Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Други човек, здравља ми! — Ама видиш ти — рече поп — како му је сасвим таман то одело мог покојног сестрића... бог да га прости! — Јест, и он је, веселник, био Вујиног стаса. — Баш други човек!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
пита, нека купи колико му драго, по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два сестрића, два сестрића, два Војиновића, Вукашина и с њим Петрашина; у пићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије; опиће
купи колико му драго, по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два сестрића, два сестрића, два Војиновића, Вукашина и с њим Петрашина; у пићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије; опиће се, заметнуће
краљу Мијаило: по ђевојку када тебе драго, свата купи колико ти драго; само те је краљу поздравио: да не водиш два сестрића твоја, два сестрића, два Војиновића; у лићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се, заметнуће
ђевојку када тебе драго, свата купи колико ти драго; само те је краљу поздравио: да не водиш два сестрића твоја, два сестрића, два Војиновића; у лићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се, заметнуће кавгу, пак је тешко џевап
Кад то зачу српски цар Стјепане, удари се руком по кољену: „Јао мене до бога милога! дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића!
Стадоше му редом казивати како царе оде по ђевојку надалеко, у земљу латинску, а не зове својијех сестрића: „Већ, Милошу, наш рођени брате, хоћеш, брате, незван за ујаком у сватове пођи назорице?
Ал' се нитко наћи не могаше. Цар с' удари руком по кољену: „Јао мене до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мајдан изишли“.
Цар с' удари руком по кољену: „Јао мене до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мајдан изишли“.
другу књигу Иван оправио покрај мора ломној Гори Црној на сестрића Јован-капетана: „Бре, сестрићу, Јован-калетане, виђи књигу, часа не почаси, позивље те ујак у сватове, да си ђевер уз
Прођ’ с’ ђевојке, да је бог убије!“ Кад то чуо Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи, те он кара сестрића Јована, њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване! Бог годио и бог догодио, на тебе се таки санак збио!
Ал̓ га Иван наћи не могаше, но он нађе сестрића Јована, што је ђевер био код ђевојке, што ујаку санак казивао у Жабљаку јутру на походу.
си ми се тако понесао: или снахом, или сватовима, ил̓ господским даром пријатељским, те не питаш несретна сестрића јесу ли му ране досадиле?