Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А и ветрови их млате и нагрђују им лице. Ја нисам умео. Шта могу кад су кише спрале и њивицу мога оца, а семце му пало међу суве грудве, иако су лета била добра. А ја, опет, кад ми беше двадесет, наситно и полако нисам хтео ништа.
А ход јој још лакши и хитрији, и као да се у бедрима више њише него раније. Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота.
тражи благо, као на прилику ја, па га не нађе; а некога, као на прилику тебе, Адаме, донесе ветар у златне рачве, семце зарије жилице у њих, па се златом храни. Зашто ли је тако? А ти, наследниче, не заборављај да ти је Тола отац.