Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Борио се против умјетности у себи исто онако, и исто онако безуспјешно, као што се његов отац Сергије борио против чулности.
Краков, Станислав - КРИЛА
Једино је био велики магични, светли круг елисе. Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе.
Једино је био велики магични, светли круг елисе. Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.
Мотор је урлао у пенама, а ваздух јурио из напетих свемирских груди. — Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга. Широка разапета крила дрхтала њима од среће.
Мотор је урлао у пенама, а ваздух јурио из напетих свемирских груди. — Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга. Широка разапета крила дрхтала њима од среће.
ала мирише на рибу... Трбушасти пуковник, официр Почасне легије, стисну за тренутак дебеле, длакаве ноздрве. — Сергије, Сергије... Мала Ноелија долетела је пијана радошћу.
Трбушасти пуковник, официр Почасне легије, стисну за тренутак дебеле, длакаве ноздрве. — Сергије, Сергије... Мала Ноелија долетела је пијана радошћу.
погледај, то сам зарадила... И однекуда извуче читаву гомилу згужваних банкнота, на којима су делфини пливали. Сергије се насмеши. Одабра неколико новијих и стави их себи у џеп. Остале јој поштено врати. Жена је смакла одело са њега.
Из шатора су повиривали да виде шта ове жене раде. Сергије је већ одвукао Ноемију у своју кућицу. Телефон је зврјао као помамљен. Нешто су хитно из штаба јављали.
Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе. — Не боји се он, носи свој фетиш на срцу, довикивао је Сергије, који је тек ускакао у широки комбинезон. Ипак није био весео и лицем му се разлило жутило.
У селу се јуначили певци и посилни из ескадриле дирао румено, босо девојче. Сергије је радио на апарату. Хука се мотора удвојила, авиони се затресли, и један за другим полетели преко смрзнуте земље.
Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже? Одједном нешто светло стаде промицати. У зраку се сплело безброј правих светлосних конаца.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
„Фикус“, када га угледа, као да претрну. Диже руке и застаде укочен, раширених очију и отворених уста. Онда викну: — Сергије Николајевич! Онај официр погледа на нашу страну изненађен. „Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет.
„Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет. — Серјожа, Серјожа! Сергије заустави коња. Батаљон застаде, али су војници и даље газили у месту. Сигурно је и он познао нашег капетана.
Он сјаха с коња и полете „Фикусу“ у загрљај. Онда су се погледали, држећи један другога за рамена. Опет се пољубише. Сергије Николајевич даде руком знак и батаљон крете, а њих двојица, држећи се за руке, пођоше за батаљоном.
Иза једнога угла сачекао нас је капетан „Фикус“. Срећан је и озарен. Прича нам како је овај руски капетан, Сергије Николајевич, његов друг из кадетског корпуса. Били су одлични пријатељи.
У облацима прашине јурили су островским путем пет коњаника и зачас се нађоше под платанима. Били су Руси: Сергије, тај Фјодор и њихова три ордонанса, подофицира.
Били су Руси: Сергије, тај Фјодор и њихова три ордонанса, подофицира. Сергије дохвати коња за врат, и као кад деца играју „аниџајес“, скочи му преко главе и полете „Фикусу“ у загрљај.
„Фикус“ приводи најзад Сергија Николајевича столу. Ордонанс Рус прихвати његов шлем и корбач. Сергије изви вратом и откопча јаку на блузи. Онда погледа „Фикуса“.
— Аврио! — вели Милан „Кица“, држећи се за платан. „Фикус“ је говорио: — Сергије Николајевич... Знајеш, по нашему закону капитан имејет право убић пјат потпоручников — — Замечаћељно!... Колосаљно!
Колосаљно! — зацену се капетан Сергије. — Господо! — поче „Фикус“ да држи говор. — Оставили ми своју родноју земљу, а наши семји под патиском непријатеља...
Хармоникаш засвира. „Фикус“ поведе коло, а Пера као задњи заноси и подврискује. Ухватио се и Сергије Николајевич и као да набија земљу. Народ поврвео са свих страна. Неки се испели и на околне ограде.
Онда се поклони, бацајући масним рукама пољупце. — Господа! — диже се Сергије Николајевич да говори: — Дожил до срећњаво дња, кагда увиђел својево друга мојеј младости и познакомилса с друзјами
— Живео! — Ура! — Је л’ ја? — упаде „Ђеврек“ и исплази језик. Сергије Николајевич се засмеја и испусти чашу. Налише му другу. „Екс!“ — викну неко.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тадар Сергије, цароградски патријарх, с народом по граду узе крстове и иконе носити Богу се молећи да би их ослободио, пак ризу свете