Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Нато ће Живко, који никад није проговорио, рећи: „Ти ли је храниш, попе?... Е, нећеш је више хранити!...“ Очи му севнуше дивљим пламеном... Калуђер, кад је то видео, наже бежати.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Откуд ти? — пита харамбаша. Дева само ману прстом. Харамбаша се диже и приђе му... Почеше шаптати. Харамбаши севнуше очи. — Дакле, тако је. — Тако, Срећко. — Добро. Збогом!
— А што? — упита. — Кућа ће нам у пламен букнути. — Иванова, а не наша! — цикну Станко, а очи му севнуше. — Шта сам знао! — слеже раменима Алекса. — Тек мислим, боље је склонити их!... Него, деде, здрави! И пружи му чутуру.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Кад не можеш бит на срцу моме, Та не дам те, богме, ни другоме.“ Ово рече, севнуше му очи, Сабљу трже, плахим кроком крочи, Већ је близу, већ до Цвете стиже, Већ јој сабљу изнад главе диже! „Умри!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Напред! — а кад угледа наредника, његове очи севнуше. — Баш добро... Хтео сам да те запитам, шта си ти у овој батерији.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Часком, вели... — Кажи да не могу сад прекидати посао, одговори она одлучно, а из очију јој севнуше необичне муње. — Кроз пола часа изићи ћу на одмор.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Зазвонише и залупаше судићи од тенећке, а тетица само нервозно мрдну раменом и још жудније наже главу напред... Севнуше неколико секунада. — Тетице! ... врисну дете одједном. Тета се већ беше прибрала. Трже се на врисак и скочи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Откуд тако рано? — Хоћу у чаршију. Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.
— Не знам ја. То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. — Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете...
Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа. Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу
Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. Вују севнуше очи задовољно. — Што ће ти сад паре? — Без њих се ништа не може, то знам. А ја их морам сад бацати на све стране.
— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. — Па како ћемо, кад не може друкчије?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
му с’ срце растрзало силно, Оца и матере клетва раздвајала душу и чувства; Сва се потресала природа: к небу сад севнуше очи, Верном па другу је пружио цев смртоносну са речма: „Биј! да не страда толики нам народ. Боље он један.