Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ПОЛИЈЕГАШЕ ВУК МИЋУНОВИЋ (лежи заједно са сердаром Јанком) Куд, сердаре, хоћеш с том пасином? СЕРДАР ЈАНКО Да је метнем одзгор сврх хаљинах.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.
“ Врата се затворише а пламен се опет исправи. Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима. Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око
Мио добрим људима и они њему... Баш с једним те добрим Његушем бијаше велики пријатељ.“ „А с којим, то?“ „Са сердаром Пејом!“ Ђакон добро одиже обрве, а намигну деснијем оком — као да схваћа на што онај гађа.
„Немаш га рашта већ чекати!“ пришапну му ђакон при поласку. „О томе послу немој му већ говорити, но како са сердаром учиниш!“ „Чуо сам већ, чуо, чоче! Немој ми ти сад поповати!“ одговори Цуца ијетко. „Чудна лисца! чудна лисца!
Адолф се диже и поздрави са сердаром, с домаћицом, с Милицом, па очима тражаше Стану. Сердар је викну. Она изађе. Збиља бијаше блиједа.
“ Момци положише Јанка на носила, и кренуше за сердаром, као да бјеху чили. До мало четници понијеше и остале, те та тужна поворка силазаше низа вијуге граховскијех планина.