Употреба речи села у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је безглаван народ...

Проклетници!“ Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села. Туда су често пролазили Маџари. Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару

У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. Али је и то било као с брашном.

У цркву уђоше два-три човека и неколико жена из оближњих села. То је било све... — Али где је Стана са мајком? — мислим сам у себи — Зар она неће доћи?

Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као у својој кући, премешташе по асталу на коме беху понамештане разне шарене ситнице, као:

Има ту људи и из далеких села: Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана

— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“... Нико други, него он... — Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе. Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах

” Сам прави, пак сам поквари: залуду му мука. Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем?

Сваки час мора сваки готов бити убити, ако није рад убијен бити. Отети, упалити туђа села, разграбити, убивати, то су њихови всегдашњи и најмудрији разговори.

Зао и пакостан оном је најгори ком је најближи; напоље такога из града и села, да људе не трује! Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

У АУШВИЦУ 66 ДОЛАЗАК КОМАНДАНАТА 67 ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА 68 ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ 69 НА ТРИДЕСТОСМОГОДИШЊИЦУ БИТКЕ ИЗМЕЂУ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА НА ЈЕЛОВОЈ ГОРИ МЕСЕЦА

сунцем из неба месечевог мужу сеновитом до дна перунике отвара, из долина, и с врхова брда, из градова и села, из столарских радњи, с дрварских пијаца, дуге поворке, одасвуд, мостови препуни нáрōдā, са секирама и тестерама

ПЕСМА О НОШЕЊУ ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ Душан Радовић Кондор је заклан јер је клао.

А мени се спава! Нападају ме мрави, рука ми се до лакта црни од мрава! А мени се спава! У села нам ујахују војници, пале сена, хватају гуске и патке, на друмове изгоне стада оваца и крава! А мени се спава!

кланце и планинске венце, сливове река, жетве, виногорја, беле раде, овце и облаке, све до грчких и албанских села! А данас је кнежев кажипрст уперен у фирму „Југоекспорт“, у којој се продају шешири, кошуље и конфекцијска одела!

степенице уз које су јунаци ујесен у облаке носили овнове и вино; некад су низ ове планине богови силазили у села, да се жене. ПРЕОБРАЖЕЊЕ Како лепо пред јесен миришу кујне!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’. Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући.

— прича мој отац — и опет почнем чете скупљати, међутим дође фендрик Јован Вујадиновић (он је први Србин из Срема, из села Товарника, чини ми се, добар јунак и погибе после на Соколу, кад смо на Калкан јуришили).

почеше бранити; њи’ов старешина Гуша Муста-баша узјâ на хата а мач у руке и управ потрча сокаком, а Ђока Мићановић (из села Клинаца, сат и по ниже Ваљева, који је доцније постао стражместером) дочека га насред пута и карабиљ опали, а Гуша

Коча је био из јагодинске нахије, села Ланишта, био је најпре добар свињарски трговац, а после добар јунак.) Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој

оку меда или наплате пошто је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија близу своји’ села, дотерају му по која кола дрва, и то је био сав данак спа’ијама.

и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више. Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали.

Његова дружина сва прсне и којекуда разбегне се, па тако и они што су се у села била разишли, како чују да им је старешина погинуо, поплаше се и сви побегну у Видин к Пасманџији, који се још пре

Тај прота Лазар родом је из села Совљака, ваљевске нахије, и био је у Совљаку прота, па је заостао у Срему, а и сад му је фамилија у Совљаку, Ђикићи,

И то могу слободно казати да у нашој нурији, — сва села која цркви у Бранковину иду — нико на какав други суд није ишао нити је кавге било.

Он, како је видно у оно разно доба по Срему и Банату, како су села на кумпаније подељена, јоште како се вратио из Карловаца, одма је наредио код сваке цркве по једнога главнога кмета

код сваке цркве по једнога главнога кмета над оним селима која год оној цркви иду, а свакој цркви ишло је по 8 и по 10 села, и тако ти кметови звали су се среским кметовима.

три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у Ваљево, и ту се од све три кнежине састане више од 300 људи и оду на мешћему; дођу и месне

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

стићи ће понајлак. Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом.

Сад је тек први пут изишао у Вучевицу, откако га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; није му било по згоди да сврати и у њу. 3атим је настала добра част.

Одатле се крену капетан обилазити остала села. У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју је он »за

Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус, итд. по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита

— А пошто прође овако? — Једва по дукат. — А колико си их већ завезао? — Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на

— Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира! — Их, забога, господине! Много... — задиви се Ђука толикој штети.

У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик.

Није то шала остати са ситном децом — под ведрим небом, као просјак!... Начини се ту галама, дотрчаше још људи из села. Он, сиромах, сам изиђе и предаде се, те га одмах отпратише у хапс... — А шта би од продаје? — Продаја се извршила.

Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак. Служи под најам, а уз то зна свирати у ћемане боље од многог свирача.

Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.; с њим је поп Рашко, Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест.

Среја и оно момче отишли раније, јер им ваља читав сат 'ода препешачити до села Н. Момче оно граби напред с пробијеним бубњем, а све се поводи ђа тамо ђа амо.

И ту се тек пазарује добро. Нема дана кад не дође каква снаша или девојка из села да купи што: шамију, иглу, ђинђува, мараму, па чак по нека и белила.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“. Ту се, у једној дринској отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.

У запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а окôна села назваше и сам Јордан тим именом. Уосталом, то име готово и доликује.

И кад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села подигли. Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници.

Није се питало је ли богат или сиромах, неро је ли Црнобарац. Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу. Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине.

Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима. Звао се Суља.

Имао је оштро око да све запази, имао је јако памтење. Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села.

Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!... А што се рада тиче, о нему се причало.

И то онда кад кметује Јова Јуришић!... О, Господе!... је ли то могућно?... Па шта ће нам сад рећи друга села?... Знам!... Рећи ће ми: не поноси це!... спусти мало дурбиљ...

У том мучном ћутању проведе два пуна сахата. Наједанпут отпоче живот око њега. Из околних села допирао је глас петлова; птичија се расцвркута; свежа ваздушна струја покрену лишће на дрвећу и оно зашушта...

А ма који од њих је два да је видео два-три села више од свог рођеног места!... Па и сама жена тога доба била је нешто друго.

Сељаци из Равња, Засавице, Раденковића и других околних села не зову Засавицу реком него језером. И имају право. Јер доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и

Даници њихни зваху се разно. На самом ушћу Дрине у Саву даник бе звао Парашница... Изнад села Банова Поља други је даник Вишкупија, а изнад села Раденковића био је трећи даник Дренова Греда.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе, Да широм поља брзо проспе Крвавих булки мора цела. МРАК Иде ред црних јабланова Сву

Даде храму села, засеоке, паше; На стари млин врати из Злетовске воду; Даде уље, тамјан, и одежде наше; Лик Пантократора у великом

Подари иконе цркви Архангела, Златне канделабре Пречистој код Преспе, Два товара блага и двадесет села Цркви у Леснову... Склопи очи сетне, У исход уштапа, једне ноћи летње.

Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне.“ ДУБРОВАЧКИ БАРОК Села је за стари бели пијанино, Док у врту споро пада мрак и киша.

Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. — А знате што га је отпустио? — На правди бога!... Видео га да игра крајцара!

Нема, море, оваке девојке ни до деветог села!” Онда извади из недара кутицу с огледалцетом и стаде коврчити золуфе. Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу

” Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета. Попу се одсјекоше ноге.

Ко не вјерује, нека пита само кога из мог села. Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још

Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.

Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, „а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!” Владика се добродушно и лако насмија.

Силне се припреме чине. Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући. Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонац с кајмаком, живих и пржених

уобљавају обрашчићи и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње да води душу села из села. Кад по други пут оде, пође све по старом.

обрашчићи и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње да води душу села из села. Кад по други пут оде, пође све по старом.

Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду који је још с два-три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.

Ко њу чита, тај се ближи богу! Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига. Дани измичу. Мара је цар села. Свакоме су пуна уста. Нада да ће нам она бити кад-тад учитељ заносила нас је све. А она хода по пољу.

Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села. Кмет се помамио: Живог или мртвог! — дере се он. — Живог или мртвог, моја глава цареву плаћа!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ђорђевићу професору Велике школе ГЛАВА ПРВА У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама.

А она, слатко дете моје, села па записала у њу све сосове, цушпајзе и мелшпајзе како се правиду. Све излењирала и исписала, слатко дете моје.

Кола стадоше пред Великом биртијом, тамо где само господа и Жиде свраћају, а од ових из села одлази тамо само господин попа, и један и други, али врло, врло ретко; даље: господин нотарош, апотекар, хирург,

— Службеница! — одговори Јула и поклони му се онако како се обично фрајле са села клањају, то јест извуче мало врат к’о корњача.

Он је сам заповедио да се тога дана ништа не ради, и побожни свет поп-Ћириног и поп-Спириног села ниједну, ни написану, заповест божју није тако свесрдно испуњавао као ову усмену.

— Или управо: варошке су према онима са села као... као оно без мириса дућанско цвеће према миомирном натуралном и природном цвећу из баште или перивоја. — Ију!

Од пања би’ вид’ла бар неке асне..., села би’ па се одмарала у старости..., а од тебе баш никакве! — Мâмо, ’оћу л’ да подгријем вечеру? — пита је понизно Јула.

) па к’о вели: »Ако се нећу са господин-попином ћерком унтерхалтовати, а да с киме ћу!« А она, гледам је, села к’о банацка млâда, гледа преда се, па само: »Јесте«... »Није«. — Али мâмо... — Иди ми с очију, сва си ми мораста!

дуван, и где обично не сматрају да је грехота испребијати или чак и убити финанца; тамо где се крадене ствари из села обично прво траже и најчешће ту и налазе, — у том, дакле, крају су се тога дана увече приповедале не вероватне

Зато је писац и принуђен да се служи подацима малочас споменутих поштованих госпођа, а ове са крај села само да нотира, — јер најверодостојнији извор за тај догађај, то јест Аркадија црквењак, тај извор врло је штур, и

Зато је дакле на крајеве села и стигла та вест тако јако претерана. Тамо се приповедало да су се попови још у Темишвару потукли, али да су их тамо

огласила сва звона, али оба попа нису хтела да буду заједно; једнога је од њих обично увек замењивао поп из суседна села. А шта су радили њихови укућани; шта попадије и ћерке им, шта г. Пера и Шаца — запитаћете, радознали читаоци. Г.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — А мори! — питају је жене.

А некад био добар домаћин. Имао жену и децу већ ожењену и разудату. Долазили би његови из села. Некад молбом, некад силом, везаног, одводили га натраг или у село, код куће, или у манастир на молитву и исцелење.

А тада као да су нарочито сви бежали из села и ту, у град, варош, гурали се, вукли по улицама и завлачили по опустелим хановима, шталама, и развалинама.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и рањава змијурина у најболнијем грчу, повијао, гурио па испружао и напињао да одоли одлучним ударцима, на самој ивици села Б.

онда се, урнебесно проламајући ваздух са „ура,” изгуби негде у своме летењу да се убрзо опет појави на самој ивици села Б. где се у петој батерији, у сред оног воћњака, лудачки отимало о ућутале топове.

везу па несигурним, ту ђим гласом позва Јуришића и саопшти му да ће сместа ићи за батеријског осматрача на цркву села Б., а да он одмах дође на његово место према примљеном наређењу.

Таман ми на ивици села и стали да пласирамо... — Али кост није мислим повређена? — Па мало, сасвим мало, управо мишић.

Христић, тачно објасни: под којим је околностима рањен означеног дана код цркве села Б. где се налазио као батериски осматрач и зашто, кад је рањен, није прошао кроз завојиште своје дивизије, него отишао

Африка

Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај села. Црни дошљаци испеше се уз конопац у лађу. Дуги, блештави, њина одећа састоји се само из једне обојене марамице.

мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато свирао три пута сиреном, пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа пристали да раде на броду једино ако њихово село буде тако поздрављено.

Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа. Невероватна лепота голих тела, какву даље иа путу више нисам сретао. Она корачају гипко као у игри.

Изглед са високог прозора био је величанствен. Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.

Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће. Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз.

Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села једно огромно дрво покривено је ружичастим цветовима.

Одмах од села, надносећи се над њим, почиње густо зеленило банана и какаоа. Све то богатство припада младим људима велике Монге,

Све то богатство припада младим људима велике Монге, који су се пре четири године одвојили од свога родног села, поженили се и основали ово ново насеље.

Село много веће, зграде трошније, старије, улепљене земљом што се сасушује и отпада. Крај села нешто што треба да је гробље.

Пагајерима се журило и ми пођосмо. Код изласка из села, према светлости запаљене траве: там–там; мој први там–там у Африци.

Диван лет обојених птица. Шеф села долази да ми прави друштво пре но што дође време за силазак на реку. Бојим се да не задоцним и енергично скраћујем

Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села. Није нимало личило на слику Темишвара.

И мада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тог српског села стално чула песма. Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела,

Нити да ушоре своја села. Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена,

Имаће да обрађују земљу. Он ће их населити у села, где су куће назидане у реду, као по концу, према лењиру геометара. А Расцијани ће имати и да приме католичку цркву.

Да се читаве породице, и сродства, населе тако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност.

Ви стално измишљате неке конце да, по концу, поравнате њихове шорове и села. Било би боље да сте поручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осам тешких кобила и да сте их послали на

Зуби му беху жути. Она окрете главу. Кајала се што је уопште и дошла још једном, да поседи, ту, на чатрњи. Што није села у кола без збогом, и без обзира на послугу. А Трифун је ћутао.

Да је и он њој досадио, и те како, то Трифун није ни сањао. Иако није, ни речи, проговорио са њом, кад је поред њега села, он се сећао, како су, тако, ћутке, седели, заљубљени, првих година брака.

Темишварски Банат био је опустео при повлачењу Турака. Остала су била, за њима, попаљена села. Пусте пустаре. Било је решено да се на те пусте земље населе Лоренци и Швабе, који су напуштали своје земље, дуж

Данима и ноћима, Исакович се скривао по врбацима и није залазио у села. Приближавао се само, пред вече, каткад, ватрама, у пољу, нарочито кад би, крај ватре, угледао силуете жена.

је осећао, при сваком откуцају срца, да са њим, у Росију, иду многи – и братенци, и сератлије Трифунове, и читава села у Поморишју и Потисју. Сад је осећао да полази сам самцит. Пред зору, пред полазак, дуго се прао и пиркао.

Пролазили су, после, и кроз нека села, са шашариком на крову кућа. Разговор у колима тек је тада постао живљи. Дуж пута се тада појавише неки, високи,

Теодосије - ЖИТИЈА

А овај христољубац веома се обрадовао због тога, и од своје земље даде многа и најбоља села, која се и до сада чувају неизмењено под влашћу манастира званога Хиландар, обогативши га људима и приплодним коњима и

Овај свети бејаше из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља хришћана, који га по рођењу његовом светим крштењем

А он, пошто ју је много молио и не могаде је убедити да се уда, рече „Воља господња нека буде! По изласку из села и из Дома очева, у цркви светог и над апостолима врховног апостола Петра, више тог села, од старца који ту већ живљаше

По изласку из села и из Дома очева, у цркви светог и над апостолима врховног апостола Петра, више тог села, од старца који ту већ живљаше као инок прими анђелски лик, и на томе истом месту подиже и колибу за становање.

И дошавши до једне горе високе што се налази крај града Призрена, више села по имену Кориша, на тој гори застадоше да се одморе од напорног пута, јер сестра његова изнеможе и усну.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства.

год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XИИ века.

У области северног варијетета села су знатним делом у шумама; насељавања последњих векова вршена су у шумама, у крчевинама.

Кућа су далеко једна од друге и превлађује разбијени тип села. Кућа је доскора била дрвена, шиндром, даском или сламом покривена (на северозападу под утицајем алпијске куће), и тек

Међутим села јужног варијетета су у голом земљишту, редовно везана за карсне облике (вртаче, увале, карсна поља), ограничене на

највећи део београдског пашалука или Шумадија, био је покривен луговима и шумама, нарочито храстовим и буковим шумама. Села, растурена по пропланцима, била су удаљена једна од других и малобројна.

Површине за обрађивање постале су пространије за седам или осам пута. Села која су раније била нарочито по брежуљкастом земљишту и у планинама спуштала су се све више у долинске равни и постала

Чак и после 1842. год. су досељеници могли добити земљишта у оселинама или се настанити у хатару неког села. Многе Јужне Словене из Аустро-Угарске привлачила је слободна држава, у којој се говорило њиховим језиком и у којој су

Оне су пошумљене, исечене дубоким, често кањонским долинама којима теку реке. Клима је оштра а становништво ретко. Села су разбијеног типа.

Дробњаци, првобитно настањени у малој области јужно од дурмитора (у околини села Превиша, Петњице, Добрих Села и других), удесетостручили су своју територију заузимајући дурмитор и нарочито пространу

Дробњаци, првобитно настањени у малој области јужно од дурмитора (у околини села Превиша, Петњице, Добрих Села и других), удесетостручили су своју територију заузимајући дурмитор и нарочито пространу површ Језера асимилујући или

Њега су чиниле породице настањене у засебним кућама које су често образовале цела села. Села су, дакле, била група од породица које припадају истоме братству, и она често носе име тога братства.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича

Кад облак прође, синуће зрачак... О, тише, тише, чуће нас мачак! Док су Тошо и Шаров слушали пјесму Миша пророка, од села се заори један страшан глас: — А, ту ли је онај крадљиви мачак сланинар и његов савезник Шаров!

невидљивим репом вјетра, Брко и Крушкотрес пројурили крај мачка и Шарова и изгубили се наниже, некуд у правцу Бркина села. — Е, куд ћемо сад нас двојица? — забрину се Шаров. — Останемо ли у планини, може нас појести вук.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Рекох јој да нисам гладан. - Не лажи! - шапнула је, гурнула ми комад у шаке и села поред мене. - Отац нас је учио да не седимо по шинама, то и ја учим оне млађе, иако је све наравно, чиста глупост: воз

- Да, то је оно! - рекла је Весна и села на кревет узевши Грету у крило. - Та писма су нешто најлуђе што си могао да измислиш!

- Није ми ништа, мама. Није ми савршено ништа. Само сам се мало оклизнуо! - рекао сам, али она није веровала. Села је крај оца на кауч, опипавала ми је руке, груди, главу и ноге. - Све је у реду, мама! - поновио сам.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Дођу до првог назначеног села. Господар Софра пробуди Чамчу. — Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад? — Шта си ме будио?

Дођу до првог назначеног села. Господар Софра пробуди Чамчу. — Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад? — Шта си ме будио?

После одмора крену се и, тако путујући, дођу до пољске границе, до села З. Било је већ вече. На линији, на путу баш кућа од армиције. Повиче неко: „Стани!

ИX Путују даље. Чамча закаже пут, па малочас сви тројица заспе, сан их овладао. Подуже је трајало, док су до првог села дошли. Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село?

Када се она двојица пробуде, извирују испод арњева, чини им се да то није тај исти пут. Дођу до једног села. — Чамчо, ми смо забасали, ми кроз ово село нисмо прошли. — Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут.

— Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут. Путују читав дан; све нова села. И други дан; опет нема оних села, Чамча их једнако умирује. Већ много путују налево, надесно, па дођу у Пшемисл.

— Ништа зато, доћи ћемо опет на прави пут. Путују читав дан; све нова села. И други дан; опет нема оних села, Чамча их једнако умирује. Већ много путују налево, надесно, па дођу у Пшемисл.

Одавде лагано даље путују, из села у село, из вароши у варош, но сваки други дан морају се гдегод одмарати, јер много путовање још обојици шкоди.

Код Чамче је бал, и то „ноблбал”. Многи са стране долазе. Доћи ће на бал и један касапин из села Ш, са супругом и дивном, лепом ћерком, јединицом. Плава, висока девојка.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Пук се скупљао из разних села славонских и сремских, да би под његовим вођством пошао у град Печуј, где је имао да издржи преглед пре него што га

Сачекујући се, на дну, у јаругама, под логором, скупљаху се по тројица и четворица, испитиваху се брзо: ко је из кога села, под којим официром, а после, јурнувши кроз жбуње, тражаху пут, под вођством онога који би пошао први.

Домаће свађе са свештенством, те зиме нарочито грдне, зидање цркве насред села, коју беше започео, крчење шума, на острву, где су пањеви остајали у земљи, огромни као стене, све то није ишло ни по

Сагнувши се из седла, тако да скоро превали коња, виде да је несрећник бивши црквењак из његовог села и да плаче. Тада му рече тихо, внутреним неким душе своје побуждением: „Прости мја, Секула, у моему недоумениу што

Носећи писмо патријарха Шакабенте у Двор, а радећи са графом Гаисруком на попису војничких села славонских, био је постао брижан и ћутљив, али и надмен. Свакако, Аранђелу Исаковичу све то било је досадно.

А када се вратио, беше сасвим измењен, оронуо нагло и чудан. Зидао је цркву насред села. И по изгледу, и по годинама, могао је да јој буде не муж, него отац.

У развученим, искривљеним, двојним редовима, дизао је прашину као стока, обилазећи села и баруштине, газећи од јутра до мрака песак, ливаде и блато.

Обузимао га је страх од туђине и нечег сасвим лудог. Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних му мостова, заноћивши више пута крај бунара, невидљивих у мраку, пук никако није могао

У околини Печуја још су га стизали кумови из напуштених села, носећи за њим хлебове. Понека жена ишла је за братом по четрнаест дана хода, пре него што се вратила.

Гладан увече и прозебао јутром, крај запаљених стогова, тек сад поче да увиђа шта је учинио. Оставив своја села, остављао је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет неразумљив и недокучив.

Беху као излудели од промена. Ходали су брдом, у чијој сенци, доле, остадоше оранице, села, цркве, виногради које су видели са висине, као тице, а не као људи.

Обилазећи села, прођоше крај огромних пећи и ливница гвожђа, из којих су истрчавали радници да их виде, одевени у коже, гарави и

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

За трудницу је опасно и свако кретање изван куће, одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи постоји могућност да наиђе на особу с „урокљивим“ погледом или „да нагази“ на подметнуте чини.

⁵⁹ Из истог разлога, да би избегли могућност замерања куму, многи људи узимају кума из неког удаљеног села, а ни у ком случају не узимају за кума комшију.

рада представљају традиционалне установе узајамног помагања одвојених инокосних породица или задруга, па и читавих села. Овим узајамним економским помагањем, задруга, као затворена производна јединица, економски се функционално проширује.

појединца и његове породице, већ и шире друштвене заједнице, бројних рођака, комшија и пријатеља, а често и целог села. Солидарност, слогу и узајамно помагање динараца прецизно је описао Ј.

и хришћанство, већ и архаична свест са модерним атеизмом и рационализмом, лепо се види из казивања једног Стојана из села Гојмановаца: „Прошао сам свет, видео све и свашта, нема ништа од тога што народ прича; нити верујем, нити се плашим.

На пример, није јасно да ли су у узорку били сви родитељи из неког села, округа или само неки (најстарији, само мајке итд.).

Каква је разлика у очуваности овог комплекса обичаја и веровања између села и града, између мушких и женских припадника исте културе итд?

Узорак Узорак чине 200 родитеља српске националности, оба пола (мушкарци = 90, жене 110), из села (област Левач = 99) и из града (Јагодина = 101), различитог степена образовања (непотпуна и нижа стручна спрема = 115,

1.1. Постоји разлика у ставу према деци између родитеља са села у односу на родитеље из града, између старијих и млађих, мушкараца и жена, као и оних са различитом школском спремом.

Узорак од 200 испитаника (9 сеоских И 101 градски) изабран је тако да добро репрезентује карактеристична мала села Левча, релативно удељена од града (50—60 км), као и градско становништво које макар једну или две деценије већ живе у

⁷ С обзиром да су испитаници, посебно они са села, били прилично неповерљиви према „страним“ људима који долазе из њима „туђе“ средине и да су се уздржавали да изнесу

Коефицијент корелације између стручне спреме и става према деди је 0,29 (значајан на нивоу 0,00). Родитељи са села имају позитивнији став према деци, односно више су склони да сматрају да су деца „највећа срећа“ него родитељи из

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда, којима се мајка и данас нада, за гробља оних које су

Сва вина бела и румена из виноградних села, са себрових чардака, из натега и бардака, сва шира винограда младих, да до царске се сточи буради.

Да се презрени на вест саму да се судије налазе испред села осете као о празнику у храму где се за исте грехове истом казном прети и велможи и меропаху, где се смртним осећа и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Пасјег моста (Али-пашин мост), Дервенте, Босанског, па Славонског Брода, Новог Сада, Зрењанина, до овог ђавољег села на Тамишу.

Неки, опет, аутомобиле остављају на почетку села, тамо где се завршава асфалт; жао им да их прљају по сеоским џомбама.

бодљикав честар, на преко камених ограда, па кроз брдо, па низ корита исушених потока спуштају се старице из Месечевих села носећи корњаче на продају. Силазе на асфалтни пут што води до мора. Испред њих плове на маестралу запењена острва.

биле испуцале усне — нико се није, дакле, усудио да исише отров, него одлучише да крену брже и да се докопају неког села, варошице или макар друма, где би можда наишли на какав камион и превезли професора до болнице.

»Само ми је још она данас требала!« помислио је, пре но што је ушла и стидљиво села на ивицу фотеље. Испитујући је равнодушно, сазнао је да није из овог града, да је завршила факултет и да нигде не може

Хоће ли стићи неко из његовог села? Сећа се, некада је отправник возова био за њега највећи господин. Кад стави на главу црвену капу, нико није смео да

Свршава им послове. Предаје пакете машиновођи. Набавља лекове. Једанпут води ђачку екскурзију из свог села. Учитељица се најлепше захваљује.

– Ја теби уништила викенд? Ма јесте ли га чули? Ја њему уништила викенд?! Три дана нисам села. А шта је за то време радио господин? Изигравао фармера и примао госте.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Јест, има двије године, за мога најбољег пријатеља, који је сад судија у једној вароши, близу нашега села. Крцун рече матери: — Причао сам ти јутрос све што су радили с њим и са сестром онај њихов поп и старији брат и отац!

Бјеху већином Цетињани, а то није значило што и данас, него људе из околнијех села, што састављају цетињско племе, из: Бајица, доњега краја, Бјелоша, Очинића и Угања.

— Чувах стоку у страни више нашега села, па заспах. Кад се пробудих, а оно стока отишла на њихово поље. Потекох онамо и опазих Илију Драгова под дубом, гдје

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Био је то некад и мој дјетињски вољени свијет и зато сјећање на тога незнаног јунака из мог села увијек ме поново растужи, па се и нехотице припитам: - Шта ли сад ради мој Малиган?

ИИИ Песник детињства, Ћопић је и песник села: детињство и завичај у његовој су причи чврсто повезани. Детињство је песник, а завичај, то јест село, грађа која се

Ћопићева везаност за такво стање могла би изједначити с љубављу. Слика села двоструко је идеализована: завичај је најдубље доживљен у детињству које се више вратити неће, што је повезано са

све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха!

Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико! Ви жалите српска села, а како је у Италији пропала најлепша варош, Мантуа. ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају.

ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што нам се села пале. Није ли то очевидно против народности? ГАВРИЛОВИЋ: Како би то било против народности?

ГАВРИЛОВИЋ: Како би то било против народности? ЗЕЛЕНИЋКА: То, другим речма, значи: што Србљи гину и што им се села утамањују, то не ваља, дакле: не ваља ни што се с Маџарима бију и што своју народност траже.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника. ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепша бити.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

фалсификовао, Црну Гору представља као велику, насељену и богату земљу, у којој има сôних и златних рудника, од убогих села прави велике градове, од нахија провинције, од племенских главара племиће и кнежеве.

Још 1827. Вук Караџић пише да у Србији »ни у сто села нема свуда једне школе... Осим попова и калуђера једва би човјек у 1000 душа могао наћи једнога човјека, који зна

Његове прве приповетке, писане готово искључиво шездесетих година, јесу идеализација или средњовековне прошлости или села сувремене Србије и националних ратова у времену од 1875—1878.

И зато он није дао стварну слику српских села око 1860, но идилично-епске спевове у прози. Велики родољуб, уверен да су ратови око 1875—1878.

Највећи и најбољи део Јакшићевих приповедака то су приповетке са банатског села, које се дешавају у доба око 1848, и које готово све имају јаку социјалну тенденцију.

Оно што још ваља у тој китњастој и зашећереној поезији то су песме са села, топли веристички описи »села у детињским успоменама«.

Оно што још ваља у тој китњастој и зашећереној поезији то су песме са села, топли веристички описи »села у детињским успоменама«.

Шапчанина. Иначе, код њега има извесне искрене осећајности, природне нежности и топлине. Каткада дâ слику села и сеоског живота, и пружа неку илузију стварности и известан фолклорни интерес.

Дете са села, он је сачувао сељачку душу и никада није марио за варош, за »гадну чаршију«, како је он говорио. Стари дух патријархал

приповедака, али у њима има врло живих и тачно ухваћених типова и писана су тачним и карактеристичним говором села и паланке.

Са глумцем Илијом Станојевићем саставио је комад Потеру (1895). Од знатнога интереса су његова Писма са села (1900. и 1904), у којима је насликао своје схватање и осећање села и описао почетке свога књижевнога рада.

Од знатнога интереса су његова Писма са села (1900. и 1904), у којима је насликао своје схватање и осећање села и описао почетке свога књижевнога рада. СЕОСКА ИДИЛА.

Милићевић, Вук - Беспуће

И опет каскали коњи тврдом, збијеном, каменитом цестом, пролазили расута села, дохватали се брда; друм лагано обавијао гору и очајно дугачке биле драге; пењали се уз влажне и пријатне шуме ,са

Она је то видјела, а још више је то осјећала у себи. И он сигурно већ поново спаваше кад изађоше кола из села и почеше се пети уза страну. Инжињер, држећи један велики кишобран међу кољенима, хркаше и љуљаше се тамо и овамо.

И осјети како је нешто умрло у њему за увијек. Нико га није видио кад га је нестало из села. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан и ћосав Шваба, откључа кућу и истог дана почеше се на кући пробијати

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.

ГЛАВА ДРУГА Максим међу децом, пред школом и изван села. Тако је радио и пре и после подне, па тако и данас. Пошто је попио кафу, дигне се и крене у школу, али не истим

Накратко, мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе. Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

дек. ПУТУ КРАЈ „Ја обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог живота дан преданим.

— Склепташе је: „Баба-Маро, Де нам приповедај!“ Што ће баба, није фајде, Већ је у кут села, Пр „Дела, бако, дела!

тражи, да се за њ'га скрије; Ма небо ведро, ни облачка нема, Па зато сунце западу се спрема: Пољуби успут градове и села, Пољуби реке, потоке и врела, Пољуби Србље, те соколе сиве, Пољуби мртве, пољуби и живе, Пољуби ране по груди, по

А поред села легла густа шума, Те пружила се једнако крај друма, Кроз лишће густо пирка ветар тио, — Ал' ко се оно уз дуб наслони

Тад они стигну, па с њим зборе тајно, И ситне књиге почесто се чате, Са зида мапе на стола се лате, Па гледе с' села, воде и планине, И по њој честе белеге се чине.

44. Ти чу јаде, и ево те, Та погледај, поглај јаде, Од све славе и дивоте То нам само, то остаде: Четир села, ништа више, Ма још Србаљ не уише. 45.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Тај ти је читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога

Тај ти је читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога је

КОЊСКА ИКОНА Несигурна умјетничка срећа, држ овамо—држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмечом. Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке.

Има, има ... Хоћемо ли доље? Пошло би се, роде мој, али како ћеш заборавити све оно што си оставио широм подгрмечких села? Није лако окренути леђа овоме благодатном крају који си населио толиким свецима, својом рођеном дјецом.

Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.

Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.

Једино је мој дјед, с наглашеним поштовањем, у свакој прилици помињао камарата само по имену: — Што ово нема Дане из села? Да опет није заметнуо кавгу?

смире, а пресенећена школска дјечурлија опчарано су зијала у измахнуту тољагу и залепршане гаће, па су кроз сва околна села и засеоке проширила причу о жандармском страданију. Те вечери Дрмогаћа се касно вратио нашој кући.

Пречи је њему дорат него ми сви. Мало-помало, па наш слијепи коњ постаде познат чак и у широј околини, даље од села.

Јављају се жандарми пјесници, а није ријеткост да се за испомоћ узме и нека намишљалица из села, која се истакла у опјевању разних сеоских догодовштина.

А онај мој трезвени, паметни рођак? Ено га, опет се чује. С голе чуке повише села, он упорно решета митраљезом у сусрет авиону који поново наилази. Види ти њега!

ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА Стари калајџија Мулић, живахан спечен Циганин, обилазио је преко педесет година наша села и калајисао бакарно суђе.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала.

набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били, код ког служили, из ког су села дошли, како су се обогатили...

Па кад те виде уз зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. — Што си ту села? ’Оди, приђи... Што се бојиш? — И узе те за руку дижући те.

— Хајде, хајде! ... — И остави у страну дете, тебе посади за вечеру. Ти си погнуте главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело.

Она беше села, згурила се, наслонила браду на скупљена колена и гледала је сањивим погледом у топлу, тамну ноћ. По пољу, свуда око

Жену ни да погледа, већ увек, тобож послом, бежи у села, код чивчија, где су њихове њиве, и тамо остаје по читаве недеље.

Откако је настала берба, ноћ се не зна. Ма које доба било, а чаршија закрчена колима грожђа са села. Око њих лено и дремљиво стоје сељаци, ишчекујући купце, механџије, и, увијени у дугим гуњама, с дугачким штаповима,

Обукла се у стајаће руво, опрала главу, забрадила се лепо шамијом, те јој образи одскочили. Села до прозора и са завученим рукама у пазухе гледа на улицу, наслоњена челом на окно.

А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео. И то зато што је тај Аритон, тада момак, сâм, са села, ипак већ био свој човек, имао нешто, стекао.

После оца силом нагнали да се из села преселе у варош (као да им је село било мало, тесно) и овамо, у вароши, опет продужили су тај посао.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу.

одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу.

Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: — Зашто, брате, плачеш?

А мати му одговори: — Иди, синко, опет иза села, не би ли те бог намерио опет на ону девојчицу. Он изиће иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону

А мати му одговори: — Иди, синко, опет иза села, не би ли те бог намерио опет на ону девојчицу. Он изиће иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: — Опет си, брате,

Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено. Девојка, кад га саслуша, рече му: — Иди ишти у цара

И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако дође до једнога села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је какво весеље или

дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци да се другом никаком ђевојком неће оженити до кћери говедара из тога и тога села!

Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ох, ох! Благо оном, ко ће да гу пије. ЉУБА: Однеси мајки. СТАНИЈА (окреће се): Кјерко, ја би ти села. ЉУБА: Па ти седиш. СТАНИЈА: Више сам ти се уморила, него да сам ишла вас дан. Него дај ми да седим љуцки.

) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.) ЉУБА: Немој, мајка, немој! Ту нисам ни ја крива, ни ти; него сад је тако ушло у обичај.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ни поклона. Ничега! Ронила сам кроз своју сопствену депресију, све до дна, све до дна. Шта сам радила? Села на аутобус број тридесет и три и сишла с њега преко пута Аде Циганлије. После сам форсирала реку.

Грнчари су имали пуне руке посла да снабдеју сва изафектирана места сељачком атмосфером. Села око града опљачкана су до голе коже, рођаци покрадени, тавани очишћени ...

— У чему је штос? — Ево у чему! Потребно је обићи двадесетак села и показивати фотографију. Сви ће пљунути лову у громним количинама. Јер, шта?

Ћутали су и нешто додавали једни другима испод стола. Као уклети. Да, баш тако некако. Ушла сам у „Три грозда“ и села за слободан сто,иза самих њихових леђа. Мислите да су ме приметили? Људи моји, па то је била чиста коцка!

“ Ушли бисмо, тако, на пример, у продаваоницу музичких инструмената и испробавали клавире. Ја бих села за дирке, а Мишелино би се наклавирио на поклопац.

Све су то наша деца, је л' тако? Па су вам се деца, кажем, начисто укењала кад је мала Анчи села за већ ререзервисани сто на коме је стајала већ резервисана победа на тањиру, а таблицу једноставно бацила кроз прозор.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем. ЈЕЛИЦА: Ах, то је лепо! МАРКО: Али шта је управо ваш господин?

Прстен најпре и новце, забога! БАТИЋ: Тако? АЛЕКСА: Ово је на мене потвореније, и ја нећу оставити, макар девет села потрошио! Но зато ништа; ево прстена.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Наиђе јагње отуд од села, лопта, сва бела, мекога руна, а Ћира њега очупа свега; ко снег се бели на трну вуна.

Кажи ми само, не буди љут, Колико беше дугачак пут?“ „Од нашег млина до краја села где стоји врба пет, од старе шуме до врха брега дотле се стере свет.

ПРИЧЕ ИСПОД КРЊЕГ МЕСЕЦА ЗВЕЗДАНИ КОВАЧ Колибе ево на крају села, чаробњак такве гради, чађава, мрка, са једним оком. Шта ли се у њој ради?!

“ ПРИЧА ПИЈАНОГ ВОДЕНИЧАРА Стуб се дима следио од зиме, синоћ сам се сударио с њиме. Моја баба из Паткова Села од магле ми чарапе оплела. Тишина се ваздан дере на ме, заспао сам од њене галаме.

Губим времена товар: како се купус сади? Дубим, љубим и губим: читав сам бунар издубио, пола сам села изљубио, товар сам сати изгубио, док сам ти мудри савет као из топа убио.

“ Ускоро, ево, с далека пута, из Кине шаљу дечака жута, из малог села Три-Змаја-Љута. Пишу ми писмо „Другару фини, најбољи дечак то је у Кини, бољега нема. Здраво! Извини!

БОСАНСКЕ КРУПЕ МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ Било ми је дванаест година, први пут сам сишао до града из мог села, тихог и далеког, кад сусретох тебе изненада. Ех, дјечачке успомене глупе! Мала моја из Босанске Крупе!

Кад све смислиш, полази на путе, па рачунај сате и минуте. Пошао сам срца разиграна, води цеста преко наших села, гај до гаја, зелени брежуљци, наша школа, осамљена, бијела, док је гледам, путник успорио, нешто ми се брзо

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде. — Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. — О, видећете је сигурно.

— Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро.

— Коме припада ова шума? — Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. — Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар.

— Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече.

Горе, са врха, за час још вири поцрнела црквена звонара која је на врх села, затим је апсолутна усамљеност. Корачам ивицом острвском, удишући дубоко мирис влаге, шуме и трава.

Гласови из њихових грла су врло значајни. Ја сам у чамцу између Острва и Ескалоне. Села по језеру запловила на његову воду.

То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

— Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад а живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта

— Пазите, колико већ пада вече... Мислим да ћу вас оставити да бих прошетао до врха села. Сићи ћу после у крчму на језеро. Додајем: — Треба да поручите по коју чашу док се не вратим. После можемо на кафу.

Иза осталих је у позадини нека зграда тако да их не разазнајем. — Добро вече. Могу ли овуда изићи на врх села? — Туда. Имате још два-три корака свега. — Јесте ли ви саме девојке, или има и мушких међ вама?

Затим као да их није било до малопре, апсолутна тишина завлада око нас. — Ако ја сада изиђем више села у маслине и ако вас причекам пола сата, да л̓ ћете доћи? — Зашто бих дошла?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

ТУРСКА К'о изумрли давно преда мном градови леже И мирна, убога села. Са мрачних домова њини' И древних, камених платна, вињага густа се вије, Ил' шуми на висини, И као прастаро гробље

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

загрљене две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно зелена ко приморско биље, анабаза голоруких, од села до села нуде своје срце као со и квасац за словенско тесто. Месечина.

две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно зелена ко приморско биље, анабаза голоруких, од села до села нуде своје срце као со и квасац за словенско тесто. Месечина.

Сад је то прича у граду будала, тада су погинула цара два! На вечеру с царицом села је трава, а пут твој и твога поља, ко зна? ОПЕТ ТО На причешћу су били лењи, Турци их нападоше још у цркви!

Гледајте како ватре горе на врху ветровитог брега и не питајте ме зашто сâм на коњу јездим далеко од села и тражим лековите траве за многу рањену браћу и за себе.

сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на точку литица се чуди села запомажу ужаснут је светли пламен свеће потом је виђен за морем у једној луци седи и пије очи му сиве питали га да л

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

ТЕКУЋИ ПОСАО 105 НА УЗОРАНИМ И ПУСТИМ НИВАМА МАЧВЕ 110 АЛАЛ ТИ ВЕРА, ТОБЏИЈА 121 ПО ЗАКОНУ ОТПОРА 129 СТРАШНА ВЕСТ 135 СЕЛА СУ ГОРЕЛА 142 У ИШЧЕКИВАЊУ СМРТИ 147 ПА ДОКЛЕ ЋЕМО? 158 БИЛО ЈЕ ТО ДВАДЕСЕТОГА НОВЕМБРА 167 РЕЛЕЈ 177 „НАЗДАР...

Звони... звони... дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено.

А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора. Ипак се нешто догађало.

Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села. Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим

Или се погружени и заплашени провлаче заробљеници кроз порушена села и, као да очекују страшну пресуду, упућују на све стране молећиве погледе. Војници их не гледају више.

Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак. Старци и жене се окупили око топова, по којима лежи с прста дебела прашина.

Око десет часова зачу се однекуд испред села жагор и гласови допреше и до нас: „Дижи се, устај.“ Буновни људи товаре своју, спрему.

Постали су тмурни и ћутљиви. Уозбиљио се чак и Танасије. Чекали смо дуго испред села Узећа. Покрај пута се дизала нека шеварика и осећао задах барске тиње.

Један пешадијски пук је пребачен чамцима и сплавовима, па се развио у стрељачки строј и наступа у правцу села Шашинаца.

људе, који су у нељудском бесу разорили мост, убијали се за прелаз на Битви, одатле се пренела на позадње јединице и села, док се није изгубила негде далеко у Мачви. Сетисмо се тада и потпоручника Александра.

Гађали смо непријатељске колоне, које су се кретале у даљини, иза села. Наш пркос као да је доводио до беса командира противничке батерије, која нас је одмах засипала читавим пљуском

Жене су нас дочекале скрштених руку, а старци, наслоњени на штапове, гледали су нас као спасиоце своје. Испред села чује се непрекидан прасак пушака и грмљавина топова, да су се прозори на кућама стално тресли. Овде смо дуго остали...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

иза потеса, докле ти год око допире, пружила се час таласаста час равна поља, по којима су наизменце разасути потеси, села и шуме, и тако све до краја видокруга.

Изнад села се, тамо у даљини, подигла танка пробојна измаглица, а тамо још даље се, у густој магли, гордо и величанствено дижу

Тамо на врбама, кратким и суморним гласом, јавља се ћук. А из села се носи, све лакше и лакше, нејасно, тихо брујање. Долази ноћ... Кад већ уђоше у село.

Изјутра усташе обе рано. Она предаде мајци сав новац, што га узе од писара, па је испрати далеко иза села, ижљубише се, исплакаше се опет, па се расташе.

учитељке. Ми смо овде тек ономад сазнали, кад се вратила госпођа Зорка отуд из села, после онога боја... и капетан се осмехну, очекујући радозналим погледом да Гојко почне причати.

XВ Пала влада ! захори се по варошима и паланкама, па лагано дође одјек тога гласа и у села. Часништво орловичке општине дало се на посао — оне обичне ствари које се врше пред сеобом.

Он се загледа у њу... Како то да је не познаје, ако је из овога села!... Али је лепотица, права лепотица!... — Шта сте се, море, ви учитељи, данас проскитали!

— Ено их у Ђокићевом кукурузу... под оном крушком на средини... Знаш њиву Ђокићеву... чим се изиђе из села, одмах десно... — Знам... знам... дрхташе она од зиме, која је одједном обузе, па се одвоји од столице и пође.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.“ ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ 44. Насред села вита јела, — ој додо, ој додоле! — Вита јела чак до неба. На вр’ јеле б’јела вила.

И ланове за дарове, Ој додо ле! Мој божоле! И кудељу танковију, Ој додо ле! Мој божоле! 46. Ми идемо преко села, Ој додо, ој додо де! А облаци преко неба, Ој додо, ој додо ле! А ми брже, облак брже, Ој додо, ој додо де!

140. Ој ти Цвето, лепо цвеће, Бог убио мајку твоју! Која тебе так’ у роди, И посла те насред села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А девојке песме поју — Те ја тебе онде виде, Да ме увек срце боли.

молитва сакрушити - скрушити, скрхати, здробити; осетити се жалосним, покајати се салаш - пољско имање изван села самотвори (двори самотвори) - који су се сами створили самур-капа - капа од самуровине, од крзна куне зване “самур“

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Иста је наша псовка прва, нож и девојка насред села и стид домаћа. Здраво, наше обесне жене! Истом су сузом, болом и страшћу кошуље и свадбе нам извезене.

Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј.

Кад је мој отац дошао, године 1908, са села, да се оперише у Темишвару, и, кад је одустао од тога, рекао ми је да зна да ће умрети, али да то треба да кријем од

Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије куће висе, са стена, као шпанска села. Ја сам заборавио многа имена играча, али сам запамтио Престинија и Грандиће, а највише нашег левог бека, Брану, који

Нисам ја упознао само фамилију Вио; играо сам ја, под расцветаним воћкама села Драге, и са кћерима и сестрама радника, и није ми било лоше, нимало.

Пухало је добио племство, за ратне заслуге, а кад му је тражен предикат, узео је име села откуда је био пореклом: „вон Брлог!” Није га се стидео.

Да будем дакле нека врста Наполеона на мосту код села Арколе. А ако читалац мисли да сам трчао према непријатељу као неки Шаплин, коме спадају чакшире, то нимало неће да ме

Решавам се да одем матери, у Иланчу, и презимим у сиротињи једног, запуштеног, осиромашеног, изгинулог села. А пошто су и бродови стали на Дунаву, идем у Иланчу преко Темишвара, где моја мати има, на гробљу, поред гроба млађег

Ја ћу овде навести само једну. У Београду се беше појавила једна улична проститутка, из села Дебељаче, која се звала Црњански, али која није била са мном ни у каквом сродству. Да се ја и читалац разумемо.

Хиљаде, милиони! Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету.

руб старих бедема у којима сам био затваран, или лаке врхове кампанила венетских варошица, или камених далматинских села, и стења бретонских обала, остаће и одавде само модрина његових рубова, како се они, у кишовитој ноћи, кад је празан,

А над зеленим пољима, бео повез жена, које се враћају у села, лебди по мраку, као далека, мала једра. Лица су сва у комадима. Носеви, вилице, чела су четвороугласти, и црни.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Мушица му обећа то и оде од њега. ПРИЧА О ЂАВОЛУ Истерао у пролеће сељак краву на пашу. Беху ту, одмах иза села, простране ливаде и пашњаци с лепом зеленом травом, а иза њих, даље, велики рит. Јутро беше лепо, сјајно, тихо.

Јутро беше лепо, сјајно, тихо. Из села се чуло кукурекање петлова и блејање јагањаца. По зеленим рудинама растурили се бели чопори гусака.

ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела. Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Видео сам много градова, много села, много земаља, многе луде и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом

тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ. Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим.

— Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина...

Наједаред, с краја села чујеш танко — танко певање петла. То је петао из најсиромашније куће, мршав, а хитар и окретан, к'о видра.

ПОТЕРА »Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности.

Ово беше пета потера, у којој су околна села дизана на одметнике. Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово несмишљено

Он их погледа пажљиво, па се окрете Ђокићу: — Да ми је оваквих неколико, не бих ја кретао толика села. Пази, јуначе, покажи се!

— Па ту ће, белћим, да доручкују, а ми да банемо изненада. Али то прођосмо; скоро ћемо на њиве, па после ето и села. — Где ли је капетан? — Не знам, али мислим да је с варошанима. — Зар су и они у потери? — Кажу, има их дваестак.

Нема сунца, нема живота, — пропаст!.... ЗВАНИЧНА ИСПРАВКА Села наша паланчица зину од чуда. Свет се узбрујао као пчеле у уљанику, па то све трчи Тапуровој механи, да се свако увери

БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу. Кад наиђеш у њега из других села, изгледа ти као да си, после тешка и уморна пута по сунчаној припеци, зашао у хладовито осоје, где ти мирис бучја и

Тако је мислио чича Пера целога пролећа и уз то радио своје послове. Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога нарочито корили.

и, јурећи кроз отворену звонару, забруји под разјапљеним устима великога звона и понесе тај потмули глас преко мирних села, плашећи одоцнеле планинке и рударе. ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ Мала Коса необично воли своју тетицу.

Но најрадије и најчешће је бивао трговачки вересијаш. Ишао је из једног села у друго и купио вересију свима трговцима, који су му год пуномоћије дали, а таквих је било доста, те је тако чича

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго

А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио.

па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду; однети га далеко од

ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да. — Па Максо, Максим Јоксимовић из села Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког. Ако знаш Јоксимовиће, е ја сам, вала, од отих. — А јеси ли писмен?

У њој је и други Сретин допис из овога села. На жељно ишчекивану прилику није дуго чекао. Дала му се наскоро, неколико недеља по доласку у село, баш кад је

« А допис заврши са: »Има реч капетан и г. Пурко.« Тако је постао овај други Сретин допис из овога села. Први, који је давно послан, али још није изашао у новинама, говорио је о тескоби и неудесности учионице и носио је

како је Срета кандидовао председника и изабрао себи апостоле нове науке његове, и како је политичка физиогномија села почела већ срећно да се измењује. — И у овој ће глави бити бар један допис.

Али откако је Срета дошао, и откако су се ту почели скупљати око Срете и старати неколицина њих о благостању тога села, (а многи други престали да долазе у њу), отада је та кафана за инат њима, а нарочито председнику Милисаву, прозвата

косама и брдима, по утринама и луговима, по долинама и чечварима, по забранима и торовима, по кућама и механама тога села. Само још у општинској судници је стара плесан, није још проветрено; али и томе су дани избројани!

ДЕСЕТА У овој ће се глави као у некој панорами, још боље, као у калеидоскопу неком, ређати једна за другом слике из села које је пренуло из дремежа, јер се у њему пробудила вештачки (а и насилно) успављивана и дуго успавана свест.

Труд му је био крунисан успехом; променио је физиогномију села. И сад је, вала, слободно могао рећи као оно Наполеон Велики (а нађавола баш тога човека чудо што је мрзио Срета!

без сведока« да као човек измења мисли са Мићом »Официром« и другим тамо отреситијим и прогресивнијим људима тога села. Уосталом, сви ми то исто радимо, па нема замерке; који је тај без те мане, нека дигне камен и нека се баци на њ.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Таква је нарав неких житеља села Почуче: Они би цео свет у ред да доведу и да поуче. ГЕНЕРАЛ ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ Петре Григоренко,

вртове: Сунце је пасло Мирне волове, Светлост буктала Уз долове; На гранчици је Зујкала пчела, Управо стигла Из другог села. Из ове туге, Самоће ове, Тамо нас зове Мирис зóве.

У МАЛОЈ УЛИЦИ Ко букет кликера трешња зрела Тамо, на крају моје улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају села, Та трешња зрела,

улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају села, Та трешња зрела, невесела ... И прича: дан је тако бео, Топао, светао ко рибље пераје; Дођите, децо, одред цео!

МАРТ То сунце зврнда изнад кровова У дану пуном старих послова. Једна је пчела на шљунак села, И поскочила, као врела. Јер пре ње на тај исти шљунак Био је присео сунчев зрак.

Ти кукурузи у предграђу С ветром се, у поноћ, насамо нађу, Јави се, у септембру, њива цела Хуком далеких, пустих села. Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село.

временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је јесен, кишна ко сада, Ал нигде куће, села ни града...

А три веренице су тридесеттри године Прекопавале шуме и села, (Само измеђ Босне и Војводине Провртеле су шест тунела), Свака је у лов — мој господине!

како су три моралне накараде, Извршиле поделу бедне зараде: То је обављено у самоћи, На пропланку, између града и села. Седам су дана и седам ноћи Усред дивља шумског предела Три бабе стењале у немоћи Да петобанку поделе на три дела.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Тада становници околних села хитају на то место, снабдевени оствама, набадају јегуље и пуне чамце који се ради тога лова стално ту у гротлу налазе.

Ловци одмах ту на лицу места поделе међу собом лов. Ма да у лову учествују читава села, једне године дошло је на сваку кућу по 150 килограма јегуље. Прошле 1938.

Крајем новембра ове 1938. године, код села Таш-Моруништа, ухваћено је једне ноћи 2500 килограма јегуље у време кад је на језеру беснела јака бура.

Таквих даљана (ловишта јегуља), већих и омањих, било је десетину од Струге до низводног села Таш-Моруништа; они су употребљавани и за ловишта и за наводњавање земље.

Ступивши са радницима у разговор, сазнао сам да су њих тројица професионални криумчари из једног села на левој обали Дунава, у непосредној близини Београда.

У току векова ту су били јаки земљотреси, доста чести, који су разоравали вароши и уништавали села. Главно место, лепа и живописна варош Понта−Делгада, са 20.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

гађа пушком, не престаје; попијева танко, гласовито, припијева Баја и Новака, припијева Драшка и Вукоту и два Вука од села Трњинах, Марковића и Томановића, а кликује и живе и мртве — види страшну уру пред очима!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

богатих девојака из првих кућа, него је остајало: или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино још са села су пристајале да, доносећи са собом имања, дођу у варош и у овакве старе куће; или да пробира и узме лепу, али готову

Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир и пилиће, да се вечера не задоцни.

Као увек, све је то извршивао Тоне, њихов главни момак, који је још под дедом Софкиним био доведен са села. Он се после толико извежбао у рачунима да је, као њихов заступник, једнако горе у чаршији, у њиховој магази седео.

им се за ту њихову „сељачку“ љубав, одлазио би иза куће, одвезивао коњића, уседао на њ и, срећан, слободан, јездио пут села и мрака, који би се почињао хватати.

који је био као још нов, тек досељен, још не као варошки, више сељачки, пун самих досељеника, или сељака из околних села, а понајвише бегунаца из Турске.

Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча. А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село произишло из те њихове куће.

спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и све што требало давала манастиру, а нарочито своје људе из братства, села, да заједно са калуђерима бране манастир. Јер су на далеко били чувени, нарочито претци Маркови, као „качаци“.

Једино што су око тога њиховог, као градића а не села, била у наоколо удаљена неколика арнаутска села. А то богаство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти

Једино што су око тога њиховог, као градића а не села, била у наоколо удаљена неколика арнаутска села. А то богаство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти овај газда Марко, када је, после оца, предузео

А то богаство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти овај газда Марко, када је, после оца, предузео старешинство. Он је био и писмен.

Најмлађи из браства Маркова, још неогарена, детиња лица, као да је испод земље ишао тако неопажен прошао сва арнаутска села, нашао село и кућу у коју су били одвели Јусуфчића.

Купио ову кућу. Навукао отуда са села све оно богаство, истина сирово али велико: грдне дењкове ћилимова и поњава, брашна, вуне, вина, а од стоке само кућне

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ти си ми дошла са тих страна, На престо моје маште села У помпи нада и ђердана И плавог цвећа с бледа чела. И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством снова моји’,

Ја о њима сањам. А твоја се песма Разлеже за сунцем што нас собом зваше: „Море, насред села шарена чесма Течаше, аго, течаше...

И након свега, после борбе својске, Црви се сада о лешине боре. По пустој земљи куд су прошле војске Напуштена села у даљини горе... НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о.

Изгажена трава, и села се диме... Кад свемоћни помор, у коме се коле, Сатире и пали, и руши и веша, Прође овом земљом у Судбине име, —

И мржња ју је успеху довела У предвечерје најстрашније драме, Када су господа за вечеру села, Док ветар судбине тежак облак гони, Облак уништења над Косово поље.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Кад се од њих растаде бјеше већ сунце нагло. Дјеца у гомили пођоше пут села, обзирући се пут странца и брбљајући о њему и његову псу.

Кад јесен наста и донесе вјетрове и даждеве, морадоше растати се. Гроф бјеше најмио некога момчића из другога села, који се и про зиме с дјецом састајао око двора, те им уручивао књиге и писамца од стрика.

„Казуј како је било!“ викну Владика. „Ја чувах браве, Господару, у страни више нашега села, па заспах. Кад се пробудих, али стока отишла пут Бајичке границе.

„Пропадох, ситна ми ђеца, да простиш, имам их петоро...“ „Чија си ти?“ „Сава Маркова из Добрског села, те погибе под Тројицом, ономлани...

Тога истога дана пред мрак, сјеђаше сердар са својом чељади крај огња у својој кући. Два клапчића из села, обртаху наелак ражњеве по којима натакнута бјеху два велика брава.

Али се сердар дуго задржао од цркве до куће, јер на сваки корак сретао је и стизао људе из другијех села и даљијех крајева Црне Горе. Бјеху то знанци Петровићâ, Кустодићâ и другијех брастава његушкијех.

А, богами, и вријеме је већ било. Већ горњи дио села кренуо бјеше у сретање, па угледали зар Владику те звона зазвонише на свијем црквама, а пушке грмијаху на све стране.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кумина ми кума, мајкина ми друга. Кумине ми куме деверни пасторак. Кумине ми куме, па њезине друге, из првога села ђеверић. Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале.

Због тога су из трећег села сви побегли, а само остала једна баба, која није магла ићи. Наишавши на њу, Турчин је упитао: — На чему јашем, бабо!

— Јер се од зла човјек чува, а добар лакше превари и излаже. Приповиједа се како су људи из каквога села тужили и кренули између себе субаше што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара.

3. О ТУРЦИМА 1 Питала шћер оца: — Који оно људи прођоше сад испод нашега села? — Шути, ћерце, нијесу оно људи но Турци.

Ова се дјевојка доиста у змију претворила и остала чувајући благо. Пре више година неки пастир из села Врановаче доспије са својим стадом прије сунца пред Мрсињград, и пред градом угледа бијело обучену дјевојку гдје плеше.

БАЊА КОВИЉАЧА И ПЛАНИНА ВИДОЈЕВИЦА 1 Ковиљача је село у Јадру (под Гучевом, близу Лознице). На дну тога села, под самијем брдом, има један округао бријег, обрастао рабићима, и другом којекаквом шумом, и на врх њега налазе се

6. Све једно друго поједе Ја посијах бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се кока с пилићима Те поједе бјелицу шеницу, Далек’

села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се кока с пилићима Те поједе бјелицу шеницу, Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена.

Ја посијах бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се лија с лисичићим’, Те поједе коку с пилићима, Кока

Крај луга зелена; Наврани се лија с лисичићим’, Те поједе коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена.

Ја посијах бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се вујо с вучићима.

Те поједе лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, крај луга зелена.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села!

(Лисица се осветила вуку) дао ми је написану Г. Дамјан Груборовић, свештеник из Хрватске из села Љубине (на сухој међи у ІІ банској регементи); 15. (Милостива снаха и немилостива свекрва), 34.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

” Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда | ће, да би га 83 нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад на један пут једно девојче изиђе предањ и запита га: „За што, брате, плачеш?

” А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу.” Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку

” А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу.” Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет предањ па му рече: „Опет си, брате, невесео

” Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено. Девојка кад га саслуша, рече му: „Иди ишти у цара

” И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако дође до једнога села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је како весеље или слава,”

” А онај му одговори: „За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила.” Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако; па их стане развађати, али не могавши их развадити, окани се и отиде даље.

” Сељак му одговори: „Како не ће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа.” Кад изиђе иза онога села, нађе два бравца а они се једнако косе.

почну јој о глави радити и домишљати се како ће је обестрвити, и договоре се те дозову једну вјештицу, бабу из села, која је знала мађијати, и обећају јој све што имају ако што учини да се њихова сестра не уда; те ова баба да им једну

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

да неко недостојно ускачући игуманује или економује, позивајући се на године, или на број гласова, или приношење села, или имања, него да је поштован од свих које сте ви за савет и старање одредили.

дакле, кључаре, и хлебаре, и рибаре, и оне који се брину о мазгама, и оне који су у метосима економи манастирских села, оне који су ван манастира послати, и оне који другде одлазе заповешћу игумановом, и просто све који служе, да службу

у неко време, из манастира узети, или од црквеног — иконе свете, или сасуде часне, или завесе, или књиге; било из села манастирских, или влахе, или од иметка, или било коју другу ствар да ко хоће да одвоји од манастира, искушењем

И села предавши, и са другим правима, манастиру, иконама, и сасудима часним, и књигама, и ризама и завесама, и што је писано у

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

година, али у лошем стању ЦМИЉА, према потреби: шанкерка, келнерица, куварица, судопера; пре два-три месеца дошла са села; близу двадесет година АНЂЕЛКО, звани „Ћора”, лопов, нешто преко тридесет година МИЛЕ, старији човек, представља се

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића.

По мојеј тадашњеј памети, Банат би много срећнији био да је пун пустињика него села, вароши и градова. Мој благодетељ почео је дознавати моја чудновита желанија и намеренија; радио би свакојако од тога

Како куга мори! Како чемерни калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што

Како куга мори! Како чемерни калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што и[х] је

задужбину чине, саздали су им с великим трошком велике манастире, дали су им испочетка њиве и винограде, а потом села и људе да им работају.

је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и именија, и оне које је био принуђен за време оставити, метнуо је у бољи поредак, у потчињеније и под регулу.

ми је у торбу неколико танка беза за пар кошуља, и за јело нешто на пут спремила; плачући и љубећи испратила ме из села. Мени и Ники није било до закашњавања, јер смо се бојали да за нама потера не иде.

[Х]оће ли православије пропасти ако се мртви не буду око цркве, но изван градова, вароши и села закопавати? [Х]оће ли православије посрнути ако народ не буде други[х] празника кроме недеља, Христови[х] и

Зато ти ја по[х]итим у она моја блажена села и поља гди сам ја већ добро познат и гди, без најмањи[х] ни с једне ни с друге стране церемонисања, комплиментирања и

Стојећи у Плавну, у сва три далмације манастира и у друга различна села и вароши на церковне празнике позивали су ме проповеди говорити.

Семартону, предрагом селу и месту рожденија слатке родитељнице моје, отидем нама[х] к цркви с попом Радулом, парохом села, којега сам јоште у детињству ту познавао. Овај ми покаже гроб | матере моје и миле Јуле сестрице.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук... — Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар. — Ја? Је ли?

А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година...

Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи

Солдати убијају кога год сриту. Не чујеш ли пушке? Јето се примичу. Са мном је било још седам људи из мог села, и сви су изгинули. Ја једва измакâ. Биж!

— Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија...

Запалија сам комшији сино и заклâ му два вола. Јопет сам убија човика из једне пећине повр села. Па више нисам зла чинија за дви године, али сам јопет убија вратра...

— Остави ме, молим те. Она двојица превезоше Бакоњу и он одјезди уз воду, далеко од села. Одахну тек кад изгуби пошљедње куће из вида и тек тада осјети како се препорађа. Навалише успомене.

Бакоња ту не видје ништа „велико“. Под голијетнијем брдима бјеше као тканица дубраве. Под њом село. Од села ка цести распрострла се тратина, а на њој обична кућа на један под, пак, ниже, зграде за штале.

Додуше, зуцкало се о томе, али никоме није криво било што се млади фратар бакочи изван села. У почетку бербе Срдар се врати у манастир, а почеше долазити походе из Зврљева.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу држати неколико села.

провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште.

3бунила се: до тада никад новац није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на чергу. „Јеси ли их видела оволико?“ Она се загледала. „Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку.

Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми више не постојимо! По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам ишчупан, хтеде да викне. По њему звечи сув, изломљен лавеж.

Како јој одједном сада ништа не значи што је газдарица у кући у којој пола. села. надничи и служи. Она се покрену, први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија на њима, и

— Не дери се, знам те добро — Мирно рече Милунка. — Где си? Не видим ти брлог, села бих мало. — Бежи од мене, змијо! — Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом. — Ти си нешто много горе.

Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада. Рекао је оцу да му се допада због других, због села и његових вршњака. Мисао му је изгорела у сузи што се одмах осушила у оку.

За вечером се Аћим хвалио, прекјуче је то било, да је и четврти пут најурио из села среског капетана који је дошао да смени последњег председника општине, радикала, у Аћимовом срезу.

„Симка да ме не чека у кући!“ Викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом. Куд ћу сада? Кући... не Бичем запраска по хладној белини јутра.

А твоји синови данас неће да бране општину. — Не уједај више! Зар не видиш да сам сâм? — Ослушкује мукли страх села што као ветар шушка у сувим кукурузима. Магла надолази да скрије Прерово. Изгореће данас.

Чађевић неће, зато што му се свети. Стресе се. Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице. Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше.

Не, најпре би га окупала. Окупала би га... Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди, лице, косу и леђа, питајући се: како је

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео.

Што понесе са собом чудесне зделе украшене изрезбареним лишћем и цвећем? Што слава села поче да расте? Када је и како у селу настала прва резбарија, више се нико није сећао. Је ли им је вила на дар дала?

Резбари су се с поносом надметали ко ће пронаћи ређи облик и шару, а у лепе јесење дане, кад су трговци обилазили села, сва дворишта била су украшена резбаријама.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! Падајте, браћо! плин'те у крви! Остав'те села, нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи!

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Ово су часи великијех дјела Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села. Зној им са лица удара и лива; Полако крачу к'о да сваки ступа Ковчегу светом, гдје угодник снива. Полако крачу.

чујем, како са свих страна Хорови звоне, и к'о суза врела Свјетлост чудесна полако се слива, Под продртијем крововима села. И сваки сијач к'о да виши бива, Расте, и сваки под крстом се диже Небу...

“ - упита ме она. -Над својом срећом, и твојом врлином!“ В. Илић Млађи ЦЛИИИ ЗВОНИ Журећи стазом из кобнога села, Кроз тужна поља као злато жута, Ја и мој чувар, лида невесела, Уморни, најзад, седосмо крај пута.

Попа, Васко - КОРА

њеном сањивом Вечно је на ногама Како би се радо Сјурила низ степенице Или заиграла На месечини темена Или просто села Села на туђе облине умора Да се одмори ТАЊИР Зев слободних уста Над видиком глади Под слепом мрљом

сањивом Вечно је на ногама Како би се радо Сјурила низ степенице Или заиграла На месечини темена Или просто села Села на туђе облине умора Да се одмори ТАЊИР Зев слободних уста Над видиком глади Под слепом мрљом ситости Месечарски

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Вароши, села, насеља и гајеви палма претворе се у острвца тог језера, испревлаченог праволинијском мрежом насипа и високих путева.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

траве, слушасмо зрикавце, лавеж паса, откуцавања телеграфског апарата или поглéдасмо на таман звоник усред успаваног села и беличасте, разбацане кућице што сневаху на месечини, кад најзад, чусмо у даљини писак.

у пљачки, кренуо се раније и пре свих стигао на “Парлог“, где затече попа неког, из оближњег села, како с догледом на очима и попадијом на крилу посматра борбу што се водила на неким даљим положајима око Гучева.

! Али дивизијар, стари војник, закопчан, нема воље ни да наговести. И официри срчу и ћуте. А из села, изненада, допире граја, неко комешање као узбуна, па све ближе и јасније, и чопор мештана појављује се, па се

Па сам задуго зверао и меркао лево и десно, али никако да се одлучим. Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели.

година па досад, све што је видео за њега беше ново, различно од његовог, непознато: и природа и клима, вароши и села, и храна и обичаји и ношња, све нови облици и боје ствари.

заустави се најпре на дубокој модроцрној рупи више сисе и на мутан један јесењи дан у рововима мочварне Мачве, код села Штитара...

око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио, те се тако до села довукао и превио. Па Петроније Свилар погледа трећу рану и нове, модре ожиљке преко ње.

за све време ниједна мисао о прошлом, о детињству, о младом регруту цвећем окићеном, о кућици на пропланку брдовитога села. Само стид, страшан и неиздржљив стид, и то да се поглед не може подићи, не сме ослободити земље.

Ми се нисмо ни надали борби, јер су нам села одмах почела предавати оружје. Али смо једне ноћи мучки били нападнути. Целог првог дана држали смо се одлично.

Месец дана доцније, на путу из Тиране за Драч, код села Кашара, чувени одметник Сулејман-бег са друштвом беше убио нашег наредника Лаловића и редова ђачке чете, учитеља и

Поводом овог случаја наређено је нашој чети да разоружа неколико села око Тиране. Једно послеподне, за време док су се војници одмарали, позва ме наш тумач, кога смо повели, да свратимо у

Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом из нашег села Кашара... Ох... То је било поред пута близу вароши, кад се свадбе сретоше.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Мртво, безмјерно вријеме. XВИИ Болничарка која ме двори отишла је на неколико дана кући. Са села је, негдје из околице. Позвали су је због смртног случаја у породици.

У посјетама је и жупник из недалеког села. Још ми лежи у ушима слатка, смоласто удворна интонација његовог гласа, која се нарочито испољавала кад је говорио с

Дјевојка кудељноплаве косе, обилато насута по лицу сунчевим пјегицама, тек недавно дошла са села, помислим. Предочавао сам како са сваким ударцем миријаде микроба из тепиха закађују њене свијетле трепавице и тек

А да ли ће неки сеоски Херострат учинити веће или мање чудо и покору, зависи углавном од тога да ли покрај његова села стоји мостић од брвана преко јаруге или међународни жељезнички вијадукт: иста мјера сићушне пакости, позлијеђене

Стисну јаче вјеђе — и пође свим стазицама одједном. ЛВИИ Има у болници једао мали слијепац. Дјечак са села, од осам или девет година, коме је одузела вид експлозија некакве праскалице начињене од старе ручне бомбе заостале

Кад би стисла неиздрживост, силазио сам с воза и настављао пут пјешице. Улазио сам у села запрашене обуће, обрастао у браду. Дјеца на лединама покрај пута прекидала су игру и зурила за мном.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

ГОРСКИ ЦАР И Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама. Тада се управо и замомчио.

Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан

У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села. Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао. Али време протицаше брзо...

Куд ће сад ? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села. Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.

Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«.

Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће. Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.

Шта Има још? — Сутра ће да дижу потеру. Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. — Зна ли Радисав на који ће крај ? — Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. — Добро.

Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.

— Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово... — Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.

— Где год ја дањујем, и она ће са мном. Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. — Е, мој соколе, није женско срце као твоје.

И ако је био дан, није се много крио. Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.

Пантовац упаде у разговор: — Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре. Није вас мало. Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи ,а још двадесет у другим срезовима... Хе, душу ли му, није то лако надавати.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год је пролазио, нигде није могао ни села ни живе душе наћи. Онда Петар похита да види шта је од његовог села.

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.

Идући тако од села до села и од града до града, најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града, најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: — Зашто, брате, плачеш?

А мати му одговори: — Иди, синко, опет иза села, не би ли те бог намерио опет на ону девојчицу. Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону

А мати му одговори: — Иди, синко, опет иза села, не би ли те бог намерио опет на ону девојчицу. Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: — Опет си, брате,

Он отиде иза села и нађе девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено. Девојка, кад га саслуша, рече му: — Иди ишти у цара

А онај му одговори: — Зашто не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила. Кад изиђе иза села, нађе на путу две кучке где се кољу једнако, па их стане развађати, али, не могавши их развадити, окани се и отиде

Сељак му одговори: — Како неће бити жалосно, кад нас туча туче сваке године, па немамо ништа. Кад изиђе из онога села, нађе два бравца, а они се једнако косе.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ја сам био сведок при судару раса И видео снагу која рађа дела: Планине и воде, вароши и села Привуче загрљај огромих таласа, Проносећи цвеће славе и ужаса.

Видех како народ историју даје Крај незнаног села, долине и крша: Пободе заставу, нека се лепрша У име његово и за васкрс раје, За сузе Косова и за све вапаје.

И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих џинова.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Први насељеници старог села живели су у малим земуницама које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је

У нашем селу ми смо се сами бринули о својој школи и цркви, а свако село је бирало своју сопствену управу. На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак. Мој отац је био кнез неколико пута.

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим

и чекали да неко говече тамо зађе, а онда би га одвели на своја оближња кукурузна поља, на другој страни њиховог села.

у Касл Гардену нису овоме придавали никакву пажњу, јер ми нису поставили ни једно питање о породици, историји мога села, историји Војне границе или о српском народу.

Зграде на фарми биле су удаљене око једну миљу од града. Наоколо није било села или суседа и ово место ми је наличило на усамљени салаш.

сијасет смешних прича, описујући на веома сликовит начин како дрски младић, који је залутао овде из једног српског села, провоцира младе њујоршке аристократе, а ови му се покоравају као јагњад.

научних достигнућа има, поред свега, и своје сопствене визије физичких феномена доживљених на пашњацима свог родног села.

На питање: ”Шта је светлост?” које сам донео са пашњака мог родног села, професор Колеџа није дао одговор, изузев што је рекао да је светлост вибрација етра чије физичке особине нисмо у

Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу да их води на пашњак. У то смо стигли до краја села, али је моја мајка наставила шетњу лаганим кораком све док се нисмо нашли на сеоском гробљу.

Мој доста старији нећак, бивши војник и кнез села, био је најстарији мушки члан Пупина и био је глава фамилије. Ово никако нисам смео да заборавим и о томе сам стално

Ћипико, Иво - Приповетке

Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од њене куће. Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима.

и целу ноћ слуша и лепо разбире како живина у појати весело трве и жваће суву траву. Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули.

Из пароброда ушла је у жељезницу, и наново изишла, а да се ничега није одвојито сјећала: села и градови, поља и море, — све се изједначило у њеној глави.

Долазило је на шкољ и друге чељади из села да припазе стоку и мазге, пуштене пустопашице по шикарју. Уоколо, по ратима и у увалама, виђеваху се „рибарице” из

До господареве куће преко села опет их прати гомила дјеце, па се од њих одбранише тек кад сватови у образ им затворише врата од двора.

На одласку, господар им нуди живо да узјашу; они захваљују, веле, могу и пјешке, неће никоме да сметају. Преко села опет гомила дјеце за њима пристаје, и жене с прозорчића испружају дуге, наборане вратове.

На вас глас јављају се и радују им се! Најпослије, кад изиђоше из села, сватови се љубазно опраштају с њима, препоручују им у задњу мир и љубав, и једнако се осмјејкују, као да знаду да су

Сви се весело враћају и преко села безразложно душе се од смијеха... Њих двоје сами часом загледавају се, па прослиједе путем; он, разигран вином и

Чуди се што га још нема, па гледа преко мора у стазу преко брда, надајући се да ће се из села помолити. Чека га већ дуго, а нема га.

— Кад није могуће друкчије, бар да га достојно испратимо! — вели Жшкица на кога наљезе, у бризи, журећи се преко села. Парох се није надао толикој навали ни слави, а нашао се неприправан, не зна што би радио, па се прилагоди вољи народа.

Окушао је свјетовску правду, и то бијаше за њ велики догађај. ...Онога поподнева ловио је рибу у увалици испод села, кад Кате, сеоска усједјелица, на злу гласу ради свсје распуштености, стиже к њему баш онога часа кад је уловљену рибу

Сутра, у недјељу, пред велику мису, Дангуба са добивеним новцима покуша срећу на игру „под ногу”. Испод села у заклоници, кријући се од сеоске ронде, сакупило се њих неколичак око њега.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

и други случај, а односе се готово на исту појаву (жудњу или жељу): Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим [...]. („Јесен“) [...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

који је био као још нов, тек досељен, још не као варошки, више сељачки, пун самих досељеника, или сељака из околних села, а понајвише бегунаца из Турске“. 106 Видела је то, проценила и доживела ипак - Софка.

Осиротеле коленовиће замењују скоротечници, нове газде што придолазе поглавито са села. У роману, и уопште код Станковића, они су на свим плановима негативно вредновани.

Тако је један од тих придошлица са села, некадањи ефенди-Митин главни момак Тоне, сада трговац, приказан све у кратким а оштрим потезима, више са прикривеном

Аница с почетка забрану не разуме можда зато што је дошла са села. Затим, о Аници се у Покојниковој жени приповеда као о удовици, а то је значајно зато што се у ограничењима

зидовима, усечена улазима махала, док је друга била гола, ојендечена, и од које су се пружале баште, њиве, поља, села.

Пук је из сремских и славонских села кренуо у пролеће 1744. године и преко данашње Мађарске, Аустрије и Немачке избио на Рајну, где су се налазиле

пук је прешао Рајну код Штукштата, ратовао у Лорени, и под Стразбуром, а након склопљеног примирја вратио се у своја села почетком лета 1745. године.

- прво гледају из горње, па одмах затим из доње перспективе: „Ходали су брдом, у чијој сенци, доле, остадоше оранице, села, цркве, виногради које су видели са висине, као тице, а не као људи.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ 48 КОСОВСКЕ ПРИЧЕ СУЉ-КАПЕТАН У Броду, главном месту потурчене Горе, чија су села нежно обгрлила гротласти Коритник, већ одјекују гочеви и зурне, и то не циганске но праве горанске, направљене по

Поређаће се око извора насред села гледаници — момци за женидбу. Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на

Побожни су само кад Угледају ћивот Светога Петра, а божја вера, уштинуће какву снашу из другога села чим изиђе из цркве још на оном мостићу...

три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће.

Беше то његова неуобичајена ствар као што му и работници не беху обични: не лута сиротиња из села, нити обична раја из нахије, но све сами навикли на печалбу Колашинци.

Срби су га избегавали, а Арнаути са села не раде ове послове. Једне је године, у невољи, најмио мамушке Цигане, али је после неколико дана пошла ругалица уз

Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после, одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану.

Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног мужа.

А није дуго чекала: ни до на крај села није стигла а високи пламени ступ жарио је и Калудру и сва околна брда... ДВЕ ЖЕНЕ Обична ствар.

ДВЕ ЖЕНЕ Обична ствар. Из млина, испод села, бејаху изнели те ноћи мучки убијенога Јаблана Касала. Опружили га на ледини испред опаспаљене воденице како му вера

Дакле, ништа необично... Јаблан Касало и Арслан, Кошутанов синовац, били у рату заједно. Села им једно до другога, они друговали још за козама; између породица од старина побратимство.

Он има у недрима сакривен ћулав. Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата. Докле буди суђено да се поврати Србија.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен.

Ја бих теби сваког данка Срце моје давô с нова, Уз то приде нових двора, Дивних села и градова. Али ја сам песник само, А тај песник сиротâн је, — И ти с’ мораш задовољит’ Овом песмом, каква ј’ да

Ја гледах са пласта. Познавô сам Лаку — Њега ј’ љубав врела По ноћи и мраку Овамо донела Из другога села. Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђô зборит’ криво... То сам прислушкивô.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Ф...ф...ф... Нешто је црно летело кроз ваздух. Бомбе су трештале. Дим је избијао из села, са поља. По небу су прскали шрапнели.

— Тише, тише... Бајонети су упадљиво светлуцали. Из села је залајао пас, потом други. Војници су улазили у кукурузе. Жуто лишће шуштало је опоро, и дрхтало од страха.

Метак зазвижда високо. Неколико се рамена стресе. — Напред, напред... Са свих страна села трче људи. Пролећу улицама, јуре кроз дворишта, разваљују ограде, и избијају врата са кућа.

Мија се упутио ка кметовој кући. Насред улице одједном зазвиждаше меци. Пушке запрашташе као помамљене поврх села. Са две стране митраљези заклепеташе. Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је?

Када је настала ноћ војници се због ватре морали повући из села. Село је само пљачкашима припадало. Сву ноћ су страже преко реке слушале вику и јауке.

пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сада јаче, када се на највишој коти изнад села закува, затутњи, закркља, па одједном све умуче. Тишина која настаде би мучна и тешка.

Ту је била гозба. На фронту је офанзива отпочела. Срби су запленили тридесет топова и повратили неколико села. Шеф ескадриле похваљен је највишом наредбом за успешно даљно извиђање, те су зато сада приредили свечан ручак.

Кључала је под њима и бежала смрзнута равница и жута села пуна штабова и стваришта. По равници су текли путеви као реке.

Душко је појахао мршаву кобилу и пео се дуго путањом уз планину. Сипљива кобила је бректала. Код неког села претрпаног балама сена и муницијским сандуцима сео је у мали камион, кога је терала подшишана Енглескиња.

Петровић, Растко - АФРИКА

Табуом да узму неколико десетина њих за рад на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај села. Црни дошљаци испеше се уз конопац у лађу. Дуги, блештави, њина одећа састоји се само из једне обојене марамице.

мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато свирао три пута сиреном, пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа пристали да раде на броду једино ако њихово село буде тако поздрављено.

Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа. Невероватна лепота голих тела, какву даље иа путу више нисам сретао. Она корачају гипко као у игри.

Изглед са високог прозора био је величанствен. Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.

Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће. Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз.

Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села једно огромно дрво покривено је ружичастим цветовима.

Одмах од села, надносећи се над њим, почиње густо зеленило банана и какаоа. Све то богатство припада младим људима велике Монге,

Све то богатство припада младим људима велике Монге, који су се пре четири године одвојили од свога родног села, поженили се и основали ово ново насеље.

Село много веће, зграде трошније, старије, улепљене земљом што се сасушује и отпада. Крај села нешто што треба да је гробље.

Пагајерима се журило и ми пођосмо. Код изласка из села, према светлости запаљене траве: там–там; мој први там–там у Африци.

Диван лет обојених птица. Шеф села долази да ми прави друштво пре но што дође време за силазак на реку. Бојим се да не задоцним и енергично скраћујем

Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене. Обилазећи царске друмове, Расматрам села, гледам трагове Куда су бесни Турци јурили, Па свугде крв...

РАДАК: Јасно се види, Из села Гроцке амо дођоше, А вратише се у Смедерево... ВУК: Боје се потере... РАДАК: Боје, Ал’ могу лако и залутати; Јер

Боје, Ал’ могу лако и залутати; Јер је незнатна, Вуче, разлика Од оне стазе што, кривудајућ, Са главним друмом села везује, И оне друге што, кô низ брдо, Путника вара црној провали.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Зауставивши се у овом згодном положају Хрватовић истави своје предстраже до села Читлука и Церовице, па у томе положају стоји и данас, ишчекујући напад Турака од Књажевца.

је западно Крајини) и заустави се на линији Бољевац — Луково (око 30 километара од Зајечара), а предстраже истакне до села Планинице, Лубнице и Копите, па у тим положајима остао је и до данас, ишчекујући као и Хрватовић напад Турака.

а онда ће ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села спалили су), но нама у Алексинцу, Делиграду, Бањи, Лукову и Бољевцу.

грдних душмана, богородица их посекла! Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети.

Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети.

То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а њине становнике наоружали.

Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала. Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту.

Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту. Дакле, Турци су већ продрли преко границе.

Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине.

Ову гунгулу увеличавале су гомиле народа који се из околних места и попаљених села преко наше границе збегао у Алексинац са оно мало пртљага, што је ко могао у брзини понети, измичући испред Черкеза.

Изгибе народ, изгибе, изгибе. Једни зашли, господине, те пале цело и секу што уфате, а други се нанизали око села као чавке, па кој навре да бега из село, они га, ете, фану (ухвате) и јала глава дол.

дим од Катунске стране, баш на самој нашој граници; изгледа као, да је упаљена Шпартаљева механа на друму и један крај села Катуна. — Тако! А јесте ли ви то добро видели? — Добро, ваше превасходство. — Дакле и ту продиру!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ено видим раздрагану Једну милу птицу малу, — Све то видим у твом оку, Кâ у неком огледалу. Ту је сунце, села, цркве, Ту су врти пуни цвета, — Ту ја гледам, ту ја гледам, Не треба ми друга света.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Бугари гледају такође кретање у равници, али не могу да добаце. Виде се и села притиснута јаром. Куће изгледају као свенуле печурке на сувом времену. Наишли смо и на једну саобраћајницу.

ПТИЧИЦЕ НЕБЕСНЕ Пуковска трупна комора налазила се у равници, у селу Турман-Махали. Покрај села протезало се суво корито неке речице, испуњено наваљаним камењем. Поред обале расли су високи јабланови.

Он ће брзо свршити са смотром, и за ту једну ноћ, колико је важила дозвола, обићи ће неколико околних села, и видеће се са својим познаницима. Капетан Бора је мислио да уз пут може лако да сретне и неку женску.

Непријатељ је упао у земљу огњем и мачем, палио вароши и села, убијао све одреда. И, разуме се, ти си онда „добровољно“ напустио своју породицу и кућу, и пошао у Албанију. Бато!

А-ја!... Арлета ми је добацила: „Он можда има састанак са неком другом!“ — села и почела да плаче. Било је заиста све то грубо са моје стране. Признајем.

Да би ублажио овај разговор, запитао сам за једно село које се налазило испред нас. — Скочивир... Ту, поред села, тече Црна река. Изазивам у своме сећању то име и сећам се приче потпоручника Влајка.

— и окрете стидљиво главу на другу страну. — Колико ти је година? — Седамнаест. — Је ли било борбе око овога села? Он слеже раменима и једва промуца: — Не знам... Они који су ратовали, изгинули су. — Зар ти није нико причао?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Затиме се села На свој канапе, А десетак јела Већ је дошло пре; Ту ноздрве шкакље Разних јела нук, Ту су руке чакље, Гортан

За њима су енђебуле Са везеним рукавима, И сватова ред дугачак; Подигли се бели свати Светој цркви насред села, Гди венчаше младо момче Са лијепом Цвет-девојком.

Ваљда су овог лета на Олимпу ренови љути Кад о ручку скоро Плувије плаче свак’ дан. Бечлије иду радо на села у зелену гору: Цела се кућа дигне, газде, и слуге, и мопсл.

(која је потом постала својина Аврама Максимовића, прво „учитеља камералног села Парабућа” а. потом проте сомборског и професора сомборске Препарандије, сарадника Летописа и аутора познатог Новог

љета сасвим престала.” (Петра Руњанина Историја села Кузмина. Увод написао и издао Никола Радојчић. Сремски Карловци 1936, 26—7.

Панчево 1898; страна литература наведена је код Н. Радојчића, Историја села Кузмина, 26, бел. бр. 4. СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА... (стр. 78).

18: Око Мехадије како с ове, тако и с оне стране, у Влашкој, брда, реке и села имају највише српска имена; и 3) ст. 56: Демир-капија. НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ (стр. 188).

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико

и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње.

Страхота погледати! Нагрнули оголели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке

То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

“. Једни ће, чује се, ударити, под Дервиш-агом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доле на Бању Луку; а други ће — нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

Није тако, већ 'вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље...

Судац: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке, земље Босне, а кућне нумере оне као двије кантарске куке (С. Ш.

Давид: 'Вала славном суду! Ја сам задовољан осудом. Само још ово, 'нако испред мене, додај: Давид Штрбац из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље Босне, а кућне лумере четрдесет седме, захваљује се царевини, нашој

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Дај овамо! (Узима крпу и обавија је себи око главе.) МИЛАДИН (наставља казивање): Па тај Јосиф, из села Трбушнице, увраћа тако чешће код мене у дућан...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

реформе значила је доследну секуларизацију књижевног језика и његову потпуну демократизацију отварањем према језику села. Језик је стао на чисто српску основицу, еманципујући се од историјске повезаности с другим православним Словенима.

Класична српска народна лирика у облику у коме је до нас дошла превасходно је лирика села, пре свега израз различитих видова патријархалне културе, која је вековима опстајала под нашим поднебљем.

сликом света: у његовим приповеткама повлашћена места главних ликова добијају презрена, па и суманута лица или са села или из градског полусвета.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856. ПУТ У ГОРЊАК Од Великог Села до самога Ждрела Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела Од зелене траве и свакаке шаре, Да себи домами уморне бећаре;

1861. ПАДАЈТЕ, БРАЋО... Падајте, браћо! Плин’те у крви! Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву,

Једног јутра баба Стана се диже. Тих дана била се прочула нека гледарица из оближњег села Судерца. Причала се о њој читава чуда. Како све зна. Све погађа.

Оде на колима. Обучена у стајаће одело, забрађена, са свећама, босиљком. Оде казујући да ће у цркву тога села. Село је близу. Одмах иза долине. Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (ібідем); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б.

више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао. Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор

, ѕ. в.). То што Вук говори о Срему, забележено је и у околини Смедерева. Ту, код села Петријева, има место Јасенак, где расте врло много ове биљке.

, стр. 487). На дивљој к. оставља се и жртва за чуму, када се магички тера из села (СЕЗ, 19, 234 ид. Првобитно можда циљ да се чума веже за к., као и Смрт у СЕЗ, 41, 487). Да к.

Поједине свете липе спомињу се често, нпр. Хаџи-липа у Бањалуци (Шк. вјесн. ‹Сарајево› 10, 1903, 775), липа код села »Липника« (околина Бихаћа, БВ, 6, 1891, 216), л. код Требича (Славонија, Рад, о. с., 159).

М. Љуб., Прип., 205). Хаљине у којима је неко издахнуо баце се изван села, на какво трње, »да ту иструну« (ЖСС, 340). Вампир се боде или глоговим коцем, или коцем од т.

Бор. У Алексиначком Поморављу о славама и заветинама пева се песма: »Насред села зелен бор, Ту се купи леп сабор. Кмет ми седи у столу Те ми пише икону, И светога Николу; Ћер му седи у двору, Те му

У околини Лесковца постоје брестови за које се верује да су лековити. Из шупљине бреста код села Горњег Трњана, који је посечен 1942, болесници су захватали воду и умивали се.

»Три бреста (који, по народном објашњењу, представљају три брата) више села Свирца, код језера, народ је поштовао и пазио да се не секу« (СЕЗ, 70, 1958, 569).

, СЕЗ, 58, 1948, 202, као што се тада у Горњој Ресави ј. позивају гости из других села ГЕМ, 25, 1962, 205) сечењу славског колача претходи обред с ј., који има за циљ »да роди воће«.

(ГЕМ, 39—40, 1976, 281 и 283). Линцура, или срчаник, или орвен. Код Такова, »У хатару села Клатичева непосредно испод железничког стајалишта Срчаник«, једна ливада зове се Срчаник — зато што је на њој некад

Ћипико, Иво - Пауци

Са села наврвљели сељаци да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо што га господар рубачином ис

Његове граорасте очи, испод дугих трепавица, засјаше и чисто учини се да је то момче собом са села донијело у тамни и прљави дућан свјетлост и снагу. — Код вас снијега?

„Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!

Радивоју дотужи па пође у свијет, на радњу. Он из села, а Павле у кућу са пријатељима по Цвијету. Али неће је одмах водити својој кући: викла је бјежати, па би могла и њега

— А да, упутисмо се из приморја лицем на Туциндан нас двојица, а у путу стигосмо тројицу из другога села, те неки дио пута бијасмо заједно. Разговарали и шалили се... као угријало божје вино, било га и сувише.

— Расипље своју снагу на свакоме гаду, — Вељаше својим бољим пријатељицама и набрајаше имена газдиних јараница са села које се, иза подне, смуцаху по дућану.

Затражи процјену земљишта и замоли да се одреди дан дражбе. Газда позове к себи судбене вјештаке, људе са села, своје дужнике, и упути их у посао.

Сада увиђаше да ни то не помаже и безнадно размишљаваше о својој несрећи. Изнад села залазио је мјесец— још је тек вирио иза мрких стабала. Домало све се ствари стапаху, губећи своје одређене облике.

Бијаше меке,осјетљиве природе. Смутио се је кад га је први пут отац од села отргнуо у његовој четрнаестој години и намјестио у С.., у сјемениште, да учи гимназију, па послије да се запони.

То бијаше први растанак од села кад није осјетио туге. Чињаше му се да иде у познати град, гдје ће да нађе силесију знанаца о којима је он у новинама

У говору дођоше у равницу, на шири пут. Иво часом одахне, па пођоше наново успоредо. На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрави се с Јуром.

Маче се и сиђе усред села... Под гранатом мурвом бјеше иставио „Пилат” на продају своје ситне ствари. Када га је угледао, дотаче се феса и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Клео се у најпрече да је она, Јања, подмирила три села, да јој десет људи нису могли ништа, толико је била незасита. Наравно, то је све било претеривање.

Копање гроба отпочето је у цик зоре у присуству радознале гомиле Доротејевих болесника, себара и меропаха из околних села.

Изгледа да Дадара попуњава војску младићима из околних села, које после искусни војници подучавају у руковању оружјем. Најчешће хватам себе како мислим о Прохору.

Кад би ојачао, поново би прелазио Дрину, упадао у питоме жупе и богата села, убијајући, силујући и пљачкајући. Није односио злато, накит, драго камење, скупоцене тканине и украшено оружје.

Наредио је главарима свих села да на утрину пред манастир дотерају сву кљусад коју нађу, стару и младу, коње и кобиле, пастуве и омице.

На чистини крај гротла Беле пећине Димитрије чува овце и краве. Откако су себри и меропси из свих околних села нагрнули на Сабориште тражећи лека од Доротеја, Димитрије се препородио.

Богатији су од манастира, јер то благо припада само њима тројици, а у свих пет манастирских села, гомила сиротиње, посна земља, немаштина и глад. — То је проклето јер је отето од јадних болесника.

Као и ранијих година на мене се свалио сав терет посла. Пред почетак рада окупио сам у Кули све главаре села. Они су по обичају стали да зановетају и да кукумавче говорећи како су луди мршави и слаби, да су многи страдали од

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И нигде зрака од живота нема, Пролетњи давно изумро је крас; Кишица сипи... А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас...

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

1889. ТУРСКА Кô изумрли давно, преда мном градови леже И мирна, убога села. Са мрачних домова њини И древних, камених платна, вињага густа се вије Ил' шуми на висини, И као прастаро гробље

Под арагонским мачем јекнуше дубраве родне, И пожар обузе села, вароши и земље плодне, Бришући спомене древне. Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове, За

5. Слева крај друма што Лозници иде, Но даље од ње, а Зворнику ближе, Одакле села босанска се виде Изјерен мало, крст се један диже.

Близу самога села густа се шумица диже, Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже. Ту дивље цветају руже и бистра речица тече, И

Пред њима бисерна река, Кроз зору црквени тороњ светли се издалека. Од села лавеж се чује. Изретка промичу луди, И све се лагано креће, живот се светао буди.

„Погледај“, рече му, „само!“ и пружи пут села руку. ,,Буктиња светли се тамо, И кмет са момком иде.“ Кића се лагано диже, Пови се, да боље види, и наже Звездани

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Близу тог места, поред села Бело Брдо, тече један од рукаваца реке драве, зван Стара Драва; у њој се Миланко удавио.

отворио је око 1830 године у Даљу трговачку радњу мануфактурне робе, из које је снабдевао сву околину, па и бачка села, с оне стране Дунава.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Само доцније. Ја ћу да га дочекам.« И сад ти право кући и испавај се. Песма и игра: Мемете, море, Мемете, Три села викав на тебе, Четврто село Кулино: Колико ли им обљуби Све младе жене неротке А и убаве девојке!

Ви сте скоротечници, јер сте скоро из села дошли и случајно постали газде. Истина, јесте поштени и вредни, али нисте хаџијски, од старина, као ми.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.

Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога.

Госпа Нола села на столицу и брише очи. Те ноћи дуго се није дигла од стола за „рачуновођство”. Као обично после већих одлука,

Опет једног дана сазнало се да се „фирма” фрау Розина бави и заступништвима. Заступала је ситара и бачвара са села у паланци, а лецедера и папуџију из паланке по селима. Створио се у кући биро, књиговођство, робни преглед, магазин.

Бранко дакле започе: — Ја сам сав у моме историском раду. Песме, јок; приче јок; како лепо каже мој друг Србијанац из села око Ниша. — Друго сам хтео, Бранко. Да ти саопштим да у разреду нашем имамо конкурента на пољу књижевности.

Јуначки је неко време трпео, и све порицао, од страха да не разудари глас по варошици, и стигне до оближњег села где се спремао да запроси имућну девојку. Узалуд.

Био је и остао Корнел Влаовић житељ села, али је напредовао по варошки у писмености и у идејама о својим дужностима на селу.

И одједаред за доста велики готов новац купио шуму, наравно, подаље од његова села и завичаја, тамо где има шумâ. Сад је истински напуштао кућу и усамљивао се. По два месеца се не враћа.

Не треба ништа, данас, ни икада! Кад је још Влаовићима што требало од села! — Та велика Лексина лаж, јуначка и мученичка, то је био последњи образ Влаовића.

од умрлих житеља пронесу кроз западну гробљанску капију, погреб мора да прође крај Влаовића, који су ту дошли са села, и тек од ината, али донели нешто што паланка нема.

леђа; и пекао је Нату стид, кад је први пут унела туђ веш, и осетила како као гусеница мили по глави реч: вешерка. Села је под орах и горко плакала.

али — старост.” Па се решено дигла, извадила из сандука две крпе, села за машину, прошила крпе у врећу, напунила врећу орасима, заметнула је на леђа, и изашла из собице. Мрак.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Он пође за њом, у надежди искусити ко је и гди седи, но како се удиви кад примети да је Роксанда пут иза села управила! Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?« запита је.

Да наша иројкиња није у пређашњем расположенију била кад је у тамници села, и помоћу своје косе и мало сунца светлења Романа добро промотрила. — »Хи, хи, хи!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада госпођа села у крило разнеженоме љубавнику, а неочекивано наилази муж.

Из Шабачке родом је нахије Из питома села Свилеуве, Отац Тодор, мајка Јевросима Родише га, дику рода свога, У хиљаду и седам стотина Седамдесет четвртој

На унутрашњој страни корица једне латинске граматике, која је по свој прилици припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих: Господе небески, који владаш светом, Милошћу окрепи целу нашу нацију, И

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Као да чујемо врисак жена и деце. У пролазу видимо побијену запрегу, мртве возаре. Тек иза села застадосмо да се прикупимо. Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ.

Изгледа да је иста мисао и остале мучила. Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак...

— чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон.

Одступали смо без борбе са једног положаја на други. При мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и немилост непријатељу и своје породице и своју имовину.

И тако до вечери. По мраку смо морали одступати наврат-нанос па се заустависмо испред неког села Крупца. Наређено је да батерија у току ноћи изиђе на једну чукару, не знам ни сам како се зове.

Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити. Некако зарана стигосмо у једно село. Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке

Из суседног села вратили су се официри и војници и причали да тамо нема хране ни за људе, ни за стоку. Војници су седели скотурени око

Али и здрави су малаксавали. Вуку ове јаднике до првога села, а ту ће их оставити да их Арнаути побију. Мало даље наилазимо и на једнога мртвога. Сигурно је умро од глади.

Од подераних, старих шаторских крила подигоше некако шаторе који су личили на черге. Из оближњег села донеше сламу за простирку. Најзад, после толико времена, стали су у строј, да приме храну.

У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села. — Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна...

Ишла је поворка кроз села и маслинове горе, пролазила кроз логоре, остављајући за собом опојни мирис тамјана... На данашњи дан је страдао Он.

Батерије су гађале плотунима. У висини над нама лепршале су птице. Из оних села у подножју планине видимо мештане како беже...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И тако увек даље. Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим, чудни херувим црни, На планинама спим, са очима дубоко злим.

мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем стао: величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!

Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко! Не трзај Црнко, ха, ха! Не, ја сам Јовановић Ранко, И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума. Гле, месец, та чудна свим стенама рима!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима. Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на

Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима. Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави?

У заливу, обавијена двоструком мрежом, бацакала се риба Сребренка. Није узаман старац од читавог села мреже зајмио, није узаман челичну ужад затегао. Риба се полако замарала.

Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао? Одакле стиже? Стресе се Старац, подиже руку: — Ипак си се вратио? — рече.

је и пио Варалица, пило читаво село, а када је јутро освануло нестали Варалица, најлепша девојка и најватренији коњ из села. Да ветар у потеру пошљеш — стићи га не би могао! А и да стигнеш — шта вреди? У Варалице се благо не држи.

Тако су већ од самих себе почели да беже. — Морамо нешто учинити! — рече старешина села и нареди тројици најхрабријих младића да се попну на звоник и челичним ужетом вежу звоно. Али, узалуд су га везивали!

Коначно, неко предложи да сруше звоник. Тако ће и звоно морати да заћути. Али, на ужас села — звоно ни након рушења звоника није умукло. Чак му је глас био још продорнији, још јачи.

Столица је говорила о његовој нежности, љубави и чежњи. Једва се усудила да седне, а када је села учинило јој се да јој дланови вољеног обухваћају стас.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да ће ми мртвоме земља бити вечито тешка. Де, кћери, де још ону: »Насред села шарена чесма, бистра вода«...

(Хвата се за чело, грца.) Де, кћери! КОШТАНА (пева): Море, насред села шарена чесма течаше, Аман, течаше, И на чешму две до три моме стајашев, Аман, стајашев. ТОМА (виче): Марко!

МИТКА И никад гу не виде’! КОШТАНА Не могу ти, пиле, Миле, Да станем, устанем. Мајка ми је села, Миле, На фустан, на фустан! МИТКА Мајка, проклета мајка! Она не даде. И никада ву не даде да гу видим.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ступа и једнако испод борна чела Погледује тамо у костуре ива, Где се на домаку реке, у дну села, Сеоскога уче стан самотни скрива.

и само Каткад суху руку стави изнад чела, Па погледа брегу, где, из храшћа тамо, Са планулим крстом вири торањ села.

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.

1912. ЛЕПТИР У врху села Јела Козлиће пасе и све се вере, Савија гране И с гране бере Лешњике ране По брегу. Гле!

Над њиме високо, из прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.

1908. ПОГРЕБ Повија се жито. Мирно, у дну села, Уском старом стазом, што на гробље води, За убогим одром мала пратња ходи — Препланула лица и снуждена чела.

Ово су часи великијех дјела: Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села. Зној им са лица удара и лива, Полако крачу кô да сваки ступа Ковчег светом гдје угодник снива. Полако крачу.

чујем: како са свих страна Хорови звоне, и кô суза врела Свјетлост чудесна полако се слива По продртијем крововима села. И сваки сијач кô да виши бива, Расте, и сваки под крстом се диже Небу...

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава, танка пара у прамењу купи. Она ми се пригну па, сјајна и врела, Пољуби ме.

тамо, преко поља тије', По злату јечма и шенице јâре, Гдје трепти јутро и свјетлила лије, Пада по дрвљу и захвата села И раштркане колибице мије.

Радосне и миле, Плодове жетве, слатку храну села, У стоге слажу. Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти,

У пољу, уз реку, шушти јечам зрео, И, кô крв, са гране руди воће слатко. Мали дрвен торањ, као стража нека, Уврх села стреми. Старо гробље ћути, А крстови, маховином огрнути, Своје руке шире, кô да сваки чека Да загрли неког...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У томе правцу веома снажно је утицао и расцеп између града и села. Градови су били средишта турске државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном.

Најпосле се износе ситни бојеви, упади турски у села црногорска, „удари на овце“, смрт и освета јунака; ту се пева о Вуку Томановићу, који је „славни јунак црногорски“, о

Јакшића млада; ал' се мало, побро, прибојавам, прибојавам Змајогњанин-Вука из простране Сријем-земље равне, из онога села Купинова; далеко је село Купиново, а пространа Сријем-земља равна, ту се Вуче ни десити неће”.

Док погубим кнеза Палалију из лијепа села Бегаљице, — он је паша, а ја сам субаша. Док погубим и Јована кнеза из Ландова, села маленога, — он је паша, а ја сам

Док погубим и Јована кнеза из Ландова, села маленога, — он је паша, а ја сам субаша. И Станоја кнеза из Зеока, — он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим Црнога Ђорђија из Тополе, села поносита, који с бечким тргује ђесаром; он је кадар сву џебану купит од бијела града Варадина, и оружје што је за

Док погубим протопоп-Николу из лијепа села Ритопека, — он пашује, а ја субашујем. Док погубим Ђорђија Гузоњу и његова брата Арсенија из лијепа села

Док погубим Ђорђија Гузоњу и његова брата Арсенија из лијепа села Жељезника, кој’ је кадар Топчидер затворит. Док погубим протопопа Марка из лијепа села Остружнице, — он је паша, а ја

Док погубим протопопа Марка из лијепа села Остружнице, — он је паша, а ја сам субаша. Док погубим до два игумана, Аци-Беру и Аџи-Рувима, који знаду злато

Док погубим кнеза Грбовића из лијепа села Мратишића, — он је паша, а ја сам субаша. Док погубим и Алексу кнеза из лијепа села Бранковине, и Јакова, брата

Док погубим и Алексу кнеза из лијепа села Бранковине, и Јакова, брата Алексина: цар и ћесар кад се завадише, код ћесара обрштери бише и носише од злата

његову двору бијеломе; преварише Марка Чаралића, преварише, те га погубише; и Гагића Јанка буљубашу из Болеча, села маленога; погубише кнеза Теофана из Орашја Смедеревске на’је; та и кнеза Петра из Ресаве; преварише Мата буљубашу из

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У

ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ

све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А татине мазе На чистоћу газе Мамине мазе Једу док је тазе А

Тако да ти стане памет Имала је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ

да ти стане памет Имала је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ

Имала је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ

је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. . Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још

— Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина. — Никад из нашег села нијесу дјеца 6јежакала из школе све док није дошао овај пијанац, који више вири у ракијску боцу нег у књигу.

Међутим, мимопролазећи пролазници из истог села, видећи то, добише силну сумњу у глави и страх у души, па произведоше велико бјежање и узбуну по предјелу у читавој

Није било друге, ваљало га је повући из села. Онога јутра кад је Паприка путовао из села, „стара гарда“Јованчетове дружине — Стриц, Мачак, Потрк, Вањка, Ник,

Није било друге, ваљало га је повући из села. Онога јутра кад је Паприка путовао из села, „стара гарда“Јованчетове дружине — Стриц, Мачак, Потрк, Вањка, Ник, Николица, Луња, и сам Јованче — били су на окупу

Замислите, шта би се само десило да за ту нечувену дрскост чује Николичина куја! Вијала би га кроз пет села. Завијано хајдучко гнијездо не прича више ништа о дјечацима, не зове више никог у своје окриље.

ДРУГИ ДИО И Тешко и споро наилазило је неко хладно и тужно прољеће. Све више људи из села кретало је у војску, у резерву. Свакодневно се говорило о рату који се све више распламсава и примиче нашој земљи.

Ако их је било више, некад би се на раскршћу и подијелили, па једни ударили на један крај села, а други у неком другом правцу.

Има је и суве, и труле, и сирове, па кад се све то измијеша, дићи ће се дим до неба, видјеће се из пет села. — А кад запале ватру, шта ће онда радити? — припита Лазар Мачак.

—А шта ће радити остали дјечаци? — упита Вањка Широки. — Двојица ће стражарити на Голом брду на супротном крају села, па чим спазе дим на Лисини, нек одмах пале ватру код себе на брду.

— Ех, да га сад, оваквог, види још неко из нашег села! — пожели у себи Лана. — То би ваљало. Лана није ни слутила да мрког наоружаног момка још неко гледа исто онако

Борба се, канда, све више заоштрава. Непријатељ од вароши упорно настоји да се пробије до села Липова. Мисле да је то средиште устанка у читавом томе крају и да се негдје у њему налази штаб партизанског одреда.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тко мртву живу ли реч прима? А да тко ли воли у колиби или у граду великом боравити, и насеобу, или из села бег и кријење? Ко мрак неголи свет? Ко ли воли рит више бистрог извора планинскога пити? Ко ли воли јед неголи мед?

ЛОВАЦ УЛОВЉЕН Неки мирски поп бијаше изишао од свога села, те иђаше у друго село. И на том путу му се здеси те сукоби многу дивљад: срне, кошуте, јелене, пак викну к њима

Оде, и змија га испрати путем спрам првога села. Поклони му се по ногу, поглади га с губицом, врну се натраг у брда. Он си с миром оде својим путем.

никад не преходи, кроме од великога таласа, из свога предела, те и оно у то доби разли се у поље, те толике вароши и села потопи рад великога људскога безакоња.

Преузеше сву ону с оне стране мора земљу, грчки вилајет сав закрилише ка неки голем пожар жарећи, места, села палећи, градове бојем преузимљући, секући и робећи с харањем Грке.

У то доби Перси јоште бијаху Халкидон; изокола му све ватром паљаху и ближња села жегући хараху, мале каштиље разметаху. Што се пристоји војски, то и чињаху туђином.

« На трећи дан по пожару паљења им села, стиже под Цариград каган Татархан са свом силом војиштанском врло оружатом.

То мнедијаху: свакад је њихов град, кад им је воља узети га. Него ка своје домаћи господари, делаху села, куће; милкове себи за седиште припраљаху.

Браћу рођену растаља по себи, градове мете, села расела, народе свађа, језике на кавге и бојеве узјарује, цареве подиже и немири земљу, размирје чини друг на друга,

официри у своме царству, који сте мало поимовитији, те супроћ велике цареве господе с ношењем вашим пућите се? Села и градове негде своје имате?

ко иште и хоће господовати и на гласу да је имовит бољарин и голем официр, те жели себи имати тафру, градове и изборли села, хубаве каштиље, — боље му је војевати поред небеснога цара, на свога несмотрена му душманина...

и свако имање од човека до човека преходи, једним нестаје, други га достају, градови и велики домови се собарају, села, вароши се харају, ватра их жеже, господа и спахије своју ирају муче сваким послом и великим данком их море, и броја

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Заусти да их пита из кога су села и чије су, али се уздржа, ваљда зато што је у Манином дућану. Девојке пазарише, па и одоше. Остадоше опет сами.

Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона је вребала и увребала. Искрала се од својих, само да се састане с њом.