Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
и јарац 41 32 Лисица лакома 42 33 Два пса 43 34 ПСИ 44 35 Пас и курјак 45 36 Пас касапски и курјак 46 37 Пас и његова сен 48 38 Пас, лав и лисица 49 39 Магарац и његов господар 50 40 Магарац који промењује господаре 51 41 Магарац и коњ
” А он одговори: „Како није добро дело, кад јаше на ату како исти паша?”| 37 Пас и његова сен Пас, носећи парче меса, пролазаше покрај једне реке. Упази у реци сен своју, и помисли да је то други пас с месом.
”| 37 Пас и његова сен Пас, носећи парче меса, пролазаше покрај једне реке. Упази у реци сен своју, и помисли да је то други пас с месом.
могуће да је човек управ добар а да није у исто време и учтив; њему је природна и својствена учтивост како год телу сен. Расудимо само: учтивост је да у опхожденију друг другу угодни и пријатни бивамо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Чујем да му је онај пас опет скоро долазио... — рече Крушка и најежи се. — Био је, али као сен. Зачас га нестане. Вребао сам сву ноћ око куће, па ништа... А дошао је кући, видео га Лазар. — Ја не знам шта ћу!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.
Сунцима твојим опијен, Сјајем небеских равница, Не знах за твоју замку, сен, Дно твојих гнусних тамница. И кад се откри путања Сва сунца где су запала, На мору твога ћутања Као дажд ноћ је
СЕНКА Иде сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.
Докле ће ићи и што траје — Та горка игра сунца са мном? Све ће под небом даље сјати, А сен и човек, два близанца, На раскршћу ће неком стати Да оба збаце терет ланца...
Не чезне брдо дах да нађе, Нит шума за сен вапи; И река пре но сунце зађе Жели да умре до капи. Спрема се класје све да падне, И лишће пред ноге пању; Да
Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен Црни сен свога очајања. А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове
Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља? Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута!
кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!
РАСТАНАК Опет сам те срео тамну, пуну сете — Браниш невидљивој сузи да потече; Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете, Ти беше поред нас цело једно вече.
Хује тамне риме, кô мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада: У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело.
Јер заљубљен поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину, И његов сен као тамни сен на хриди.
поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину, И његов сен као тамни сен на хриди.
Африка
Тамо је шеф познати романсијер Франсис Беф, једини белац на простору од четири стотине километара. Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом.
„Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо. Погдегде избију на нас врло тамни, наги младићи, наоружани црним срповима и батинама.
Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед
Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело. Сен Калбр убија потом из пушке и једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре сасвим смешно
То је план Франсиса Бефа, који би да прекрати своје време. Мој је план да напустим Сен Калбра па да се придружим овој другој двојици путника који иду у Ман, кажу, међ праве људождере на граници Либерије.
Само сам видео госпођу Беде; она ме је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега
Црњански, Милош - Сеобе 2
ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...
Трандафил је, код свакога, остављао утисак потпуно сретног човека. Он се смејао Исаковичу, који се као сен, уплашен, брижан, кретао по његовој кући и није излазио, ни у башту.
Снажан је, храбар, а ипак се креће као нека сен, бојажљиво. Говори, кад хоће, лепо, разборито, а ћути, упорно, и, што каже, испада лудо и неразумљиво.
Он ће стићи до Бестушева, сигурно, али само ако буде путовао сам, тајно, ноћу, као сен. А ако нестане на путу, нико неће моћи рећи да није ишао докле год је могао да види, пред собом, звезду Даницу, на
А кроз тај прах, замишљен, Исакович помисли да види и неку белу сен, која личи на његову жену. Гледала га је неким тужним осмехом, као да се чуди, куд је отишао и куд иде.
Али, њега је пратила, као сен, Божичева кћи, па су ћерке апотекара мислиле да су то вереници. Размештање гостију, по мраку, испало је помало језиво
Постиљон је капетана дуго тражио, међу колима и путницима, али га није нашао. Као нека сен, којој се жури, Павле је већ био зашао у оближње улице, по мраку. Ишао је, као да га вијају.
ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ Банкар мученице Ефимије, а папежници, као дан великомученице Христине.
Његова жена, у сну, стајала је каткад још, за тренут, као нека бела сен, у провидној хаљини, у мраку, у позадини, у сну, а госпожа Божич, лепа, обесна и гола, у његовом загрљају.
Стајала је као сен на зиду, јер је тог дана била дошла у црној хаљини, која је личила на свилену, а била утегнута у пасу, јако.
Исакович не би никад био запросио Теклу. Између ње и њега стајала је једна сен. Не његова мртва жена – него њена рођена мати!
Хтео је да јој се врати, да је још једном види. Између ње и њега стајала је сен његове мртве жене. Није хтео да се жени. То му је, међутим, тражио, не само Вук Исакович, него и Виткович, и Костјурин.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Дакле, од удадбе нема ништа. Јуца, додуше, не лежи, увек је на ногама, али једнако вене; изгледа као сен, и опет је лепа, а памет изредна. Сви јој по вољи чине. Шамика једнако онамо одлази, теши је, занима је.
Црњански, Милош - Сеобе 1
НИШТА 12 ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ,
„тамо аз појду...“ И заплака. ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН Кућа Аранђела Исаковича, велико здање, на води, на крају сребробогатога Земуна, била је у пролеће 1744. понова лепљена.
То место одабра првих дана да се исплаче. Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен. Но мада је сваки дан имала своје време за плач, за неколико дана стигла је да пропусти, кроз ту одају, пола Земуна.
или отпочинуо у вечери, у којима је, и пре неколико година, пролазио међу зидинама и месечином обасјаним путевима, као сен.
Хтео је једним немогућим упадом с бока, узевши Мајнц, да дуж Рајне, узме Вормс и Шпајер, и фор Сен Луи, и Штрасбург, па да одатле удари дубоко у Лотарингију, куда би Карло Лотариншки, са масом војске, могао лагано да
истеклим очима, разбијеним теменом, ширећи руке да је дохвати и задави, мада је она нестајала из његових руку, као сен.
самртничком страху и мислима, само наслутила, као неки давни мирис, само у причини угледала, као неку давно прошлу сен.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
помоћи, радећи ноћима и годинама, најпре као мали, непознати кројач у Диоровој радионици, а касније као асистент Ив Сен Лорана. Данас Жан Жик одлучује шта ће сутра носити Париз, а прекосутра и читав свет!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ил' је суза од милина, лед самоће растопљен, што је видô са висина соколова српски' сен? Каква суза, какве боље, какво цвеће — не знам баш, само му је, знадем, поље Косово и Сентомаш.
та над је све што народ има млад, у наду том и твоја нам је сен. Паклених страсти рајски царе ти, разреди страсти голем комешај у народу што малом овом ври: с висине своје мирне,
сјаја свог; а и оне су чеда сунчева, па и ми смо се сакупили сад у позоришту глума сунчаног да благу једну споменемо сен рад задужбине храму звезданом; а она ће помолити се, знам, оном што сунцу круг показује, што звездицама свет
делила цикну, пребледи кô сен, обнесвешћена паде на камен. ИИИ У по шесте бујне ноћи што му свести не дад' очи, из љубавног неодваја Делилина
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
што је права реткост у кавезу, а у Амандухи наш репортер, по цену највећих опасности, по желео срећну нову годину Амд-Сен-Беј-Чупу лично, речима: алманухбејтутунса- палхаллухадааманиманан, на шта је Амд-Сен-Беј-Чуп одговорио:
по желео срећну нову годину Амд-Сен-Беј-Чупу лично, речима: алманухбејтутунса- палхаллухадааманиманан, на шта је Амд-Сен-Беј-Чуп одговорио: ихналахибанхуманхиалилахлаихала што значи да му је страшно драго што има част да упозна
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе. Не знајући шта с очајем, ја измислим и пределе, кроз које ми сен проиђе, Љубовиђо Љубовиђе. С лептирицом у ушима хук је мени благо трење, а олуја, ветруштина, јасиково треперење.
То није обест, лирска, метричка, кад титрај стиха винем увалом, куд вија коња сват полудео, тобож утварин сен да сустигне - а Господ с трона као да каже: Јесен, рузмарин...
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на Врачару био спаљен једна сен на крсту док сам горео васколик Мноштво је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у облику новорођења Штит је
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен, за острвом овим, осунчаним вукодлаком, још у мутном сну, у вале и пене разнесен, поскочих морем рујним, на игру лак,
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета. А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна, љубав, као сен уморне срне. Срем то више није. Што сад засја, преда мном, избледелим, од сласти, пре телесних.
Разум ми још само трепери, од звезда овог лета. А клоне ли, клонуће ми на снег тек, дрхћућа и ледна, љубав, као сен уморне срне. Дубровник, 1927. ПРИВИЂЕЊА Заиста, зрак сам само?
У антологијама такозване чисте поезије (,,ла поèсие пуре“) песник треба да остане сен која није видна. Међутим, пошто ова збирка обухвата и политичке песме једног, прошлог, времена, песник је мишљења да
је Париз најлепши, застајем да вам јавим – пре него што вам почнем писати о парламентима, Европи, изложбама, Србима на Сен Мишелу – да заборавите већ једном све, да се опет једном, безбрижни, сетите вечности. Стојим високо.
Неки мисле да су утерани у рат, други да су се смирили, а најновије, многа господа што су седела по клупама булевара Сен Мишел мисле за њих да су стока. Међутим, они ће, као и Немци, још сто година, чекати у заседи.
Режисер зна сваки каиш Федриних сандала, али никад није читао успомене Сен‑Симона. Глумци су дизали десну руку увис, а левом стискали трбух, и мислили, то је грчки поздрав.
Свако ко је прошао крај мене био је та ман, и нечујан као сен. Тај мрак, који се упио у све, и покривао ове, није био тврд, као онај што пригуши кућице у селима крај Висле, ни плав
магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Нестаје ноћ, пуна жалости и болног разврата, а ја остајем у ведром видику, модрим водама, и рујним шумама, као сен трске, лишћа, росног влата. 1924. ПОВОРКА При крају младости тек тешко, чудно, обузме ме љубав.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Брод »Гауѕѕ« је у своме повратку свратио и на тако исто пусто и забачено острво Сен-Пол, где је учаснике експедиције гостољубиво дочекао стари рибар Ерман са својим рибарским момцима.
Оно износи око 40 квадратних километара, и на њему је варош Хемилтон. За њим, по величини, долази острво Сен-Џорџ од три квадратна километра. То је острво везано са великим острвом насипом који је 1899 бесна бура била разрушила.
Оно што се може прво, још издалека видети кад се са истока брод приближује острвима, то је кула светиља на острву Сен-Девид.
Кад се прође поред ње, улази се у пристаниште Сен Џорџ, које смо и овога пута посматрали из брода, не излазећи из њега.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Осетим каткад тајни лет Кроз ноћ, док ћути вир; Стресе се лист и стресе цвет, Па опет влада мир. То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И блага ноћ за један трен Освежи цео свет.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
чела и крупних, тако дубоких и тајанствених очију, са јасно изведеним до на крај чела дугачким обрвама и густим као сен трепавицама.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Кукуруз) 9 — Јас ти кажем, јас ти показујем? (Јаз) 10 — Која сен може се руком ухватити и пуна их кола натоварити, па чак и пећ њима наложити? (Јасен) 11 — Ко је лијеп и сваком драг?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
не плаши, но да сло|бодно приступи к оном шта му се привиди, пак ће нама[х] познати да оно што му се привидило или је сен или пањ, или какова либо вешт од које нимало нејма узрока страшити се.
Ех, камо пуста младост! Гди су вина, паштете и печења! Ала је јадан човек, ништа на свету, него | магла, сен и сујета! — мора овако мислити и говорити који не познаје и не чувствује у себи моралну и духовну част себе.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Не бојте се, вратре, ништа бит неће — рече Кљако пропирујући главњу. — Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен. Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом кипа — Ја одох у бол, у себе.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Где то беше?... Мала радња у дворишту на Сен Мишелу. И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
било је и тескобе иза уједначених светлости, на непостојећим ивицама, па ипак је било добро: од тог је неба допирала сен далеког ишчезавања и слутња спокоја.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!
кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј.
И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз
Хује тамне риме к'о мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада; У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело. Ј. Дучић ЛXXИВ ЗАШТО?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Ѕаінт Qуентін тсхомбé. — Шта каже, шта каже? — Воуѕ дітеѕ? — Пао, вели, Сен Кантен. Је л' те', сестро Ѕтепхенѕон Ѕаінт Qуентін томбé? — Маіс оуи, Ѕаінт Qуентін тцхомбé.
Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи шум, иако сам преко собе прешао као сен., командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока испрати до врата.
зида, у другој авлији господског селамлика Авди-беговог, насред траве, наслоњену уз једно усамљено ћубасто дрво, као сен; као праву правцату сен, ја угледах: лепшу од свега што сам икад могао замислити, опуштених руку, високо уздигнуте
господског селамлика Авди-беговог, насред траве, наслоњену уз једно усамљено ћубасто дрво, као сен; као праву правцату сен, ја угледах: лепшу од свега што сам икад могао замислити, опуштених руку, високо уздигнуте дивне и горде главе,
Све се, дакле, десило у магновењу и ја нисам ни био свестан онога што чиним, кад — кад она сама, она сен, онако укочена и као окамењена мртва статуа, учини сасвим исто што сам ја у оном узбуђењу био урадио, подижући и сама
голим оком, кад осетих лаки шум нечијег хода, баш на оној страни одакле сам толико ноћи очекивао да се она чаробна сен појави.
Раширених руку, онако исто уздигнуте главе, сен је стајала преда мном у оном језивом непомичном положају статуе. Онда несвесно ја учиних неколико корачаји према њој.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
[...] онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на води. [...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен”. 260 Сен госпоже Дафине одсликана у реци није ништа друго него визуелно успостављена метонимична веза.
Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен”. 260 Сен госпоже Дафине одсликана у реци није ништа друго него визуелно успостављена метонимична веза.
Тако с краја на крај Сеоба тече понека мутна, устајала река, а то читаоца стално враћа на сен (и коб) Дафинину. У трећој глави, да наведемо пример, Аранђелова сенка - и овај пут као мимогред - долази у додир с
То место одабра првих дана да се исплаче. Дан и ноћ протицала је ту широка, устајаларека. И, у њој, њена сен. 344 Неки су критичари давно приметили оно што је у првом поглављу овог рада истакнуто: да јунаке Сеоба често затичемо
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и
О све што прође вечност једна бива. XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.
Она ће сачувати намере моје и твоје И васкрснуће мртве рођендане по милости. У подножју ветра немерљива сен охолости Нестаће у пепелу оних што више не постоје.
Ја после сна тог не знам куда сад. Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен! Куда да одем после овог сна.
Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду, али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима.
Краков, Станислав - КРИЛА
Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сен ке промичу крај њега, и како нешто страшно трешти и пишти.
Петровић, Растко - АФРИКА
Тамо је шеф познати романсијер Франсис Беф, једини белац на простору од четири стотине километара. Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом.
„Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо. Погдегде избију на нас врло тамни, наги младићи, наоружани црним срповима и батинама.
Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед
Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело. Сен Калбр убија потом из пушке и једну, од три јаребице, а срећом промаши једнога зеца који нас најпре сасвим смешно
То је план Франсиса Бефа, који би да прекрати своје време. Мој је план да напустим Сен Калбра па да се придружим овој другој двојици путника који иду у Ман, кажу, међ праве људождере на граници Либерије.
Само сам видео госпођу Беде; она ме је уручила гну од Сен Калбра, овај ме предао Швајцарцу и његовом старијем пријатељу, а само ме је Швајцарац вратио са тог пута, ја код њега
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На вас погледа младежи цели свет! Од вас чека то Немање тиха сен! Доста! На стол вам мећем знаке Намере путне; избер’те себи.” — Представи взору, о Теодоровићу, Те знаке к цељи.
Сни! Од свега тога — шта имате? Сен да грлим, чезне што м’ из руку, Пакосни ви рад’ ји зар гледате Несрећног и превареног муку?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВЛ. ВАВИЛА: Ако ме преживиш! Та не видиш ли, да си сушта сен? РАДОШ: Повампирићу се Па ћу ти доћи реч да испуним! ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежеву. Кнез Ђурђе и Јелисавета.
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Не познајеш ме!... Добро, Јам сам сен — Мртвац сам и ја, и мен’ убише, И мени крвцу сву исцедише, Па пођох рањен, мртав, без срца, Да срце видим свота
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Видиш ли чете што не знају стати, Што, онемеле, у сутону свести, Сен снаге скупив у челичне пести, Стег у крв боду, где се очај јати? О, пошли муње!...
И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова. И сад у оку њином се одмара Сен давно мртвих северних богова.
Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима. Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине,
И кад избледи твој осмех и очи И све се биће у сен Прошлог сточи И смешна буде суза што се проли И подсмех мноме проспе дах свевлашћа, Чућу, кô шумор набујалог
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Приклони главу рамену мом, горама у руј. Страх, осама ме, уза ме ти. Заспала травка, сен из незнани, самотну ме о чуј. Клоне о клоне, све самља она домаку океана песма ова лагана.
Рађа се кано цвет и посечен он падне. Мине он као сен: и тлом куд прође он, рођени не зна га траг. ВРАЧАЊЕ ПРОРОЧИЦЕ ИЗ ЕНДОРА Ом. Ом.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је!
1885. У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, кô да вечност снива, Потмуло хуји...
По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ
Ах, бурни запад припрема оркан и пламен, И тавни облаци бацају страшну сен Свечани, мртви мир прекида потмуо тутањ, С ког људски разум постаје срца плен. И час већ стиже!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
му пут покаже, која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док припека сунца прође.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Доба је жалбе, младост чезне, узнесен; Орла сен крила мојој сени додаје, Да чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као
води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
може начинити док се у њу какво чељаде не узида; зато се таковијех мјеста клоне сви којима је могуће, јер кажу да се и сен чељадету може узидати, па оно послије умре“.