Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
— — — — — — — — — — — — — — — — — Па се онда секире осетим, И одозго доле у двор слетим, Онде један баш је дрва секô, Ни поздрави, ни му штогод реко, Већ ти њега за секиру брже, А момак је од мене отрже, Он не знаде шта је ни како
И пре га је Србин био, Па га свагда и избио, На груди му клете клекô, На челу му дуван секô. — Јуриш, Србе, кô некада, Јуриш, јуриш на њ и сада! Што нам пашче на пут стаје, Што ли на нас режи, лаје?
Кад тебе моја рука дирне Прекрасни мене жар пропирне. Са тобом све сам стекô, стекô — О још би с тобом радо секô! (БОЛЕСНИКОВА ТУЖБА) Је л' то данак, кад му ведла неста? Је л' то сунце, откад сијат преста?
и беше му слатко, Те још се смеје, ал' беше за кратко; Јер Миле отле беше недалеко, Те силном мишком јунак је секô, Ал када спази де господар паде, И ко му рану самртну зададе, Кô огањ живи плану му у очи, Два-трипут крочи,
Јер Раде је био недалеко, Те јуначки злотворе је секô, Секô љуто; на друга гледао, У невољи њега угледао, Те довати ону шару дугу И поможе од самрти другу.
Јер Раде је био недалеко, Те јуначки злотворе је секô, Секô љуто; на друга гледао, У невољи њега угледао, Те довати ону шару дугу И поможе од самрти другу.