морални препород; и то опет сам по себи, механистички, без обзира на нас, опет оном непојамном унутрашњом снагом.

А Београд расте. Гле, како расте Београд ужасно и шири се, сам по себи, унутрашњом снагом. А ја? Где срљам ја? Јуришићу, где срљаш ти?

Африка

некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је

Трговци су често и само форме ради узимали краљевску кћер к себи за све време свога бављења у племену. Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових.

„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не

Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао.

Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

толико вреди, већ да би ме „одрали“ (двеста педесет франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

Волим нарочито она чија су стабла извијена, а чије огромне круне на себи не носе ниједан лист. Види се да живе већ само по томе што су тако здрава и светла.

Тек на позив Самбе они се поново скупљају и изјављују да састављају дружину и бирају себи старешине. Познато је да су сви одрасли црнци раздељени у разна тајна мистична удружења у која се ступа тек после

То није он који ми је ово о себи испричао, већ ми је рекао само да му је, кад се вратио из рова, изгледао смешан буржоаски живот у Европи.

Остављам да им то кажем тек ујутру, када сви будемо спремни за полазак. И смејем се у себи, праштајући се одмах за спавање, што знам колико би тужан био мој одлазак под комарник да овај позив нисам извојевао.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Никад да не помислиш у себи: „Е, сад сам фалила!“ или „Сад сам се осрамотила!“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да

КАТИЦА: Забога! МИШИЋ: То није слободно! Знате, кад је ко затворен, свако му се средство из руку узима, с којим би себи живот могао узети. ЈАЊА: О, талас Јања, што ћиш да пострадаш како Диоген у Коринт!

Црњански, Милош - Сеобе 2

„И Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо. Гарсулија је само погледао презриво. Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је

А имао је главу као у коња. Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална газиблата.

То мора да престане. МОРА.“ Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамо дакле папагаја. Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.

Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи.

Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна.

Wохлгеборенер, Сондергелиебтер унд Геехртер Херр.“ „Каква сељачина“, поче и Грк монолог у себи. „Зато он воли Расцијане и зато их брани од свакога. Није ни он бољи.

Међутим, сад је Ђурђе стајао занемео, и ни у нос. У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру

Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!“ И машући својим перушкама и сам се дерао, самом себи, одавајући почаст, као да је нека краљица.

Међу официрима, у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.

Затим би, сами себи, полугласно, командовали: „Кехрт еуцх“, и враћали се, истим путем, откуд су и дошли. Сунце је над њима црвенело и

Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати. Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов поглед ватрен и

Тако је то и било, испрва. Али кад почеше да долазе, сваке године, деца, она више није могла да дође к себи од запрепашћења.

Теодосије - ЖИТИЈА

јасан из неоскудних његових ризница да ми да, а пре свега зраку светлости, којом бисмо, мрак душе и ума очистивши у себи, могли бодро исказати добродетељи живота свеблаженог Саве, који је сада поново засијао у нашем роду.

на земљи у срећи веома изобилан, а уз То врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен, — узе, по закону, себи жену по имену Ану. А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим.

А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше. Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову

А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху.

и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и када разумеше што о нему прочиташе, шта нису радили и шта нису хтели себи учинити!

После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче и што је корисно за себе траже!

А ови са сузама помоливши се, благодарише Бога, и љубазно грлећи благосиљаху га. А разбојници они после, дошавши к себи, говораху: — Шта нам то би да занети испустисмо овога младића и оне с њим?

Због овога ја сада забрањујем себи долазак к вама, а уз то припадајући молим и умиљавам се, говорећи господину мојему светом оцу: У земаљском царству

А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на срце притискајући.

А преподобни старац, изливше многе.. сузе, рече: — Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

место у месту званом Кареја, са добрим водама и плодоносним дрвећем украшено, и ово купивши од прота ћелију за ћутање себи подиже, и цркву светога и преподобнога оца Саве Јерусалимскога сазида.

Када је свети дошао к себи од виђења, нађе срце своје сваким весељем и радошћу стишано, па му се чињаше да је на небу, а не на земљи.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Али је Људевит Гај у исто време био себи поставио пространије циљеве. Он је сматрао имена Србо-Хрвати и Словенци као обласна имена једног истог народа и да би

програм Србије под владом кнеза Михаила Обреновића (1862—1868) који је, одушевљавајући се јужнословенском идејом, био себи ставио у дужност да оснује једну српско-хрватско-бугарску државу (Гарашанинов програм).

Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот. Поделу рада подешава старешина, уз пристанак осталих, према способностима и годинама појединаца.

турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи.

У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више

Зато опет, кад он то чини, то је отворено, у лице противнику, очи у очи као човек чији су преци вековима сами себи стварали правду.

Осетно се разликујући од хришћанског живља подјармљене Босне, ови су бегови у себи имали достојанства, углађености и држања.

Колико овај тип има у себи архаичнога види се по њихову начину осећања и мишљења, нарочито у њиховим народним песмама.

шта се од њих очекује и шта је за њих било корисно да чине у свакој појединој прилици, чифчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића.

Само се по себи разуме да чим Србин постане муслиман престаје потреба за мимикријом; штавише, из већ показаних психолошких разлога он

Несумњиво је да су људи централног типа бистри и брзе схватљивости. Увек имају при себи сва своја чула и дух; готово су увек прибрани. Нема код њих духовно тромих, изузевши појединце у шопском варијетету.

Европа је 1912. год. веровала да је бугарска војска боље опремљена и организована од српске. Без потпоре и остављена себи, Србија је примила границу од 1912. године, погодбу, која је у земљи проузроковала буру од незадовољства.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак.

двојица завукоше у папрат, стазом крај њих појури чича Брко вичући: — Чекајте, Шарове и мачору, од ваше коже начинићу себи јаку за капут и шарен торбак!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи Самог себе слуша Међу световима свет ЉУБАВ БЕЛУТКА Загледао се у лепу У облу плавооку У

прометнуо Једино га она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је заљубљен И никакве друге лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види ПУСТОЛОВИНА

му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА БЕЛУТКА Испунио је себе собом Да се није

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Али, господине. АНТА: Знам, хоћете да кажете да се то само по себи разуме, али ја хоћу само да констатујем. Дакле, ви сте удајом престали бити девојка?

То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части.

И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину? СПАСОЈЕ: Ја нисам никоме зајео 10.000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме!

Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица”. СПАСОЈЕ: Аљоша?

Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица”. СПАСОЈЕ: Аљоша? АНТА: И ти си Аљоши положио венац на гроб?

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ!

ВУКИЦА: Немојте ми, тетка, молим вас ни помињати то венчање. (Оде сточићу и нађе тамо себи неку забаву.) СПАСОЈЕ: Па, дабоме, најбоље је не помињати га.

А када се тако посматра, онда се да јасно сагледати да ова појава садржи у себи једну опасност ширег обима. СПАСОЈЕ: Опасност, разуме се да је то опасност!

СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога? СОФИЈА: Не знам, донео један дечко. СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се. Чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији.) Је ли ту тај дечко?

ВУКИЦА: То би, извесно, било нешто необично. АГНИЈА: Ја сам увек себи замишљала брачну собу отворено плаве боје. Том бојом би се чак морали обојити и зидови, нарочито плафон.

Ох, боже, како би то било лепо: брачни пар би имао утисак да се налази на небу. Ја сам себи увек такав намештај замишљала. ВУКИЦА: Штета, одиста, што нисте имали прилике.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- На! - Хтедох да јој пружим цигарету, али се сетих да она сем шортса на себи нема ништа у шта би могла да је стави и пођох ка излазу. - Ко је то, Весна?

„Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу

Нисам га слушао. Размишљао сам о цревима: лав их има краћа него ја, али зато овца има читаво једно чудо цреваца у себи. Нисам желео да будем овца, иако нисам могао да будем ни лав.

Таква једна четрнаестогодишња балавица није за нешто боље! - рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то ме

градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако: овдашњи лопови исувише су вешти да би себи дозволили летовање иза решетака.

То ми није било непознато. Мајка мога оца имала је нешто мађарске крви у себи; волела је чардаш и згодне момке, а кад све није било како је она хтела, тањири су се претварали у летеће.

изразу, облику лица и усана на свог оца, због чега не могу да их волим, мада обећавам мами да хоћу и говорим и самоме себи: хоћу, хоћу! Сада су стајале с очухом као један јединствени живи блок који ме је одбијао.

у цркви и мирис тамјана који сам почињао да препознајем: док је била жива баба што је имала нешто мађарске крви у себи, имала је обичај да ме води у цркву. Умрла је кад ми је било три године и од тада нисам прешао црквени праг.

Она је све схватила као виц, забаван, истина, али виц! - рекох себи. Једно такво дериште и не може да мисли на неки други начин!

дечаке да се не пењу на црквену ограду, јер је један црнокоси пре педесет година пао на шиљак те ограде и избио себи око. Због тога је путовање од скеле до њене куће иза гробља трајало мали милион часова.

и ваздуху око себе, гледајући њено сиво лице са исто тако сивожутом косом и очима, ја нисам осећао ни трунке смеха у себи. Оно што сам осећао било је гађење на самог себе. Кад она прође поред мене и насмеши се, окретох главу у страну.

Једино што није признавао као своју особину било је Владино двогодишње стажирање у општем списку на медицини. Негде у себи отац је, као и ми, знао да Влада никада неће постати лекар, али то је било оно што није хтео да призна ни самоме себи.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа

Нуде ми девојке, но ниједна није ми се допала, а болешљиве више никад нећу, но здраву. Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита,

— Но сад, кажи ми, Чамчо, како да се дам малати? Кад сам потукао те лопове, имао сам на себи обичан јанкл. Хоћу ли се у њему? — Нипошто. У долами! И молер је за доламу. Господар Софра реши се за доламу.

Више пута је тај дан стајати морао: први дан га доврши, а други дан изгладио. Сасвим је погођен. Госпорад Софра сам себи се допадне. Кад је све готово било, а бирташ хоће молера да исплати, но не да господар Софра, он га поштено награди.

Ни кнез Сапијеха не пије бољег од овог, — рече одушевљено армицијаш и, покрај све своје званичне дужности, наспе сам себи из чутуре, и по други пут испије; не може да се уздржи, хвали вино и већ насипа трећу, но ту га Чамча прекине, бојао

— Сад ћу ја тебе узети у регулу. Ако не будеш друкчији, ја ћу те отерати до врага, па ћу узети себи зета у кућу. Сад се торњај и гледај твој посао! Пера се удаљи.

Ја црнило никад нећу скидати, али ти си млад, ти ћеш скинути, па себи тражи, нађи жену, газдарицу, која ће и мене у старости дворити. — Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим?

Срамота му је; казаће: Ти си га тако одранио . Тако живи Пера. 3аиста Сизифов посао. И опет не да себи из главе избити. Почне па падне, па опет почне па падне; и све тако. А покрај тога живео је чемерно, бећарски.

Није веровао сам себи. Кад ноћу заспи, а он снива канда једнако у какву панораму гледа. Три дана не може да се разабере, док му се око на

Све спреми, па ће да се враћа. Но, спомена ради, купио себи за сат златан ланац венецијански, јер венецијански филигран је у свету најсавршенији; па онда јапунџе „венецијанер”,

Да не би опет пре њих отишле натарошка и учитељка, брзо дају донети себи горње хаљине, па брзо напоље Шепсовица, Краузовица и Гајзингерка. Бадава се журе Криблерка и Хауерка, задоцниле су.

Лопов, опет, прети са наџаком Шамики. Најзад дође картара па показује карте Шимики и Лујзи. Тако је свака маска нашла себи свога с ким ће се титрати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Не разликује таму око себе и таму у себи, и широм отвореним очима, у мраку, не види ништа. Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо, али одмах затим

Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.

Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова. Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и

Уморан од вина и тешке перике, био је опустио доњу усну, избледео, као нека баба којој се смучило. У себи, он је већ састављао извештај о свом неуспеху, истим оштрим, чистим словима.

– Треба да буде католик. Зар је могуће да то не буде, кад је то и царица? Лепа Царица. Царица која је сјединила у себи два дивна имена, Марија и Терезија. Име Марија! Марија безгрешна, Марија чиста, ковчег белокосни, звезда јутарња.

Уплашен да неће моћи да избегне, а да га већ овде, у Печују не покрсте, у љутој тузи својој позва, у себи, тихо, у помоћ, крсног свеца свога, Св. Мрату. И св.

Са друге стране разливала се вода у море блата, које се простирало бескрајно, са тамноплавим небом на себи, до дна света.

То му је рекао. И кад му се брат после опет вратио, Аранђел Исакович избегавао је да му оде, носећи у себи, крај свега, подмуклу жудњу за телом своје снахе.

Али сад, сад је мирно осећала његов дах на себи, и видела је крај себе његову сенку, пред вече, у полутами, док се чинио да нешто безначајно говори.

уверен да ће и она ћутати и, пошто јој је годинама лизао, у сновима, руке, понизно као куче, горео је сад од жуди, у себи, да је смрви, разгризе, раскида брзо. Није ни мислио да ће овако изненада, после тако дугог ценкања, да се реши.

Била је провела ноћ са девером. У први мах реши се да то ни сама себи не верује. Ништа од свега тога што јој се у памети јави, није осећала; није била уморна, није била сана, чак није била

Па ипак, љубоморна и једра, покушала је да га се наљуби што више, да га се наужива, зажмуривши пред јавом. Имала је у себи дубоку слутњу да је он више не воли и да се неће жив вратити.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“¹⁴ 2. Љубавним чинима девојке (момци) настоје да магијским формулама и поступцима осигурају себи момка (девојку) за брак.

¹⁵ Посредно циљ љубавне магије постиже се тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој (да буде лепа, привлачна, заводљива).

Ако жена материнством није себи обезбедила повољан друштвени статус, она је као нероткиња одбачена, жигосана и обезвређена.

Такође је веома позната и следећа басма коју невеста изговара на венчању, пошто прво у себи зовне мужа: „Колико ти у глави зубова, онолико ти родила синова.

пиљка и метне их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!

Док је жена трудна не сме на себи самој ништа шити, да не би тешко рађала, верују у Прапутнику. У многим српским крајевима када неко уђе у кућу док се

“ У Левчу и Темнићу, док сватови на путу за венчање прелазе преко реке, млада изговара у себи следећу басму: „Прођо’ воду не угази’, роди дете, не осети’.“ Ово изговара три пута, с надом да ће се лако породити.

³⁴ У истом крају трудница себи гата тако што растопљено олово излије на плочу, па ако се оно разлије „на дуље“ (у виду змије) — биће мушко, а ако на

“⁵³ Ако случајно, нехотице, угледа наказу, најбоље је да брзо руком додирне земљу или да у себи изговори заштитну магичну формулу: „Само је он и нико више“⁵⁴, како би се избегла опасност по дете.

Да би, ипак, упркос томе, било дуговечно и срећно, оно мора сваке године за време некрштених дана носити на себи кошуљу која је на камину изаткана на посебан начин.

мало испрати на путу за крштење, она онда, кад намери да се врати, узме бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и плач.

Па и када сам у себи помислиш како си ваљан, како ли си богат, можеш сама себе да урекнеш“, каже Леополд Глик.¹⁷⁰ Највећа опасност од

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За час дана кад буду остављени самима себи, када све овога света, и пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робовања код хана Ногаја, битка

недоследне због доследности неке тајне, за вероломне због верности неке унутарње, за скромне због некаквога у себи богатства, за оне који су само срцу верна паства.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Падајући кроз облаке према Батајници са искрпљеног крила »потеза 2«, девојчице су понављале у себи: »Учити, учити и само учити!

Мора да смо били смешни, онако занесени, свако са веома високим мишљењем о себи, без иједног доказа да смо изузетни, без чега вам свет не верује на реч.

Била су то стармала и суморна лица градских младића, који су се, да би сачували оно мало преосталог доброг мишљења о себи, трудили из петних жила да два-три пута недељно вечерају у »Балкану«.

јучерашњи свет, а не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не остаје вам баш много ствари за играње.

Које лето? — То треба прославити! — рече сам себи и отпи добар гутљај лозоваче, стресавши се реда ради, баш као што је чинио и његов отац. — То треба прославити!

То треба прославити, помисли! И мада ништа није говорила о себи, знао је и када је добила свој први бикини, и прве фармерице од дунда Јоза из Калифорније, познавао је и праву боју

Плаћао пића непознатим. Прихватао да ме часте. Распиривао жар под граделама и гасио га у себи. Славио нечије рођендане. Певао без слуха. Мумлао на оним местима песме где не знам речи.

Сатима сам гурао та стара олупана кола све док сам себи не почех да личим на неког аутомобилског Сизифа. Познаници који су ме виђали како гурам аутомобил у најразличитијим

А Бел Амију се то дешава први пут. Девојка ставља грамофонску плочу. Бел Ами хвата крај пешкира и повлачи га нагло себи. Окрећући се попут вретена, девојка напушта свој путени оклоп, као што се љушти банана показујући наги плод.

тога дубоко мирис штале да га запамтим, да ми што дуже потраје кад се вратим међу радијаторе, а све нешто мислим у себи: »Боже, каква сам то кукавица, што све не оставим па лепо с тетком у детелину!

Скидају са њих травуљине и остатке пластичних кеса, чисте и нуде гутљај ракије из пљоске да дођу себи. Тада им се пружа ретка прилика да изблиза разгледају великоварошане, странце, уопште, особе које је тешко видети у

Матавуљ, Симо - УСКОК

Само по себи каже да су дјевојке у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред тога што

— викну кнез и поворка се упути истим редом, само што ускок иђаше одмах иза попа. Сви једва дођоше к себи од чуда, Крцун потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху

— Хоћу — рече он и стаде пред овитак, малко снебивајући се. Видјев Милицу према себи, он се брзо прибра и започе играти спретно, правилно, ка’ оно добар играч од ране младости, коме је лако било ухватити

Сви, осјем Мргуда, слатко се смијаху, а Мргуд, кадна, кипћаше у себи. Стево Бајов викну му: — А-ну, чôче, но испричај, све како је било!

Не могући у Бечу ништа учинити, пише у Русију, своме пријатељу, њеком ђенералу Зорићу, Србину. Овај га позове к себи. Владика пође и поведе са собом тога Долћија, коме бјеше име Франо.

Али то ти држи у себи, не показуј никако да што знаш о томе, не говори ни с ким о томе! — А хоћеш ли и ти, Крцуне, с нама на Цетиње, са

И ево ја сам себи судим, да се прекине о мојој крви!“ Кад то изрече, уби сâм себе из пушке!... Још таквих, понајвише страшнијех

Надам се да ћу то примити и тијем подићи себи мало крова и купити мало земље, па што бог да! Али прије свега, пресвијетли господару, свом душом и срцем, стављам се

Ето ти! — Много церемонија! — рече Јанко за себе, па запита гласно: — Шта бих ја поклонио Анђи? Имам при себи осам цекина; да јој дам четири! — Много је то, чôче, и њекако није у реду да јој поклањаш само аспре!

Јанко бјеше увјерен да му је друг, поред све искрене оданости владици, у себи додао: „Питамо ми за то владике и патрике?

Ујак је дао другу стотину, а она и муж трећу. Нека се Јанко не брине, биће још, само боже здравља! Затијем писаше о себи, о мужу, о дјетету, стотину ситница, које су бјегунцу биле тога часа најзнатније на свијету.

Ту простријеше Јанку, опраше му рану и запојише га, те након мало времена дође к себи и запита за Крцуна. Рана је била у лијевом стегну, испод препоне, готово на истом мјесту, само на другој нози, као и

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје.

Наумио је, ако буде божија воља, себи друга тражити, а и треба да се, то јест, ожени. Без жене бити, то није ништа. Истина, њега су млоги, то јест, нудили,

КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата! Своја си госпођа и себи радиш. А овако код оца... ДЕВОЈКА: Сад како му је, тако му је! КУМАЧА: Море, кад ће бити свадба?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Постоје, ипак, поједина дела која су подстицај за свој поједностављен састав нашла у себи, која су таква каква су по извесној дубљој, унутрашњој нужности. Због њих, и само због њих, разговор о тзв.

”5 Пресуда се чини добро заснована. Она одбацује могућност постојања једне уметности која се на силу, из себи туђих разлога, ограничава и поједностављује, у жељи да се приближи одређеном читалачком слоју.

Марк Твен (Марц Тwаин, 1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре.

Дечја песма наилази, то јест може наићи, на леп пријем код деце, али то, само по себи не открива услове њена настанка: то ништа не доказује, нити шта оповргава.

Оно јој је, даље, допунски подстицај ка поједностављивању израза; саображавајући му се, сама себи се приближава; осиромашујући се, богати се; лишавајући се, добија; затварајући се према бескрају, она се отвара према

склопу односа и веза, о нарочито изабраној висини мишљења и осећања — склопу сведеном и пројашњеном, довршеном и себи довољном.

Онамо је опис стегнут, овамо се не зазире од лепе опширности. Дечја песма не поклања превелику пажњу самој себи; сложена, одвећ тражена форма била би у супротности са њеном природом.

Дечји песник се искључује из једне пренапорне игре да би био ближи себи и својој вокацији; али се поново, бесповратно губи ако се, накнадно, снађе као дечји писац, ако се извешти и постане

невиност тих светова јавља се само као прелив, као одблесак, као вид сложене стварности; у дечјој песми невиност је себи разлог и циљ. Може се рећи да овакве светове деца живе, а да их дечји песник пева.

Отац дође к себи, разнежи се, и повређену зечју ногу стави у гипс. Плишани Кунић (Тхе Велветеен Раббит) од Маргерy Wиллиамс први пут је

Већ и од седења у чувеној културној установи сам себи сам се чинио паметнији и важнији: помисао на раздаљину између родних Ивановаца и светилишта културе у улици Рицхелиеу

Детињство је, по свему што о њему знамо, напорно и срећом пролазно раздобље. Деца немају никаквих циљева по себи. Њихова је најдубља тежња да што пре одрасту. Да изиђу из детињства.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

(Отвори кутију с кокардама.) ШЕРБУЛИЋ: Иљен! (СВИ узимају кокарде и себи придевају, осим Гавриловића.) МИЛЧИКА (Гавриловићу): Зар ви нећете? ГАВРИЛОВИЋ: Благодарим; ја мрзим те ствари.

ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи. ЛЕПРШИЋ: Маџари преварили цара и присвојили сву власт себи. Сад је време да им отмемо и отерамо и у Тунгузију. ГАВРИЛОВИЋ: Ми њи? ЛЕПРШИЋ: Шта, жао вам је? Ха, ха, ха!

Забога, све се може на леп начин казати. ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани! НАЂ: Али тиме шкоду себи чине. „Србљи су јунаци!“ — Ко о том сумња? Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави!

И сама сам почела један спјев, тако ме је восхитило... Који хоће да представи себи ужасност ове битке, мора у уму вообразити цео предел. (Извади креду и почне по асталу шарати.

7. СКОРОТЕЧА (ступи и преда Жутилову писмо, потом излази. ЖУТИЛОВ чита у себи.) ШЕРБУЛИЋ. (Гавриловићу): Да су сви такви родољупци као ви, тешко би народу било!

НАНЧИКА: Мађарон један! ЗЕЛЕНИЋКА: Развратан Србин! ЛЕПРШИЋ: Који нема једне искре родољубија у себи. ГАВРИЛОВИЋ: О родољупци, родољупци, идем приповедити свету шта сте радили, да видим оће ли се наћи који, који ће

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У својој калуђерској скромности он о себи мало говори. Када помиње себе назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место

И он себе назива »худим«, »скудоумним« и »недостојним«, и избегава сваку прилику да говори о себи. О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке.

9 Још 1735. у једном запису вели о себи да је »в старости« Од 1747. губи му се траг. Он је био пре свега вешт и вредан преписач црквених књига и од њега је

Српскословенски језик, остављен сам себи, без буквара и граматике, без учитеља који су га могли предавати, слабо се одржавао, и то само утолико уколико је

Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао.

Јака духа и воље, одлучан да буде онако како он мисли да треба да буде, он је ставио себи у задатак да препороди стару и зачмалу Аустрију, да је ослободи феудалних и црквених окова, да је применом модерних и

Као врло стар човек, са утврђеним гласом најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело

« ПЕДАГОГ. — Доситеј Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима.

Он не пише да ствара лична, оригинална дела, у којима ће изражавати себе и обезбедити себи књижевну славу у потомству.

Као и наука тако и књижевност за њега није сама себи циљ, и у једној и у другој он види средство духовног и моралног општег напретка народног.

Он има богато искуство као ретко ко, јер, »син својих дела«, сам је себи прокрчио пут, самоуштвом, путовањима и у школи живота научио оно што му се није дало да у младости редовним путем

О себи је много писао и у свом Путешецтвию по Сербіи (Будим, 1828), где има спискова старина по манастирима и црквама и ропски

Милићевић, Вук - Беспуће

Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао.

И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не

Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако

Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало.

се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи.

И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот.

коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући

и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта једна мати. Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи.

поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека

одасвуда осјећа се оштар угодан мирис цвијета и земље напојене кишом што издише свјежину; дрвеће у цвијету носи на себи нешто снажно и бујно као живот у рађању; по орошеној младој трави жути се јагорчика и бијеле се шумарице испод живица

И у једном тренутку огорчи се на себе, осјетивши у себи страшну малодушност. „Зашто сам ја такав подлац?“ запитао се болно.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога.

— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке!

« — Ама, окани се господина! Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с

А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу; храбри га осмех полажеников, па прича даље.

А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући.

’Оћу«, вели она, »да се подновим.« »Ако, ако«, велим ја, »и бог је најпре себи браду оставио.« — »Кад се тако накупило мало повише« вели ми Каја, »а ја променим у наполеон.

поглади и скупи браду у десну шаку, па онако обешењачки затресе главом и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«.

Узео је све месо од закланог вепра и послао га Максиму, правоме саибији, себи је задржао једну плећку и мало ребара, а гадном и неискреном дародавцу остаде само свињећа бешика, да од ње направи

Једно дете је дуго миловао по глави док се мало умирило, а једно је, бога ми, морао Пуја и водом поливати да би себи дошло.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута? Еда ли га валовита Бурна вода де занела?

Црногорче, царе мали, Ко те овде још не фали? Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш, Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува. Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче!

Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини божа воља, Душан, Душан, бујна река, Србин јунак па до века!

чинише, куд ли ме однеше, Ја од свега ништа не знам друго До да лежа у несвести дуго, Па кад једном опет дођо к себи Да никога украј мене не би, Кром горице, камења и ноћи, Сам ту самцит без сваке помоћи.

пријачину, Пред онога старог Мехмед-бега, Што му рекâ да ће данас доћи По шћер милу, по гиздаву Фату, Да је води себи за љубовцу, За видјела рекао је доћи, Сунце зађе, а Мехмед не дође, Нити једног посла гласоношу, Да дознаду што је

41. У туђој земљи јоште неко време О(д) куће даљне ме је задржала, Но моји поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не сећа големе, Ватрене мисли чињаше се шала Што онај пут на њему ја доживи,

При себи пушак' ја видим имадеш, Шта мислим сада, мним да и ти знадеш, Од моји која можда биће боља, Избери брже коју ти је

Тад уздркта се, у избу поита, Па као мртва на душек се ита, И тако леже, и времена прође, А она тужна још себи не дође.

13. Зато из свог завичаја Овамо се млађан сломи, Да сред бољи обичаја Срце своје припитоми, Да на пусту себи славу Наспе мозга пуну главу. 14.

јако, А без жене још до саде, А женицу, ил' што тако, Ваља сваки да имаде; Зато и он градом зађе, Па младицу себи нађе. 21.

' 58. „И тако је отишао И узео себи другу... Жâ ми беше, здраво жао, Ал' угуши своју тугу, Та што знадо чинит млада? Заш да с мене момак страда? 59.

XИИИ Страшан часак већ је мину. К себи дође, с одра уста, Па одшета у градину, Носећ собом јада пуста; Онде доле тужна седа, Главу дивну оборила, Пушта

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.

Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију.

свадбе, славе, крштења или неке друге радосне догодовштине, обављене честито, од срца, људима на корист и весеље, а себи за душу, да му се види и припозна пред строгим испосничким лицем славе његове Киријака Михаила.

Причао је и сам себи сладио, све док дјед од чуда сасвим не отупи, па нит је више махао нити одговарао. Зурио је устакљено у напаст пред

— Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам.

Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну: — С тијем данас у моју кућу не увраћај. Тражи себи конак гдје год знаш. — Добро, Раде, добро.

Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало једног дана досјетити о ком је ђаволу ријеч и чега му се ваља

нема каиша за оштрење, нема троугласте турпије, нема бруса, нестало воштане свијеће коју је дјед својеручно „усукао“ себи за укоп.

Није се знало обраћа ли се он то самом себи, будали, или Ради с Брдара, лопову, а можда и обојици у исти мах. Брзо је дјед преболио штету, а било је тога и ван

— Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог Илије. — Зар Ниџина будалаштина да се раном назива?

Стриц Ниџо се на то само незадовољно рогуши, вино-винцато плашљиво коњче, и бронда себи у њедра: — Е, јест ми лијепа, баш си нашао љепоту, шантавче карпатски.

— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама. Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А од чега, претпоставимо, да је олакшавам? Је ли ово твој Хасанага учинио, или ја?

ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж. Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети.

Важно је да ја обављам посао. То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила. Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Мораћеш да се отргнеш. Овако нећеш ваљати ни себи, ни Богу, ни људима. Треба мало да се притрпиш. Време је највећи лекар. Данас ми изгледаш мирнија.

Колико ага и бегова, толико богова. Па и сваки ти абаџија, и берберин, и коњушар, и аскер, начинио себи бога према себи.

Па и сваки ти абаџија, и берберин, и коњушар, и аскер, начинио себи бога према себи. Свак од њих мисли да му је Алах слуга, да Алах нема другог посла него да њега оправдава, да њему даје за право.

Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажи хвала што зидови немају уши! Алах чује, ал он ће и да опрости...

Да ти не стрепиш да Хасанага може да се предомисли? Ниси ти мени тражио мужа, него себи код санџакбега потпору! Зато теби сад ваља Имотски кадија. Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика!

Пусти мене, замисли се о себи! Ти си сад себи насиље учинио! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Прво: немо ти мени да узимаш меру! А друго: мисли ти и причај како

Пусти мене, замисли се о себи! Ти си сад себи насиље учинио! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Прво: немо ти мени да узимаш меру! А друго: мисли ти и причај како год оћеш, али

Ја сам ти говорио на време... ХАСАНАГА: Једва си чеко да ме подсетиш! Десило се да си тачно предсказао, па сад у себи прослављаш што је овако! Ма немо да поричеш, почећеш да лажеш! Ко да ја не знам! Природно је да се радујеш!

Брат ти се показо прилично умешан. Од неприлике направио прилику. И себи, али и теби. Сад је ојачо позицију... Не можеш да кажеш да при том није мислио и на тебе. То му се мора признати.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи. Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна

У истом положају, у коме беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи. Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, ко зрно грашка, сијала је — прва суза.

— Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте. Јаче те к себи привлачих, ти се угибаше, подаваше и нагињаше к мени, шапћући: — Па шта хоћеш? — Ништа!

Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер ти одбијаш просиоце ради мене.

се он изгуби, она брзо, силом и, као бранећи се од нечега, окрену се и узе мотику, да опет продужи копање, шапћући у себи: — Лаже он, лаже. Опет ће доћи. Ох, а шта тражи? (Ма да је знала.) Што је не оставља већ једном?

Јер, веле, нису они њу дали за њега старог и његову кућу, већ за Стојана... Тада га дозва отац к себи, не знајући шта да чини. — Седи! — рекао му мрко и показао место ДО себе на миндерлуку.

— Ох доста, доста! ... — Као и себи и њему поче бесвесно шапутати Цвета, онако поклопљена, згурена, стискајући прса и гушећи се од суза и наврелих осећаја.

У оном мрком зеленилу чокота, згрчена, црна, с лулом иза врата, држећи ме за руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим, избразданим устима, тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку: — Говори!

Нушка се иза мене још више саже, поникну и рукама ме поче јаче привлачити к себи, као да ме одбрани од њега. А он се једнако издизаше на прсте, да би могао поред мене да види њу. Али није могао.

— Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Фала ти што си нас се сетио. — И не казује свој бол, не говори о себи, већем о мени. — Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако...

Силом је он Аритона нагнао да јој оду на свадбу. Купио јој и дар, скупу басму, и поручио: да од те басме не прави себи одело, већ кад добије дете, мушко, прво, да њему од тога начини „јорганче“, у коме ће да га носи.

јој ради, како да је теши, враћа се, оставља је и почне да иде по кујни, кући, не знајући где да се дене, једнако сâм себи говорећи, као тешећи околне: — Ништа, ништа Није.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А шта је друго боље, него оно што је полезније? Што год не приноси какову лидо ползу, не има никакве доброте у себи.

Није | тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакостно и зло срце и преко мере љубов к самом себи.

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лице сваког себи подобног чловека позна, брата свога! Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

анђела страсти: вино; чисто га гледам де ти се хвали рајем, де ти га нуди, тај одузети поклон боговске ћуди што сам у себи труне, невиђен, неуживан и неблагословен, де ти га нуди, а ти се смешиш, само се смешиш.

Од ото доба па све До сада у сурог орла та је навада, кад пабирчи у бојно у поле да тражи себи плуће најбоље, најбоља срца и најбољу крв, на најбоље јунаке му је стрв; на кукавице, издајице, гад, ни самртна га не

да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.

врата, излети један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

са својом народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је народна песма у себи носила, већ због сокова које је могла дати једном распаљеном национализму и његовим борбеним захтевима.

Народна приповетка није за нас данас вредна првенствено због фолклорних елемената које носи у себи; па ни због археолошких остатака као сведочанстава за историју друштвеног развитка; чак ни као неисцрпна ризница

са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.

да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре.

браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем.

Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!« па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво висок

редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!“ — па и ту собу отвори.

Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота!

Најпосле сам себи каже: А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?

Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми

А царев син не хтеде ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: — „Кад се вратим, наћи ћу ја тебе“.

Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је, „него — вели — сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело“.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Видите, ова је тек од они прави. И најпакоснија која је, мисли бар да је добра, а ова је тако уверена о себи, да неће ни да се обуче. СОФИЈА: Ако нисам добра у овим аљинама, нећу бити добра ни накићена.

дубине крај свој спустила — Разум човечески борећи се с великим тегобама у прибављању умне и душевне ране тражио је себи помоћ, и изнашавши најпре знаке, којим ће плодове разума означавати, и на послетку величествено пронађење печатње тако

је се здраво помогао, да помоћу ови откривења код куће седећи и најудаљеније народе, њину вештину и знање познати и себи га присвојити може.

“ ДОКТОР: Тако му треба; зашто је непоштен. ШАЉИВАЦ (чита): „Предстатавите себи моју несрећу и срамоту; под суд ја, који сам до сада у чести и уваженију био.

Препоручујући се Вашој милостивој учености јесам итд.“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор! ДОКТОР: Нека себи припише. ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека. ДОКТОР: Нема му помоћи.

фалити како је уставообнародовано, на које сви ударе у смеј, грдећи га што је чуло, да је устав обнародован, па то оће себи да присвоји. Оно се почне изговарати на вас. ДОКТОР: Кажем ја да чауш мора свој целајући језик да забоде.

књига благословена на оваким, којекаким, погрешкама, то је она тако участвовала на мене, да сам као ваш чауш морао себи присвојити. ДОКТОР: Ја то ништа не разумем. (Путнику) Молим вас, можете ли ми ви ово растолковати?

КУЗМАН: Хм, хм! Па велиш, да не дирам у новце? ДАМЈАН: Ако себи желиш добра, немој бар до сутра. КУЗМАН: Али што ћу, кад су ми од потребе?

МИЛОШ: Ти само мислиш да си паметан. МАРКО: Тако млоги на свету мисле да нешто важе, а у себи су разбијено јаје. Један каже, кад што доказује: колико моја слаба глава допушта; а у себи мисли, да је најјача.

Један каже, кад што доказује: колико моја слаба глава допушта; а у себи мисли, да је најјача. Може бити, кад би се ораси главом лупали.

Може бити, кад би се ораси главом лупали. Друга вели: нисам баш тако ружна; а у себи мисли, да је најлепша. Наравно, колико је могуће, ту се помаже; зато и јесте у апотеки све скупо.

Девојку накит удаје. И кад се мудрице с највећом ватром о чему препиру, богатица се задовољно за ћемер вата, у себи говорећи: злато је опет најпретежније на свету.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Преши јој песницом.) Чекај, палигорко, научићу ја тебе! ТРИФИЋ: Она ми се види као да није при себи. СРЕТА: Шта није при себи? Бесна је она, напуштена, а не луда.

) Чекај, палигорко, научићу ја тебе! ТРИФИЋ: Она ми се види као да није при себи. СРЕТА: Шта није при себи? Бесна је она, напуштена, а не луда.

СУЛТАНА (трчи код Трифића): Јао, не дај ме, не дај ме, Трифићу. ТРИФИЋ: Остави је, Срето, видиш да није при себи. СТЕВАН: Господине, биће оно што сам ја казао. СРЕТА: Шта, Стево?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

А ми смо наставили у ноћ тог истог дана то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу капљицама, о томе како

шеширом спуштеним на чело, Храм назирем, стваран испод летње варке Мора што трепери док шапћем опело, Шапћем га у себи, да не будем смешан У оку водича што рутински брбља О Наусикаји, сасвим неумешан У моје опело и худ удес Србља.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Причала ми је обично о себи док смо џоњали у реду, а једанпут (било је то у марту 1970.) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо

“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи! Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа?

Знате ли на шта ме то подсећа? На оне масере који увек почињу говоранцију чувеним фазоном: „Не волим да говорим о себи, али, ево, узмите мој случај ...

кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ...

Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам: — Кретену један кажем сама себи — данас ти је рођендан ... — Па шта онда? — одговарам. — Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао!

Погледај се само добро: ето ко си ти! — Ма немој! — Ипак, допадаш ми се на известан начин... кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање!

На реку се навлачио нешто налик на старачку мрену. Нешто тако. — Хајде да те интервјуишем! — предложих себи у огледало. — За који лист? Мислим, не желим да се моје име повлачи којекуда ...

Могла бих се кладити у шта год хоћете да ћу, када нафурам тридесет и девет година, сама себи говорити да су то најбоље године за једну жену, али те (пардон!

Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу.

по реч, ту ти се они помакљају: падне једна тучњава у огромним количинама, док је зец спавао са свом оном винчугом у себи, и не сањајући да се било шта збива осим ружичастих снова о ружици. — Ну, что случилос?

— и тако изненада зажелех да сама себи отворим изложбу слика или нешто слично, ма шта, само да буде шашаво! Попех се на споменик Кнезу Михајлу Обреновићу,

неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан колико је био злочест, кад га први пут у животу приме као себи равног, мислим у друштво и све; знате већ ту врсту филмчуга!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

У кристал-сузи Торник није Торник тек привид то је да це варком чара. ИX Шта рећи себи, док још траје служба? Закључај врата и ролетне спусти: у замор-ружи певање је тужба; екрана оба глувилу препусти:

Шта рећи себи, док још траје служба? Угаси светло, радио искључи, да заспи слово с вином што не бучи: у цркви смрти свет је

Шта пећи себи, док још траје служба? ШЉИВА СРПСКА Гледам: за сузу српских терена, као у жалби, замичу братства удишу, успут,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Унд курз унд гут: ја сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица. ЈЕЛИЦА: То је лепо, но ја опет не би пропустила такву партију.

Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице.

шта радили са мном; јер је обично у романима да љубовници најпре страдају, пак после да се узму; иначе готови су живот себи окончати. АЛЕКСА: Ви весма благородно чувствујете; и ја би волио десет пута умрети, него да вас се лишим.

на сваки начин мора бити жао; али кад помисли да је господична у Бечу воспитана, то ће се лако моћи склонити да другу себи партију тражи. Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће.

А што се твога имена тиче, морам се смејати; голић си и по себи, шта ће ти јошт титула на то? Твој искрени Пабић.“ Но, господин барон Голић?

И ти си ми доста помогла. Иди и тражи себи срећу. МАРИЈА: Ах, ја немам другоме него који ме је изнео на глас... Алекса! АЛЕКСА: Да те ђаво носи!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

— начини себи длакави брк. Сутрадан, опет, трн, као запет, ухом се пита: „Чуј ем копита ?“ Њи-њи Кобилић то путем граби,

“ „Какав кукуруз, ћути будало, то цврчку пуче танко гудало!“ Жубори поток сребрних прича, а Жућа, сав занесен, у себи шапће: „Причај ми, Тошо, причај читаву јесен. Причај по дану, вези по ноћи, не бој се, неће јазавац доћи.

А гдје то пише, тако ти песме, да станар кућу возити не сме? С кућом на себи могу се ритати, никога зато не морам питати, спавати могу, могу пушити, могу је, најзад, одмах срушити.

“ Још мудри деда мисли на лов, карабин себи купио нов. „Ни ово — каже — узалуд није, ваља за пута, горе се Медвед Велики крије, а то је зверка љута.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд 28-И-1931.

— И пилићи које Ферера очекује биће већ кокоши, — додаје шалећи се девојка. „Ти такође, мислим у себи, бићеш мати, твоја јединствена вечерашња свежина биће само успомена. Нашто се онда враћати!

Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува. „Каква разлика, мислим у себи, између оне Ролдане што смо је звали Острвце и везиље што ми је синоћ рекла да је зову Ролдана!

је увек прича из времена кад је језеро било смрзнуто („четрдесет или четрдесет и два дана, рекли су ми, мислим даље у себи; у осталом, шта ме се тиче колико је дана било смрзнуто“).

Тамо ћемо их чекати да дођу. — Сасвим величанствено („Кањош Мацедоновић!“ мислим у себи). Само, за тренутак ја ту видим масу батина.

Одједном се залети у цвет, зарива се дубоко у њега, буши јогунасто, страсно, скоро брутално, себи место у њему. Цело њено тело је у раду, чврсто, тешко, задихано.

„Какав мислим у себи. „Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну

На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно.

Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?“ — Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу? — О, зашто?

— Немојте завршити. Сетио сам се; и није требно да кажете и то. — Кад већ нисте одавде. Приближио сам је још више себи; желео сам уистину да је утешим. И одједном, апсолутна чаробност и срећа овога тренутка уђоше у мене.

Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Тек онда се може бити добар а да се себи не нашкоди. Он је с облацима бдео у предсобљу другог света, а брат му руком показа царство и рече му да се одене у

Стрина ме лучем осветљава, идем низбрдо и лежем посред пута: пружам сам себи руку, али не вреди, одлазим, не могу помоћи. Помоћи!

Измакао погледу птица; ни ноћ не бубе ми не долазе у ћелију коју сам себи саградио, ни свећу не палим да ме њен поглед не би посматрао, ни књигу не отварам.

Не може човек подносити сведочанства самоме себи. И то што видим као сведок, мало је. И то мало, изгледа, сувишно је. Али оно што је сувишно, постаје огромно.

тај излет до подножја, до подземља, поткровља бесовске избе, да се природи покаже да природа није одгонетка сама себи, као што ни тама у тами није тамна – светлост је светла само другом у теби.

се извлачи млаз за млазом од Ртња, Озрена и Западног Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све испочетка.

Нисте то знали? Зашто сте живели! Уосталом да кажем још нешто о себи обучен у одело саткано од белог злата у мом качкету сабрана су многа дела из нове антропологије уз ловишта

жиле са неманског списка он се врло мало храни још мање плоди само отвара ходник дуговечном роду човека који је себи драг. 3.

на сунцу нико ту не крије ништа најбоља је ствар која има застој кад се далеко оде нема више шта да се каже ни себи ни њима у великој дворани тешко видљива људина седи на столу на престолу засута словима и сољу понекад му се

али дубина нигде није на своје дно пала него се отвара и сваки лист за себе пламти и говори свако је хваљење себи хвала најбоља је реч што је на својој граници стала и ћути Како је оскудно то што човек твори мисле злотвори а

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је за собом смрдљив траг”.

'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај. ТАНАСИЈЕ (буни се): Па шта ако сам пао?!

Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају.

АГАТОН: Шта има то да пита? МИЋА: То се само по себи разуме. СИМКА: И што не запита Агатона, Агатон зна те законе.

ПРОКА (скочи): Охо! То ти задржи себи, а ја хоћу мој део. АГАТОН: Па то ти је део! ГИНА: Зар она прљуша њива која не вреди ни луле дувана.

СВИ (сем Симке): Јесте, то да чујемо! ПРОКА: Хоћемо да чујемо, па према твојој мери себи да одмеравамо. АГАТОН: Ја мислим, брате, прво вама да поделим, а мени шта остане. ПРОКА: Па јест, шта остане.

А кад судија поче да ломи печате на тестаменту, а мене као да нешто штрецну; ју, рекох у себи, ово није на добро! ГИНА: Јадно ти добро! МИЋА: Сад сви тако, а тамо, код судије, сви сте ћутали.

СИМКА: Не греши душу, пријатељ-Трифуне. Да је он диктирао, издиктирао би себи нешто више, а не само 5.000 динара. ТАНАСИЈЕ: Доста је Агатону и толико. СИМКА: Е, а по чему њему доста, а теби није?

АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете. Ванбрачно дете је само по себи корпус деликти. ТАНАСИЈЕ: Корпус деликти? АГАТОН: Јесте!

АДВОКАТ: Али, господине, ја вас молим ућутите. Разумете једанпут, ни речи више! (Даници.) Господин је узео себи слободу да, ни од кога овлашћен, говори о извесним стварима. ДАНИЦА: Ја сам господина молила да ме поштеди.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

су тек сада разумели да је сваки од њих један мали беочуг у огромном ланцу, и да сваки носи један део одговорности на себи. И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи.

Заморени журним маршевима, раскопчавали су војници блузе и држали се за штитове топова, да би ма и мало себи олакшали.

— трже ме смех Танасијев. — Ударило га посред груди. Алал му вера... Али нема ништа. Једва дођох к себи. — А шта нема? — Ја му опипах џепове. Али га већ претресли. Е, што нисам пешак! — Зар мртвог човека!

— Молим вас, ту су водници... Ја сам по дужности гледао строго вођу одељења, док је овај у себи псовао возара. Све по надлежности, иако је очигледно и свима јасно да је животиња била гладна и преморена.

— Још пет минута до десет — одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под главу. Али у томе часу нешто свитну и проломи се страховити прасак. Војници скочише, питајући буновни: шта је.

А људи на оној страни изгубили су већ појам о себи, и као скамењени лежали су непомично, скотурени у јамама. Команда се не чује. Није ни потребна.

и пред овим крстом и смиреном молитвом, људи као да полажу рачуна сами себи и невољно им се намеће мисао: зашто... зашто?

је вероватно заобишла село да би избегла убиствену ватру непријатељске артиљерије, и ми смо сада препуштени сами себи. Не тиче нас се више позадина, већ бранимо место на коме смо и, преко ових топова, животе наше.

утрошка муниције не слаже са списком тамо неке позадње команде, која из дугог времена води преглед и тиме прибавља себи важност.

Руке опружене... Џепови изврнути. Тада ми се нешто усковитла пред очима... Више се не сећам... Пред кафаном дођох себи. Сестри су давали воде. Понудише и мени... Тек тада као да прогледах.

Остали ћуте, као да још не могу да дођу к себи од силног изненађења. И раније смо слушали приче рањеника, који су, под утисцима тешких тренутака, преувеличавали

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а...

И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је убио!«...

мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи.

је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро: — Не знам шта ви

Чим уђе у собу, девојка се скиде, па обуче једну шарену сеоску сукњу, на леђа метну јелече, па изиђе да справи себи што за вечеру. ...

Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад? Дај да се ради!... Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред

Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед. — Видећете, настави она, у школи немају ништа: у првом разреду ни табле, ни рачунаљке, ни стола,

Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима. Али ипак мораде себи признати, да је највише охлади одговор оног дечка, који рече да су лончићи за малу децу, а не за онолике ђаке.

— Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. »’Натема је... помисли он, а ви’ш овај не уме ни да обели !

Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник. Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.

Пустити децу тако у свет. !.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња. — Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло.

»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи за љубовцу — Од ње поста звијезда даница. 8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио.

до цара, Посла јој царе повесмо: “Нај теби, Ружо, повесмо, Опреди мени шаторе, Што од тог теби остане, Опреди себи дарове, У мом и двору дерала! На мојој руци спавала!

од цара; Послала цару срдачку: “Нај теби, царе, срдачку, Начини мени стан од ње, Што од тог теби претече, Начини себи дворове, По њима ја ти шетала! На твојој руци спавала!“ 104.

повјесмо, Уз повјесмо шимширли вретено: Опред’ мени сто аршина платна, И к отоме, што од тог остане, Опред’ себи танану кошуљу, Те је носи, мноме се поноси.

ти ситну трепетљику, Сакуј мени статве и брдила, И остало, што стану ваљаде, И од тога што теби претече, Сакуј себи токе на јелеке, Токе носи, мноме се поноси.“ 105. Шта се сија крај горе зелене?

ти, Јањо хитропрељо, Да ти пошљем малено повјесмо: Опреди ми шатор и кошуљу, А што теби од тога остане — Ти опреди себи у дарове!

“ 113. Смиљ Смиљана покрај воде брала, Набрала је недра и рукаве, Извила је три зелена венца: Једнога је себи оставила, Други својој другарици дала, А трећи је низ воду пустила, Па је њему тијо беседила: “Плови, плови, мој

188. Ангелина воду лила, На воду се наклонила, Сама себи говорила: “Мили Боже, лепа ли сам, Лепа ли сам, млада ли сам, Још да имам црне очи Све би момке преварила,

“ 189. Белила се Призренска девојка, Код Призрена на нова бунара, Белила се па се огледала, Па је себи сама говорила: “Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање!

Јаче! (Благоју) Шта стојиш, сметењаче? Имаш ли коцку шећера у кући? БЛАГОЈЕ: Шећера? СИМКА: Долази себи! ДРОБАЦ: А кад сам ишо да апсим Јеврема, на Татинац! И кад је чуо Јеврем ко му долази!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Од земље одлазим. И већ слутим, у себи, сва мучења прошлости, пре милине. Скоро ће разнети дим и ово што овде збивах.

Ја сам увек био сам себи предак. ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ Темишвар је, у моје време (1896/1912), био варош раскошна, модерна, са широким

У Иланчи је после тога посетио пчелара, који је вршио и занат ковача и тесара мртвачких сандука. Мој отац је изабрао себи сандук, куцкајући га, штапом од вишњевог дрвета. Наручио је за моју матер меда. Умро је идућег дана.

) Кад би се припремало вагонирање маршбатаљона, саботажа би се појачала. Поред свих казни, било је пуцања самом себи у ногу, у руку, и инфицирања болестима. Венеричним. Један румунски пук, из Арада, увео је моду трахом.

Пред смрћу, сваки људски осећај је интензивнији. У младости, и у рату, човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа.

Сећам се лепе, веселе, покварене Маријете Лориол, и кажем себи, полугласно: „Ла цхарогне“. Стижем, затим, у варошицу Сан Вито, која је пуна багрења, белог, жутог, плавог, и, у којој

Ако га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити!

Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: Суматра, Суматра! Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.

Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи. Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је.

И тако, ја имам у себи те различите ноћи, увек исто небо, и различите пруге градских рубова. У мени је, зато, вечност, и потпун мир, и све ми

Трећа Република говори само о себи, и сећа се само „револуције“ железничара, која је осигурала каријеру сјајноме Бријану.

Туга и сан свих тих слика можда ће мало разведрити париско сликарство, које има у себи само једну опасност, а то је да постане играчком, од чега се највише и боји. Цртежи његови утицали су, опет, као чудо.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.

На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

— Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! — рече газда, загледавши се слузи у очи, мислећи да је

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.

Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ — помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам: — Чиме вас могу служити, поштовани господине?

А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару

— То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом — заврши министар и погледа ме прекорно.

Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи. — То вам је онда најважнија партија у буџету — приметим.

„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?.. Сигурно депутација каква?” — мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам: —

А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж

време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком

„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!” — помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима.

„То је диван и образован народ!”, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Он се наже и пољуби је. — Миљо... ух, пос'ти твој, 'ајде још ноћас да те водим, шапће јој и притеже к себи. — Нека до Божића, да се спремим... Немо' тако, славе ти! — Ама 'оћу сад, закона ми, сад, сад 'оћу...

Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли... »Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!... Видео девојку, допала му се и — држ' за руку... О, часни га убио!...

Он се трже. »Та шта, — рече у себи, — обична путничка кола.... И то с друге стране«... затим поћута: »А што сам баш помислио с друге стране...

тек онако... моћи ће поднети... Капетан, без сумње, закључи да се нема чему надати од њега, па ваљада мисли у себи: »какав си ти — таква ти и пушка!

Сваки мисли у себи: »Лако је њима; седе и чекају те у заклону. Кад наиђеш, — оборе ватру, убију тројицу, те провале ланац и продру, па

Бесмислено, плашљиво, без једне капи крви на лицу, погледасмо према себи, и свачије прво осећање беше жеља: да баци пушку и бега у шуму.

Па и да полете, дохватио би их куршум. Једва дођосмо себи од трчања и узбуђења. Ко је избацио пушку, напуни је опет, па пођосмо даље.

Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!« Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром.

Најзад се реши да чита по реду, па докле дође. Завери се у себи да не преврће листове у напред из љубопитства, јер му то највише смета и плаши га.

»Кажите нам Ви, — вели он, — Ви, Јовановићу... дед' шта најгоре знате?« — »Чек' да га преварим«, вели Пера у себи, па додаје гласно. — »Тс... читао сам све,... нисам баш најбоље Византију прешао, али тек... могу...« — »Хм! можете, а?

Он се диже и, с дебелом књигом у руци, оде у школу. ...»Како то да се деси?« већ стоти пут стављаше себи питање Пера. Ствари које је синоћ прешао, јутрос му опет изгледаху збркане, помешане.

»Сигурно ми не иде историја у главу« — мишљаше он у себи. Причање, само по себи, не задаје му никакве тегобе, али чим се какво лице уплете у историјски догађај, онда је — мат!.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Седа, савија цигарету, припаљује, развија новине и разгледа их): „Реч-две уочи избора”. (Чита даље у себи.) ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто). ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово!

ЈЕВРЕМ (више себи): Паметни, брате, ти новинари. Пишу, читају и разумеју сами себе. (Гласно.) Какав беше наслов томе чланку?

ДАНИЦА (разгледа дневне вести и чита наслове у себи). ВИ ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (пошто је куцао): Извините! ДАНИЦА (хитно устаје).

Онако... савитљивијег, погоднијег. ЈЕВРЕМ (размишља, али му се огледа задовољство на лицу. Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.

(Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!

ДАНИЦА (гледа га зачуђено и изненађено и одлази десно). ЈЕВРЕМ (узбуђено хода и говори нешто сам себи, млатарајући рукама). XИX СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (за њом Спира): Е, е, е, е, па, зете, светло ти око!

ИВКОВИЋ: Зар нисте ви? ДАНИЦА: Па и ја сам помагала. ЈЕВРЕМ (више себи): Тако, дабоме, ето то је фамилијарни разговор кад се говори о слатку од ружа, а не крв!

Кад год сам долазила у вашу кућу, а ја сам пребројавала по вашим зидовима мушке главе и мислила у себи: ето, мој сестрић, уз жену, добиће као мираз и ових тридесет гласова. ЈЕВРЕМ (изненађен): Ама, уз какву жену?

ЈЕВРЕМ: Јесу ли то наши што пију? МЛАДЕН: Наши. ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун! МЛАДЕН:... А у земљу, пред кафаном побијен велики барјак, па чим прође крај кафане који од њихових а

И бацају се за њим мезетом, краставцима, јајима... ЈЕВРЕМ (више себи): А кафеџија све то бележи! МЛАДЕН (наставља): А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

поваздан, а тек једнога дана зебезекнете се кад видите у новинама писмо на вашу адресу: Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то пише, и још више се зачудите кад видите да је то Срета, онај исти Срета што је по сто пута данас

Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном стану.

— Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било Деведесет треће и Четрдесет осме! Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост!

»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи

« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу испод једне друге, па продужи даље вадити књиге.

Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме. Јер то право добијају и уживају и Ужичани и Цинцари у Србији од прве речи или молбе њихове.

Не прекида посао, него савесно послужује и даље госте, али једнако гомила јед у себи; миче уснама, али гласа му не чујеш! Али како је све на свету пролазно и променљиво, неће ни Ташула довека трпети.

баш на њих (на те жене) намерио и можда рђаву слику добио о газда-Ђорђу, то сâм списатељ сматра за дужност, и узима себи слободу да и о њему коју рекне, кад је већ о толикима, па и о самом оном Крсману дрипцу, рекао.

га спреми за сутрашњи нов рад и нове напоре, па кад размишља о успеху, а он с поносом и задовољством могаше рећи сам себи, опружив уморне своје краке испод губера, као оно римски император Титус, назван »љубимац рода људскога«, што би

« Исто је тако и Срета могао себи рећи. Живот је борба, трење — размишљаваше Срета лежећи у кревету. У борби и трењу је живот; и тај живот треба да

Мића »Официр« је отресит, он би био дабар! Њега ћу!« — вели Срета у себи, па навуче опет губер и склопи очи, решен да се преда слатком сну. — Тако! — рече гласно.

— Нећу ја те! То је све Мићина сорта! Њих је убила касарна. Убила им дух! Ниједан нема моралне снаге у себи. Другог, другог кога! Знаш ли ти тако некога коме није идеал милитаризам?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Веска Весић, госпоја београдска, Самој себи честита и поласка: „Ево меда, без цвећа, без полена, Муви до грла, а мени до колена!

„Е па сад, кад сам је сторњао”, (Рече, у себи, орао) „Поново ћу је зграбити Доле, у шумској забити!” И нагло, у ковитлац, Спусти се као хитац На падину

Хтео не хтео, путник мора Да клекне, кад пије са извора; Тиха, и сва у себи, вода је Повучена, и само се смерном даје. ЈУН Месец је пун као кљун. Искри се сребро у одблеску.

Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.

Кратки дани, дуге ноћи, а сивило Само себи нажао је нешто тешко учинило. Дивље гуске у сумраку оштру зиму најавише: Дође време кад је свако сам са собом

Сви су народи детињасти и хвалише, Само се то код Срба запажа понајвише. Па иако о себи имају одвећ повољан суд, Тај луди свет, без њих, не би био довољно луд.

Да камиле са сунцем имају родбинске односе Доказ је то што жеђ тако добро подносе. (Онај ко ово записа себи личи на сакалуду И пита се: „Боже, откуд ја у Хаси Месауду?

Али зато, као од шале, Подсече левици нокте до коже, Воли ред и рад (као шеф сале) Ал себи да подреже нокте — не може!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

То је био велики дански природњак Јоханес Шмит, који је проблем репродукције, метаморфоза и миграција јегуље поставио себи за циљ живота и успео да га потпуно расветли.

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје друге послове, сав предао проблему јегуље.

дубинама, ракови и разни други живи створови који испуштају из себе светлост, осветљавајући своју подморску васиону и себи пут кроз бескрајну дубинску помрчину.

А по себи се разуме да се спуштање мреже у море и њено дизање са дна у брод врши машински. Мрежа обично нахвата по морском дну и

Њени су успеси превазишли све наде оних који су је опремили. Брод је на себи носио тадашње најчувеније научнике, природњаке, физичаре, хемичаре и геологе, као и искусне морепловце који су били

По себи се разуме да се, због огромног воденог притиска у дубинама, не може мислити на обичне гњурце, који могу издржати под во

морских риба, ракова и других створова, који испуштају светлост било за то да маме свој плен, било да осветле себи пут кроз помрчину.

Разуме се по себи да јегуља полази на тај дуги пут гоњена неодољивим нагоном за расплођавање, који не зна ни за шта друго до за своје

Факт да од Адама и Еве нико, нигде и никад није ухватио или видео ни живу ни мртву јегуљу после њеног парења, садржи у себи једну мистерију природе, која је од најстаријих времена распаљивала маште оних што су о томе размишљали.

то време врло прождрљив, прогута гужву, а рибар што држи у руци крај струка, осетивши трзање струка, пажљиво привлачи себи рибу и убацује је у брод.

Кеса је конична, дужине 25 метара и у себи садржи другу једну мању коничну кесу, која пропушта рибу у ону прву већу кесу, а у исти мах је спречава, као у обичној

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Па што се плашиш и устежеш? Знам те! Царуј ко увек, царуј према себи, Ти, деспотице, што те вечно памте; Да ниси таква — волео те не би̓!

А сâм сам себи другу душу дао, И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао, У пределе ме друге душа зове.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате! Каква јаја, посте и бадњаке ви на праву вјеру товарите?

ВОЈВОДА ДРАШКО Не, божја ти вјера, Мандушићу! О јунаштву ту не бјеше збора. Него бјеху к себи домамили, домамили па их похватали, јадну нашу браћу соколове, Далматинце и храбре Хрвате; па бродове њима напунили и

пуче срце у прсима а обрну свијет наопако за онијем сивијем соколом, па не мога одољет жалости, него живот узе сама себи. КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије!

Откако сам очи изгубио, ја сам више у царство духовах, иако ми јошт тијело душу задржаје и крије у себи како пламен подземна пештера. Ја сам много обишâ свијета.

ЧУДЕ СЕ ГЛЕДАЈУЋИ СТАРОГА ИГУМАНА ЂЕ СЈЕДИ УЗ ВАТРУ. БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ И НЕШТО У СЕБИ ЧИТА; А ОНИ, КАКО СЕ КОЈИ ДИЖЕ, ТАКО МУ ПРИСТУПА И ЉУБИ ГА У РУКУ ИЗ УВАЖЕНИЈА РАШТА ЛИЈЕПО И МУДРО ЗБОРИ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала. Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро. Сигурно муж њен нешто скривио.

Ништа се није смело дознати, ништа видети. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по

Они га призивали к себи, дружили се с њиме. Приликом суђења, на саветовањима, бивао је он, као тумач, као нека веза између њих и народа коме

Софкина се мати, вечито захвална што је он њу узео, узвисио је к себи, показа, више него што су се од ње надали. Као да је била из прве и најбогатије куће, тако је намештала собе, тако

крајевима мало смежураних, мирис његова одела и нарочито рукава, из којега се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила. — Па како си ми, Софкине? Јеси била добра?

Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Само кида цвеће и баца. Софка, једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире, и тада још, онако мала, па је већ знала да ће то ма- | тери

изненадно расположење, та бујност, не би била прекинута случајним доласком некога или ма чим другим, онда би и матер к себи звао. Тада би заједно вечеравали, заједно седели горе, у његовој соби. И Софка не памти слађе вечере од тих.

Слободна, ништа не кријући на себи, никад са извученом изнад чела шамијом и скривеним цвећем по коси, већ увек онака каква је иначе унутра, у кући, и са

био осамљен, сасвим ограђен кућом и зидовима, и могао се осећати потпуно слободан, и до миле воље остављен самом себи. Зато су те зиме Софки биле лакше, слађе, јер после зиме већ јој није бивало тако, особито с пролећа.

Али што је за њу најгоре било, то је што је она с године у годину, увек с пролећа и лета — а то никоме, ни себи није признавала — све са већим страхом и ужасом почела примећивати како, што више стари не лепотом и снагом, него

И онда би почела да осећа оно што јој толико пута долазило и што никада себи није могла да објасни... Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око

И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он падне и кад почне

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети. О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав.

За љубав, ја сам смешан комплот ков’о У друштву страсти и гнева, да скратим Спомена старих васкрснуће ново, А себи јадно испаштање ово.

Не збијате шалу? — Шта вам пада на ум! — Што другоме не би. — Част што сте овде приписаћу себи. — И треба. — То је љубазно. — О, боже, И тачно. — Да л’ вам се веровати може? — Више но другом.

Човек, ипак, треба да је веран себи, Да сопствени живот свој издао не би, К’о ни звезде путе по којима круже. ЋУТАЊЕ Ви, снови моји дугих ноћних

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане.

“ рече Господ престрављеним небесним силама, које кад погледаше на земљу то видјеше големе намете, помислише у себи: е зло је! „Не мари, нека снијега иако га је много!

Смијешан је тај придјев и по себи кад се примијени на Цуце и Бјелице који су сами — гребен. „Ајте не засмијавајте ме, но улазите!

? — Никада! — Радије ћу с мјеста на вјешала!“ мислио је сам у себи, а поповима, који га на то наговараху, одговарао би просто: „Ја не тражим милости, стога не пристајем на те услове.

Сатари је, јер ми одушка не да, но ме спопала мимо остале, људе!“ Тако се јадао у себи, а пред другима, особито пред својима, није клонуо. Он је радио за свијех. Најпријед се побринуо за рањенике.

Он избуљио очи а наћулио уши, чисто као да се диви и у себи есапи: е мачка није а мачија работа! А кад му се додија слушати, одиже гушу, па поче и он и утањи што је љепше умио

То је њу везивало, а мимо то ништа друго. Ако она и отац јој пристају, нека пође за твога сина, то се по себи разумије. Ако ли неће, нагнати је нема се разлога...

“ „Нека жено!“ прекиде је сердар. „Невоља јој је, богами! Од сабаха: сјела ни починула није... А мислиш ли да се у себи не гризе и због...!“ сердар не доврши, но се, без невоље, накашља. Жена му уздахну дубоко, па му се загледа у очи.

Дошла па сјела, па отуд, одовуд, на куле, на виле, на медене колачиће, сваку завија у мед... Фала богу — мислим у себи — шта је овај данас, а ја немам кад ни да се прекрстим.

„Како да она буде моја жена?“ мислио је у себи. „Ко сам ја, шта сам ја? Туђинац, лацманин, а та сама ријеч, са свим презрењем што она собом носи у овоме народу,

Он, „човјек из свијета“, разумије се да је снажно прионуо уза њу дјевојку, из „сирове природе“. А он још имаде при себи највећу врлину за Црногорку: јунаштво.

„На помол Коложуна, видим човјека ђе сједи под дрвом. Мним, оно је неки наш, ајде да припалим, јер немах труда при себи. Ближе, ближе, кадли ко би... погодите?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Поједини говорни изрази јасни су сами по себи, али многе од њих тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком

Међутим, оно што представља битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које говорни израз нема. Пословице су кратке и сажете, мисаоне изреке, дате обично као савет и упут.

попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам!

Поједина празноверичка уобличења из тога нестварног, измишљеног и замишљеног света сама су по себи и као опис занимљива, а не и без поетске каквоће; не ретко баш таква казивања су мотивско повесмо, из кога су се преле

Бајаличке „басме“ чувају у себи одјеке молитава паганских веровања. Често се и у њима срећу општа места, нарочито стереотипна поређења која нису и без

И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи. Једна глава, хиљаду језика. Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима. Једна му нога другој добра не мисли. Једну ногу би изио, а на другу ’одио.

Хранити змију у њедрима. Цепати длаку на четворо. Чекати да с неба падну печене шеве. Чинити другом за вољу, а себи за невољу. В) НИКАКАВ РОД Девете пећке жарило. Десете вуруне жарило. Кумина ми кума, мајкина ми друга.

— Пусти добро низ воду, а ти хајде уз воду, — срешћеш га! О ДОБРОЧИНСТВУ — Ко што чини све себи. — Прво помисли, а пак учини. — Што не желиш себи, немој ни другоме. — Учини добро, не кај се; учини зло, надај се.

О ДОБРОЧИНСТВУ — Ко што чини све себи. — Прво помисли, а пак учини. — Што не желиш себи, немој ни другоме. — Учини добро, не кај се; учини зло, надај се. — Ко добро чини, боље дочека.

— Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини. — Себи помоћ крати, тко је другом нијече. — Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати. — Тко зло чини, добру се не нада.

— Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи. О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика. — Добар изглед добру дворбу твори. — Дјевојку лице удаје.

— Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје. — Не стани сироти на скут, нећеш себи на срећу. — Најцрња је хаљина сиромаштина. — Најскупља је сиротињска солда.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па | стане у себи говорити: „Ајде да је извадим, ако још буде жива!

Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с ћосом.

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже

Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или

„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!

“ па се онда окрене, и човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: „Баш сам права будала!

ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја покварим овај зуб.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га наком себе да царује. З. НЕМУШТИ ЈЕЗИК.

човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

” А кобила одговара: „Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

” С отим ока отиде. Царев син оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!” Па онда стане отварати подруме све редом.

Кад дође на поток рече сам у себи: „Боже милостиви! шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву, хоћете имати за помоћ себи. Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога.

вам устав овај богопреданих пенија, умиљенија, и молитава, покорења и трпљења, којима ћемо Господа милостивим учинити себи.

и вапим говорећи: У Христу љубљена и духовна браћо моја и оци, уподобимо се прекрасним овим трговцима који купише себи предивну ову куповину, јер сва своја имања дадоше и купише једини бесцени бисер Христа. (Мт. 13, 45).

У кротости примите праву реч која може спасити душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, варајући се у себи.

1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт. 13, 46) спомињући у преподобним својим молитвама богопочившег оца нашег и

Њихова три коленопоклоњења треба да буду лакша. Потом треба изговорити у себи раширених руку: „Боже, очисти ме грешног и помилуј ме!

Ако ли је „Бог Господ“, ово треба чинити у цркви: три низа поклона и у себи говорити као напред речене молитве. А после тих метанија треба сви уздигнутих руку да узгласе ову молитву: „Боже

(Јн. б, 56) И затим: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“. (Јн. б, 53) И божаствени апостол јавља: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело“, (І Кор.

Те ако хоћете да говорите о некој срџби, све поруге и узроке греха, ма какви били, похитајте да себи припишете и наметнете.

(Мт. 11, 29) Јер, шта је друга истина, јављена кротким и смерним срцем, ако не — храбро подносити сваку муку и себи вазда наругати се. Истинито исповедање је узрок толиких добара. Без њега ми се не чини да ће ико постићи спасење.

7 О душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити причешћен по заповести Господа Бога Сведржитеља док не дође себи и оцу не исповеди сва сагрешена и штетна дела.

се изаберу иконом и еклисијарх, и од братије до десет или дванаест који су најстарији, и да уђу у цркву и да промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи, него и душевне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Видиш и оно што нико не види! ИКОНИЈА: Ја и кажем да човек повантрза! СТАВРА: Није, него се освести, дође себи. За само дваес секунди очајања Видиш више него за дваес година владања, напредовања и лепога живота!

МИЛЕ: Требало би ошајдарити опајдару! ЦМИЉА (замахне на Госпаву): Садискиња! ИСЛЕДНИК: Оступи, другарице! Себи руке, кад кажем! ГОСПАВА: Мене да удари? Друже!

Да скупим све ваше чиреве, чворуге, красте, ваше несанице, сузе и ноћне море... Да вашу патњу понесем у себи... МАНОЈЛО: Немаш ти појма шта си направио! ПРОСЈАК: Оном старцу излечио сам чворугу!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно, ситећи се себи самом): Немаш куд више, Јовчо: мораш! (Клоне на миндерлук). Мораш!... Ако не њега, бар кућу, пријатеље да нађеш...

(Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.

ГЛАС ТОМИН Отвори. Ја сам, Тома! (позна глас, зачуђено): Је ли млади газда? (Себи): Што ли ће сад? ГЛАС ОЗДО (опоро): Отвори ваздан! СТОЈНА (затвори прозор): Сад, сад ћу. (Силази лево.) Пауза.

А он само мрмља: »Тако, тако!« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи мислим, и да друге, мени подобослабе, људе трпим и сносим.

Сад ми долази на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

временом добронаравни и поштени људи, родитељем покорни и послушни, људма с којима живу мили и драги, отечеству и сами себи полезни и благопотребни.

А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђавати, а весма

С ким чловек највише живи и с ким има највеће посла овде на земљи него с подобнима себи људма? А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо?

Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи.

Мени је жао да људи који не мисле, не суде и не поступају следујући правилу здравога разума, себи [х]уде и вреде. О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје

Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена. Ко год не види, не може управ ходити; а ко год не уме мислити и

Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити.

облекчати стрину Босиљку, а при том не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намеренијем да ме воспита наместо сина. У ово време у чаковачкој школи случило се измењеније.

други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х] у себи, пак би[х] се невесео вратио у Чаково.

из зле воље и срца, него из неразумија, нерасудија и сујеверја; нити сам ја могао иначе мис|лити, представљајући себи да ја чистосрдечно желим да се посветим, а други иду те ми стоје на путу и не даду ми.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви“. Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар.

— Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица?

— рече Брне. — Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук. Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде.

Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало. — Таа-ко!... — А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер... — Ркалина зашкргута зубима. — Таа-ко!...

(дакле, шјор-Гргу зову Балеганом.) — рече у себи Бакоња. Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени. „Благослов“ (вечерњу), служаше фра-Вртиреп.

Најзад Осињача, која дотле махаше главом, баци жераву питајући у себи: — А да није баш томе крива ова Цонтрона. На то жеравак: цвррррр!... па потону као олово.

Држ’! — вичу му. Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме господару куљу. Па онда побјесни, те се и фратри и слуге одмакоше. — Држи, Грго, држи!

— вичу му другови. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Носи те враг бештијо! — проговори Наћвар — који једва дође к себи од чуда. — Нагрди ми коња, бештијо!... Уведи га, Шкељо, и истари добро!... — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу...

— Камо торба? — рече љекар Бакоњи, па извади из ње њекаку зашиљену цијев, којој врх замочи у воду, а потегну к себи шипку из цијеви.

— Да оће бог дати да се освисти, те да га причестимо — вели Блитвар. — Боље би било да и не дође к себи, ако већ мора умријети — рече љекар.

— Сидајте, људи!... Донес ракију, дите!... Посједаше на клупе. — Нема ти што ришћанин! — вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!...

Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја. Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа.

Не само кости под земљом: и музика је трула. Али где трули то што је било А у земљу не оде (Нити икада имаше кост у себи, дрво, било)? Гле: опет чисти ваздух струји с воде И музика ми по кожи прелази као крило.

дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком.

Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

Прсти су престали да их се плаше. И веђе да се размичу. И на вашарима и по механама он, мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном...

Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада

И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу, па је извадио

Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ? Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте узмичући иза његових леђа, у сенку. — Жив сам!... Много ти криво?.

Одједном му би лакше: љута радост разли му се по жилама. У бунилу, сам себи разрастао, снажан, сву је собу испунио; осмехнут, стискајући песнице, пође тромо за Симком; не корача, нагиње се само,

озбиљно и ћутке би пружио Вукашину руку да је пољуби, пажљиво га мерио очима, проверавао и, сваки пут друкчије, у себи закључивао.

— „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и

А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба да те се плаше и помало да те мрзе док не остариш.

Само једно... — промумла Ђорђе и изиђе напоље, не затворивши врата. — Јесте, због тебе — шапуће за њим Аћим, у инат себи.

Онда се полако врати себи. Скиде рукавице и кресну шибицу да припали цигарету. Обешена изнад кревета, приђе му фотографија из Париза, из времена

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи за живот. Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала.

Журим. — Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.

»Да није он то говорио?« не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње.

»Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг! — летео је чичак.

— Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи... Одбијање деце да уходе старицу изазва још веђе запрепашћење. — Откуд то?

Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало. Шта сада? — Немоћне су ту моје траве, моје речи — јаукну у себи Златуусти. — Можда би Звездан помогао?

То? Боле би било да смо рибе! До њих не допиру ни мачке ни домаћи задаци! — не верујући самоме себи Плачко опази како се ваздух око њега згушњава и претвара у воду.

»Можда још и пре зоре?« — подсмехну се самоме себи, кад осети како постаје лаган и лети у висину. Високо, више, још више, до трећег неба, до седмог!

Узалуд га је слала међу децу: није волео да буде с ни ма, све док у себи не откри дар причања и дође До приче о Златној краби која има моћ да испуни сваку жељу ономе ко је види.

»Гле!« —рече себи. »Па ја сањам!« — дечак протрља очи, али између корала руменијих од трешања и дале су пливале златне рибе, а краба

Шта су то богаташи? Луди с рукама јачим од таласа? Очима продорнијим од сечива? Једва је могао да дође к себи од чуда чувши да су то луди као и сви остали. Моћ им .је само у новцу! — Како до пега долазе?

Падали су целу ноћ блештећи на месечини, а у зору принц узе један и стави га себи на длан. Није могуће? У ораху, иза сребрнастих љускица, сва прозирна седела је црвена жаба и нешто говорила.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ. Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело.

И Милош је то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај. Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега.

То Карађорђевићи једва чекају. Господар Јеврем може, себи у прилог, да призна како је уз ствар Уставобранитеља пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било

Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела? Господар Јеврем би могао да призна, себи, и нешто друго: кнез Милош јесте бивао све самовољнији али Господар Јеврем није, због тога, бивао све забринутији;

Кнежево је понашање изазивало уверавања која је Господар-Јеврем, себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке.

Није се бојао: под руком, на кори, оцећао је било дрвета а на себи његову сенку. Дрво га је заклањало. Није се плашио, напољу; није се плашио, у шуми.

Под кожом, младост му је опет надолазила са овим светлуцавим јуном. Расветљен у себи, Сима је гледао зеленило башта на падини, пре ма Дунаву: извирују чардаци турских кућа и, ту близу, кров Доситејеве

времена, и он и његови сувременици понекад чине, оку новог доба, као једноставни људи којима није било тешко да себи не признају зебњу од живота. Али, од оних које је он упознао, нико није био тако једноставан а зебња је разарала све.

Колико пута је он, за кога се говорило да је праведан као сам Бог, у себи изненадио зломисао према оном који се с њим у нечему није сложио.

Од великог угледа и кнез грочанске нахије, Васа је и дале препознавао у себи оног змаја, неосетљивог од вечне младости, кога је сад требало затомити.

У тој предјесењој, просветљеној зори признао је себи, сав збуњен, да он и јесте цар змајева, тек сад, иако већ и просед и наглув, само што ће се његове битке водити на

Тај шапат је он чуо и није чуо; у ствари, није га се дотицао. Носио је у себи онај глог, разлистан његовом оку, и ону авалску зору и знао да му је век већ измерен.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Црногорче, царе мали, Ко те овде још не хвали? Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш: Благо турска глава сува, Кроз њу ветар горски дува! Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче!

Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!

Ах! не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи; Јер ја бих плак'о, ја бих вечно плак'о, И никада се утешио не би'! Ј.

За друштво некад не беше нам стало, О себи само говорасмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало. ...Прошло је лето!

Та песма није акт, и мис'о није слово. А дух тражи увек ново, И хоће да буде свој. Ритам ће кроз музику речи Пробити себи путе, И отићи у прави крај; У песми закони ћуте Пустите осећај! М. Ђурчин ЦXXXИИИ НА СТРАНПУТИЦИ Дођ т. зв.

оне смерне не цветају више, Где наше стазе поветарац брише, Дух ми се враћа у времена бола, Што скора прошлост у себи их скрива; И то сећање сузу изазива. Сад нема љубичица!

и ситних ружних страсти, Примљених од отаца, и рођених у теби; Од њих те туђа помоћ не може никад спасти, С њима те ка себи својски примио нико не би. О Роде!

Јест, ја сам силно грешан према Теби, Ја нисам иш'о путем Твојим светим; Ја сам се само старао о себи, А никад Тебе Мајке да се сетим!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ово грко насљедије људско човјек чојку, човјек себи дава, најсретњи га из ништа стварају ради смртне тужне армоније.

“ Поведе ме сретњи дух небесни, како мајка устрашена синка што га води њежно милујући док га себи врати и утјеши; на брежуљак један од топаза изидемо и на њем сједемо. „Ето небо куд ћемо лећети!

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

му у зло помотњиках те су на праг дошли погибије: атом уђе у сунчану зраку, толи неће у немирну душу; дако дођу к себи изгубници.

разгледала, и у њу сам чисто разабрао прошлу судбу гордијех небесах, и како је горди владац неба свемогућство себи присвојио и простором страшним завладао.

морехоци пређе, - постигнути корабљекрушењем на средину бучна океана, кад окрену сунцу на рађање тражећ у њем себи спасенија - пређе сунце рукам докучили но ви моћним троном завладали.

Попа, Васко - КОРА

стана И светли на пустим насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме твојим к себи зове Јер не уме бела На земљу да слети 27 Међу длановима Грејао сам улицу Којом си се вратила Глас ти је по

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Но то ме није чинило нестрпљивим: ја сам свој посао завршио, а дело ће, ако вреди, наћи само себи своје место у науци.

Стечена знања из историје тих наука применио сам, са пером у руци, а себи самом за пријатну разоноду, када сам писао своје дело „Кроз васиону и векове“ које је нашло лепа пријема у нашој и

Равномерно обртање такве сфере око њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад, предочава пролазност.

“ „Аха“, рече један од старијих другова Глаукосу, „ти хоћеш да себи уштедиш рачун о кубатури пирамиде и зида!“ „Ја?

Дубоко у годинама, ослабљеног очног вида, желео је да нађе себи помоћника који би му на глас читао и по диктату писао, а који би био снабдевен темељним знањем геометрије.

Наслућивао сам да иза овог односа лежи прикривено нешто важније и општије. „Поставио сам себи питање да ли такав однос између катета и хипотенузе постоји и код других правоуглих троуглова.

„Сматрао си да се разуме само по себи да је број који, помножен са самим собом, даје 18, један неправи разломак. Није тако као што си мислио!

су их, не да њима прославе своје синове на које се за време њихова живота нису ни обазирали, већ да одаду почаст сами себи. „Он беше син наше вароши, то говоре и мисле при том да му је то била главна заслуга“. „Имаш право!

се открива променљива, релативна и пролазна стварност, а нашем разуму непроменљива, апсолутна стварност, једнака самој себи“. „Па шта је непроменљиво, шта је пролазно?“ „Дуго сам то тражио, док га нисам нашао“. „Ти си то нашао! Како и где?

за предмет појаву, а не суштину, исто тако је уживање које проистиче из надражаја наших чула релативно, мутно, самом себи непоуздано, привидно и варљиво.

да се побрине за истовар и царињење свог повеликог пртљага и да га ту причека док се не обазре по вароши и нађе себи удобан стан. Одмах затим наш младић крену из пристаништа и пође журним кораком ка мети свога пута.

Осећао је сву своју ништавност и слабост. „Како си се овамо усудио, полуварварине?“, рече он самом себи. Јесте, то је он био. Гледајући око себе, постаде му то јасно.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Узех карту и познадох рукопис његове жене. Она је писала о малој кћери њиховој која је о себи говорила: „Ја нисам више мала Боба. Ја сам велика Слободанка Николе Глишића.

Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.

А тек што се стигло у нови бивак И људи појуре да се сваки о себи побрине, вичу Ресимића: — Еј ти, наказо, трчи, придржи коња командиру. — Квазимодо, види стиже ли комора.

на другом правцу војних операција, он се јави једном од пукова на који прво беше наишао, где изјави тачне податке о себи, признаде да се налази под судом због покушаја убиства, и постаде сеиз команданта батаљона.

Па онда ударим у кас право друмом у другу батерију. — То си ти, ваљда помислио у себи, Стеване? — Није, части ми, него сам баш гласно казао и чуо је командант.

— Ех, немамо суза, нисмо патриоти... — Шта кажеш? Нисмо дабогме, то јест ја нисам, ја знам о себи и о себи говорим.

— Ех, немамо суза, нисмо патриоти... — Шта кажеш? Нисмо дабогме, то јест ја нисам, ја знам о себи и о себи говорим.

И наслоњен на њено раме и докле га она милује својом пуначком, голом руком, он долази к себи, захваљује јој и понова јеца страшне оптужбе противу бедне деце што су заборавила на отаџбину.

Немам ја ништа против тога. Ама, хоћеш ли ми рећи, најзад, штогод о самом себи: да ли си себе разгледао, да ли себе разумеш, да ли себе можеш да објасниш.

Јест, зашто тако јетко говориш, шта је то с тобом, зашто си ти такав какав си? — Не разумем шта о себи имам да говорим. — Збиља не знаш? Е онда ћу ти ја рећи, ја ћу те објаснити...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Не јави ли се у нама нека носталгија за самим собом: као да сами себи умиремо? Нимало необичан осјећај, познат и сасвим припростим, једноставним људима, занатлијама, праљама.

Ми према самима себи, поред голог, непосредно егоистичног осјећања свога ја, гајимо и изврсни заштитничко-матерински осјећај.

Хладне, разумне играчке, саздане од круте твари, строго омеђене у простору и увијек себи равне, слабо веселе дјетињу душу. Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком?

И да је то нешто без сумње у себи садржавало једну клицу, несравњиво слабију по интензитету, али у основи оне исте емоционалности која је страсно

у сребро окованом бизантинском мадоницом коју је донио с Леванта још његов дјед, скромни вођа палубе, молио је у себи неку своју кратку бродовласничку молитву.

А оно „кад оздравите” укључује у себи прећутну тврдњу, љубазну а савршено безобвезну: „Оздравит ћете.” Хвала му и за то.

То ме је повређивало и бољело; у себи сам јој пребацивао нешто као невјерност. У тим часовима волио сам је невеселим жаром, а према рутавом брђанину осјећао

Од сушице. Бака га је, не знам из ког разлога, била узела к себи у кућу; ваљда да јој буде лијек од усамљености. Његов младићки портрет, у модрој униформи завода у коме је учио, висио

, „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих

и човјек убрзо почиње да сумња у ре- алну опстојаност свог оцјећаја, ако је доказују материјални предмет који га у себи утјеловљују.

Уображавао сам да један јединцати, сам по себи, увијек једнак и увијек једнако неосмишљен тон, може да изрази много тога, сву силу разноврсних ствари.

Тон је увијек говорио оно што сам ја хтио, увијек изражавао оно што сам ја носио у себи! Често сам се у дјетињству расплакао од музике.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу!

Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.

Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.

Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против

Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима

»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде ?

А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом. Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може.

питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: — Не знам, господине!...

»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом. Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах

»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа.

Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: — На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’... Еј, јадниче, како си се намучио!

Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље ?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли?

била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом?

Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет к себи, и ниједна није могла да га отме од друге. Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат.

Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет к себи, и ниједна није могла да га отме од друге. Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат.

Девојка се на то обрадује и помисли у себи да врх од чизме не може никад бити тежи од целог Петра, и рече: — Па хајде.

Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом. Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане живети, и мало по мало

А кобила одговара: — Ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе.

„Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам сам?

Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.

С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!“ Па онда стане отварати подруме све редом.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћепа их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао, и остави га наком себе да царује. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар, па имао три сина.

А царев син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: „Кад се вратим, наћи ћy ја тебе“.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о; Радост сва у тузи пригрли ме страсно: “Ти си је љубио као огањ пак'о, А она је дошла кад је све

прахом, Младост још ме штити и мис'о о теби: Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом, Ја у души носим, ја носим у себи. Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече?

Та слутња што данас у срцима влада, Тај страх што к'о зима све погледе леди, Шта у себи носи: живот давних нада, Осећај пропасти, или пут победи?

Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.

Ако ништа против ви имали не би Стојим вам на служби без икакве плате: Ја не могу никад дозволити себи, Да ви, лепа дама, и мане имате.

И причах себи да ћу једном моћи, Са мишљу коју величина даје, Здерати застор с непровидних ноћи, Видети простор и вечност каква

Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о с пролећа воде, к'о

Идите и ви, моје наде здраве, Нађите себи вернијега друга: Ја морам овде, крај гробнице славе, Да плетем венце, да их носи туга, Док црне тице дан лешева плаве.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ако говорим о себи, ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао

Морао сам тај посао да завршим, али када сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао себи: “Никад више.” Моје истицање на првој години донело ми је наклоност и пријатељство неколико професора.

Да тога није било, уштедео бих себи велики труд. Друга обесхрабрујућа одлика високофреквентног алтернатора била је, изгледа, променљивост брзине која је

достигнућима и пружао ми је све доказе о својој потпуној вери у моју способност да на крају постигнем оно што сам себи ставио у задатак.

Коначно, када сам био пред нервним сломом, природа ме је заштитила дубоким сном. Дошавши себи, схватио сам ужаснут да више нисам у стању да замислим призоре из свога живота, осим оних из детињства, оних првих

је изронила из измаглице заборава, видео сам себе у хотелу Да ла Пе (Нотел де Паиx) у Паризу како управо долазим к себи из једног од оних мојих стања полусвести изазваног превеликим напором мозга.

Ово је само по себи било очигледно али је изгледало као откриће неким наивним радио-стручњацима, чије је искуство ограничено на такве

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Једино одело које сам имао, носио сам на себи, а сестре су ме убеђивале да је модерно и да у њему личим на правог варошанина.

Помислио сам у себи даје преда мном сам цар, а ако је тако, помислио сам, да ли је сазнао да сам на прослави првог маја у Панчеву газио

Моја мала спаваћа соба на тавану, једино што сам могао себи приуштити, тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама, где сам читавих шест недеља сваког лета,

На пут сам пошао са једним оделом на себи, неколико кошуља и једним турским црвеним фесом који нико није хтео да купи.

Све што сам имао на себи било је једно лако одело. Остало што сам некада имао претворио сам у новац да бих купио карту за брод.

Да није било топлог бродског димњака, вероватно бих умро од хладноће. У почетку сам се морао борити да бих обезбедио себи место поред димњака, али када су исељеници схватили да немам топле одеће, престали су да ме потискују.

“Истина је,” - говорио сам у себи, ”да они имају неке занате, да имају вероватно нешто новаца и да, судећи по одећи, изгледају боље од мене.

Размишљао сам у себи како је овај непријатан случај био у ствари добра поука, јер меје научио да се налазим у земљи у којој је и код

Идворски сељаци су ми се чинили много надмоћнији од делаверских фармера на броду. ”Немогуће” - рекао сам себи - ”да је српски сељак толико одмакао америчком сељаку!

Али је газда, назовимо га г. Браун, увртео себи у главу да је младићу, који је целу зиму провео у улици Норфолк Стрит у Њујорку, близу безбожничког Бауериа, потребно

Ћипико, Иво - Приповетке

Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају... Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће.

Пролазећи мимо толику чељад што ужива у богатству и обиљу, помисли Цвета на своју невољу; јада се у себи: „Толико богаташа, па ниоткуда помоћи”, и јаче осети у својој души самоћу, бригу и тугу. —Да пођемо, а? Идимо!

Собом поведоше крупну и ситну стоку и све оно што су у бијегу на себи могли понијем. Не би они то били урадили да их на то не нагна љута невоља. ...

Раздражен је; срамота и понижење бију га и савлађују. А осјећа у себи живот и снагу, и свјетла мисао да се освети јавља се, и у том тренутку поноситије ступа.

Уто, као да га је сама напаст нанијела, угледа прама себи на коњу Осман—ефендију. Јаше и долази к њему. Осјети тај час да му се пред очима смрче; стресе му се живот, а саме

Послије дуга писања, судац подиже главу и стаде у себи да чита што је написао. Браћа га посматрају, као чини им се да од њега зависе њихови животи.

Браћа га посматрају, као чини им се да од њега зависе њихови животи. Он се занио у читање, па не осјећа на себи њихових погледа; наоко задовољан је; досјети се да то што је написао није службени запи сник бирократскога облика, већ

Млади судац се замислио. Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и сласти у своме животу.

И оно нешто тешко, пусто, слично њиховим животима, осјећа у себи, па у тренутку у памети сину му сва трагика изморена народа, и јаки нагон сродства уставља се на њиховим тугаљивим

А они драговољно слушају: љубе се: а не говоре већ измјенице дају један другоме све што у души имају и у себи од рођења носе. ...

му паде на памет да се жени, па бијаше писао господару да му пошаље неколико фотографија од нашких дјевојака да себи изабере једну, која му се најбоље свиди.

Свиди се сама себи, па се још једанпут надвири, као да јој је у одразу огледала нешто лијепо остало. Па наново прихвати се посла по кући.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Кад се ови дубљи интереси изнесу на видело, разумевање се само по себи појављује. И још једну би појединост овде, вероватно, требало поменути.

националних култура – култура међусобно удаљених – условљавају потешкоће у међусобноме комуницирању, то се само по себи разуме и непрекидно истиче.

Не језик сам по себи, него тек тропи и остале поменуте говорне јединице изгледају као надограђене творевине са особитим саставом, значењем

што се може везати за најразноврсније објекте, без обзира на конкретну природу ствари, а да при томе задржи у себи могућност за позитивне логичке дедукције и предвиђања“.

Српска књижевност има у свом развоју врло оштре ломове и дуготрајне прекиде. Она такође у себи сажима више разнородних утицаја са стране.

Јер, ма колико да оне саме по себи могу бити ситне, њихово понављање обично није случајно. Једну од таквих мањих појава из књижевности и језика, коју

Ко то није схватио, пресудио је самом себи.“3 При томе он очигледно не мисли на општи однос између поезије и језика (као њеног медијума) који истичу модерне

31 Постоји читав један мали скуп песама у којима се оне или саме појављују или, чешће, заједно са себи сличним сликама.

У природи је алегоријских слика да упућују на појмовно одредљива значења која се иза њих налазе. Зато нису саме по себи значајне, дакле по својствима која собом носе, него по томе што представљају нешто што оне саме нису и то ми треба у

У оваквоме, вешто сређеноме поретку, слике и долазе до изражаја, слике саме по себи, слике као такве. Оне истичу своја пластична својства и окупљене су у јединствен призор објављене лепоте.

У њима се, у ствари, свака појава даје онако како се сама по себи збива, а то значи као део велике, непрозирне тајне постојања.

Али не зато што су у њу уткане мисли, него зато што њене слике, ношене ритмом и мелодијом, граде једно у себи сређено а потресно виђење света и човековог положаја у њему које је исто толико доступно нашим чулима колико и нашем

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

сваки час зивка благајника и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема. ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер?

Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.) Знам, то ће тетка Савка да ми донесе...Цела истина... кревет!

Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију.

) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет? ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.

толико ствар да развијем и да јој дам једну нарочиту форму, ин форм спесиал3, да на крају крајева и ви сами почнете о себи рђаво да мислите и најзад, – е са се ла шоз пренсипал4 – чим кабинет да оставку, ја умем да појмим да ми је дужност да

Све тако некако – ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај Јакове, мора једном доћи и твој дан”. Па тако, ето, чекам, а шта бих друго? ЖИВКА: А ти, Саво?

А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!” Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да

” ЖИВКА: А он што се завлачи код собарице! ВАСА (наставља): „...ја ускраћујем себи задовољство да вам лично дођем, утолико пре што после изнете бруке у данашњим новинама престаје сама собом и свака

почасног конзула, то појмите што нисам жалио ни труда ни средстава да сазнам име писца, како бих могао прибавити себи сатисфакцију. И успео сам најзад да га сазнам...” ЖИВКА (нестрпљиво): Ко је, тако ти бога? ВАСА: Чекај, молим те.

Кажем ја вама. Овакво исто писмо сам и ја добила чим је пао мој кабинет. ЖИВКА: Ју, ју, ју... Не могу да дођем себи! НАТА: Шта ћете, таква је та дипломатска љубав. ЖИВКА: Чујте, госпа-Нато, ово је нека права дипломатска свиња.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив. Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа.

издваја детаљ који се налази међу зарезима и, што је такође занимљиво, он није мотивисан ничим конкретним, дакле по себи је значајан: „Софка, оставивши отворену капију, враћа се.

То су две формотворне силнице о којима писац - као и о много чему другом - није морао себи полагати рачуна, али које су саодлучивале у његовоме избору једних и одбацивању других приповедних могућности.

чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не повреди, своју врелу руку на њих и мислила о себи, мајци, оцу, деди.

Темпорално преокретање није толико занимљиво само по себи, нити зато што открива недоумице које је писац у размаку од десет година решавао настојећи ваљано да компонује роман -

Зна, и зато што зна прихвата, а у себи се дубоко и постепено распамећује. ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није био најсрећније

Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора сама по себи бити значајна, али јој зато јако, иницијално место у композицији даје ванредну моћ да привуче читаочеву пажњу: њу он

разлабављеном облику, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном, сецесија' и декадентизам, али са клицом обнове' у себи. То је, великим делом, долазак примитива у високо културну средину и међу високо културне тековине, - неоварварство.

60 У приказу Нечисте крви Б. Лазаревић је навео само једну реченицу са граматичком грешком у себи, заправо је рекао да је „неуравнотежена и згужвана речница.

романа, при самоме њеном крају, где је Софка, усамљена и захваћена јаком еротском екстазом, први пут „мислила о себи, мајци, оцу, деди. - Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен [. . . ]”.

Тако је, постепено, мењана и наша реченица, што је податак који сам по себи већ нешто значи. Елем, у другој верзији романа она је издвојена у самосталан пасус и метнута на почетак нове главе:

А већ је и то могло да изазове, само по себи, забуну код критичара. Јер, ослоњени на традиционалне граматичке приручнике, они у Станковићевом поступку нису могли

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди...

Погинуо му човек на огњишту. Тек му то не полази за руком. То се јасно види, премда он нема што да пребаци ни себи ни добром арнаутском закону: покојника је правилно положио, млин зауставио да не клепће и послао некога божјака, какви

Но кад је по суснежици на Руднику видео огромне добро уређене војничке поворке дошао је к себи и видео да се један човек не може тући с војскама двеју царевина.

Човек данима може и гладан да посматра, јер му се душа одмара... Дете, хоћу да се одморим и да на себи видим што све може човек... — Али зашто си управо напустио брда?

Трпео је донекле, па се после и сам помамио. Набавио себи мартинку, наоружао село и крај и кликнуо све на отпор. Купио себи коња добра, ударио му ките и ресе, исправио се и

Набавио себи мартинку, наоружао село и крај и кликнуо све на отпор. Купио себи коња добра, ударио му ките и ресе, исправио се и осилио. Од невоље, не из некога пустога јунаштва... Па се отпочело.

— Не. Не више после Метове смрти. Осетио сам олакшицу кад сам сазнао да на то немам права. Сам себи сам пресудио. Сам себе сам распопио. Хоћу да умрем као човек. А пре сам служио и у крвавим хаљинама.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам.

лећу летом невидовним, И рукама крећу крстом благословним Дошле су да виде нови станак мио Што га ј’ побрат њихов себи зажелио, Да посвете ове јаворе и дубе И гроб да пољубе.

Слава теби који знȁде оздола, озгора Стећи себи поштовања — и самих злотвора. Слава теби, чији дари и краљеве красе! Ти си стекô много, много — али ништа за се.

»Стармали« 1883. ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ Не питајте за песника, Пустите га себи сама; Пред Божић му дајте мира — Мир нек’ буде и међ’ вама.

Вежбали смо мушке страсти — С којим’ срећник кукољ треби — Кидали смо лепе везе: Још тупимо мач на себи.“ — Е, то вам је стара песма И у ствари и по слову: Примите је — ил’ ми дајте Другу песму, лепшу, нову.

Шта је ваше злато, што га Хвалисава рука пружа, Према дарку који даје Милостива, скромна душа? Себи мâли, друге храни По маленој својој снази, А кад даје, тако даје Да је нико не опази.

Родио се Христос, али не за слепце Што су сами себи очи ископали, Не би ли им други, окати и бесни, Из милости пуке мрву хлеба дали. Родио се Христос!

„Е па шта ћу? Доста ј’ било“, мисли у себи. — Поврати се деда рибар својој старици. Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре.

Дође дечко, нешто шапну — То слона не вређа: Слон се саже па га диже Баш себи на леђа. Ао слоне, ао слоне, Ти би друкче свирô, Да се ниси тако на врат На нос цив’лизирô. Шта ће сада?

Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром.

Е па нек’ се деси да и он омане: Очајање ником не доноси добра, Чини се и невешт а у себи мисли: Ха, ево Октобра!

И баш да ниси по себи дивна, Дивна би била по твојем дару, И ја да нисам почео теби, Морô бих певат’ твоме ајвару.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи дигла. Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме.

Ко се срди на венчање? (Увати Ружичића за руку.) Мон фрер, гди сте ви? РУЖИЧИЋ: (као дошавши к себи): На Парнасу, на вр Хеликона. САРА: Јао, јао! Млада невеста вас чека. Шта сте скинули мараму? РУЖИЧИЋ: Мараму?

Ја сам твој. ЕВИЦА: Шта је теби, Васо, ти канда ниси при себи? ВАСИЛИЈЕ: И нисам, вере ми; ја сам на небу, у рају, с тобом, мојом милом, бадемском, алвенском Евицом.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

и нисам видео кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна топла обала брег зеленила и једна беатрича али су три чељусти три маказе три ножа да волео бих

простори ме ужасавају ПАСКАЛ Простор који ничим не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.

Ал вребају нас висине где ствари смисао губе, Где је суштина округла и облик себи сличан, и од целе јаве остале су тек речи. А боје? А звукови и мирис? Могу и да се љубе Ал не постоји љубав.

Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори. Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?

Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку

и буна нека погну главе далеки сунцокрети ЈУГОСЛАВИЈА Ево како је почела у дан своје нужности Све што нема ватре у себи сагори Што сагори постаје ноћ Што не изгори рађа дан Треба запалити све што може да гори Треба срушити све срушиво,

У том зиду чувам своју гордост, певам из те зазиданости лепше но на слободи. Откуд та моћ да себи одолевам, а не одолеше виногради родни! Је ли то чудна жеља да се живи без себе? Жеља за песмом без песника?

У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом. Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења.

лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној сржи мојој.

Лепо је мањкање у себи што љуби Празнину и место још неопорављено Од одласка анђела, свисло биље. Сено На трагу одлуталог цвета чије

Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке. Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене

повредите земљу Не дирајте ваздух Не учините никакво зло води Не посвађајте ме са ватром Пустите ме да корачам Према себи као према своме циљу Пустите ме да говорим води Да говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој испружен као

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ол рајт, бон, узвикивао је он сам себи задовољно. Коза је мекнула. И ОДЛАЗАК Улазили су широким путем, који је текао као прљава река отуда од Микре.

Човек је протегао пробуђено тело. Било је урањено и маљаво. Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега.

У менажи је млеко покипело. Ипак је све било као и пре. Људи су носили страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек долазило. По језеру су лудовале рибе.

Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему?

Пуна росе. Вилице ударају све јаче једна о другу. — Нагло су ме пробудили... Хладно је... Правда се себи. Хтео би да задржи дрхтавицу, али му она тресе све мишиће. При прелазу реке ноге је уквасио.

На све је стране летело перје од гусака. Један жутичави војник дрешио је тешки гвоздени ланац са кола, и трпао га себи у ранац. Калину, ћерку домаћина погинулог официра, извукли су онесвешћену али неповређену из рушевина.

Сергије се насмеши. Одабра неколико новијих и стави их себи у џеп. Остале јој поштено врати. Жена је смакла одело са њега.

Усеца се кожа упртача и кајиша у месо. Све ћути, само где где гунђање и шапат. Уморни су, јер сваки носи у себи сећање прошлих крвавих дана и тамне слутње за нове... за нове? Ако их буде било.

Јуриш је одбијен. И тако се три пута понављало до зоре. — Погинућу, погинућу... — непрекидно је цвилио у себи мајор, и овлажени, тужни бркови се све упорније лепили за уснице.

Било је нечега на врату — вилица која се клатила и мало косе. Осећао је по себи крв, но није знао да ли је његова или туђа. Нешто је прошло кроз њега. Поглед се укочио.

Овде су сада товарили рањенике на ћудљиве мазге које се ритале и звечале гвозденом спремом на себи. И потпоручника Душка метнуше на једну.

Само вођа мазге мирно корача и пуши. Потом се срећу коњи и мазге који носе нејасне товаре на себи. Дрва у ноћи крај пута су као мрачна чудовишта. Рањени ађутант мисли о јуришу. Да ли је то баш прави јуриш био?

Петровић, Растко - АФРИКА

некад у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је

Трговци су често и само форме ради узимали краљевску кћер к себи за све време свога бављења у племену. Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових.

„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не

Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао.

Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без

Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна да ли га је зуб прошао, или је бол само заглушен.

толико вреди, већ да би ме „одрали“ (двеста педесет франака за црног сељанина је огромна свота), враћам им их, решен у себи да им ујутру пре поласка дам баш и своту коју желе. Толико ме нека глупа страст за цењкањем одједном заслепила.

Волим нарочито она чија су стабла извијена, а чије огромне круне на себи не носе ниједан лист. Види се да живе већ само по томе што су тако здрава и светла.

Тек на позив Самбе они се поново скупљају и изјављују да састављају дружину и бирају себи старешине. Познато је да су сви одрасли црнци раздељени у разна тајна мистична удружења у која се ступа тек после

То није он који ми је ово о себи испричао, већ ми је рекао само да му је, кад се вратио из рова, изгледао смешан буржоаски живот у Европи.

Остављам да им то кажем тек ујутру, када сви будемо спремни за полазак. И смејем се у себи, праштајући се одмах за спавање, што знам колико би тужан био мој одлазак под комарник да овај позив нисам извојевао.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

) РАДАК: Хеј, пријатељу! Шта тражиш ту, Откуд и гавран крилом храпавим Излеће брзо, страхом задахнут? ИСАК (у себи): Ниједан од њих није Станоје, Ал’ су, зацело, момци његови; По дивљој снази, мрким очима, Познаћу вука ове планине.

СТАНА: Ах, у Србији Свака те стаза води провали! ГЛАВАШ (у себи): Ала је дивна! У дýгу каткад поглед утоне, Занесен сјајем боје њезине, Па тајну куша лепе природе: Ко ли је

Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!... СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте — Залутале смо ту! ГЛАВАШ: Не чини ништа.

(Одлазе.) ПЕТА СЦЕНА Исто место. Стана из једног шипрага, у коме се за часак прикрила, излази. СТАНА (у себи): Погрешила сам Што одмах нисам пошла за њима; П’ ако и не бих очи склопила, Промотрила бих барем улазак, Да

Могу нам гости доћи однекуд, Па, бо’ме, гледај да је спремљено!... ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује!

„Па ето, вид’те!... Нема чамца! А ја бих драге воље возио!...“ Е, хе, та знам те ја! ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао? А одиста сам, ’нако уплашен, До мрке ноћи јуче радио, Да га без штете како утопим.

ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа! Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници!

ИСАК: Добро, богами! А трунић наде једва остаде Да ћу те икад више видети. ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!...

Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт! Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго.

СТАНА: У сану псето значи злотвора. ПРВИ ТУРЧИН: ’Ма бабо, Алија не рече за псето, него за пашину керушу. СТАНА (у себи): Обесни момци, па се ругају, А ја им шегу морам трпети, Само до кваке врата његових Да ме проведе лепа ласкавост...

(Дршће и хоће да падне у несвест. Турци се смеју.) ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је... СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!... Ох, сина мога дај! ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!...

СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« Да ружних удеса! вечито се нешто бунимо и сами себи сметамо. Види се да нам нешто недостаје. Пушкарање око Глоговице трајало је до мрака.

Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан. Ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са свију страна у

Ђенерал одлази, али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мој импровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слага?), већ што он треба да је свуд.

У томе дође мајоп Цт. Велимировић и замоли ме да га пријавим ђенералу. Пријавим га, ђенерал та дозва себи и између њих двојице отпоче се овај разговор, при коме сам ја имао несрећу да будем тумач између ђенерала и мајора.

Ово је било изговорено већ сасвим срдито. Ја ућутим, кад је »пунктум,« нек је пунктум, а у себи сам мислио: »Лако је туђим малом чинити другоме радости и поклоне.

Слушајући његово дубоко хркање, које се на далеко разлегло, помислих у себи: ово је прави сан праведника; боже мој, како тврдо и безбрижно спавају људи са чистом савешћу!

И већ почех мислити о себи грешнику; шта ли ће бити с мојим сном? Све ми се чинило да се од блиске пушчане праске никако не може поново заспати.

Оно што даље наста сасвим ми је мрачно, ја у том тренутку као да сам мало био шенуо памећу... Кад опет дођох себи видех да сам поново y оној честој шумици са једно десетак Руса и три Црногорца.

« — ја спустих пушку на земљу, а у себи помислих: »Буди бог с нама! Шта ли је овом човеку?« — Дакле, велите, нигде нема коња?

Кад смо већ били прилично одмакли, Комаров, не дижући са земље оборених очију рече полако, као да је говорио сам себи: — Суђени час не пита кад ће доћи. Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре це нађу.

Сав потресен, ја се нагло обрнух, шчепах ову незнану прилику и посадих је себи на колено да је спрам ватре боле видим шта је и ко је. — Јао, чичо, много си ме стегао за руке; боли ме.

Док је трајало ово ћутање, кнез је једнако цтпељао очима по скупштини и мењао се у лицу. Ми постепено дођосмо к себи од изненађења и ту устаде горњо-милановачки посланик Вујо Васић те рече: — »А ко се то усудио рећи, господару, да ми

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет. Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ.

Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!

Коме зборе ови гласи? Ја помислим сам у себи; Душа дања, душа ноћи Загрли ме: Теби, теби! А ја што им рећи хтедох, То славујак певну прије: Од радости ништа

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Светислав уздахну и запали цигарету. — Сад, лежећи овако на мекој постељи, кад се свега тога сетим, чудим се самоме себи. Он угаси палидрвце и, испуштајући дим цигарете, продужи: — Сви смо наслућивали да нам нешто спремају...

Ура!“ Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина. Имао сам утисак као да ме руке оне лешине вуку себи па, већ избезумљен, окренуо сам се и ударих га ногом у главу.

Почео сам да уображавам да нас опкољавају И да ће нас живе ухватити... Сетио сам се тек тада да ја при себи ни револвера немам. Шта да радим? Оружје ми је потребно, али не да се браним — шта можемо нас тројица?

Шта да радим? Оружје ми је потребно, али не да се браним — шта можемо нас тројица? — већ да себи одузмем живот. Једва сам се сетио. — Скини бајонет! — рекох војнику.

Пера се тада сети да нема мамузе и захтева да се скину са његових чизама, да их привеже за босе ноге. Зекан осећа на себи страног јахача, уздигао једну предњу ногу и покушава да се пропне.

Они не припадају више себи. Њихови животи стављени су у руке неком команданту који има само да им одреди кад који треба да умре.

На вратима се указа висока и витка прилика, светлих очију и танких бркова. Придошлица на себи није имао официрских знакова. — Капетан Стојановић... Драго ми је. Изволте сести — и показа ми на кревет.

После кратког ћутања проговори: — Посматрао сам своје војнике, па сам исто питање постављао самом себи... Ви свакако знате да су сви војници јуришне чете нежењени и добровољци.

— Не треба, не треба! Ми ћемо из чаша за воду — вели Бора. — Какве винске чаше! — чуди се Коста. Бора нали себи и Кости. — Штета што вас двојица не пијете!...

Радослав и ветеринар посматрали су војнике згранути, и чисто нису могли да дођу к себи од чуда шта их је снашло. Радослав једва процеди: — Шта ово треба да значи?!

Ми који смо са планина, научили смо на чврсту стазу. Земља у себи не скрива ништа, а ноге имам да сам кадар стићи и утећи... Море је подмукло...

— викну и лупи ногом. А онда, као да се трже, обори поглед. — Знам... видим. Ружна сам и одвратна самој себи. Сви ме избегавају, клоне се... Ја не знам за радости — и она покри лице рукама. Било је бесмислено тешити је.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА 157 СОЧИЊЕНИЈА ДЕРЖАВИНА У ШИШАТОВЦУ 160 ВУКУ СТЕФАНОВИЋУ, СЕРБЉИНУ ОД СЕРБЉИНА 163 К САМОМ СЕБИ 169 НА ВИДОВДАН 170 ГРИГОРИЈУ ГЕРШИЋУ 174 ОДА К САМОМ СЕБИ 175 ГЛАС ХАРФЕ ШИШАТОВАЧКЕ 177 КЛЕВЕТНИКУ 185 ЈОВАН

СТЕФАНОВИЋУ, СЕРБЉИНУ ОД СЕРБЉИНА 163 К САМОМ СЕБИ 169 НА ВИДОВДАН 170 ГРИГОРИЈУ ГЕРШИЋУ 174 ОДА К САМОМ СЕБИ 175 ГЛАС ХАРФЕ ШИШАТОВАЧКЕ 177 КЛЕВЕТНИКУ 185 ЈОВАН ПАЧИЋ 186 ЉУБИ 187 ТИБУЛ СРЕЋНИЈИ 189 ТУЖБА 191 ОЧИ

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује. Славан сваки свом сабира, Сади, стани,

Какву прекретницу садржи у себи оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно: Београде, мој бели лабуде! Ту, у томе овако издвојеном стиху, један

Такву игру допуштао је себи читав низ других писаца, у разним степенима заинтересованости, све до наших дана, али нико паметан међу њима није хтео

Шта све то значи? Значи: да су дубоко негде у себи већ поколебани; да не верују заправо више једном од два (а којем то?

да Сарајлијину појаву у нашој књижевности, а нарочито дивљење тој појави, нисам у стању разумно објаснити ни себи ни другима.

песничку приповетку, тако карактеристичне по то време; унео сам и прегршт сатиричних песама, затим, тако разумљиво по себи, и еклогу.

Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја? Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м' зашчишчајут.

„Кога љубов силна [може] одолити, Кога ли Купидо себи покорити?“ Но то не [— — — —] мора бити Сени, Јер на таке речи од стида црвени.

се клања, на оног гледи, А с овим се љуби, с оним беседи, Дању-ноћу по шпацири куда не ходи, Компаније свакојаке к себи доводи, Безопасно љубов с' сваким проводи.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!

Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?... КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом!

ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно, Гласића свога слашћу меденом Заслади горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди

Убица када Са оштрог ножа пере брижљиво Рођеног оца крв — Јест, то је доба Избраник пакла себи избрао Да братску лије крв... Ал’ нека!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи... — Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно,

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и

— Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу. — А ко му подиже биљег?

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире. — Е, јадни и чемерни прото!

Свак себи! Тражите конак! ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље

Зађо' у Медењак, па загрокта': Медењаче, висока планино, не 'раниш ли у себи јунака који би ми на мејдан изишô? Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака.

Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву... Симеуну опреми мог ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћораву кобилетину. 'Ајд сад! Ја изиђо' пред собу и стадо'. Од калуђера сам се научио прислушкивати.

Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори. Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети. — Какав је да је, наш је! Драг нам је.

обука најприје панцијер-кошуљу — неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет — онда обуко' кабаницу, па добро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу, а штуц и острагушу пребаци' преко

„Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и Богу и људ'ма да то царевина узме себи кô, рећемо каз'ти неку награду, јер она је мене напасти ослободила.“ — Онда сам имô једну краву, дабру, дебелу краву.

А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме могô измјерити!!! Судац (у себи): Ово је чудноват створ. Давид: Тако је то код мене све тешко, оловно, чврсто... Још сам ја нешто начукнô.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети. (1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон

(1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме

Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам гробља изнурених дана.

Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам гробља изнурених дана.

— Верујем себи, не плашим се речи: Ја имам Бога, пред ким се не клечи. Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар

— Верујем себи, не плашим се речи: Ја имам Бога, пред ким се не клечи. Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује,

Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме. Молитвом, коју мој Бог само чује, Дижем се изнад луциферског беса, Чаробних мага и сатирског плеса.

Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи; Она је у крви наших вечних рана, И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се ћутом Леденим сребром а по велу жутом Уморног лишћа

Зима је царски вео пољем плела. Река се мрзне, али покушава, Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи. Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи.

Изван душе своје ти се срећи надаш; Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш. Ја, довољан себи, не знам песму јада.

Ја, довољан себи, не знам песму јада. Проспавам мразеве с облацима сивим И будим се, да се самом себи дивим, И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” Ал' ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а? И то можда врло важно?

(Броји на прсте.) МАРИЦА: Ја сам чекала све досад да ви ту своју дужност испуните. ЈЕРОТИЈЕ (сам себи): А треба и распис председницима... МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам.

Већ сам и заборавио за тебе. Дај овамо! (Узима крпу и обавија је себи око главе.) МИЛАДИН (наставља казивање): Па тај Јосиф, из села Трбушнице, увраћа тако чешће код мене у дућан...

МИЛОСАВ: Није! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме да није, кад увртио себи у главу да нађе саучеснике. Шта ће му саучесници да га пита човек? Тражи се лице и траже списи, а не...

И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу околност!” Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје

КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока? КАПЕТАН: Па онај, де, што се буниш! МАРИЦА: Јесте, онај Ђока.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински.

Тај језик, касније назван славеносрпским, сједињавао је у себи изражајне могућности двају или чак трију језика, али је био оптерећен двема тешким слабостима, које су се показале

Он је у себи носио неугасли дух тог устанка заједно с богатом фолклорном традицијом српског сељаштва. За Караџићев даљи животни пут

лика владара и монаха Сава је користио већи број наративних модела и литерарних типова, поред слике коју је о себи дао сам Немања.

Остављени у потпуности сами себи у дубини поробљене земље, после турске окупације Србије и Босне и Херцеговине, хајдуци организују чете од по десет до

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

У ГОРЊАК Од Великог Села до самога Ждрела Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела Од зелене траве и свакаке шаре, Да себи домами уморне бећаре; Па доклен ти вила лаког санка бира, Хлађан поток слабе ноге ти испира, Ветрови ти тихи лепи

Ја сам стена, ал’ крвава!... 1860. ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... Ћутите, ћут’те!... С пером у руци Стекô сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас! Да сте ме вид’ли — то да сте само!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир. Но вољом, те не саздала ме, Пут отварам, ево, Себи за уништење, Нерођен ма за мир. Плод ја без плода твој, И судња ова у мени реч.

Сабласно ноћи у ноћ је тај бат. Да преспава се, да претегли у Бога дан. Жеђа јер ноћнику испити себи лик. Насушје данику у јарам врат. Дотетурава ноћна нога стан. Кротина стари жуљ терету се потура.

Стамен бршљану дебло, вековати где век. Злодух злу, доброти верни роб; рођају жртва, жетви клас; печали — себи, гроб и спас. ПОГЛЕД 1 Поглед је — гине око. Неситом утол мрење. Нестати — то мој пут.

НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.

Кореном у камену тузи затварам круг. 8 Патнику из тиха срца то чудно пукне зоре цик. И чудно, на рамену себи, светли свој сагледа лик. 9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза.

Из горке ране дубини проврем у врело. Потоње у погреб себи упалим зубље, радосно запојем опело. 2 Дубље, све дубље — плода се не заче овде да утоли ову глад.

4 Паркама ходом овим разоравам прело. Радосно, у погреб себи, запојем опело. Мрењем све живљи, старошћу све дубље млад. ОН 1 Трипут кô прутем праснуло о врата.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

нешто шушка, чисти, прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења.

Па на самом гробљу, кад као свака мати дође, она клекне чело гроба, плаче, али у себи, тихо, загрцано и чим мати Младенова почне од силна плача и нарицања да пада у несвест, заборавља се, она би је

тиме и пред бабом, кућом, комшилуком, чаршијом и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

Са Младеном се здраве као са другом, равним себи. Сваки, пролазећи и здравећи се, у исто време и Младена зове са собом: — Хајде, Младене! Хоћемо ли мало у чаршију?

А нарочито да ли су спроћу Младена газда-Стојанчетове, које је увек себи зову. Зову је да тамо она код њих на капији седи, разговара се.

— А, код Младена? Добро! — рекли би јој. Толико је Младен о себи имао вере, поуздања. Знало се да он рђаво неће ништа, да је он Младен, а не као други. Знао је за све то Младен.

да, можда, после, ако дете, тамо, са мужем, не буде срећно, кадикада се заплаче, да они, отац, мати, не пребацују себи да су пропустили а да не учине све да им дете пође за онога кога воли...

Младен, једнако унесен у посао, смејући се у себи баби, дочекао је кад је она чисто нечујно дошла и заобилазећи га на вратима почела да улази поздрављајући: — Добро

И отуда одједном у чаршији, међ трговцима, примање не као себи равнога, већ као вишег од њих; кредита отворена, јасна, без устезања, чак и нуђење, као неко улагивање, тражење

Да кад му навре бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, законча. Да је јак. И осети да је јак. Издиже се.

— Него... Истина је. Рано је. — И као не могући да издржи, поче чисто као сама себи да се тужи: — Истина је. Зар ми је знао за детињство, младост, игру, весеље? Ништа му не дадох.

Могу, треба да идем. На уплашено Младеново и материно трчкарање око ње и запиткивање, једнако је као себи говорила, одговарала: — Могу сада, могу да идем! Као, сада, свршено је њено.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

постао је од циганске крви, плави од турске, а црвени од српске (Браство, 7, 1896, 52). Б. има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са

, 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б. и у њега метне два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12).

Он је, према легенди, и сам био виноградар, и једном приликом одсекао је косиром себи нос (СЕЗ, 14, 26). Тога дана треба почети орезивање винограда, макар свега 2—3 гиџе (СЕЗ, 14, 26; 16, 71).

ГАВЕЗ Wаллwурз (ѕyрнпхyтум оффіцінале). Гавез (опашица; пијавица; пчела колинца; волови језик, Шулек). Има у себи изванредну спасоносну снагу. Жиле од црнога г., куване у млеку, привијају се кад се хоће да што срасте.

Име јадика носи у себи рђаво знамење, и то је прави разлог што се њено дрво употребљује у извесним случајевима аналогне магије.

Употребљава се као Ліебеѕоракел ‹= љубавно пророчанство›. Уочи младе петке, или младе недеље, метну девојке зановет себи под главу и реку јој: »Зановети, ти не зановетај, Него реци суђенику моме Нека ми се ноћас у сну јави« (ЖСС, 207).

Здравац. З. је биљка која символизира и дочарава здравље и напредак, и има у себи апотропајску моћ. Нарочиту супранормалну снагу има з.

Јасен. Реч је прасловенска. Јасен је дрво за које се везује велико поштовање. Он у себи има велику спасоносну снагу. На ј. гране воле виле седати, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116).

У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој старости сео под ј. да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе на небо, а ј. благослови да буде зелена И лети и зими (БВ, 16, 1901, 15). За ј.

Уочи Ђурђевдана девојке узму неколико зрна ј. и с њима преноће; сутра намене зрна појединим момцима, а једно себи, и онда их на ватри прже: па чије се зрно при грејању највише приближи њиховом за тога ће се момка удати (СЕЗ, 14, 60).

стуца се и детету саспе у нос (СЕЗ, 14, 128). КУКУРЕК Ніеѕwурз (хеллеборуѕ одоруѕ). Кукурек. К. има у себи извесну супранормалну снагу. Њега додоле мећу у котао с водом којом прскају чељад (Караџић, 3, 1901, 204).

Ђаволу то буде криво, па хтеде да и сам створи још бољу лозу, и одсече себи прст, али из његове крви никне к. Због тога не ваља окусити к. пре грожђа, »јер се онда ђаво радује« (СЕЗ, 32, 116).

Ћипико, Иво - Пауци

А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да је на јави...

Истина, с натегом савладао би је и руком дохватао до гола тијела , али цура „ у најљепшу осјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила га се.

не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара.. . узмем, он запише, па мирно. Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам! —Имаш у нечему разлог, — узврати Илија, али, брате, загрдише трговци у вароши.

И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији. Стриц Петар знао је зашто га зове.

Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао. Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав

И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела. А једне ноћи премишља: што би од јединца

Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше, — и заметак што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу.

Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да се тој сили подвргне. Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу,

припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче... — и опет се насмија својим умјереним осмјехом.

И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме: —Продај, господару! Среће ти, продај!

Илија Радин поглед осјетио на себи, па да сина осоколи, вели: — Ни бриге те, Раде! Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. .

Што ће ти Радивој? — и не пушта је. — Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру к себи.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Хтео сам да кажем: Па, забога, Кирча, данас је барем била лако обучена. Имала је на себи само танку хаљину. Било је доста свеже напољу, а она је била у готово прозирној хаљини од танушне тканине.

Нека свако испита своје властито дело, па ће тада једино у самом себи наћи разлог славе а не у другоме. Да, свако ће носити своје властито бреме.

Причао је, не без гордости, о свом крају, лагао је сочно и лепо, па сам га са задовољством слушао, смеју лећи се у себи.

Али Кирча је био један од оних људи који себи не допуштају никакав пад. Одлазио би с Јањом кад би га она позвала, причао као и сви остали како је било, али видело

толико да то и најглупљи међу нама примети како Кирча све ово чини с напором, како се претвара и нешто дубоко у себи пече. Досећали смо се дакле ми где је његова невоља, али до Јање нам је било неупоредиво више стало него до Кирче.

Ређала су се питања на која нико није тражио одговор, питања која су била довољна сама себи. Зар Дадара, побогу? Хоће ли издржати да јој не помене, барем док Лаушева перјаница не замакне иза прве окуке?

Име је дакле првобитно садржавало у себи погрдно значење, али без оног н звучало је некако присно, скоро нежно. Била је то нека врста излива љубави.

у дан дубио бритвицом ово тврдо дрво (брестово ли, јасеново, орахово, дудово, крушково, дреново), зар ниси неки траг о себи у њему за вечност уклесао, помен неки, мисао, слутњу, тајну, псовку, радост, жудњу, патњу.

Макарије Смешан сам сам себи. Залудно се излежавам овде на Кули, тобож као некакав болесник што се опоравља после тешке болести, а у ствари лењивац

Господе, призови к себи ту несрећну жену, утоли у њој глад и пожуду, или је бар управи ка другом мушкарцу, али молим те, Свевишњи, само даље

Његово лице је благо, меких црта, делује чедно и недужно. То лице нема у себи ратничке суровости која се Брзану свиђа, али ни грчке притворности и лукавости коју он не подноси.

али осећам да би ми ваљало кад бих за тренутак одахнуо, отро зној са чела и потражио међу својим мислима истину о себи. Да ли сам нешто хтео? Не знам. Не могу да кажем ни да јесам ни да нисам.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет, И моја љубав, вечно млада, Искаше себи сродан цвет. То беше узор оних дана, Кад је у младом срцу мом, Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом.

1892. КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК Ученик Честити Клеоне, кренимо се даље! Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами, И поточић бистри што нам жубор шаље, И вис Филопапе у јутарњој тами.

А њена мила, гола груд, С барјаком срамне страсти, Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти. Јер прво поглед, после нâд, Затим се пољуб даје А најзад...

На пустој обали речној, на крају бурнога града, Где пастир у рâно јутро свилена догони стада, Он нађе склоништа себи. Пред домом жубори река, А дом је Касимов био удобна пећина нека.

Прилично времена прође докле се разабра мало и к себи забуњен дође. Он виде да није вајат но чардак на коме лежи, Осети некакву студен, а кожа чисто се јежи; И глава тешка

А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи. „Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи, „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. Па и кметица, ето... Он није изрећи смео. „И она да греши тако!

„Господе, хвала је теби. Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи. „Ту има нечисте силе, ја видим довољно јасно, Иако овакву напаст упазих малчице касно.

Дуго је стајао тако, Поражен толиким чудом ни с места кије се макô, Но после, кад дође к себи, он дуге накида вреже, И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже. С обале подухну вихар...

Коме се и зашто свети? И где се кренуо сада? Он јетко одмахну руком и назад окрете селу, Чудећ се самоме себи и своме ружноме делу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често закривају прелетане пределе.

оно што им је било по ћуди, они су били стварни господари државе, а делећи будућност другима, они су осигуравали себи угодну садашњицу. То је била одувек нарочита вештина свих свештеника - старе Месопотамије.

Дуго сам седео онде. - Кад дођох мало к себи од силине овог првог утиска, ја се запитах шта се са мном десило. То је била као нека муња, неко електрично

А сада је стајало све то, у својој пуној стварности преда мном. Све што сам себи уображавао да знам о овом недостижном храму, то су биле само геометриске фигуре и бројеви, оно што математичар може да

„Треба измерити величину наше Земље!“, говорио је у себи Ератостен, и размишљао како би се то могло извести. Тада му паде на памет да јужно од Александрије, скоро у истом

Баш је кокетно ово цариградско небо, мислио сам у себи гледајући га, кокетно и пуно темперамента. Оно се огледа у три дивна венецијанска огледала: Босфор, Златни Рог и

скоро сваки интерес за дела грчке науке да би се, напослетку, обрнуо у право непријатељство, које је године 392 дало себи толиког маха да је, као вихор, уништило сва дела грчке уметности и науке, нагомилана у Александрији, па и наш дом.

Крчећи себи пута кроз тај шипраг, наилазим у њему на још коју племениту ружу, лафранс или маршалнил, и њихов отмени дах васкрсава

Ко би мислио да мирис једне руже може сачувати у себи хиљаду успомена! Граница мога подивљалог парка је, као што сам већ рекао, сам Дунав.

Ми се овом изгледу планете не чудимо, али уживите се у Галилејево доба и представите себи колико је било његово изненађење када је све ово опазио.

Јер, да се Земља креће, у то није сумњао Кеплер ниједан тренутак. „Морам“, рече он самом себи, „па ма ме то мојих очију стало, из тог привидног кретања одредити стварно кретање звезда.

“ Он прелиставаше пажљиво те записнике. „Где да почнем у овој шуми бројева, у ком правцу да крчим себи пута?“ Замишљен, прелиставао је ове записнике дању и ноћу. Напослетку паде му ово на памет.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Дјејатељи ран' устајут, имајући охоту земљу плодну да дјелајут, не сматрајући поту. Птици из гњезд излетајут, на луфт себи тихој дајут. О златоје пролеће! Поља красна радујут се имајућ залењети, и све на њим' што пасут се начину с' весељети.

Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! У младости ко се мучи, У старости ужива, Добар ковач ковом својим, Себи срећу сакива. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!« сам себи одговара. И тако с тобом, с твојим именом на устима успављује се, брзо навуче јоргане на главу и заспи.

(Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год

И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу.

СТАНА Пропао си, али ти је глас топао. И још си ме тражио за жену! Умало се не преварих и пођох. (Себи): Беше леп, али се пропи. БЕКЧЕ (пружа руку Стани за новац): Стано, за дуван! СТАНА Попићеш.

ТАШАНА (црвенећи од Станиног пиљења): Та закопчавај! Шта ме гледаш? СТАНА (као самој себи): Е лепа си ми! ТАШАНА Та закопчавај ту низу и остави то твоје...

(Себи, узбуђено.) Сад ми је тек јасно, сад тек знам: зашто је она увек кад би тако заједно спавале, па се пробудимо ноћу, и ј

Улази Стана са мањом софром, тањирићима, бокалом вина и чашом. СТАНА (носећи испред себе софру, тобож себи самој): И баш не може да се живи од овог хаџи-Ристе. Све он мора да види, свуда свој нос да завуче...

Јер, онако сам, у ноћи, када бих се добро најео, добро напио и то још од твога јела, твога пића, (себи заносно): ох, не можда, него сигурно, сигурно, осећаји, жеље, успомене, надвладале би ме.

(Раздрагано сам себи): Јер бих онда, можда, на све заборавивши, онако у ноћи, кријући се, немо, дошао чак овамо. И овде, испред твоје куће,

МИРОН Ех, има! Али ти то не можеш. — За то треба много пара. А ја бих баш волео када би ти то могла. (Сам себи): А, то би добро било. Откада мислим на то. Ех, када би ти то могла, али само ти.

рано се засити свачег — а најгоре је кад се засити још и знањем и то тобож највећим, и онда постане довољна сама себи — исто тако рано остане и усамљена, стара. (Хоће да прекине): Али, шта ја то теби говорим? ТАШАНА Ама, зашто, дедо?

МИРОН (прекиде је, сам себи говори): Да, мене поштују сви. Али најгори људски осећај то је поштовање. То је најхладнији, најтежи осећај.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Неку анатомију и неку естетику је носио у себи мали калфица. Све што је крива линија, то он тегли и прошива за машину. Рукави његови су били чувени, као живи.

Читао је нарочито радо покраинске листове, и у њима дописе простог света, пуне чињеница. Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице.

Цео дан радим као стока, с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако слаб и грозничав. Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје...

Осећао је и сам мајстор Коста маторог момка у себи. Види добро да се, што се његове личности тиче, проаљкавио. На себе меће одело које момци покваре. Боји се старости.

Газда Спаса, плав и дебео као бундева, учини се мајстор Кости мрки Турчин, и крив за нешто. У самом себи осети као неки покрет за патриотско дело. Једном речју, мали шнајдер се залетео да се ожени.

Једно друго као да не познају, њега, кад их викне, не чују. Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула, отпадне.

Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала у себи податке о положају сунца према прозорима на њеној кући. Знала је, наравно, где је исток.

Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи говети. Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет, прозирао људе и ствари, па и себе,

вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме... Немој да плачеш; ја се радујем што ћу имати своју кућу, а Тодор, видиш, води ме радо.

Трећи је с подигнутом секиром тражио од домаћина сав новац и накит. Гос-Тоша се занео, па дошао к себи, па опет посрнуо и сео. Госпа Нола се прва сабрала.

Прошло је око три минута до звиждука: ужасно много времена. Госпа Нола је за то време рекла сама себи шта је тамо у соби чека. Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

посвећује Сочинитељ Муза моја љубно теби, мили друже, диже спомен, ал’ је лепши онај спомен ког сам, друже, дижеш себи. Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен.

о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо.

Но питање је (управо ја сам сам себи пре два месеца ово предложио) шта ћу да пишем, да опет колико-толико зевање не проузрокујем?

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов

докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да

лепе огрижине кад тко кога у рачуну омане, кад ко лажљиву облигацију начини и другог до костију оглоби, или туђе имање себи присвоји, или карте забележи и другог превари?

који и благородство, и славу, и велико име, и све што ми профані трудом задобивамо, чудним мановенијем јошт у колевки себи присвојавају. Међутим је штета што нам млогопоменути рукопис опстојателније о његовом детинству не јавља.

Тек што је ствари разазнати могао, нађе случајно једну пчиоду, и приметивши да боде, науми увеселеније себи со тим причинити.

чепити се и као миш из трица, то јест заљубљено гледати, и проче и проче, — то све мора господична из младости да себи присвоји, ако мисли ероберунге правити. О простијима, који своју децу на посо гоне, овде није реч.

Ово је идеал који је наш Роман себи достићи изобразио, и ја не знам је л’ боље изабрао него Дон Кишот и Нови Амадис.

Ако будете снисходителни разрешити је — она такве тајне у себи содржава, таки ће нам показати неки пут — љубим вам руку. ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене.

Она придене себи крила (познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

брда Бескрајним урликом Поздрављају га вукови Са врхова очишћених брда ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ Седи на врху крушке И нешто себи у браду говори Слуша Како се медоусто лишће Његовим речима моли Гледа Како по брдима ветар ватроносац Његовим речима

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Разуме се, изаћи у живот из трезора Народне банке и носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје

Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да

Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја. Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме осећање стида што сам мушко, као некада када

разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о својим успесима; денди, који се себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју

Тако, на пример, зна се ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао кроз прозор;

стекао извесну репутацију, коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо

Али, у похвалу себи, морам рећи да сам имао необично добар слух и да сам сваку реч коју сам чуо увек врло корисно употребио.

Док сам, имајући на себи сукњу, све своје делање развијао у соби, сада сам већ сву акцију пренео у двориште наше и свих суседних кућа.

Ти клубови не би нимало утицали да се промени поверење које смо ми, влада, сами себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом

Имајући дакле све повољне услове за то, ја сам убрзо решио кризу И образовао сам владу. Себи сам задржао портфељ спољних послова.

Клота, она парка која држи повесмо, била је моја најстарија тетка, која је имала нечега митолошкога на себи већ и по томе што је под носем имала бркове као деветнаестогодишњи младић; Хезис, она што испреда конац, необично је

Једанпут сам само, сећам се, на часу гимнастике осветлио оцу образ, а себи разбио нос, иначе је са другим предметима ишло да бог сачува.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!...

Војници су рили земљу и наскоро беше готов стрм нагиб. Командир скида свеце с неба. Војници, иако ћуте, понављају у себи псовке командира и још проклињу час када су се родили. — Пази сад! — командује поручник Коста — Један... два... три!

Били смо прокисли до коже. С нама је гамизала и пешадија. Онако у мраку, препуштени готово сами себи, измучени и јадни, давали смо утисак раздражене гомиле, и војници су већ гласно протестовали. Први пут од почетка рата.

Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере. Ја сам војник и немам права да критикујем. Али дозвољавам себи да констатујем чињеницу: ми смо били унапред жртвовани.

Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи... Нека нас срећа послужи, хвала Богу! — и командир се прекрсти — те изведосмо читаву батерију из тога пакла.

Неко ме дохвати за руку. „Бежите, само што нису дошли!“ Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен, седео сам покрај пута, док су се војници сакупљали. Било их је око четрдесет... Остало је изгинуло.

Тако је! — одобравали су остали. — Али како! — завапи командант. — Све што је садржавала људска снага у себи, дали смо. Више од половине наших другова остало је на бојним пољима, а удружени непријатељи надиру све јачом снагом.

Ноздрве се при дисању лепе. Људима би се повратила снага када би попили само гутљај нечега топлог. При себи од јела имају по два хлеба који се смрзли на мразу, па као да једу кору од дрвета. А скували би они када би имали шта.

већ почех да се гушим. Кад он нагази на чврсту земљу и извуче ме на обалу. Једва дођох к себи. Поручник Коста му рече да остане овде док се не осуши.

Та и они имају децу на коју су готово и заборавили, придављени ужасима живота. Али они им не могу помоћи сада, ни себи, па ни овом детету.

Ми застадосмо, а Душан уђе. — А, ево га!... Што нам направи овај малер? — пита благајник. — И себи сам... — Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! — вели љутито ветеринар.

Људи се буде и, чисто чудећи се, посматрају око себе. Све им се чини као да је ово само један леп сан. Не верују себи, па трљају отечене очне капке и с неверицом посматрају морнаре у плавим униформама и онај сјајни месинг на свима

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена. Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама: Око града тако је зид од ватре,

А сним, а сним, а сним; Па мним: Ко црно грожђе да зрим, Да ме покрива плава магла по чокоћу, Да носим у себи ситост, плодност, све врење, Све жуте кише јесење, Ко тешко грожђе ноћу; Ја бдим, сним, Ко тешко грожђе ноћу.

И то тако, да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао,

стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи.

Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења.

натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања.

како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.?

И када велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово

Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања! Да ли ћеш ступити у моју собу, кад из ње изађе последњи Изглед?

ранама својим ово поприште Но често заражен Сунцем јурах запламљен Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма Осећах у себи грозно праоташтво како се стрви Језика отеченог куках и бејах жедан Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону

Не, не, не; ох, не! Изговорих Смрт, и речи: Она, њен Длан! На сваку реч бих губио свест, долазио са криком себи; Хтео бих да дишем дубље, грудима проширим лежај и стан, Да плачем, да захваљујем на оном што и не би Никада у животу,

Када бих дошао к себи, пред самим Божијим ликом осетио бих свој Тренутак би нам се мешао дах и разроко бих посматрао му вид.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра!

Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет. Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини!

Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала.

Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света.

Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце.

Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге.

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни

— Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека! Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву.

Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали! Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе?

« Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца. — Баш сам будала! — рече љутито себи. — Шта ће ми маске ђавола, попова и којекаквих пробисвета?

— Али, да би се са својима у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити.

Коначно, Дрвосеча диже руке од скидања маске. — Сад ћеш као војник, блесавко, ићи светом! — подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град. Бар за војника мудрост не треба!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби).

Улази Тома. МАРКО му остраг, понизно, исправља изгужване чакшире и колију. ТОМА (унезверено, не могући да дође себи): Па?... а?... То? То? (Окреће се Митки.) Аферим, Митке! Тако!

Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму. ТОМА (сетно, више себи): Да, да, заједно са мном и он се пресушује и поземљује. МИТКА (Коштани и осталим): Свирите бре и појте већ.

ТОМА (први пут се окреће Циганима. Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо

(Пева): Отвори ми, бело Ленче, Вратанца, вратанца... Са твојата десна, бела ручица. МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори! КОШТАНА (пева): Да ти видим, бело Ленче, Устанца, устанца! МИТКА И никад гу не виде’!

МИТКА (мрачно): Е с’г ме с’с туј песму с’свим изеде и докрајиса. (Сам себи): А јест, истина је... (Горко, ситећи се сам себи): Истина је. Истина је, Мито, црни Митке, да си бекрија.

(Сам себи): А јест, истина је... (Горко, ситећи се сам себи): Истина је. Истина је, Мито, црни Митке, да си бекрија. И тој асли, дибидуз-бекрија.

И докле ћеш? Липчи и цркни бре једанпут! (Вади јатаган и окреће га према себи): Море, што да се па ја не убијем? СВИ (уплашено): Не, газдо, не! МИТКА Што да не? Како да не? Зашто да не?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.

За друштво некад не бјеше нам стало, О себи само говорисмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало... Прошло је љето!

У пустој соби сам, кô сјенка бона, У себи слушам звук погребних звона И стискам срце јадно и кукавно. Вечери света, дођи! Тихо, тише!

'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих гнездо свио. Да сам ја славуј птица, До твојих прхнô бих страна Па бих ти ноћу слатко Певао песме с грана.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају

Пре доласка Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу домаћег феудалца осећао као непријатељску силу.

Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у

О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима, мада саме по себи изгледају доста вероватне.

Пре боја, остављен од пријатеља, напуштен чак и од своје жене, сам у непрегледној турској војсци, он је нашао у себи довољно снаге да савлада грдосију Влах-Алију и да опрости неверној љуби.

је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака““.

“ Маркова надмоћност над Турцима и другим непријатељима, — а то је надмоћност коју је народ себи желео — огледа се, поред осталог, и у томе што он многе тешке окршаје узима као некакве лаке забаве, као игре.

Али осуда је остала, и она је најтврђи доказ да народ ни своме јунаку — ни себи — није праштао покорност поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.

Истог је мишљења и Пријездина љуба, поносита Јелица госпођа, која једноставним речима — као нешто што се по себи разуме, што је једино природно и могуће — изражава најплеменитији хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити

необуздану народну снагу која, слична надошлој реци, увек и у свакој прилици — између стража, заседа, тамница — уме себи да нађе пута. Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом.

у коло, да играју пред њиховијем хановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут.

Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави, као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Их, нос му, као паприка. Господин Паприка! Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети Никола, и свети Панкрације, и свети Акакије, доведите у разред нашу

Пролазећи уздуж зида он се огледну на прозорчићу од нужника и сам удари себи жесток шамар. — Магарче, нијеси имао куражи да се јавиш, него си оставио друга да због тебе страда, је ли!

Све је то дрвеће. Па да би се још боље охрабрио, он гласно зовну: — Лазаре! Одмах затим одазва се сам себи измијењеним гласом: — Шта је? — Бојиш ли се? — питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш!

— Сијевај, Сивче! — гласније рече Стриц и размахну прутом. Звекну старудија. Сивац је и даље упорно ћутао као да у себи пријекорно мисли: — Бездушници једни, није вам доста толиких крнтија, него ми још одозго додадосте Херцег-Босну!

Треперио је, тешко дисао и обезнањено гледао у даљину, а кад је најзад дошао себи и видио около ђаке, учитељицу и школу, он их све зачуђено прелетје погледом као да се пита: — Шта ћу ја овдје?

— узе да испипава Јованче. — Шта ја знам има ли — прогунђа Мачак. — Хајдемо. Продужише кроз шуму. Јованче је у себи шапутао: — Сигурно је долазио тако рано да сакрије пушку. Нашао је неку шупљу букву, рупу под камењем или...

— Стигох! — уморно дахну пласт. — Па ти вучеш на себи читав бријег — зачуди се Мачак. — Богме прави бријег! — потврди глас из онога отвора на пласту. — Хоће ли доста бити?

Погибе наш Стриц, помислим у себи. — Па дабоме да погибе! — мрмљао је Стриц у свом зеленом склоништу. — Не пуца се џабе из вој- ничких пушака.

— Не знам, не миче се — забринуто рече дјевојчица. — Та видиш ли да сам мртав, будало! — у себи, љутећи се, рече Стриц. — Стриче, еј Стриче! — звала је Луња дрмајући га.

Од њезина дрмусања нека коприва стаде да жари Стричево уво, али он је само стискао зубе и јуначки трпио, а у себи је псовао: — Ђаво је појео, тресе ме као да сам врећа, а не покојник! У-ух како пече, као жива ватра.

— Ех, да га сад, оваквог, види још неко из нашег села! — пожели у себи Лана. — То би ваљало. Лана није ни слутила да мрког наоружаног момка још неко гледа исто онако задивљено као и она.

— Да означим с које смо стране ушли у ову дворану, могли бисмо залутати. — Их, баш сам ја луд! — пребаци сам себи Јованче. — Како се тога нијесам сјетио? Заиста, овдје се лако може изгубити пут.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 103 УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 104 ПРСТЕН НА ПРСТУ 105 ИЗ ДАВИДА 106 ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ 107 ЗЛАТОУСТОМЕ ЗАПИС ЗЛАТАН 108 СЛОВО ПОХВАЛНО КРСТУ, ВЕСНИКУ КОПНА 109 ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ...

И гледај сад што да чиниш... Змију ухваћену с рибом Испљуј је напоље из себе, А добре беседе избери, Те их држи себи У барци твојих усти.

гладан сите засмочити, жедан пјане напојити, голић одевене преобући, туђин, незнанац, ништо човек домаћине и кметове к себи на стан принудити; неваљали просјак богатице уједно са сиромашу, с врлим светом и с добром науком може обдаривати.

памет раширите, уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати...

А и сам себе називљем бездном. Ти си бездна велика, добра гласа И луна си сваких божијих дарова Каконо си и сама о себи рекла — Учинио ми је велику, добру похвалу моћни!

цвет угледно, јер дотакла си се исподмукла Христова скута страга, и своје ти крвотечење со том преваром зауставила си себи!

не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему милој многопут га подкрадати!

СЕЈАЧИ Слишатељу возљубљени, и ми сами, сви, сваки по себи, — излази на сејање сејати своје семе! И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије.

А ако ли знаш зло место где се хоће насадити, брзина ли је на кладу нанети, дотле уговори и састави помоћнике себи у своме стрепљењу! НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице.

само магнућем и рукопрегнућем задржава их за срдца, а не за скутове и руке, ка с паламаром с беседом привлачећи к себи! НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА Свет је ови свакому несточљив; с променом зло с добром уједно скоро промиче.

Сав изнутра дрхћем: Бога право не хвале моја унутрашња, ни му се имена споминаше, него имам унутра себи опака измишљавања, с којимно сам се сприликовао фарисеом, што је за њих Христос изрекао да су налични обељеному

Бојим се, не имајући на себи ни честита руха с којим бих пред Господа изашао; бојим се, ако сам и распитивао с богатим младићем Учитељу, што да

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

своју вечеру, — комад хлеба и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче вечерати, размишљајући и хесапећи у себи колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове

Тек се дигне до паше. Јаве га, а паша га одмах пусти к себи. Чорбаџи-Замфир уђе, поклони се паши, паша му да знак да седне. Доносе кафе и чибуке, пију и срчу.

Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље, девојака од којих једну треба себи за сапутницу у животу да изабере мајстор Мане кујунџија.

Често се заборави, па звижди сокаком. Њу су обично увек избегавали — нити су је позивали к себи у кућу нити су је водили кад су куда ишли.

У ту собицу се често и најрадије склања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као најнесрећније девојче на овом свету, али зашто баш најнересћнија — она још не зна!...

“ тако брзо да Мане није имао времена ни да дође к себи, а још мање да јој каже хвала и да врати поздрав. Тога дана је Мане био сав блажен.

Знала је она поноситост те старе чорбаџијске куће, представљала већ унапред себи како ће се то тамо чути, како пропратити н с каквим подсмехом све то узети.

И гледајући непрестано играње оне суклате Манулаћа, паде му тешко; стеже му се срце и помисли у себи: „И у чем нисам бољи од овога зевзека Манулаћа, — и она опет волије њему него мени?!...

Интересовање грађанства било је толико јако, догађај сам по себи тако интересантан и тајанствен, верзије тако многе, контроверзије тако велике — да није никакво чудо што се и сам

Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не

Или је кришом погледају, мере је очима од главе до пете, врте главом забринуто, сажаљевају у себи, шапћући: „Лелее“, или пуштајући звуке „ццц!