Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Торжишчнаја мјеста ни во что же стали, Њест бо приходјашчих, ни же покупајушчих потребнаја себје. Но, о Боже оче и всјех содјетељу, Грехи нашја веја прости и јарост укроти мољашчим еја тебје.
Моји вси пророци Славу возљубиша, Мене со отроци В пљени оставиша: Дом опшчи презрјевше, Возненавидјевше, О себје пекут еја.
Добри сини моји Нивочто же стали. А оружја своји С плешчми иним дали Сосци змијев с’ сушче, Смерт себје влекушче, Ах, на жалост моју!
Плач Јер. Гл. 5. ст. 2. 20. 50. 70.”; и најзад, 3) код последњега стиха десете строфе (О себје пекут сја) опет има звездица а под њом у дну белешка: Плач Јер. 2. 14. Јез. 34. 3. 5. 8.
— Глупаја жена всегда јест готова смјејатисја, охотно проводит времја своје с мужескими лицами. Бестиднија к себје собирајет, и кто безумен јест, тој тамо приходит. — Који злују жену обрјетет, тој обрјетет скорпију.