Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!... Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.
А што се рада тиче, о нему се причало. Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму пре почетке од њених радова... Два момка а једна девојка! Баш није право!...
— Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. Он скочи и побеже напоље.
— Не греши душе!... — Ама, попо, бога ми!... — Ама, ја чујем — пресече га поп — да је Лазар пуцао на њега због Севића девојке... — Веруј, попо, није истана!
И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући. Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури. Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад.
— Не желим ништа, али још ти нисам све казао. — Говори! — рече Турчин. — Лазар хоће да се жени. — Знам. — Севића девојком. — И то знам. — Та девојка мора за нега поћи!
Дева каже: Крушка је плео да би завадио Црнобарце, Маринко да би се додворио Крушки, а Лазар због Севића девојке, која је с тобом стојала... И, како Дева каже, Турчину је пошло за руком. Сва Црна Бара пљује на дом Алексин...
— Којешта!... и Турчин слеже раменима... — Био сам се поплашио. Ја знам, чуо сам од жена да је он бацио око на ону Севића цуру... па, богами, свашта сам помислио!... Али, хвала богу!... Турчин је то и чекао. — Шта рече, шта?...
— Нисам ја зато звао!... То је било онако уз реч. Ја сам вас звао да разговарамо о прошевини. Рад сам запросити Севића девојку за Лазара... Седите, људи!... Баш сте на крај срца!... Ја нисам ништа ружно мислио. У тај пар бахну кнез Сима.
— Немој тако говорити! — уозбиљи се Крушка. — Реци наједанпут: хоћеш ли или нећеш?... Ево, ја ћу питати Севића за девојку. — Што? — уозбиљи се Иван. — Зар га ја не смем питати?... Чега би се ја стидео?...
— Колико данас. — Али иди одмах. Немој оклијевати... — Добро. Идем из ових стопа — рече Иван. Па се диже и оде Севића кући... Тамо га дочекаше лепо. Милош Севић био је човек добар, благ, миран.
Алексу Алексића одгурнуо од свију, Ивана Миражџића оцепио од браће и пријатеља. Сад хоће и Милоша Севића... Ја мислим да би један метак шарин учинио добро оном јадном народу... — Ја ћу га убити! — рече Станко.