Ћипико, Иво - Приповетке
Мајка га топлим пољупцима тешијаше. Већ у деветој години оделише га од куће и мора. Отац га је повео у фратарски семинариј, далеко од мора. Први утисак био је: хладноћа, тескоба и мрак. Док га је отац оставио, горко је заплакао.
Друге школске године, искрено прегарајући све насладе детиња слободна живота, похита у семинариј. Мирни јесењи дани пролажаху у складу са његовим богољупством, које се бејаше удвостручило.
Једнога дана побеже у варош да потражи Јелицу; није је већ видео од оне суботе. Беху јој забранили да у семинариј долази. То га је јако болело. Зажели се да је види и да је дарује уштедњом.
А у томе га и семинариски слуга, јаки Загорац у мрсним хаљинама, спречи и силом га одведе у семинариј. Опет буде кажњен глађу под претњом изгона.
Заплаче од узбуђења и тврдо одлучи да се већ у семинариј неће повратити... Те детиње успомене прођоше Иву Полићу кроз мозак у сећању, као ветар. Пред њим лежало је море.