Матавуљ, Симо - УСКОК
— Но, тршавај, аманат ти! — Шта ја имам да трсим? Што га доведосте мени? И шта мниш, сердару, говори јасно! — Мним да је овај крвник истину испричао. Мним да се могао одбранити од напасти и без крви.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Не прелаз' ми преко пушке, Бајко, но се натраг преко ње поврати! ВУК МИЋУНОВИЋ (шапти на ухо сердару Јанку) Овај држи за реп аџи-Аџа, и пуштит га задовијек неће док погине кучка али жрвни.
Кренули сте некуд кâ на војску! То вам није без неке невоље; да се није ко поклâ, Бога ви? ВОЈНИК Не, сердару, јошт није покоља, ема би се могло дослутити.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!
Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови. „Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја!
Зар док се мали ожени? А да што друго?... Ето сердару снахе — она се, мним, неће преудавати из оваке куће, а држе је добро, а има мушко дијете...
Али се преварисмо. Ту недавно до’дио је неки стриц Кићунов. Пејо наш кајил, а ми: а ја! Сердару је до образа више но до Станине среће. Богами и ми маримо за образ, али, али...
откуда!“ „Е, из бијела свијета“, прихвати Озринић, „али вјере ми, добар чојак, као да је међу нама растао!“ „Причај сердару, вјере ти, шта је то!“ рече Петар. „То је лако испричати!“ одговори Пејо.
Оно, како смо га свлачили, па му је диже неко са груди, ево видите!“ То рекавши предаде сердару мало платно, објешено о тракама. „Икона, ја шта!“ рече сердар немарно, па је даде Стани.
И гости се одужише сердару, помињући витешка дјела његовијех, а његова напосе. Пошто се доста напричаше, сердар ће: „Залуду је све весеље без
„Сердару! о-о-о сердару!“ дозиваху његови браственици са свију страна, таман кад он из авлије. — „Ето ме, браћо, ха момачки!
„Сердару! о-о-о сердару!“ дозиваху његови браственици са свију страна, таман кад он из авлије. — „Ето ме, браћо, ха момачки!“ гракну он.
Ђаволасти ђакон, кад је видио згоду, наведе говор на оно о чем је, два дана пријед, Мираш Владици говорио. Сердару би мучно да се о томе, у овакоме збору, заподјева, али што ће није мога замучкати ђакона.
Сви обрнуше главе пут кола, па тражаху очима Стану, а, знамо, да им није требало много тражити. „Шта ти велиш на то, сердару?“ запита Господар, пошто онај сврши, и пошто сва граја утоли. Сви се погледи стекоше на сердара.
“ Човјек хитро сјаха и рече нешто странијем језиком ономе другоме. Онај се поклони сердару, не рекавши ништа, па сиђе с коња и он. „Држте, поведите коње!“ рече сердар својијема.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо! БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали, Откад у њему жена вољкује, Откад се гази света слобода,