Матавуљ, Симо - УСКОК
За Раком пођоше: Маркиша Стевов, Перо Пурох и Крцун Сердарев, сва три врло млада, иако два прва ожењена, онда се Црногорци жењаху у петнаестој-шеснаестој години.
Особито се ту одликова соколасти Крцун Сердарев, син оглашена јунака, сердара Нова Бојичина, који погибе под Дубровником и кога владика не могаше прежалити.
— Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб! — Утече, ако бог дâ, млади принцип! — викну Крцун Сердарев. — Хеј, што бих се обрадовâ, да по срећи погодим! Сви млађи, па и њеке од женских заграјаше: — Занаго и ја!...
Оро! Сви нагрнуше за њим. Милица припали зубљу. Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише се да пјевају. Остала гомила уврста се у полукруг.
Међутијем се измијенише пјевидрузи. Сва се младеж одвоји ка средини куће, а старији посједаше крај огњишта. Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока. Милица донесе вино.
Учини му се да осјећа далеки дах прољећа. Под прозором чу гласове и ударац сјекира. Крцун Сердарев и још три војника са старијим ђацима цијепаху дрва. Из стаје изидоше говеда и коњи.
Тек што сједе, а уђе Крцун Сердарев и запита га како се налази? Јанко се похвали и поче му причати шта ће све радити. Прво и прво, вјежбаће се у писању
Бјеше Марко Јокашев. Он их редом разбуди и редом се открише и посједаше: Јанко Ускок, Крцун Сердарев, Маркиша Стевов и Лабуд Марков. — Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала!
— А да ли је који од вас што уснио? — пита вођ. — Јесам ја — рече Крцун Сердарев. — Усних да посјекох Ислам-бега и његову главу натакох на јатаган, па је држим високо и играм и попијевам по нашем
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дјевојка се загледа у Елвирину слику. „Ја бих рад видјети рањеника!“ рече Спасоје, сестрић сердарев. „И ја!“ понови сваки. „Па елате!“ рече медик, који је дотле муче сједио.
“ задједе га сердар, пошто неколико заложише. „Можда си погодио; дану му га облијепа!“ прихвати шура сердарев. „Хоћу валај! На, па наздрави!“ рече Пејо пруживши му прву чашу.
Не чуди се, не гледај ме тако, разумијећеш све...“ Крупни глас сердарев чу се пред вратима. „Је ли нам гост здрав освануо? Како је? Добро јутро!
А дома нареди те ожалише Јанка, као што бјеху и Милуна. Опојаше му тијело, па га сахранише у сердарев гроб. Стану отправише у ујачевину, на Цеклин, гдје је више од по године стајала.