Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
словесним чловеком нарицати се, и који верује да разумну и бесмертну душу има, он мора овако мислити: волим бити у Семартону или у Војтегу сирамах свештеник с просвештеним умом и чистом совестију, неголи у Београду митрополит с мрачним
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону. Било ми је тада девет или десет година.
Наша сестра, од свију нас најмлађа, именем Јулијанка, остала [је] у Семартону у дому дедову, гди по неколико месеци преставила се.
Тај дан као да су ми ноге крилате биле; код салаша деда мога, спрам Семартону, ту смо после подне починули. Овчари семартонски, од који[х] неки су ме и познавали, на[х]ранили су нас млеком и
друг, које од пута, које од прошасте ноћи неспавања, крепко заспи; а ја се попнем на једну унку, и почнем гледати к Семартону. Дам се мало помало у мисли; једна идеја и мисал почне разбуђивати, подстрекавати и на памет доводити друге.
Поп Давид, ујац мој, пође са мном у друштво. У милом Семартону, предрагом селу и месту рожденија слатке родитељнице моје, отидем нама[х] к цркви с попом Радулом, парохом села,