Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
плавом кићанком а сад угасито мрк, од многе машчуре и прошлих година, фес, па га метне на колац да га другови гађају. Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу. — Мене не може нико натерати! — рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда... — Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!...
— Пеци цицвару, бре! — дрекну он и замахну бињеџијском, троструком канџијом, те је ошину. Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним дрвеним тучком што је бели лук малочас њиме туцала — распали Турчина посред темена...
Па кад они могу поверовати да је његова кућа лоповска кућа — онда нека тако буде!... И Станко севну оком. И Катић, и Ногић, и Зека видеше нешто ледено у томе погледу. — Али... — поче Катић.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Пролазе заставе путишта далека; Сутра ће да севну сабље отроване... Но легија где ће најпосле да стане? На сваком раскршћу по један краљ чека.
Твој луч севну да се ужди ореола; И носиш, до јуче непозната ником, Све сунчане мреже и звездана кола; И вриш под огњиштем и под
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Отиснуо с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак
Вата штита гвоздена, Вата мача пламена, Лако врда, маше лако, Али бије врло јако, Сада звекну, сада ману, Сада севну, сада плану, Доле паде Татарин, Погуби га Србљанин! Плао коло, тече зној, Де још мало, брате мој!
земља, помиче се стена, Вихар чупа дрвље из корена, Мрак је сада, све сад опет гори — А мој Боже, света не умори! Севну муња — гледај тамо горе Оне беле поносите дворе, Стоје двори, слава нека стара, Кажу двори силна господара,
Та леп бијаше кано данак лепи, Лепота ова све и за њ заслепи; Још око оно, муњевито око, Кроз срце њима што севну дубоко, У оку јоште она тија туга, На мутној кâ је облачини дуга.
— То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене. Но зачас њега ова туга пређе, А око севну, скупише се веђе, Још косу дугу потури назаде, Те прозор ману и на ноге стаде, По изби с' онда тамо-амо вину:
А тај жубор све то јаче! И све амо ближе, ближе — Коса му се од стра диже! 110. Страшан жубор амо сави, Муња севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну; А та врата зашкрипише — Наше момче једва дише!
“ Али госпа и на силу Ћаше ћерци и полете: Двапута се гњевна стиште, Двапута је он отиште. 127. Сада теке госпа севну, Подбочи се, јао, брате! Кад опружи језу гњевну: „Па ви мени, ви не дате? Ко сте, шта сте, откуда сте?
Боже моћни, света не разори! Севну муња... Гледај тамо горе Оне беле поносите дворе; Вељи двори, слава нека стара, Кажу двори силног господара; То
На десницу наслонио главу, Те он гледа Божу вељу славу: Како вијар облацима вије, Како муња у растове бије... Севну муња, са неба се свали, Украј двора раст један запали: Ваљда тела двору господара, Да се малко с њиме разговара,
Ој, Србине, пази, пази, луди!... Нешто севну, а он се пробуди, Силни Турчин дору на њ'га нави, Србин пали, не мож' да састави, Онда трже сабљу оковану, Јер већ
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Зацвиле руде, процепи и шкрипну колски точкови; ђаволу севну поткови и цреп се с крова отцепи. Падају гнезда врапчија; ушима стригну с тавана четири глува балвана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Помоћник темпирача искочи из заклона, убаци у цев једну разорну, нишанџија окиде, блесак од топа севну у оној тами... И још једном... — У заклон! — и сви се сручисмо у огромну јаму, вукући за собом и пуниоца Вучка.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица, како јој беше слободна затурена глава, угледа је одмах и само рашири очи... Севну јој у глави да је то његова жена, и она већ претпостављаше револвер у њеним рукама...
и она се сети неких тренутака, кад му је изјављивала нешто налик милоште... Шкргутну зубима, севну очима и дохвати се обема рукама за главу, па као махнита стаде јурити по школи, чупајући себи косе и плачући.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
ехе!... да ме водите. Најпре се зачудих овом позиву и реших се да одбијем, али ми одједном севну у глави некаква нада... Обртох се око себе, мислим како ћу пешке уз њега, а он већ изјаха на вратнице.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Шушти лишће. У ове дане ветар у лишћу ноћива и њим мирише. Из лишћа севну чавка, она је шушкала, закључи, а чавка слете на прозорче, у његове очи. Још две и био би мрак.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И не помишљајући на какав год утисак од тога, ја је погледах скоро преклињући; кад, наједанпут, у њеним очима севну нешто као запрепашћење и она сва, сва уздрхта.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. — Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед
У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику. Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај
Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ. Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.
Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...
Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...
Краков, Станислав - КРИЛА
Чак и мухамеданска гробља. Зраци рефлектора пресецају небо. Бде над сном и спокојством. В ПРЕД СМРЋУ Нешто севну тамо на гребену што се црни у ноћи. — Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Нешто ме шљапну по руци, онда по шлему. Око нас запрпорише крупне кишне капи. Муња оштро севну, да нам засенуше очи, а из облака се проломи грмљавина. Отпоче пљусак.