Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Коса седа, а пре три године беше врана. Од радена човека постаде нерадан; каткад ће само узети пушку, прејуриће преко ових планин
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И кроз лептире гледа како она, боса из летње кујне низ степенице, силази у башту, седа на плетену столицу, спушта плетиво у крило, и на сунцу, препуном пчела и водоплава, сунча се, гола са левом сисом у
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Аја,... Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. Зарожани се опет замислише. Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: — Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? — Ко, ко, ко?...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Пеци, баба, цицвару! — Сад, ага, сад! И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара. Турчин седа крај огњишта и потеже чибук... Задими па — блене...
И Ногић гледаше сталним и мирним погледом. — Да саветујеш, а кога? — Тебе, седа главо, седи свештениче! — Али ја не тражим савета од... — Хајдука, је л̓?... Није то ништа.
— Спремај! — рече старојко. Младеж опет појури коњима и кочијама. За тили час све беше опремљено само да се седа. Дева се примаче Зеки: — Катић те поздравио. — Катић? — Ја.
Ту је једна душа и једно срце. Све то осећа, све плаче... Ту је седи старина ђедо, ту је седа старица нака. Раном зором све трчи руци њиховој... Све се очи упиру к небу и све шапће једну исту молитву: — Боже!
То је шанац на Равњу. Као седа старина, он је обрастао у трње и коров; али је још поносит те дере небеса... РЕЧНИК аваз — глас, вест, јека
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Простором напито, моје срде гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана.
МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена?
Госпођица Ана де Доце, већ седа, Чувена са строгих врлина и тона, Окружена јатом дама, приповеда Једну плаву причу из Декамерона.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« па се све затрчава од врата кревету, седа јој на груди па се чешља гребеном и дави је. И тако то сваку ноћ ради, и тако то траје док петли не запевају, а онда
— Једнако облачно, нема ни форме да ће се пролепшати! — вели и седа међу остале. Још неко време седе и чешљају перје.
Хеј, викну болно гђа Перса, са дигнутом варјачом, па је изгледала к’о Исус Навин кад је заустављао сунце да не седа, — хеј, та што нама женама није дао бог да ми можемо да будемо попови; да се ми овако, како нас је бог створио,
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се.
Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима.
И тако, свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом
Африка
Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.
А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу,
Место лишћа има на себи кратку сукњицу од ниски кориа који звече. Там–там седа на земљу, крај младожењинога таста. Овај је на клупици са стране уласка у колибу.
Кад види колико има мојих ствари, он, иако предлажем да пола одбацим, скида бар трећину паприка, а онда седа крај мене и шофера, крсти се неколико пута и даје знак за полазак.
Ђорђе на сасвим потамнелој икони. На средини воде он се дохвата весала и седа. Огромна маса великих вечерњих птица кружи над нама. Над водом ускоро потпун мрак.
Дечаци ме уплашено вуку. У тренутку кад свршавам подешавање, човек–горило срдито се осврће и седа на своје крпе, окрећући ми леђа. Настају брзи, узбуђени преговори.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Стара ђенералица Шевич – једна суха, седа, роспија – која је владала гвозденом руком у фамилији, хладним погледом жутих очију, бела као да је устала из гроба,
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
најпре на врата где је Рина, па као да је опазио нешто или чуо покрет, одлази брзо месту где је у почетку читао књигу, седа и привидно се задубљује у књигу).
В АНТА, АНА АНТА (средовечан, мршав, ћелав. Он упада усплахирен, осврћући се за собом као да га неко гони. Седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу воде! АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.
АНТА (звони): Патите ли од срца? АНА (улази). АНТА (Ани): Чашу воде! АНА (одлази). ЉУБОМИР (уморан и клонуо седа у фотељу): Ништа, ништа, боље ми је, ништа. Шта је ово, шта је ово, забога? НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао? ЉУБОМИР: Ко?
ПАВЛЕ: Зашто не? СПАСОЈЕ: Онда изволите сести. (Нуди га цигаретама.) ПАВЛЕ (седа у фотељу и загледа је): То је она фотеља из моје радне собе. СПАСОЈЕ: Нећете ваљда рећи да су и цигарете ваше?
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Доручак је на столу. На уобичајеном месту леже растворене новине. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опет се угојио и носи своја стара одела.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица.
Сунце седа, па се опет диже, После ноћи бели данак стиже, Шат и мене моје сунце дође, Шат и мене данак не мимође, Доће данак,
Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато
“ Шаре с' оре, горице се пуше, Да се боље турске главе суше. Тамо, брате, ено сунце седа, Једна љуба на војна изгледа, И ево га, на ножу му, побре, До две турске, до две главе добре, Она преда њ:
Сунце седа поносито, тио, Гојко у њег' очи управио, За горицу злаћано заходи, Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно
Ал' јасне горе код Стојана свеће, Он мисли нешто, тамо-амо шеће, Па онда стаде, и за стола седа, — Ал' ето к њему два момчића бледа. Без питања су к њему улетели, Без поздрава су мучну реч повели.
„Ајдмо, брже!“ она кара, Он грлећи одговара. 39. На канабе јоште седа, На своје је вуче крило, Чедо види да је беда, Па се њему попустило; На крило му млада паде, А он ми је љубит
Тур' му с главе капетину, Да не има врашке роге? Ама народ веран, јао, Седој бради веровао. 12. Седа брадо, што засија Ка купина она света, Ма из тебе реч Божија Не заори, веруј, клета!
81. Ето седе сунце бедно, А де не би била беда? Све то једно, те то једно: Сад устаје, сада седа; Још да место кадикада Попромени, ни по јада. 82.
К себи дође, с одра уста, Па одшета у градину, Носећ собом јада пуста; Онде доле тужна седа, Главу дивну оборила, Пушта мисли унапреда, Тешки бојак отворила, Што унапред то све горе Залуду се мисли море.
Мозак врти, тоне глава, Кâ што реко, божа страва. Он на клупу сада седа Па у море доле гледа: Валови се о кам боре, Чине му се њему зборе.
није зрачно, Одело каткад узме мрачно Облаке силовит громе бразда — Ал' не траје то тако вазда, Јер скоро ука ова седа, И ведро опет небо гледа, Овако бија, друже, с нам', Кад подиже се бурни плам, Овако тиша се љутина, И прва враћа
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека. И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви.
Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја?
Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим бришући лице „бошчом“ седа у хлад и ћерета са осталима. Жагор се све више дизаше.
— А што? ти ли си ми дала?... Моје паре! — И, као у инат њој, седа на земљу, прекрсти ноге, баца капу, вади из појаса стакло ракије, пије из њега и продужава песму.
А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камо ли што друго помогне. Растргла се од посла.
— И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају. Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, као бојећи се да није штогод још заборавила, што је
Од свачега ја морам прво, а она надохват, клечећи. И, кад се ја сит одмакнем, тек онда она седа и једе много, здраво. После? — Мирно је, тихо.
Улази ч’а Јован; љубим га у руку, он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе прекрстив ноге. — Свири, бре! — заповеда Циганима, који су се збили уза зид. — Шта, газдо?
Видиш ли га колики нам је порастао. Седи ти, тако, до мене. И помиче се да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч’а-Јована, а рука јој дрхти... — Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих.
Снашка Паса тамо једнако пева, а овамо Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној... А кад убрише чело, он и косу понесе у прстима. Поче да савија цигару.
И пошто скине са себе одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара? сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.
Млад је женик мрко гледа, помркује роба верна, — то је вид'ла једна стара, крунисана брада седа. Крунисана седа брада филишћанског царског већа, што сеђаше крај богиње, младенцима иза леђа.
Млад је женик мрко гледа, помркује роба верна, — то је вид'ла једна стара, крунисана брада седа. Крунисана седа брада филишћанског царског већа, што сеђаше крај богиње, младенцима иза леђа.
Крунисана седа брада филишћанског царског већа, што сеђаше крај богиње, младенцима иза леђа. Крунисана седа брада младожењи тихо смета: „Не синовче! немој тако, не скрнави света реда!
Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда! Замоли га и ти малко, израиљска брадо седа!” Израиљска седа брада свећеник је првог реда, у сватове дозвала га филишћанских моћ победа.
Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда! Замоли га и ти малко, израиљска брадо седа!” Израиљска седа брада свећеник је првог реда, у сватове дозвала га филишћанских моћ победа.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Дела, дела! Видиш да се срди, оће да иде кући. Седи, мајка, да чујеш, како је лепо. СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби? ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку. СТАНИЈА: Ете!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Бебирони уфуравају у моду! А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ!
У тренуцима када остане с минималним количинима винчуге у кући, измислио је специјални фазон: седа у столицу за љуљање и цирише своје преостало пола литре у дугим гутљајима, не престајући да се љуља.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Преко мога гроба Нек' се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена. Све сам сада каз'о сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу”. 6 Тако деспот сврши.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
да нас води престо од глине таванице нема између четири зида једна птица лута онда наизглед неумесно на столицу седа и чини покрете својим кљуном ћутање се више пробити не да птица окреће листове књиге потом на лири твори звуке
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
(Обазире се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му пригушила глас. Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.
(Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету). АГАТОН (враћа се из собе, за њим Симка): Гле, и ти си ту? МИЋА (увређено): Како то: гле, и ти си ту?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И сада непријатељ командује... Они се опет враћају, извукоше онога мртвога. Други седа... Извадише и метак из каре, жут је метак граната, разорна граната...
— Вјечни покој подажд Господи погибшим за вјеру и отечество! — и седа старина у епитрахиљу пође лагано између мртвих, шкропећи их вином.
— и сва сломљена, и онако разбарушена, враћа се поводећи се и седа на клупу испред станице. Кажу, данима она чека, не би ли јој случај повратио изгубљено дете.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Брзо стиже у Брезовац. Веља таман седа за ручак, а Гојко упаде у собу, задуван, занесен, гневан, са стотину осећаја.
Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«... узвикује јадник очајнички, па седа на један велики камен, који је ваљада нарочито ради тога и намештен уз брвна, ослања се леђима уз дрво и подиже главу,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
МОЛИТВА Оче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги. Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих.
Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере
Чашу у славу оне недеље кад су питали: да ли жито ниче? Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Св. Аранђелу оставила без колача?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако... Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
»Наставник одмах узима своју породицу, седа с њоме у кола, отвори електрични апарат и — збогом. За један дан мора бити у Лозници.
Одједном дете опази, после неколико, често поновљених случајева, како тетица сваког дана, у једно исто време, седа крај прозора и гледа... гледа... не дише. — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Одлази.) В ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (вади новине из џепова и ставља их на сто. Седа, савија цигарету, припаљује, развија новине и разгледа их): „Реч-две уочи избора”. (Чита даље у себи.
Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан). ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца.
(Оде.) ВИИИ ЈЕВРЕМ, затим ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (вади из џепа новине, развија их и седа да их прочита). ИВКОВИЋ: Добар дан! ЈЕВРЕМ: Гле, ти си?
) Тако. 'Ајд' сад! Седи ти тамо па тражи реч! ЈЕВРЕМ (оде још једном те ослушне на вратима, иа се враћа и седа на столицу према Срети. Укрути се, искашље, устане са столице и диже руку увис): Молим, господине председниче, за реч!
(Говори.) Ево, ова је половина чиста. (Оцепи и да јој.) Пиши, молим те! ДАНИЦА (умочи перо и седа). ЈЕВРЕМ (шета узбуђено, мисли и грицка нокте): Да л' да кажем „Господо”? Не, боље је Грађани”!
То ти је моја последња реч. Ето ти! (Гурне врата, закључа их, стрпа кључ у џеп и шета узбуђено и љутито.) ИВКОВИЋ (седа за сто и пише). ИИ СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (улази у Јевремову половину собе): Добар дан, зете!
А и да прођем мало, да чујем и да видим шта је напољу. ВИИИ ИВКОВИЋ ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (враћа се у своју собу, седа и наставља писање). ПАВКА (вади из џепа кључ од дућана): А зар не би могао успут да обиђеш мало дућан? ЈЕВРЕМ: Таман!
Па ипак зато, сешћу одмах и ублажићу говор колико год ми је то могуће. ДАНИЦА: Добро, пристајем! ИВКОВИЋ (седа за сто и поправља говор). XИВ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (показујући Даницу): Ево је па нек ти сама каже!
ГРАЂАНИН: Ја чух, газда-Јевреме, 272, Ивковић, кажу, 214, а социјалисте 26. ДАНИЦА (улази полако у Ивковићеву собу, седа за сто и преписује говор). ЈЕВРЕМ: Е, а од кога си чуо? ГРАЂАНИН: Од Симе порезника.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ЈУН Месец је пун као кљун. Искри се сребро у одблеску. Једна звезда седа у чун И тоне у даљ плаву, небеску. Трачак искоса, пао у жбун, Колико да осветли нотну свеску Попца што свира: јун!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јер моја је душа силом дувна седа Што међ четир зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа, Нит̓ је кога знала, нит̓ њу когод знао.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Сваки час устаје са столице, опет седа, скршта ноге. Свираче још није хтео звати к себи горе, јер би му били у близини и заударали би му оном својом
замршена, и сигурно, слободно, не откинувши ни једну жицу, расправи је, па чак, као да то није туђ посао, већ њен, седа у разбој и продужи да она тка. Али то бива мало. Брзо се као умори и онда се диже и одлази другој комшиници.
Тако целог дана иде од куће до куће, провлачећи се кроз капиџике. Изреди целу махалу и опет се враћа кући, опет седа до огњишта, шара по пепелу, кува кафу и срче је полако, одмерено, облизујући своје изгрижене зубима и навек румене и
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Ушавши сви у трпезарију и пошто се оконча речени псалам са малом молитвом, седа се по реду који је одредио игуман и једе што је постављено са похвалом Богу.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
СТАВРА: Пусти човека на миру! МИЛЕ: Видиш ли како групаше! (Непознати, и даље гледајући напоље, седа за сто. Прилази му Иконија.) ИКОНИЈА: Оћете нешто да наручите? НЕПОЗНАТИ: Нешто би вечеро.
Ено ти га тамо, у ћошку! АНЂЕЛКО: Видим и сам! (Анђелко прилази Иследнику, опрезно седа за сто. Цмиља се враћа Иконији, која, код шанка, покушава да поврати Јагоду.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Годи јој да настави истраживање у том правцу. Полагано се издиже, седа. Гледа га нетремице, право у очи, испитивачки.
(Одвлачи га лево низа степенице.) Пауза. Ветрови све бешњи. ЈОВЧА (пење се тешким корацима, замишљен, уморан, седа крај ватре на столац. Одахне, хукне, тешко).
Сад ће. (Окрене се улазу, силази, једва дочекавши да сврши своју улогу.) ЗУЛФА (улази тихо и седа на столац према Јовчи, подаље; у раскошном оделу, с низама о врату, забрађена танком, фином шамијом, тако да јој се
ЗУЛФА (окрене само поглед од њега, заклања се руком). ЈОВЧА (болно): Стару! НАЗА (улази тихо, седа на столац до Јовче, окренута ватри; разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо кошчато лице; узима
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
му је благ, не љути се, не верује да се отац не љути, иде к њему суљајући се низ меку косину очевог „дођи, Ђорђе“, и седа поред њега на праг старе куће. Не гледа у оца. Ћуте. Аћим се колеба: како да почне разговор? Није пијан.
Она се двапут накашља казујући му да зна да је ту. Изазива ме, улази, застаје, јер једно друго виде на месечини. Она седа на кревет и посматра га. Осећа да га се Симка не боји.
Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на врата, клонуло прилази кревету и седа до ње. Она се не покреће. Гледа јој лице. Из великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
На прозору се појављује Никола Пашић, који се ни после толико година уопште није променио: дуга седа брада, расејан поглед, загонетан израз.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери. А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!
Злато моје земљица покрива!... Бр. Радичевић XXXИВ ЛЕМ-ЕДИМ Самац седи стар Лем-Едим На јастуку свиленоме; Седа му је пала брада По кафтану зеленоме.
----- Ал' ја видим једног старца, У дубини даљних дана, Седа коса, борно чело, Прошлост му је пуна рана. На штапићу иде, клеца, Јад га тишти, јад големи; За њим трче мала
Јер моја је душа силом дувна седа Што међ' четир' зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа; Нит' је кога знала, нит' њу когод знао.
пометња наступи у чину: Ту капетан псалме цитира са жаром, А доминиканац свира мандолину; Госпођица Ана де Доце, већ седа, Чувена са строгих врлина и тона, Окружена јатом дамâ, приповеда Једну громку причу из „Декамерона.“ Ј.
Запљускава, шуми, пенуши се вода; Кикоћу облаци, пролетњи, прозрачни. Петоро седимо: једна седа дама, Са слеђеним болом, к'о древна Медуза, И једна девојка, с тананим уснама, Упалих прсију, и усахлих суза.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг. Питагора стиже са својом пратњом на неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави око њега.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Милош на Дубљу, Милош на Љубићу...“ И пргави се, љути и праска паша, те се тресе она његова седа и до силава бела брадурина, мрште му се накострешене веђе, мрда чалма: „Чуј Милошу, чуј, и твоја ће тако.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру... Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
младост и година моја свака, Мада оде сва сирота, као беда, Мада небо не донесе дана лака, Ипак моју главу кити коса седа, И велики одмор спрема црна рака.
Ћипико, Иво - Приповетке
митокласи се народ поред високих дрвета и намештених пуних столова, жагори, а кад зазвони подне, крсти се и молећи седа за мрсне столове и свугде где је згода.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер?
ЖИВКА: Е, 'ајде, 'ајде, бога вам, па ми јавите. АНКА: Хоћу, госпођо! (Одлази.) Х ЖИВКА, ВАСА ЖИВКА (задовољно седа у фотељу). УЈКА ВАСА (долази споља): Добар дан, Живка. ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти? ВАСА: Како откуд ја?
XВИИ ЖИВКА, затим СВИ УКУЋАНИ ЖИВКА (најпре се слатко и детињасто смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је оставила кад је узела од
га чита, али се у томе тренутку сети и оде до стола те узима ону цигарету коју је оставила кад је узела од Нинковића. Седа поново у фотељу, припаљује цигарету и почне читати писмо држећи ово у левој а цигарету у десној руци.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
вароши, у пољу или винограду, како обилази летину или надгледа аргате, али га зато видимо у породици како ритуално седа да обедује и ритуално одлази на поподневни починак.
192 Све је у Младеновој кући подвргнуто прописима, и стога се на све пази: на покрет, поглед, начин на који се седа и устаје, тон којим се нешто саопштава и заокренутост лица с којом се слуша.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Невен« 1881. ЛАКУ НОЋ (По немачком, уз слику) Сунце седа, ветар дрема, тама пада, А тишина молитвена морјем влâда.
Петровић, Растко - АФРИКА
Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.
А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу,
Место лишћа има на себи кратку сукњицу од ниски кориа који звече. Там–там седа на земљу, крај младожењинога таста. Овај је на клупици са стране уласка у колибу.
Кад види колико има мојих ствари, он, иако предлажем да пола одбацим, скида бар трећину паприка, а онда седа крај мене и шофера, крсти се неколико пута и даје знак за полазак.
Ђорђе на сасвим потамнелој икони. На средини воде он се дохвата весала и седа. Огромна маса великих вечерњих птица кружи над нама. Над водом ускоро потпун мрак.
Дечаци ме уплашено вуку. У тренутку кад свршавам подешавање, човек–горило срдито се осврће и седа на своје крпе, окрећући ми леђа. Настају брзи, узбуђени преговори.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Пасторче тражећ, ту је јурила!... Радаче!... Вуче!... (Узима једну троногу столицу и седа на њу.) Шта ми је сад?... Кô да ми поноћ паде на очи, На груди стена с својим теретом Дисање слабо гуши у груд’ма.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Вук неверни, А Милош када смотри која беда И стид му грози, за тај укор скверни Одговори: „До колена ти седа Тај издајица злобни и чемерни, А сјутра ће се знати правде мера, И тко је вера, тко ли је невера!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.) РАДОШ: Е срам те било, седа старости! Кад те овако лудо дериште Овако грозно може мучити. Да ме прогони?... Да ме мушкета?...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја молим — ви’ш! МИЋИЋ: Хвала, госпођо! ВУКСАН (за себе): Радуј се сада, седа старино! Од курјака те иште лисица... ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо!
РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте? БОГДАН: Далеко, Ал’ о том после, А сад ми кажи, седа старино, Да л’ имаш траве или мелема Којим бих рану могô привити? РАДОШ: Рану? А ко је рањен, дијете, ко?
— КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад иди! Иди! И спреман буди, седа старино, Да кад нам врата алком гвозденом Незваног госта друштво пијано У доброј вољи мало задрма, Да ми под
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Још неусахла крв копни и воња, Свежи мртваци ћувиком се јате; Краљевић седа на крвава коња И кличу трубе, да му размах прате. Ограшја ћуте. Тајац пољем гази. Белбужд!
Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра, где чама на згариште седа, Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте зато наше речи грубе.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.) Дедер, сад, молим те, господине Вићо, прочитај ми још једанпут ту депешу, али полако, реч по реч.
Шала, брате. Знаш како је, чиновници се шале између себе, а ти опет... Седи, седи сад слободно! МИЛАДИН (седа с неповерењем). ВИЋА: Јеси л' превио табак, господине Милисаве? Напиши му тамо „рађено” и упиши имена присутника.
) Право кажеш, господине Жико, тако ћу да урадим! (Оде у собу.) XXИИИ ЖИКА, МИЛАДИН ЖИКА (оставши сам, хукне и седа на своју столицу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!
Младен не седа, већ стоји једнако гледајући како слуга ради док не би сунце одскочило и обасјало ред дућана готово све подједнаких,
Улази унутра, иде у собу и, као негда отац, чека вечеру. Само сада не седа он као отац му, не жури, не виче онако ужурбано, изгладнело: »Хај̓те, што не приносите?...
А у кујни ватра, гасећи се, час по час плане, пружи се те осветли кујну, посуђе. Напољу мрак, већ дубока ноћ. Младен седа поред бабе али не у чело, већ подаље, остављајући између себе и бабе празнине, као празно место за некога.
Ако је ма за шта пита, она одговара некако умиљато, болно: — Ако, Сетке, ако... И чак није хтела више за софру да седа. Навлаш је избегавала, а нарочито кад би Младен био. Поставе. Чекају.
— као да му се извини. — Ако, ако — одобрава јој он. И не седа. Пошто се, стојећи, са сваком здрави, распита, одлази горе, на горњи бој, остављајући их саме да и даље седе,
Чекали да он каже, одлучи се па да пођу, али он, као да није ништа било, као увек прибран, миран. Излази пред дућан, седа на ћепенак и с прекрштеним ногама, изувеним ципелама, бројећи бројанице, као у најмирније и најсвечаније дане, седи.
како и сада, на последњем можда растанку, мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што пре седа у кола, да би што пре отишла. Мора, јер ено друм почео све више да се пуни, црни, закрчује колима осталих бегунаца.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
(јер би је она иначе одмах после употребе појела). Та д. меће се у длан: длан се расече, у њега метне д., и чека седа рана зарасте. Ко има д. у длану, може отворити сваку браву без кључа (Караџић, 1. с.). Д.
на местима где се, по народном веровању, јављају але: на »увртима« (где се окрећу стока и плуг при орању и где се »не седа, нити се руча, нити се мала деца везују у љуљке«) и »по браницима на водоплавном земљишту«.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
него на било шта друго (на моћ, на богатство, на мудрост зрелог доба); њој је потребан неки млади љубавник, а не седа старина са саветима како да сузбије зов пути.
То од нас траже душе оних који су храбро умрли, борећи се против крволочних зликоваца.“ Седа као да је потпуно исцрпљен и истрошен напором. Ја мислим да се он неколико дана спремао да одржи овај говор.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Преко сурих плоча Тумара седа старост. Коров густ Покрива стазе и гробове неме И сав предео, суморан и пуст. На трошни спомен она спушта главу, А
Преко мога гроба Нек се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позиније доба, Да ми гроб не куну у седа времена. Све сам сада казô, сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу.“ Тако деспот сврши.
је, ћутећи, гледô у даљину, И чинило се да погледом мери И даљне горе и немирну Дрину Као одломак изумрлих дана, Кô седа слика старца Осијана. 13.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи.
(Сам у себи погађајући): Дакле, од када си ти у црнини, у тузи, ја зато никада нисам дошао. ТАШАНА (пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да! САРОШ (узрујан, корача, ломи прсте): Што се од тада није јело и пило?
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.
то није знала, послуживала ме а рукав њене кошуље дотакне моју руку, прамен њене косе, курјук, додирне ме по лицу; седа слободно код мене, чак ме и за чело, главу ухвати и прекори: »Опет си ноћас. Докле ћеш? Што не пазиш на себе?
шамију јаче разгрће, да јој се види више лице и коса; јелек боље закопчава и више диже шалваре, да ближе дођу јелеку; седа на миндерлук). Улази Сарош. САРОШ (не сме даље да крочи): Добро јутро! Смем ли? ТАШАНА Море, улази!
И ето, зато сам тебе толико чувала, радо помагала. Олакшавајући Твоју самоћу, осетила сам да тиме ублажавам и своју. (Седа, изваљује се.) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох!
До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори. (Хвата је за руку.
(Седа, око њега хаџије и остали.) ХАЏИ РИСТА (тапше рукама). Улази Стана. ХАЏИ РИСТА (се подбочи пред њом): А ти, кучко
«... А како је горе »у меџлис« — усред вароши? — Не смемо ни да привиримо тамо. МЛАДЕН (седа на миндерлук и таре знојаво чело): Осветићу ја све то крвљу.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду?
изгледа: црне масти, густе лако коврчаве и уз лобању приљубљене косе тамне као гавраново крило, тако да су се седа места просто блистала на глави.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Аљина му о једном рамену виси; марама немарљиво везана. Кад седа, он не седа као други људи, него се на столицу трућа; кад оди, он или управо у земљу гледи, или главу у небо диже.
Аљина му о једном рамену виси; марама немарљиво везана. Кад седа, он не седа као други људи, него се на столицу трућа; кад оди, он или управо у земљу гледи, или главу у небо диже.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он. — Помагâ ви бог! — каже и седа на гомилу камења. Онда вади кесу са дуваном и пуни лулу. — Одакле ти? — пита га неко. — Ја?... Са границе.
Тело се све више изнурава, душевни живот лагано замире, човек није свестан свога положаја, и седа на влажну земљу, леже у воду, да би се одморио... Машина чини још један обртај и нечујно стаје...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа?
И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења.
« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче?
Како су дрхтале Вараличине руке док је делио! Како се ширило орлово гладно око! Већ и сунце поче да седа. У један мах се Варалици учини: орао краде. Затим се у орла увуче сумња. — Крадеш ли ти то? — упита.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Окреће се Циганима, бесно им претећи јатаганом.) Гркљан! Салче! Овам’! Зашто с’г ћу све да... (Седа, за ваљује фес, раздрљује прса.) КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (седају подаље од њега понизно, збијено).
ТОМА (ломи се): Ех, молите Бога, што је овај сада свети благи, Божји дан. (Прилази побожно и седа за софру; строго.) Хајд, дај, али брзо! МАГДА (срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо.
Чочеци! Овамо, бре! (Долазе и остали.) Овамо, браћо моја слатка! (Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго.
Једнако: »кући«... (показује на кућу). Ете с’г дом сам, кући! (Седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу.) Де, бре... (Гркљану): Свири!
Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас.
Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме воде!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
зна сваки јер бујну човеку ни младост а ни старост није за поштење, теке раслаби ли се човек и дâ ли се на своју вољу, седа брада ни за јадну му хвајду није, и боља је стидљива младост оштроумна и шмишљена.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
То ми је мана да сам дружељубив!“ у кафани пуно. Жагор и разговор на све стране. Долази и Миле с хармоником и седа обично у један ћошак. Он обично пре вечере одсвира овде, а после вечере где свира — ко би то знао!
Мане, и он ту, и он узима две таблице да игра. Келнер меће пред свакога шаку кукуруза. Нацко седа за један сто у средини, мућну кесом и викну: „Почиње; молим за тишину!